HUPER: Neke druge osamdesete

#01 :: HUPER :: Avgust 2007 ::
VODIČ KROZ SVET NEPOZNATIH IDOLA

Features: Interpol, Spoon, Žikica Simić, Nirvana, Pearl Jam, Neil Young, Sonic Youth, REM, Meat Puppets, Dinosaur Jr, Minutemen…

Svako vreme ima svoje heroje. I svi heroji imaju svoje uzore. U svetu rokenrola uzori su uglavnom lako prepoznaju već posle uvodnih taktova najnovijeg hita. Bez puno razmišljanja obično neku novu pesmu sa dominantnim gitarama odmah poredimo sa Stonsima, Led Zeppelin, Dilanom, Nilom Jangom, ili ako više “vuče” na pop – na Bitlse ili Kinkse. Na taj način kao da istovremeno ocenjujemo koliko su “nove snage” manje ili više uspešno prepisale pobedničku formulu starih majstora.

Nekada se desi da nove grupe ili solisti jednostavno nemaju vremena da po inspiraciju krenu na izvor – u šezdesete ili sedamdesete godine prošlog veka. Možda je Bobu Dilanu ili Roling Stonsima bilo lako da svoju muziku prave pod uticajem starih bluz majstora ili uličnih pevača ili Elvisa, ali za nove klince taj odlazak u daleku prošlost često se čini kao klasično gubljenje vremena. Zato se za inspiraciju okreću muzici koju su slušali dok su bili mali i na kojoj su i njihovi roditelji završavali škole i počinjali samostalni život.

Kada je američka muzika u pitanju – muzika osamdesetih ima poseban značaj za nove gitarske heroje sa one strane Atlantika. “Novi američki rok” ili “kosmička američka muzika” kroz radio emisije Žikice Simića i pionirske tekstove u časopisima Džuboks i Ritam kako-tako praćen je u realnom vremenu i u Srbiji. Ono što je značajno za severnoameričke bendove tog vremena, to je da su na originalan način mešali praktično sve što je do tog trenutka donela istorija rokenrola, a da je krajnji proizvod tog mešanja često bio potpuno drugačiji i samosvojan.

U julu mesecu 2007. godine kao noviteti u TOP10 na jedinoj pravoj i zvaničnoj američkoj listi najprodavanijih izdanja (Billboardovoj) našli su se novi albumi grupa Interpol i Spoon. I “Our Love To Admire” i “Ga Ga Ga Ga Ga” klasični su primeri albuma koji se jako oslanjanju na tradiciju, ali u isto vreme neraskidivo su vezani za sadašnji trenutak. Isto se može primeniti i na albume nekih potpuno nespojivih bendova/solista, kao što su Rajan Adams, Green Day, Audioslave ili Wilco. Neke grupe (istina malobrojne) preživele su turbulentne osamdesete, da bi tokom devedesetih postale prave ikone popularne kulture i uzori budućim zvezdama. Imali smo sreću (ili u poslednjem “slučaju” nesreću) da u Srbiji pozdravima tri grupe koje su “preživele” i koje su sada značajnije nego ikada – Sonic Youth, R.E.M. i Red Hot Chilly Peppers. Mnoge njhove generacijske kolege nisu imale sreće da svoj talenat i značaj i komercijalno naplate, ali nastavili su da se muzikom bave iz “drugog reda”, zadovoljni što rade ono što vole i što je nova publika takođe zainteresovana da ih čuje.

Nirvana je krajem 1993. godine, par meseci posle izlaska remel-dela “In Utero” snimila “MTV Unplugged” u Njujorku. Kurt Kobejn i drugovi kao goste na sešn pozvali su braću Kirkvud, Kurta i Krisa, da ih pojačaju za tu priliku. Braća Kirkvud tokom osamdesetih predvodili su kultni sastav Meat Puppets. Sa manjim prekidima grupa postoji i danas. Meat Puppets, R.E.M, RHCP, Husker Du, Dinosaur Jr, Soul Asulym, Uncle Tupelo, Dream Syndicate, Violent Femmes, Giant Sand, Pixies, Green On Red, the Blasters, Los Lobos, Minutemen, Gun Club, Replacements… samo su neki od bendova osamdesetih koji inspirišu današnje zvezde. Neki od njih rade i danas i uživaju u muzici koju stvaraju baš kao i pre dvadeset godina. Okolnosti su se naravno promenile i, ako ništa drugo, većina njih naučila je do danas da svira :).

Na početku, u post-pank intermecu, bila je dovoljna samo želja, strast, ideja i upornost. Sviračko umeće najmanje je važno kada se počinje. Na vrhuncu “grandž” ere (mada je u kasnijim analizama taj vrhunac uglavnom tumačen i kao kraj epohe ili žanra) Pearl Jam su na dodeli MTV video muzičkih nagrada za 1993. godinu pokupili silna priznanja (za video godine, najbolji metal/hardrok spot i najbolje režirani video – sve naravno za pesmu “Jeremy”). Na kraju proslave, odlučili su da odsviraju rok-himnu “Keep On Rockin’ In The Free World” koju je Nil Jang nekoliko godina ranije objavio na albumu “Freedom”. Jang je na binu izašao u trejdmark flanelskoj košulji, sa prevelikim zulufima na licu i energijom dvadesetogodišnjaka. Pored njega svirali su muzičari koji su po godinama mogli da mu budu deca. Jangova energija zapalila je te večeri Pearl Jam toliko da je Edi Veder do kraja pesme iskidao kablove i porušio monitore.

Godine u rokenrolu nisu bitne. Mlad si koliko to sebi dozvoliš. Američki rok osamdesetih i dalje je jednako mlad, baš kao što je to bio i u vreme objavljivanja albuma “Murmur”, “Sister”, “Up In The Sun”, “Zen Arcade”, “The Days Of Wine & Roses”, “Let It Be” ili “Double Nickles On The Dime”…

#02 :: HUPER :: Septembar 2007 ::
BUDI DOBAR PREMA NJOJ (I ONA ĆE TE VOLETI): PRIČA O TREAT HER RIGHT
Features: Treat Her Right, Mark Sandman, David Champagne, Morphine, James Blood Ulmer, Captain Beefheart, White Stripes…

Treat Her Right nikada nisu bili “velika” grupa. Ni u smislu komercijalnog uspeha, ni u smislu broja ljudi koji su dolazili na njihove koncerte. Nisu bili ni nešto preterano dugovečni – postojali su samo sedam godina, a iza sebe su ostavili tri albuma.

Ako neko baš želi da bude blagonaklon prema njima rekao bi da su imali jedan “hit” – “I Think She Likes Me”… Ipak, nekome ko želi da počne da istražuje američku muziku osamdesetih i to onaj manje poznati, andergraund deo, bez nekog većeg razmišljanja preporučio bih ovaj bostonski sastav.

Neko u muzici grupe Treat Her Right čuje uticaje bluz velikana, Madija Votersa (Muddy Waters) ili Džona Li Hukera (John Lee Hooker), neko The Doors i to iz perioda kada je Džim Morison (Jim Morrison) želeo da peva bluz, i verovatno su, u određenim trenucima, i jedni i drugi u pravu. Treat Her Right činili su Dejvid Šampanj (David Champagne) – gitarista i pevač, Mark Sendmen (Mark Sandman) – gitarista i pevač, Bili Konvej (Billy Conway) – bubnjar i Džim Fiting (Jim Fitting) – harmonikaš i pevač.

U današnje vreme više nikome nije čudno da neke od najpoznatijih i najpopularnijih grupa u svojoj postavi nemaju bas-gitaru – osamdesetih su se bendovi prosto nadmetali u pronalaženju novih načina redefinisanja osnovnih rokenrol idioma – postavke gitara-bas-bubanj, strukture ili tematike pesme. Lider benda, autor većine pesama i glavni pevač THR u početku bio je Šampanj, ali je već tada bilo jasno da talenat Marka Sendmena nezaustavljivo kreće u prvi plan i da će teško moću da se krije u drugom redu bluz benda za koji svira. A THR jesu bili bluz bend.

Drugačiji, pomalo iščašen, ironičan i duhovit, ali ipak bluz. Muzički kritičari i tada bili su neumorni u lepljenju etiketa – u slučajuTHR, odrednica je bila swamp blues ili cowpunk.

Mark Sendmen je na početku rada sa THR (1984) imao 32. godine. Iako je svirao gitaru, zahvaljujući brojnim efektima njegov instrument zvučao je kao bas (Mark je instrument zvao “low” gitara). U karijeri je promenio brojne poslove, od vozača taksija i profesionalnog ribolovca do građevinca. Završio je koledž (politikolog je bio po obrazovanju), neprestano putovao i upijao nova ili bar drugačija iskustva. Njegov post-THR život, karijera u Morphine i tragična smrt biće tema u nekom od sledećih brojeva HUPER-a.

Treat Her Right karijeru su počeli u jedom sasvim običnom “Ajriš pabu” u Bostonu. Za didžejeve se u ovakvim situacijama danas govori da su “rezident”, ali kada su bendovi u pitanju izraz koji se upotrebljava uglavnom je “tezgaroši”. THR jesu bili manje-više “kućni” bend nekoliko meseci u tom pabu, ali muzika koju su svirali teško da je bila tezgarenje. Vlasnici barova od tada do danas malo su se promenili, tako da je zahvaljujući odluci “menadžmenta” SUR-a da u pabu nije dozvoljeno korišćenje bubnjeva, bend bio primoran da se snalazi. U početki Konvej je ritam udarao po stolu, a onda je otkrio “koktel-bubanj”, koji je bio sastavljen od tam-tama i pedale povezane sa zvonom (cowbell), tamburicom i činelom. Ova skalamerija svirala se stojeći. Snalažljivost i hrabrost da se eksperimantiše bend nije napuštala ni sledećih godina, a ovaj neobični bubanj često se pojavljivao i na koncertima i na studijskim snimcima. Šampanj je u THR pesme unosio život, radost i energiju – njegova slajd gitara bila je idealna da se takva atmosfera istakne. Sendmen je svoje vinjete bojio setom, tugom i zapitanošću. THR su od početka insistirali da je muzika benda ono što su u stanju da odsviraju uživo. Zato u studiju nije bilo nasnimavanja, raskošnih aranžmana i šminkanja slabijih numera. Ono što ste videli u izlogu, zaista ste dobili u radnji. A u “izlogu” su stajali omoti kantri, bluz i džez ploča, sa ponekom požutelom fotografijom Džejmsa Brauna (James Brown) i Elvisa.

Prvi album Treat Her Right objavili su 1986. godine. Ploča se zvala po bendu, a u nju su uložili sopstveni novac i objavili je kroz lokalnu, ultra-malu izdavačku kuću “Soul Selects”. Album (LP) prodao se u vrlo malom tiražu. I takav bio je sasvim dovoljan da privuče pažnu velikog izdavača, kompanije RCA, koji je sa THR sklopio ugovor za sledeći album i dao novac za njegovo snimanje. Šta je velikog izdavača privuklo? Verovatno isto ono što ga je odbilo par godina kasnije – Šampanjovo nepristajanje na životnu kolotečinu u “I Got A Gun”, Sendmenovo flertovanje sa udatom ženom u baru u Koloradu u “I Think She Likes Me” i neobična obrada pesme Džejmsa Blada Almera (James Blood Ulmer) “Where Did All the Girls Come From?”

“Tied to the Tracks” objavljen je tri godine kasnije i naišao je na odlične kritike i fantastične reakcije fanova. Zadovoljstvo je bilo opšte, ako se izuzmu operativci RCA, koji su nezadovoljni prodajom ploče vrlo brzo raskinuli ugovor. Izdavač je mislio da ako uloži pedeset puta više novca nego što je to bilo potebno za prvi album, samim tim dobija i 50 puta bolje pesme i 50 puta više publike. U nekim situacijama logika ne pomaže. “Tied to the Tracks” je bio savršen album, pesme su bile predivne – posebno Sendmenove “Hank” i “King Of Beers” – ali krajni rezultat bio je isti kao i par godina ranije. RCA jednostavno nije znao šta da radi i kako da iskoristi bend koji je kroz sebe kanalisao uticaje od Captaina Beefhearta (spektakularna obrada i originalno moćne “Nowadays a Woman’s Gotta Hit a Man”) i Dilana (Bob Dylan) do Baka Ovensa (Buck Owens). Sreća za Džeka i Meg što su se White Stripes pojavili u neko drugo i očigledno bolje vreme za bluz.

 

“What’s Good for You” zaokružio je diskografsku aktivnost THR i stavio tačku na karijeru benda 1991. godine. Izdavač je bila prestižna i tradicionalnom zvuku okrenuta izdavačka kuća, Rounder Records. Iako su THR bili iz Bostona, kritika ih je večito zbog muzike koju su svirali povezivala sa Čikagom, i možda je bilo i logično da oproštaj bude u vidu “sirovog” i uživo snimljenog albuma, baš kao što je to bio slučaj sa mnogim velikim pesmama nastalim u studijima čikaškog “Chess Recordsa”. Uz obrade Rolling Stonesa (predivna “Factory Girl” sa “Beggars Banquet” albuma), Vilija Diksona (Willie Dixon), Hukera… provukla su se i tri originala – jedina Sendmenova pesma bila je i inspiracija za naslov albuma – “Red Yellow (What’s Good for You)”.

Ubrzo posle izlaska “What’s Good for You” Treat Her Right se raspadaju, a Sendmen i Konvej kreću u osvajanje sveta sa Morphine

Ljudi su i tada, baš kao i sada, neobično reagovali na Treat Her Right. Tradicionalnim bluz fanovima njihova muzika nije se svidela, pošto je suviše bila “indie” ili alternativna. “Alternativci” ih nisu voleli pošto su, naravno, bili suviše bluz. Za sve ostale kojima je muzika bitna bez obzira na žanrovske odrednice, THR su bili obećanje nečeg velikog, novog i lepog. Za neke, to obećanje je kroz tri studijska albuma i ispunjeno. Za druge, njihov pionirski rad “naplatili” su neki drugi bluz fanovi, koji sada bez problema pune stadione širom sveta svirajući “indie”-bluz, bez kompomisa i želje da se prilagođavaju nametnutim ukusima…

#03 :: HUPER :: Novembar 2007 ::
GLAVA PUNA ŽELJA – STUDENTSKI DANI I GALAXIE 500
Features: Galaxie 500, Dean Wareham, Damon Krukowski, Naomi Yang, Kramer, Conan O’Brien, George Harrison, Yoko Ono, Jonathan Richman, Luna, Damon & Naomi…

Jednoga dana kada u Srbiji zaista zaživi “Bolonjska deklaracija” i kada višegodišnje studiranje dobije svoj pravi smisao, tada će i razne vannastavne aktivnosti dobiti svoj značaj. Možda…

Ovako, ostaje nam da sa divljenjem čitamo o američkim ili engleskim studentskim gradovima/univerzitetima – Atini u Džordžiji ili Oksfordu i Kembridžu i mladim ljudima koji su uporedo sa studiranjem osnovali i bend i kasnije nastavili da (uspešno) guraju na oba fronta. Kod nas je takav slučaj više anomalija, nego što je pravilo koje se redovno ponavlja. Priča o Galaxie 500 počinje u Bostonu, savezna država Masačusets…

Harvard je već vekovima san mnogih roditelja (ne samo u SAD), koji s vremena na vreme svoj “san” prenesu kao životni smisao i na (uglavnom) talentovanu decu. Na Harvardu su se sredinom osamdesetih godina prošlog veka prvi put upoznali Din Verham (Dean Wareham), Dejmom Krukovski (Damon Krukowski) i Naomi Jang (Naomi Yang). Legenda kaže da je bend počeo da postoji onda kada je Dejmon nabavio bubnjeve – 1986. godine. Druga legenda kaže da je za nastanak benda zaslužan Konan Obrajen (Conan O’Brien) aktuelna zvezda tokšou emisije “Kasno uveče…” na En-Bi-Si mreži (NBC), koji je vrlo rano otkrio da od njega nikada neće biti bubnjar (zato je postao sasvim solidan gitarista), a da njegov kolega sa klase i cimer Dejmon ima potencijala. Postoji i mišljenje da je bend “pravi” onda kada svira prvi put uživo. U slučaju Galaxie 500 to se desilo u avgustu 1987. godine – svirali su u Dinovoj sobi na Menhetnu za najbliže prijatelje i prvi put prezentovali pet, šest pesama koje su napisali u poslednjih godinu dana… Tri albuma i nepune četiri godine kasnije misija Galaxie 500 na planeti Zemlji bila je završena, ali neke stvari bolje “pale” sa zadrškom…

Za ljubitelje trivije ime Galaxie 500 pozajmljeno je od giganta “Ford Motor Company” i od njihovog popularnog modela  s početka šezdesetih “Ford Galaxie 500”.

Muzika koju su Galaxie 500 svirali bila je tiha, intimna, melodična, sanjiva i “spora“. Dok je bend postojao činilo se da niko ne zna za njega, a retkim srećnicima koji su do njega stigli,Galaxie 500 bio je važan baš kao što je za neku drugu generaciju bio Velvet Underground iliRamones.

Prvi album “Today” Galaxie 500 objavili su 1988. godine. Pored pesama na kojima su radili praktično od prvih probi i koje su u mnogome već tada sadržavale sve bitne odlike njihove muzike – zvuk koji se večito menja, Dinov tenor koji se prosto uvlači pod kožu, pesme u koje morate da se udubite da bi shvatili pravo značenje, “lenja” gitara kao sušta suprotnost Naominom toplom i bogatom basu i ispod svega toga precizan i moćan bubanj. Uz klasične pesme “Tugboat”“Oblivious” i “Parking Lot”, posebnu pažnju privukla je i obrada pesme najstarijeg tinejdžera na svetu Džonatana Ričmena (Jonathan Richman) “Don’t Let Our Youth Go To Waste”.

Godinu dana kasnije bend objavljuje ključnu ploču kako za sebe, tako i za mnoge druge sledbenike sa obe strane Atlantika, “On Fire”. Reverb (za koji je zaslužan Mark Krejmer (Kramer) producent sva tri G500 albuma) i vrhunsko umeće u kontrolisanju emocija, pesme koje balansiraju između radosti i melanholije, Dinova gitasrka veština i šmekersko naglašavanje stihova, možda su najbolje predstavljeni u prvoj pesmi na albumu, “Blue Thunder”. Uz “Snowstorm” i“Strange” i ovoga puta jedna obrada plenila je svojom lepotom, “Isn’t It A Pity” Džordža Harisona (George Harrison).

Naslov trećeg i kasnije će se pokazati poslednjeg albuma Galaxie 500“This Is Our Music” (1990), na pravi način pokazuje dokle je stigla “hardvarska trojka”. Bend je bio na totalnom kreativnom vrhuncu, i muzičkom i pesničkom, a reakcije fanova bila je potpuna egzaltacija. Uz predivne “Fourth of July”“Spook” ili “Summertime”, obrada za pamćenje ovoga puta bila je intimna vinjeta Joko Ono (Yoko) “Listen The Snow Is Falling” koju je Naomin glas pretvorio u vanvremensku himnu o otuđenosti.

Po završetku prvog dela promotivne turneje albuma “This Is Our Music” Din je telefonom obavestio Dejmona i Naomi da više ne želi da svira u bendu. Njih dvoje se od šoka nisu oporavili nekoliko meseci. Otprilike isto toliko vremena bilo je potrebno Dinu da oformi novi bend (Luna) i da krene sa sviranjem. Dejmon je u kasnijim intervjuima govorio da je Din napustio grupu jer nije želeo “da mu hobi i zadovoljstvo sviranja postanu pravi posao”. Par meseci pre “raskida”, velika izdavačka kompanija “Columbia (Sony)” počela je prve razgovore sa bendom o budućim zajedničkim akcijama. Možda je bliže istini da Din jednostavno nije želeo da svoju (muzičku) budućnost vezuje za bilo koga, osim za sebe samog.

Par meseci po prestanku rada benda, izdavačka kuća “Rough Trade”, koja je objavila sva tri Galaxie 500 albuma (i u Engleskoj i u SAD), proglasila je bankrot. Dejmon je bio dovoljno mudar i sposoban da na aukciji imovine “Rough Tradea” kupi sve master-snimke svog benda i da ih šest godina kasnije u luksuznoj opremi i sa mnogim ranije neobjavljenim snimcima objavi za izadavačku kuću “Rykodisc”. Na radost i starih i novih fanova.

Tokom devedesetih Din je predvodio Lunu i sa njom pratio svoju muzu, snimio sedam studijskih albuma, brojne singlove, pravio muziku za filmove i pozorišne predstave i na svaki način pokušavao (i često uspevao), da u Njujorku ostavi trag značajan bar koliko i njegovi veliki uzori “Velveti” ili “Television”. Poslednjih godina nastupa kao “Dean & Britta” sa svojom životnom saputnicom Britom Filips (Britta Phillips).

Dejmon i Naomi su od početka devedesetih (1992) nastavili svoj (muzički) rad kao Damon and Naomi. Do danas su objavili šest studijskih albuma vrlo bliskih po atmosferi onome što su radili Galaxie 500.

U okviru promocije CD-a “Within These Walls” 11. novembra sviraće u beogradskom SKC-u. Retka prilika da na delu vidite parče američke (andegraund) muzičke istorije, koja sada zvuči moćnije nego ikada ranije.

#04 :: HUPER :: Januar 2007 ::
PRIČA O THE BLASTERS
Features: The Blasters, Dave Alvin, Phil Alvin, Lee Allen, X, Shakin Stevens, Queen, Walter Hill, Quentin Tarantino, Bob Dylan…

Ako je za vas rokenrol muzika koja se svira u zadimljenim klubovima i koja u sebi strasno meša bluz, rokabili i hard-rok, onda su The Blasters za vas – ali i za mnoge druge, najveći rokenrol bend na svetu. Ili, skoro najveći. U svetu koji se konstantno menja, ni muzika nije pošteđena tih promena. Čak i kada je u pitanju žanr koji je tako starinski u svojoj osnovi, a rokenrol kao “vanbračno dete kantrija i bluza”, to svakako jeste. Kao i u svakoj dobroj priči i u ovoj se smenjuju dani uspeha sa noćima depresije, bratska ljubav sa godinama tvrdoglavosti, hemija koja stvara nestvaran bend sa godinama otuđenosti…

Ponekada mi se čini da su The Blasters bez problema Kaliforniju mogli da zamene Srbijom i da se ništa ne bi promenilo u njihovoj karijeri…

U srcu benda, muzike, magije, nalazila su se dva brata – Fil i Dejv Alvin (Phil i Dave Alvin). Fil je pevao i vladao scenom, a u isto vreme podsećao je i naElvisa i na Džonija Rotena (Johnny Rotten). Dejv je svirao gitaru i pisao pesme koje su bile direktne, stvarne, ponekad romantične, ali uvek iskrene i filmične. Poruke u svet slali su potpomognuti fantastičnom ritam sekcijom i duvačima koji su još više pojačavali efekte magije. Iako su rano postigli dogovor sa izdavačima da im objavi prvi, a kasnije i ostale albume, izostanak komercijalnog uspeha i svakodnevne svađe braće Alvin doprinele su da se grupa posle samo šest godina raspadne…

Do svoje verzije rokenrola The Blasters su došli u Dauniju, u Kaliforniji, domu “najstarijeg Mekdonaldsa na svetu”. Odrastanje većini članova benda prošlo je uz r&b legende Big Džoa Tarnera (Big Joe Turner), Ti-Boun Vokera (T-Bone Walker) ili velikane bejkersfild kantrijaBaka Ovensa (Buck Owens) i Merla Hagarda (Merle Haggard). Budući Blastersi upijali su atmosferu i učili da sviraju praktično svaki dan, a slobodne trenutke u srednjoj školi koristili su za improvizovane svirke svuda i za svakog.

Jezgro “Blastersa” nastalo je još početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Fil Alvin i basista Džo Bez (Joe Bazz) sa prijateljima osnovali su bluz bend Nightshift, koji je kako-tako funkcionisao sledećih godina. Posle brojnih personalnih promena i nikakvog proboja na glavnu scenu, stvari se menjaju 1979. godine, kada u bend dolaze Dejv Alvin i bubnjar Bil Bejtmen (Bill Bateman). Menjanju ime u The Blasters i kreću u svoju “misiju”. Klučnu ulogu u nastanku benda imao je Li Alen (Lee Allen), koji je bio jedan od najcenjenijih saksofonista u vreme od 1940. do 1950. godine i koji je bio neizostavni začin na svim pesmama Litl Ričarda (Little Richard) i Fetsa Domina (Fats Domino). Za The Blasters Li je bio mentor, prijatelj i često, član benda.

Debitantski album “American Music” snimljen je za samo dva dana. Budžet za snimanje bio je 2000$, a za 48 sati snimljeno je dvadesetdve pesme. Među njima bilo je pomešano nekoliko “visokooktanskih” rokabili dragulja, par ritam i bluz standarda i dve pesme za istoriju popularne muzike. Dejv Alvin napisao je klasike “American Music” i “Marie, Marie.”

Britanska pop zvezda, Šejkin Stivens (Shakin Stevens, koga je nešto kasnije beskrupulozno pokrao Danijel Popović na pesmi “Evrovizije” sa “Džuli”), obradila je “Marie, Marie” i doveo je do 19. mesta top liste 1980. godine. Tiraž vinila “American Music” bio je 4000 i sve je ubrzo rasprodato. Danas ti vinili vrede po 100 dolara…

Ono što je bilo mnogo bitnije od samog albuma, to je pažnja koju su Blastersi dobili u svom Los Anđelesu, gde su ih sada svi prepoznali kao jednu od najvažnijih pojava na novoj muzičkoj sceni grada.

Prvi pravi trenutak slave za The Blasters desio se kada su članovi Queen videli braću Alvin i prijatelje kako sviraju i odlučili da ih pozovu da im budu predgrupa na turneji po zapadnoj obali SAD. Uz puno problema i nerazumevanja publike, “Blastersi” su preživeli to iskustvo, stekli nove fanove i svirali pred više od 20.000 ljudi.

Da sve ne bude kako treba potrudili su se sami članovi benda koji su nezadovoljni time kako je album zvučao, odlučili da raskinu saradnju sa izdavačem (Rollin’ Rock) i da sledeći album objave za mejdžor kompaniju WB, kroz njihovu podružnicu “Slash”. Za nju su u tom trenutku izdavali Violent Femmes i još jedna velika LA grupa, X.

Drugi album Blastersa (The Blasters, 1981), bio je apsolutna remek delo. Novi članovi benda, klavijaturista i saksofonista, bolji studio, značajno sviračko iskustvo, sve to su bili element za jednu veliku ploču. Na njoj su se našle nove verzije “Marie, Marie” i “American Music,” ali i takvi klasici kao što su “Hollywood Bed,” “Border Radio” i “So Long Baby Goodbye.” Ako ste fanKevina Kostnera (Kevin Costner), ova poslednja pesma sigurno vam nije promakla u filmu“Bull Durham”.

U proleće 1982. bend je na vrhuncu slave u SAD, ali je ipak odlučeno da se krene na turneju po Evropi. Turneja je bila izuzetno uspešna, posebno u Velikoj Britaniji, sa velikom medijskom pažnjom i naslovnim stranama “Melodi Mejkera” i “Saundza”. Vreme na Ostrvu iskoristili su i za snimanje EP-ja sa obradama “Over There: Live at the Venue”. Ako je Kventin Tarantin(Quentin Tarantino) u devedesetim godinama bio zaslužan za revitalizaciju rokenrola na filmu, onda je to isto učinio, samo desetak godina ranije i Volter Hil (Walter Hill). Prvu ponudu velikog reditelja da snime naslovnu temu i muziku za film “48 Hours (48 Sati ili Zavera u San Francisku kod nas)” Blastersi su odbili, ali godinu dana kasnije poziv da učestvuju u filmu “Vatrene ulice (Streets of Fire)” nisu. Saundtreku su priložili dve pesme, “One Bad Stud” i “Blue Shadows”, a usput su i glumili lokalni bend koji svira u delu grada u kojem vladaju loši momci predvođeni Vilijemom Defoom (Willem Dafoe)…

U drastično promenjenim i vrlo limitiranim uslovima snimili su i sami producirali sledeće albume “Non Fiction” (1983) i“Hard Line” (1985), ali ulazak na zvanične liste i dalje je ostao san. Bez obzira na sve, “The Blasters” nastavili da sviraju koncerte za pamćenje, a kultno sledbeništvo raslo je i dalje.

“Non Fiction” je bio bolno direktan i pomalo brutalan u analizi društva, a novi Dejvovi klasici bili su “Red Rose”, “Long White Cadillac” i “Jubilee Train”. “Hard Line” bio je poslednja šansa izdavačke kuće “Slash” da od “Blastersa” napravi pop bend. Pesme “Trouble Bound”, “Dark Night” ili “Help You Dream” bile su sasvim dovoljne da svi shvate da se ambicije i želje izdavača i benda nikada neće poklopiti.

Tokom 1985. godine tenzije među članovima Blastersa dostigle su taj nivo, da je svako krivio nekog drugog za neuspeh, a međusobna prepucavanja često su se završavala i tučom. Za vreme jednog radijskog intervju Dejv i Fil su se posvađali i skoro potukli pošto nisu mogli da se slože ko zna više o muzici… Tokom koncerta u Montrealu, svađa je izbila dok je bend bio na bini. Grupu je tada napustio klavijaturista Džin Tejlor (Gene Taylor), a i za Dejva Alvina to je bio znak da je vreme da izađe iz ove priče…

Tokom sledećih dvadesetak godina Dejv Alvin je stekao ugled i reputaciju jednog od najvećih živih američkih songrajtera, a pored nekoliko apsolutno genijalnih albuma (“Romeo’s Escape”, “Border Radio”, “King Of California”…), postao je i ugledni producent.
Dobitnik je i Gremija za ploču “Public Domain: Songs From the Wild Land” na kojoj je obradio tradicionalne pesme iz američke istorije.

Fil je u istom periodu objavio dva albuma – džezirani “Unsung Stories” sa gostima Sun Ra i “The Dirty Dozen Brass Bandom” (1986, autoru teksta ovo je jedna od najomiljenih ploča u životu) i “County Fair 2000” (1995).
Usput, Fil je dostigao i vrhunac u svom drugom životnom opredeljenju, doktorirao je na matematici. “The Blasters” nisu mirovali sve ovo vreme.

Fil i Džo Bez novu verziju “Blastersa” okupili su 1993. godine. Izdavačka kuća “Run Wild” pet godina kasnije organizovala je tribjut izdanje “Blastered: A Musical Tribute to the Blasters”, da bi 2002. godine pet originalnih članova benda opet bilo zajedno na bini za snimanje albuma uživo “Trouble Bound” za kalifornijsku izdavačku kuću “Hightone”.

Kventin Tarantino je 1996. godine u film “Od sumraka do svitanja (From Dusk Till Dawn)” ubacio pesmu “Dark Night”. Bila je prva na disku, a išla je preko cele odjavne špice. Sasvim dovoljno za novu generaciju fanova, koja ne veruje u to da je Elvis umro 1977. godine i za koju je rokenrol jedini izlaz iz životne kolotečine.

Legenda kaže da je Bob Dilan (Dylan) jednom rekao Dejvu Alvinu sledeće: “Dejv, kada ćete ti i Fil da se pomirite? Čoveče, vaša muzika bila je čista magija!” Tako je zaista i bilo…

#05 :: HUPER :: Febru
ar 2008 ::
THE PLIMSOULS: MILION MILJA DALEKO (OD TEBE)
Features: The Plimsouls, Peter Case, Eddie Munoz, Valley Girl OST, Nicholas Cage, Geffen, Everywhere At Once, Victoria Williams, Diane…

Nije “video ubio radio zvezde”, ma koliko se razni eksperti trudili da nas ubede u to. U formatiranom životu formatiranih radio stanica zvezde ionako nisu ni zamišljene da postoje. Ali uvek će postojati potreba za DJ-evima koji vas svojim komentarima i anegdotama prosto teraju da po završetku pesme “izguglate” šta je to što ste čuli, gde to može da se skine/kupi i kakve to veze ima sa vašim životom. Internet i satelitske radio stanice vraćaju nadu da radio još ima svoje magije i da je i dalje moguće slušati neki program, a da vam ne govore svaka tri minuta koliko je stepeni u gradu, koliko je sati i šta vas očekuje u nastavku programa. Bez obzira da li slušate Nika Harkurta (Nick Harcourt) na KCRW, Boba Dilana (Dylan) na XM-u ili Loru Kantrel (Laura Cantrell) na WFMU, imate priliku da zavirite u intimu ljudi koji muziku vole, za nju i od nje žive…

Nasumičnim biranjem stanica u ajtjunsu, uleteo sam u stih “I started drifting to a different place/I realized I was falling off the face of your world/And there was nothing left to bring me back” i poželeo da magiju grupe the Plimsouls podelim sa vama.

U kratkom trenutku slave malobrojnim optimistima izgledalo je da su the Plimsouls “sledeća velika stvar” i da se od njih u sledećim godinama mogu očekivati brojni hitovi i velika dela. Tipično za junake ove rubrike, u vreme kada je pesma “A Million Miles Away” postala “pesma trenutka” bend više nije postojao, ali za razliku od nekih drugih skupova prijatelja, poznanika i rođaka sa instrumentima, članovi benda rastali su se prijateljski i nastavili da prave muziku za sebe i ljude koji ih vole i poštuju.

The Plimsouls je osnovao krajem sedamdesetih godina prošlog veka harizmatični Piter Kejs (Peter Case), a bend je rođen u Los Anđelesu. Piter je bio pevač i gitarista i autor skoro svih pesama, a podršku i inspiraciju davali su mu gitarista Edi Munjoz (Eddie Munoz), basista Dejvid Pahoa (David Pahoa) i bubnjar Lu Ramirez (Lou Ramirez). U vreme novog talasa (new wave) kada se većina grupa trudila da na sebe skrene pažnje i vizuelno, a ne samo muzikom, the Plimsouls bili su atipična pojava. Obučeni kao da su se na binu popeli direktno sa ulice, sasvim obični i neopterećeni snovima o globalnom uticaju, svirali su rokenrol, jednostavan, sirov, melodičan i prepun strasti. Kritičari su i tada (a i sada) u njihovoj muzici isticali uticaje panka na tradicionalni muzički svet u kojem su se kretali junaci ove priče. Sve se naravno vrtelo oko Pitera Kejsa, koji je gitarske solaže i flertovanje ritam sekcije vešto obmotavao oko angažovanih, duhovitih i direktnih stihova, ostavljajući utisak kao da se sve vreme super zabavlja.

Prvo izdanje the Plimsouls bio je kratkosvirajući “Zero Hour” snimljen sa vrlo malo novca i objavljen kao samizdat, ali koji je poslužio kao uvod u album koji se pojavio 1981. i koji je nosio ime benda. Izdavač je bio lokalni “Planet Records”. Pesme “Zero Hour,” “How Long Will It Take?” ili “Hush, Hush” polako su se probijale u svet tinejdžera i postajale “bitnije od života”, ali za izlazak na veliku scenu zaslužan je film “Valley Girl”. Zahvaljujući brojnim televizijama u Srbiji film je u poslednjih nekoliko godina par puta bio prikazan kod nas. Iako je više značajan po tome što je Nikolas Kejdž (Nicholas Cage) ovde prvi put rešio da svoje pravo i slavno prezime (Coppola) sakrije iza tako neupadljivog “Kejdž” i po scenariju koji je kako-tako sagrađen oko pesme Frenka Zape (Frank Zappa) ili po debitantskoj režiji Marte Kulidž (Martha Coolidge), zahvaljujući muzici iz filma, hitovima grupa Psychedelic Furs, Sparks, Modern English i the Plimsouls film je ostao kao jedan od bitnijih repera epohe i posebno kalifornijske scene. Finansijske neprilike producenata filma nisu dozvolile da se u prodaji nađu i vinil ili kaseta sa saundtrekom (nepravdu je ispravio “Rhino” desetak godina kasnije, kada se CD sa muzikom iz filma prvi put zvanično pojavio), ali to ništa nije smetalo da pesme i bendovi zastupljeni u“Valley Girl” dođu u prvi red, a pre svih tu su bili i statisti sa zadatkom The Plimsouls. Od tri njihove pesme iz filma (“A Million Miles Away”, “Everywhere At Once” i “Oldest Story In The World”) ova prva nametnula se kao generacijska himna i pesma koja je bar na trenutak promenila život Kejsu i drugovima. Genijalno uredništvo izdavačke kuće “Rhino” 1992. godine kompilovalo je definitivno izdanje debi albuma pod imenom “The Plimsouls… Plus”, koje je obuhvatilo i album i EP i po prvi put omogućilo svima da uživaju u ploči značajnoj možda koliko i prvo izdanje sastava Big Star. Uz “Everyday Things”, “Now” ili “Great Big World” činiće vam se kao da slušate album Badija Holija (Buddy Holly) koji umesto the Crickets predvodi the Replacements.

Drugi album “Everywhere At Once” označio je prelazak u tim velikog izdavača, Geffena, a doneo je priliku da se the Plimsouls obrate većem broju ljudi, rade u boljim uslovima i naviknu na stvari koje im neko sa strane nameće, a sa kojima nisu bili baš najsrećniji. Produkcija Džefa Ajriča (Jeff Eyrich), u mnogo čemu slična je onome što Brendan Obrajen (O’Brien) radi poslednjih desetak godina na albumima Pearl Jam, Metjua Svita (Matthew Sweet) ili Brusa Springstina (Bruce Springsteen) i kao takva “uspela” je da dosta razblaži energiju benda, zamuti gitarsku čaroliju i ostavi utisak da nešto nije kako treba. Bend je snimio novu verziju pesme “A Million Miles Away”, a pored od ranije poznatih favorita u prvi plan iskočile su i “Play the Breaks,” “Inch By Inch” i “Shaky City”. Pesnička veština Pitera Kejsa usavršavala se rapidno svakom novom pesmom. Često su u prvi plan izbijale socijalne teme, obične i stvarne: “My Life Ain’t Easy,” “Lie, Beg, Borrow and Steal” ili “How Long Will It Take?” svaka na svoj način bavile su se večnom dilemom “ustati ili odustati”, a jedine lepše od pesama sa socijalnim temama bile su pesme o raskidima, kao što su  “Oldest Story in the World” ili potresna “A Million Miles Away.”

Polovični uspeh saradnje sa “mejdžorom” i nesavršenosti finalnog zvuka na novoj ploči sigurno su dosta uticali da se bend rasturi praktično dok je vinil bio na putu do prodavnica i da svako krene na svoju stranu. Poslednji koncert the Plimsouls održali su na dočeku nove 1984. godine…

Potvrda da su the Plimsouls početkom osamdesetih bili verovatno najbolja LA grupa uživo, došla je 1988. godine, kada je objavljen album “One Night in America”, koji je po dosta nesigurnim sećanjima Kejsa snimljen na koncert u Klivlendu, verovatno tokom 1983. godine, u vreme izlaska druge i finalne ploča benda. Ako želite da čujete kako zvuči bend koji za vreme koncerta kanališe sve, od Lenona (Lennon) do Elvisa, od the Byrds do Little Richarda i koji predvodi nadahnuti frontmen i talentovani pevač onda je ovaj album neophodan u vašoj kolekciji. Mnogi se slažu da the Plimsouls nikada ovako nisu zvučali na studijskim albumima, a taj utisak neće pokvariti ni sitne tehničke greške u snimku i mikrofonije. “One Night in America” predstavlja 40-ak minuta esencije rokenrola i pravi “best of” benda koji je sebe ugradio u bukvare power-popa.

Sredinom devedesetih, Piter Kejs se na par nedelja pridružio momcima – samo je Ramireza zamenio bunjar Blondie Klem Burk (Clem Burke) – na povratničkom albumu “Kool Trash”, a tokom sledećih desetak godina često su se ponovo sastajali, svirali divne koncerte i uživali u muzici koju su fanovi učinili besmrtnom. U poslednje dve decenije Kejs je od lidera benda postao ugledni solista, kantautor, pesnik, pevač, gitarista i istraživač muzičkog nasleđa Amerike. Tokom 2006. godine objavio je i prvu knjigu, intimni pogled na početak karijere “As Far As You Can Get Without Passport”. Više puta nominovan je za muzičkog ekvivalenta “Oskaru” – “Grammy”, a ko zna – možda kada u trenutku kada budete čitali ovaj tekst i dobije prestižnu nagradu za genijalni album “Let Us Now Praise Sleepy John”.

Šest godina tokom osamdesetih bio je oženjen sa jedinstvenom Viktorijom Vilijams (Victoria Williams), a bolan raskid sa drugom suprugom Dajen (Diane) pokušao je nekako da razjasni na albumu “Beeline” (2002). Nekoliko puta godišnje održava svojevrsne “radionice” na kojima klincima pokušava da prenese deo svoje magije i zanata u pisanju pesama. Tokom skoro četiri decenije duge karijere, Piter Kejs je siguran samo u jedno: “Pesnik (songrajter) mora da zna da ispriča priču. Mnogo je važniji način na koji ćete nešto reći, od onoga šta ste rekli.”

#06 :: HUPER :: Mart 2008 ::
RAZGLEDNICA IZ ŠKOTSKE: JOZEFE K, IZVINI ŠTO SE SMEJEM

Features: Josef K, Orange Juice, Postcard, Domino, Paul Haig, Malcolm Ross, Edwyn Collins, Joy Division, Franz Ferdinand…

Obično se priča priča od početka. Znate ono: uvod, razrada i zaključak. Nemam ništa protiv ovakve doktrine, čak se trudim da je ispoštujem svaki put kad mogu, ali sada to neće biti slučaj… Izdavačka kuća Domino najveća je mala/nezavisna  izdavačka kuća na svetu i tu reputaciju uspešno održava poslednjih pet, šest godina.

“Nezavisna i mala” je zbog svoje filozofije, odnosa prema muzičarima s kojima sarađuje, kampanje koju sprovodi i mnogih drugih malih, slatkih i lepih stvari koje govore da ipak ima nade za muzičku industriju na globalnom planu. “Najveća” je zato što za nju objavljuju albume i škotske stadionske zvezde Franz Ferdinand i njihov engleski pandan Arctic Monkeys. I s njima ova priča ima veze, direktne ili indirektne, odlučite sami.

Desetak miliona prodatih albuma FF omogućilo je Dominu da neke divne i zaboravljene albume osamdesetih izvuče iz podruma i sekondhend marketa i da ih postavi bar na jedan dan na centralna mesta prodavnica i tako omogući novim slušaocima da se upoznaju sa muzikom bendova Orange JuiceYoung Marble GiantsThe TriffidsFire Engines,Josef K

Ovi poslednji, čudaci iz Edinburga, junaci su priče koju čitate. Domino je objavio Entomology, sabrana dela grupe Josef K, u novembru 2006. godine.

Kada realno gledam na lik i delo sastava Josef K, puno je stvari koje bi moralo da budu minusi, a to na kraju ipak volšebno nisu: preterani artizam, samozaljubljenost, foliranje i snobizam(‘alo, u redu je… čitali su i drugi Proces pa nisu od toga pravili dramu). Josef K u svojoj nevelikoj karijeri (postojali su samo dve godine) zvanično su objavili samo jedan studijski album. Bend su predvodili večito enigmatični i zamišljeni Pol Hejg (Paul Haig) i Malkolm Ros(Malcolm Ross), obojica gitaristi i autori pesama, prvi je i pevao. Postanak benda vezan je za legendarnu izdavačku kuću Postcard, a inspiraciju da svoje misli iskažu kroz muziku Pol, Malkolm i bubnjar Ron Torens (Ron Torrance) pronašli su u mitskom letu 1977. godine, eksploziji panka i posebno specifičnosti Njujorka koji je tada bio dom kultnim sastavima Velvet Underground i Television.

Prvo ime benda bilo je TV Art, a od leta 1978. do istog perioda naredne godine Hejg je “otkrio” Kafku, a bend je dobio definitivno ime i basistu Dejvida Vedela (David Weddell). Iako su Velveti i dalje bili glavna inspiracija, sve više se u novim pesmama primećuju i uticaji Pere UbuSubway Sect. Prvi demo snimci grupe nisu zaintrigirali nikoga, posebno ne prestižni Rough Trade sa kojim su Josef K imali neke “ideje” o saradnji. Situacija se drastično popravlja kada u novembru 1979. Džon Pil (John Peel) na BBC-ju pušta singl Chance Meeting. Tada u život Josef K ulaze Edvin Kolins (Edwyn Collins) i Alan Horn (Alan Horne), pevač i menadžer drugog značajnog škotskog benda tog vremena Orange Juice.

*Sada sledi rez – ako gledate “Izgubljene/Lost” onda ste se valjda navikli na “flešforvard”… Edvin Kolins je 1994. godine 14 nedelja ostao na UK listi singlova sa pesmom “A Girl Like You”, a gledaoci VH1 kanala izabrali su pesmu za jednu od 100 najvećih u žanru “sad i nikad više” (One-hit Wonders). Posle dva teška moždana udara koja je preživeo na početku 2005, serije operacija i komplikovanog oporavka, Kolins je krajem prošle godine objavio album “Home Again” i održao par trijumfalnih koncerata…

U aprilu 1980. godine Kolins i Horn osnovali su Postcard Records, a njihova prva odluka bila je da kući priključe i Josef K. I pored toga što su generalno bili totalno nezainteresovani za to šta drugi misle o njima, drugi i treći singl, Radio Drill Time i It’s Kinda Funny samo su proširili “hajp”, koji je omogućio bendu da svira prvi put u Londonu, a usput su naterali nekoliko novinara iz ostrvske metropole da se zapute na sever u potrazi za “zvukom mlade Škotske”.

Celokupni studijski opus grupe Josef K može da stane na dva diska, na kojima bi se našlo mesta za sve singlove grupe, dva albuma i radijske sešne. Prvi album, “debitantski,” bend je snimio u novembru 1980. godine, ali odlukom Hejga i Rosa ploča “Sorry For Laughing” povučena je pre odlaska u prodavnice i sledećih deset godina smatrana je nepovratno izgubljenom. Iako je do 1990. godine, kada je album prvi put zvanično objavljen, bilo raznih objašnjenja zašto se dogodio “total recall”, možda je najbliže istini ono tvrđenje da se bend uplašio zvuka koji je bio suviše “ispoliran” i pop, malo nalik energiji i “prljavosti” koju su Josef K potencirali na koncertima. Zvanično, “The Only Fun In Town”, pravi “prvi” album objavljen je devet meseci kasnije, a snimljen je za šest dana u Briselu. Bio je to prvi i  jedini album koji je originalni Postcard objavio u svojoj istoriji.

**Flešforvard br. 2: Pesma “Sorry For Laughing” doživela je dve obrade u razmaku od skoro dve decenije. 1985. nemačka elektro-pop grupa “Propaganda” obradila je pesmu na albumu “Secret Wish”, a 2004. francuski “Nouvelle Vague” isto je učinio na debitantskoj ploči prepunoj novotalasnih klasika sa bossa-nova šminkom.

Imidž benda doživeo je značajne promene na putu do prve ploče. Od jednobojnih odela s početka koncertnih promocija, do suludo-šarenih psihodeličnih majica i napadnih kapa, bend je činio sve da sliku koju su drugi imali o njima – mladi ljudi koji znaju šta rade i koji zrače svojom ozbiljnošću – sruši do temelja. Pevač Pol Hejg nijednom tokom koncerata nije progovorio ni reč sa publikom, bend nikada nije svirao “na bis”, a fanovi nikada nisu imali priliku da dobiju autograme… U jednom trenutku Hejg (ili Ros) smislili su da je za njih najbolje da na probi snime najave za pesme i da ih samo puste sa ozvučenja za vreme koncerata, čisto da ne gube vreme na bespotrebne reči dok čekaju da se naštimuju. Ono što nisu mogli da promene, bez obzira koliko se trudili da budu “drugačiji”, bila je magija sviranja uživo i reakcija publike. Za vrlo kratko vreme Hejg i Ros postali su izuzetno kvalitetni gitaristi, a njihovo viđenje post-pank konfuzije, posmatrane kroz fank ili disko ritmove, povremeno je bilo jako blisko depresiji i beznađu Iana Kertisa (Ian Curtis) i njegovih Joy Division.

Od izlaska albuma (jul 1981. godine, 3. mesto UK liste nezavisnih izdanja), do poslednjeg koncerta u Glazgovu i raspada grupe prošlo je samo nekoliko meseci. Hejg je sam doneo odluku o tome da je sa grupom gotovo, a iako je u nekoliko intervjua sledećih godina pokušavao da objasni razloge za takav potez, nijednom nije dao neko uverljivo objašnjenje.

U 21. veku zvuk grupe Josef K možete da čujete na pesmama bendova Franz Ferdinand,InterpolBelle & Sebastian

Singlovi pionira škotskog pop Orange Juice i Josef K na Postcardu bili su glavna inspiracija za nastanak legendarne izdavačke kuće Creation i za pojavu sledeće generacije britanskih muzičara, koju su predvodili Primal Screamthe Pastels, i Wedding Present.

Sredinom devedesetih “brit-pop” na krilima OasisStone Roses i Happy Mondays osvaja svet, a nemali broj fanova Postcarda u njihovim hitovima čuo je i posvete bendovima Orange Juice i Josef K.

#07 :: HUPER :: April 2008 ::
SVI HOĆE DA KRESNU… THE TEARDROP EXPLODES
Features: The Teardrop Explodes, Julian Cope, Bill Drummond, Liverpul, fudbal, the Beatles, Echo & The Bunnymen…

Koja vam je prva asocijacija kada vam neko kaže Liverpul? Fudbal ili muzika? Mitska reka Mersi kao da je bila podjednako inspirativna i za sportiste i za muzičare u trećem gradu po veličini u Engleskoj (aktuelni podaci govore da Mersisajd trenutno nastanjuje skoro pola miliona stanovnika).

Grad Liverpul dom je dva velika engleska premijerligaša, Liverpula i Evertona. Ovaj prvi tim (Crveni) poslednjih godina opet se vratio u elitno društvo prvaka Evrope osvojenom titulom Lige šampiona u dvoboju s Milanom 2005. i porazom u finalu od istog rivala 2007. godine.

Drugi tim (Plavi) polako slaže kockice koje će im pomoći da u bliskoj budućnosti, uz par kvalitetnih pojačanja, igraju redovno u LŠ, a možda se jednog dana uključe i u borbu za titulu u nacionalnom šampionatu.

The Beatles su u osvajanje sveta krenuli odavde. Uz njih, iz grada na zapadu Engleske slavu su stekli i The Searchers, Frankie Goes to Hollywood, OMD… Kada živite i radite u senci divova jako je teško ponoviti uspeh prethodnika, a još teže je nadmašiti ih. Od The Beatles do danas broj zanimljivih grupa iz Liverpula sigurno nije veliki kao npr. u slučaju Mančestera. Ako bih morao nekog da izdvojim, to bi pre svih bili The La’s, Echo & The Bunnymen, Icicle Works, Lightning Seeds i junaci ove priče, The Teardrop Explodes.

Tokom četiri godine svog postojanja The Teardrop Explodes zvučali su kao klinci koji su, dok su roditelji bili na poslu, previše slušali rane Pink Floyd i album Houses Of The Holy.A onda kao da su rešili da to umiksuju sa upravo otkrivenim albumima grupa Faust i Neu! i to sve dok slušaju “na jedno uvo” šta to John Peel novo pušta u svojoj kultnoj emisiji.

Zvuči šizofreno, ali tako je zaista i bilo. Delom zbog psihičkog stanja većine aktera ove romansirane biografije, delom zbog neobjašnjive želje da svoje iskustvo pojačaju ili bar promene raznim halucinogenim supstancama. U središtu svega nalazio se Julian Cope. Reći za njega da je muzičar je isto kao da za The Beatles kažemo da su bili muzička grupa. U svojoj karijeri Cope je podjednako uspešan bio i kao pisac, istoričar i spiritualni lider/šaman. Ime bendu, The Teardrop Explodes, Cope je pronašao u tabli Marvelovog stripa Daredevil.

U Liverpul Cope je došao u drugoj polovini sedamdesetih kada je upisao koledž. Kao i svaki autsajder sa umetničkim sklonostima, ubrzo je u novoj sredini našao srodne duše i napravio bend koji je po mnogo čemu mogao da bude tamošnja verzija beogradske super grupe Šarlo akrobata. Crucial Three činili su Cope, Ian McCulloch (kasnije lider Echo and the Bunnymen) i gitarista Pete Wylie (The Mighty Wah). Ovaj skup individua zaživeo je samo šest nedelja, a da bend nije praktično održao nijednu normalnu probu… Ipak, to iskustvo pomoglo je da Cope posle brojnih personalnih promena i kombinacija oformi The Teardrop Explodes.

Prvi singl, “Sleeping Gas”, bend je objavio početkom 1979. godine za Zoo records. Vlasnik izdavačke kuće i menadžer grupe bio je Bill Drummond, a on i Julian svojim svađama i anegdotama zabavljali su mnoge čitaoce NME-a i Melody Makera u to vreme. O Drummondu više u izdvojenom tekstu.

Do trenutka kada se debitantski album Kilimanjaro pojavio u prodaji prošlo je manje od godinu dana, a bend je već promenio dva člana – gitaristu i klavijaturistu – činjenica je da su obe promene proširile zvuk i donele novi kvalitet. Početak 1981. bio je vrhunac popularnosti grupe. Objavili su fascinantni singl “Reward”, posle njega je usledio podjednako uspešni “Treason”, a Cope je nastavio i sa avangardnom  kadrovskom politikom – još tri nova člana ušla su u bend, dok je novi gitarista iz prethodnog izvlačenja već postao stari.

Vrhunac novostečene slave za Copea i brojne saradnike trebalo je da bude drugi studijski album Wilder. Grupa je album album snimila kao trio, s tim što se vratio i klavijaturista broj dva. Da je demokratija prevaziđena kreacija antičke Grčke, Cope je pokazao i ličnim primerom, pošto je sada jedini autor na ploči, što je bila totalna suprotnost u odnosu na Kilimanjaro.

Singlovi skinuti sa albuma – “Passionate Friend”, “Colours Fly Away” i “Tiny Children” – nisu uspeli da zaintrigiraju publiku kao prethodne pesme, a ni album nije se dovoljno dugo zadržao na britanskoj listi da bi popravio loš utisak.

Posle hipi komune koja se povremeno skupljala na koncertnim binama Evrope, Australije i SAD-a, The Teardrop Explodes u 1982. godinu ulaze kao trio ili kao “asimetrična federacija”. Pošto iz ličnog iskustva znamo kako prolaze takve tvorevine, nije iznenađenje ni to što su sva trojica vukla na svoju stranu, s potpuno suprostavljenim koncepcijama budućnosti benda. Alfa-mužjak želeo je da stvara pop muziku i nežne balade, a ostatak benda sinti-dens. Sešn tokom kojeg je trebalo da se snimi treći album raspao se na pola posla, a tek 1990. godine sačuvani ostaci tih pokušaja objavljeni su kao Everybody Wants To Shag… the Teardrop Explodes.

Julian Cope je solo albumom World Shut Your Mouth (1984) krenuo u uzbudljivu i ponekad tešku uhvatljivu samostalnu karijeru, a ostatak benda uglavnom je utonuo u zaborav.

Kada su ga pre nekoliko godina pitali da li će se bend ikada opet okupiti, Cope je u svom stilu odgovorio: “Da li biste se vi vraćali u period kada vam je mama brisala guzu?”

Čovek iz senke, Bill Drummond
Kao menadžer i producent “svih” bendova iz Liverpula početkom osamdesetih, Bill Drummond verovatno nije previše poznat. Možda ni kao član grupe Big In Japan. Ili još manje kao autor cenjenog solo albuma The Man iz 1986. godine. Možda je poznatiji kao osnivač The KLF, avangardne MTV atrakcije iz zlatnog doba ove kuće (njihovi hitovi “What Time Is Love?”, “3 a.m. Eternal”, “Last Train to Trancentral” i “Justified and Ancient” i danas izazivaju euforiju klabera širom sveta). Možda ste za njega čuli posle onog “slučaja” kada je spalio milion funti 1994. godine. Svejedno, Bill Drummond čovek je koji se rađa jednom u sto godina. Julian Cope je na pločiFried imao pesmu “Bill Drummond Said”, a ovaj mu je odgovorio numerom “Julian Cope Is Dead”, gde je naglas razmišljao kako bi bilo dobro da ubije svoju dojučerašnju zvezdu, jer bi ga time prečicom poslao u legendu.

Julian Cope kao pisac
U poslednjih desetak godina Cope je bio izuzetno angažovan kao pisac. Neprocenjivo štivo (i jedine njegove knjige koje sam pročitao) za razumevanje engleske post-punk scene predstavljaju autobiografske Head On (1994) iRepossessed (1999). Kao muzički istoričar, hroničar i analitičar secirai je nemačku andergraund scenu šezdesetih uKrautrocksampleru (1995), dok je u delu Japrocksampler (2007) posmatrao promene na japanskoj posleratnoj muzičkoj sceni, s posebnim osvrtom na blisku vezu eksperimentalnog pozorišta i rok muzike. Kao istoričar/arheolog amater objavio je dve knjige The Modern Antiquarian (1998) i The Megalithic European (2004). U prvoj je na Ostrvu istraživao megalitske spomenike kao što je Stounhendž (kojih samo u Britaniji ima više od sto!), dok je u drugoj slično istraživanje proširio po celoj Evropi.

#08 :: HUPER :: Maj 2008 ::
MICRODISNEY ILI ZAŠTO NIKADA NIJE VREME ZA “INTELIGENTNU POP MUZIKU”?
Features: Microdisney, Irska, Kork, Sean O’Hagan, Cathal Coughlan, High Llamas, Fatima Mansions…

Jeste da je tema rubrike “Neke druge osamdesete” otkrivanje ili bar stavljanje u prvi plan manje poznatih grupa i muzičara iz osamdesetih godina dvadesetog veka, ali šta mogu kada je moja velika želja da pišem putopise. Tako da priča o bendu Microdisney, junacima ovog Hupera, počinje malim osvrtom na Kork, drugi grad po veličini u Republici Irskoj.

Zvanični podaci kažu da u Korku trenutno živi oko 120.000 stanovnika, a u vreme kada su budući članovi grupe Microdisney planirali da počnu da se bave muzikom, ta brojka imala je cifru manje. Luka Kork je druga po veličini prirodna luka na svetu posle Sidneja. Peter Petrelli se, pošto je pronašao navijačicu i spasao svet, na početku druge sezone serije Heroes pojavljuje u brodskom kontejneru upravo u Korku. Za ljubitelje muzičke trivije bitan podatak je da je u ovom gradi odrastao legendarni gitarista Rory Gallagher.

Microdisney nisu nešto posebno bili slavljeni ni hvaljeni tokom svoje karijere, a kultno sledbeništvo u sledeće dve decenije bilo je vrlo slabo dozirano i neveštom oku uglavnom neprimetno. Od prvih pesama, poluakustičnih i nežnih, do kasnijih radova – raskošno aranžiranih i majstorski odsviranih, Microdisney su imali kvalitet koji je mogao da ih vine na vrhove top lista i da im obezbedi značajno mesto u muzičkoj istoriji. Kao i za većinu junaka ove rubrike, slava i bogatstvo ostali su van njihovog domašaja. Svirali su “ipm”, ili “inteligentnu pop muziku” (ako postoji idm – intelligent dance music – zašto da ne postoji i ipm?), a usput su imali šta da kažu i to su uglavnom činili na najefektniji način. Junaci njihovih pesama bili su obični ljudi, sjebani i zastrašeni, nesrećni i nesigurni, gramzivi i siromašni. Microdisney se obračunavao sa tačerizmom, korporacijama, nacionalistima… ali kroz klasične ljubavne pop pesme od tri minuta, koje su često iz “običnih” tema kao što su svađe, ljubav ili seks, prerastale u kritiku društva ili borbu za slobodu mišljenja.

Pre nego što su postali Microdisney, Sean O’Hagan i Cathal Coughlan pokušavali su nekoliko godina da se muzički izraze kroz Constant Reminders i Micro-Disney. Kao Microdisney, od 1982. do 1988, objavili su četiri studijska albuma i kompilaciju ranih radova, a izdavači su im bili ultra-mali Kabuki, kultni Rough Trade i korporativno-nezainteresovani Virgin.

Posle prvih singlova, od kojih je najuspešniji verovatno bio “Pink Skinned Man” (1983) bend se preselio u London i tamo su snimili debi album Everybody’s Fantastic. Pomogao im je producent aluma-prvenca za the Smiths John Porter. Otprilike u ovo vreme u njihov život ulazi besmrtni John Peel, koji ih je forsirao (ako je forsiranje to što je često puštao njihove pesme i javno govorio da ih voli) sledećih nekoliko godina i često ih zvao u goste. Tokom sledećih nekoliko meseci bend je dobio i svoj definitivni, prošireni oblik, priključenjem ritam sekcije. I zvuk se u skladu s tim menjao. Sada je bio još bogatiji, hitičniji, “komercijalniji” ili se tako bar činilo članovima grupe. 1985. godine objavili su abum The Clock Comes Down the Stairs, a sa njega skinut singl “Birthday Girl” možda je bio i najveći hit koji je grupa imala.

Početak 1986. godine bio je period velikih planova. Uspeh albuma The Clock Comes…ohrabrio je Seana i Catha da regrutuju još jednog člana, a James Compton je svojim klavijaturama i scenskim ponašanjem Microdisney obogatio na milion (ne)očekivanih načina. Bend je najzad neko “primetio” i izgledalo je da je “kucanje na vrata raja” najzad neko čuo, pošto je Virgin potpisao Microdisney kao svoje ekskluzivce i izgledalo je da je scena za osvajanje sveta postavljena. Sledećih godinu dana bend je proveo u radnom odmoru i pripremi trećeg studijskog albuma. Crooked Mile u prodaji se pojavio u januaru 1987, a kao i beogradski Južni bulevar kasnio je “iz tehničkih razloga” šest meseci (album mi je desetak godina kasnije poklonio MB, Huperov recenzent DVD-ijeva :)).

Crooked Mile otvara pesma “Town To Town” koja je pravi primer muzike koju suMicrodisney pravili. Raskošni pop šlager o dvoje mladih koji pokušavaju da žive normalnim životom za vreme nuklearne katastrofe. Ako je to uopšte moguće pošto su njih dvoje bivši ljubavnici, a ona nije baš da i dalje gaji romantična osećanja prema njemu (ili sam ja to sve pogrešno razumeo). Iz nekog razloga snimanje albuma umesto da u novim produkcionim uslovima bude veliki plus za bend, pretvorilo se u pakao. Godinama kasnije Sean je za čudan, metalni zvuk Crooked Milea rekao da “zvuči kao da je snimljen 1973. i to vrlo loše…” Na ovoj ploči bend je napisao verovatno najlepše pesme u svojoj karijeri, ali su snimci nastali uživo za potrebe Peelovih emisija kudikamo bolje i realnije zvučali, nego ovi koji su objavljeni na albumu. Po završetku promotivne turneje, bend se povukao u kratkotrajnu izolaciju, koja je nekako pomogla da se reše problemi sa radom u studiju i produkcijom.

Dva sledeća singla “Singer’s Hampstead Home” i “Gale Force Wind” bili su savršeni primeri savršene pop muzike, koju je bend bio predodređen da stvara od prvog dana. Thirty Nine Minutes, četvrti i poslednji studijski album, Microdisneyobjavili su u martu 1988. godine. Iako se danas čini, sa distance od dvadeset godina, da Crooked Mile i dalje ima moćnije i ubedljivije pesme, 39 mins je najzad pravi i potpuni trijumf benda. Konačno sve pesme zvuče kao što su muzičari želeli, produkcija više nije smetnja već kvalitet, a stihovi su direktni, duhoviti i često brutalni u svojoj iskrenosti. I tema pesama doživela je značajne promene: od opšteg stiglo se do pojedinačnog, od nuklearnog holokausta do izdaje samog sebe i životnih principa. Uz dve pesme koje su prethodile albumu, možda je i najlepša numera na ploči “United Colours”, koja je bila frontalni udar na giganta iz Treviza i njihove reklamne kampanje u kojima se večito trude da objasne da iza prodaje odeće stoji neki duboki smisao…

Nekoliko meseci trajala je nazovi kampanja-promocija ovog albuma, a onda su članovi benda napravili majice na kojima je pisalo da Microdisney više ne postoji. Kolekcija Peel Sessions objavljena je 1989. godine, kompilacija najvećih hitova Big Sleeping House 1995, a tokom sledećih godina svi albumi Microdisney reizdati su na CD-u.

U vreme kada su Microdisney nastali većina bendova više pažnje poklanjala je svojim frizurama nego pisanju pesama. Moda je preuzela muziku, a bunt je ustupio mesto hedonizmu. Microdisney nisu želeli da poštuju pravila koja su drugi nametnuli. Nikada nisu postali deo “scene”, suviše su bili cinični i nefleksibilni za one koji vole pop, premalo eksperimentalni i sirovi za alternativce. Trajali su kao bend nešto više od pet godina. Sean O’Hagan je kasnije nastavio svoju potragu za Brianom Wilsonom i idealnom melodijom sa The High Llamas, dok je Cathal Coughlan duhove isterivao sa The Fatima Mansions. Fanovi se do danas ne slažu da li su High Llamas i Fatima Mansions zajedno, makar i na trenutak dodirnuli značaj i talenat Microdisney. Zašto sami ne istražite ovu misteriju?

#09 :: HUPER :: Jun 2008 ::
THE REPLACEMENTS: SVUDA JE BOLJE NEGO OVDE
The Replacements, Paul Westerberg, Bob & Tommy Stinson, Chris Mars, Alex Chilton, Jim Dickinson, Tom Petty, Scott Litt, Guns’n’Roses…

Za generacije američkih tinejdžera, koji su svoje intimne hormonske drame preživljavali tokom osamdesetih, The Replacements su bili najveći bend na svetu. Svirali su pesme koje kao da su bile napisane specijalno za njih – strasne, sirove i direktne, a generacije neshvaćenih klinaca, zakasnelih pankera, budućih intelektualaca i studenata u najavi, bile su prosto začarane.

Jedan od ljudi koji je pokušao da objasni fenomen benda, Jim Walsh, u uvodu svoje knjige “The Replacements: All Over but the Shouting (an oral history)” učinio je to na sledeći način: “Njihova tajna je u tome što su bili prepuni kontradiktornosti. Bili su gospodari ironije, i to pre nego što je ironija ušla u modu…”

Krajem 1989. godina “Musician magazine” je pravio veliku priču o bendu pod nazivom“The Replacements: Poslednji i najbolji bend osamdesetih.” Kada je video taj naslov MTV super-star Jon Bon Jovi reagovao je pitanjem: “Kako oni mogu da budu najbolji bend osamdesetih kada ja nikada nisam čuo za njih?” Veći kompliment “Metsi” nisu mogli da dobiju.

Za klince iz Mineapolisa, Paula Westerberga, braću Stinson (Boba i Tommyja) i Chrisa Marsa muzika je bila jedini način da uspeju. Ili kako je u jednom od skorašnjih intervju Paul rekao: “Bob i ja, ako ništa drugo, shvatili smo da je muzika jedini put napred i gore za nas. Ništa nismo znali da radimo, on je bio kuvar, a ja domar i za nas je zaista bilo – ili ćemo da uspemo u rokenrolu ili ćemo da da umremo pokušavajući.”

A pokušavali su na svaki način da život pretoče u rokenrol. Neuspehe u ljubavi, prekinuta prijateljstva, nerazumevanja u porodici, izlive besa i neprilagođenost ubacivali su u trominutna energetska pražnjenja i uspevali da se povežu sa klincima u vreme kada nije bilo interneta, foruma, facebooka i drugih aktuelnih terapeutsko-socijalnih web servisa. Kako je iz današnje perspektive teško zamisliti situaciju u kojoj tinejdžer svoja stanja prepoznaje sam, zaključan u sobi, izolovan i otuđen. Ili je to i dalje tako?

Kalifornijska izdavačka kuća Rhino, tokom proleća 2008. godine reizdala je prva četiri albuma the Replacements u deluks pakovanju, remasterovane i sa bonus pesmama. Najavila je istu akciju i za ostatak kataloga. Za razliku od the Pixies ili Dinosaur Jr, i pored unosnih ponuda da se opet aktiviraju, the Replacements ostaju deo istorije, bez želje da pišu nova poglavlja knjige koja je već odavno (ne)srećno završena. Ili je povratak samo pitanje trenutka?

Od 1981. godine i debitantskog albuma Sorry Ma, Forgot to Take Out the Trash do 1984. i čudesnog Let It Be (svi su objavljeni za lokalnu izdavaču kuću Twin/Tone) Metsi su uspeli da odrastu i nauče da sviraju i da se oslobode od straha od promene i eksperimentisanja. Kada su počeli da sviraju kao The Replacements, Paul i Bob imali su po 20 godina, bubnjar Chris 18 i basista Tommy samo 13.

Sorry Ma… površnim slušaocima može da zvuči muljavo, preglasno i neuvežbano, ali za sve ostale jedan je od ključnih albuma pank-roka. Umorni od hardkor scene i spremni da rizikuju i da do kraja isteraju svoje, bend je već na samom startu diskografske aktivnosti nametnuo visoke standarde. Od 18 pesama, manje od polovine su duže od dva minuta, a u centru pažnje je gitara Boba Stinsona (posebno u “I Hate Music” ili“Somethin’ to Du”), ali sa povremenim i potpuno neočekivanim promenama – tipičan primer za to je “Johnny’s Gonna Die.”

The Replacements su se konstantno menjali i napredovali i to ih je razlikovalo od većine bendova epohe. Godinu dana kasnije “oproštaj” od panka najavili su kratkosvirajućim izdanjem Stink, albumom sa osam pesama, štampanom u limitiranom tiražu, nastalom u produkcioninim neuslovima. Sledeće godine četvorka iz Minesote objavljuje Hootenanny, kojim su pokušali da na jedinstven način spoje džez, kantri, bluz i pank uticaje u nešto novo i zanimljivo, ali koji je, i pored nekoliko antologijskih pesama (“Within Your Reach”“Color Me Impressed,” i“Take Me to the Hospital”) više značajan zbog toga što je pripremio teren za prvo pravo remek-delo benda.

Posle ploče Let It Be ništa više nije bilo isto. I momci i bend su sazreli, teme pesama više nisu bile samo tinejdžerske, a sigurnost koju su stekli prethodnih godina osećala se sa svakim akordom ili stihom. Bez obira da li je pesma o seksualnom opredeljenju (“Androgynous”) ili o devojci koje se ne javlja na telefon kada je zovete (“Answering Machine”) ili o zbunjenosti koju osećate sa šesnaest godina (“Sixteen Blue” je Paul posvetio basisti Tommyju koji je tada imao 16 godina) ili o hrabrosti i optimizmu (“I Will Dare”) trijumf je bio potpun i bez dileme.

Sledeći korak bio je sasvim logičan – ugovor sa mejdžor kompanijom, Sire, a to je donelo više novca za snimanje i bolje uslove za rad. Koncerti su i dalje bili divlji i često potpuno nekontrolisani, uglavnom zbog dejstva alkohola i kokaina na Paula i Boba.

Ako je Let It Be bio prvo remek-delo benda, onda je prva ploča za Sire,Tim, album koji je najbolje ostario do danas. Duh pank-roka i dalje je bio prisutan, ali za razliku od pesama sa četiri albuma za Twin/Tone, momci su postali pravi majstori svog zanata. Od ljubavne ode “Kiss Me on the Bus,” do introspekcije i lamenta “Here Comes a Regular,” preko kantrija “Waitress in the Sky” ili soula “Swingin’ Party”, do pesama koje su direktno inspirisale rađanje grandža par godina kasnije,“Bastards of Young” i “Left of the Dial” bend je svirao kao da je sudnji dan i kao da ima audiciju za odlazak na nebo. Danak porocima i teškom prilagođavanju na korporativno poslovanje prvi je platio Bob Stinson, koji je tokom promotivne turneje albuma napustio bend. 1995. godine Bobovo telo predalo je hendikep meč u duelu sa porocima, pošto više nije moglo da izdrži decenijski maltretman.

Pleased To Meet Me Metsi su snimili kao trio, a gitare je preuzeo Paul. Na turneji kao novi gitarista priključio im se i višegodišnji prijatelj benda Slim Dunlap. I ovoga puta na albumu, koji je snimljen u Memfisu sa producentom Jimom Dickinsonom, bile su zastupljene prekrasne balade i gitarske himne, a novi začin bili su duvački aranžmani. Od pesama, izdvajaju se posveta lideru Big Star “Alex Chilton”, samo-ironična “I Don’t Know”, hipnotišuća “Skyway” i nadahnuta “Can’t Hardly Wait”.

Sledeći album morao je da bude komercijalni hit, tako su bar zaključili Paul i ekipa. Rezultat velikih napora bio je Don’t Tell A Soul, blještav i ispoliran do savršenosti, koji im je doneo prvi i poslednji Billboard hit (mesto 51) “I’ll Be You,” i koji, naravno ništa nije promenio u životu junaka ove priče. Westerberg je i ovoga puta briljirao, posebno u“Talent Show,” “We’ll Inherit the Earth,” “Achin’ to Be,” ili u pesmi koju sam besomučno vrteo tokom devedesetih “Anywhere’s Better Than Here”.

Sledeći pucanj u prazno bila je turneja sa Tomom Pettyjem (i njegovim pratećim bendom the Heartbreakers), gde su The Replacements bili predgrupa stadionskoj atrakciji koju su svi voleli i hvalili, što naravno nije sporno, ali jeste to što su Petty i ekipa bili sinonim za profesionalne nastupe, a the Replacements uglavnom nisu bili u stanju da završe do kraja većinu pesama u svom setu. Iako matematika kaže drugačije, dva minusa nisu se pretvorila u plus, tako da je Paul odlučio da sledeći album bude njegov solo prvenac. Sire ga je ipak ubedio da i All Shook Down izađe pod firmom Replacements, a u moru sešn muzičara na kratko su se pojavili i Tommy, Slim i Chris. Album je značajan i po tome što je bio prvi koji je Paul radio u treznom stanju, a neka setna atmosfera bila je prisutna i tokom snimanja i kasnije na objavljenom vinilu. Produkcija Scotta Litta bila je diskretna i vešta, u prvi plan stavila je pesničke kvalitete Westerberga, a pesme koje su se nametnule bile su hitična “Merry Go Round,” lelujava “All Shook Down” i mistična “The Last.”

Ipak, ni super-pozitivne kritike albuma, ni dolazak na veliku scenu novih bendova koji su svi isticali The Replacementskao najveće uzore nisu mogli da spreče neminovno. Zvanično, bend se raspao po završetku turneje, 4. jula 1991. godine.

Paul je krenuo u uzbudljivu solo karijeru tokom koje je objavio nekoliko divnih albuma pod svojim imenom (14 SongsEventuallySuicaine GratifacationStereo/MonoFolker) i kao Grandpaboy, a redovno je radio kao autor filmske i svih ostalih primenjenih muzika… Chris Mars objavio je četiri solidne solo ploče, pre nego što se sredinom devedesetih u potpunosti posvetio slikanju. Tommy Stinson je po raspadu Metsa okupljao prijatelje u bendovima Bash & Pop i Perfect, a 2004. godine objavio je Village Gorilla Head, prvu solo ploču u karijeri, na kojoj se nalazi i transcedentalna “Light Of Day”. Ova pesma bila je nešto najbliže pop-savršenstvu Paulovih pesama što je Tommy uspeo da stvori tokom dvadesetak godina sviranja. Axl Rose je krajem devedesetih pozvao Stinsona da pomogne novim Guns N’ Roses u potrazi za “Kineskom demokratijom”. Ta potraga traje i dalje…

Jedini put kada su se trojica preživelih Rezervista okupili na jednom mestu (a da su svirali) bilo je tokom 2005. kada su za potrebe Rhinove kompilacije Don’t You Know Who I Think I Was? The Best of the Replacements snimili dve nove Paulove pesme (“Message To The Boys” i “Pool & Dive”). Paul i Tommy su svirali i pevali, Chris je samo pevao prateće vokale. Magija je i dalje bila tu, a da li je svet spreman za nove “Mets trikove” pokazaće vreme koje dolazi.


#10 :: HUPER :: Jul
 2008 ::
THE TRIFFIDS: AUSTRALIJSKA MELODRAMA
Features: The Triffids, David McComb, Born Sandy Devotional, Calenture, Gil Norton, Stephen Street, The Go-Betweens, The Saints, The Blackeyed Susans, The Red Ponies, Cane…

Kraj serijala Neke druge osamdesete pripada bendu koji je, da se ne lažemo, bio i osnovni razlog zašto sam odlučio da čitaocima Hupera predstavljam malo/nimalo poznate bendove od pre dvadesetak godina. The Triffids su neobičan primer čak i na potpuno anarhičnoj australijskoj muzičkoj sceni tog vremena.

Iako idejno potpuno okrenuti američkom muzičkom nasleđu, pesme koje je pravio harizmatični lider benda David McComb bile su neraskidivo vezane za Australiju, čak i kada ih je pisao u srcu Londona.


The Triffids
 su nastali u Pertu, gradu koji je centar Zapadne Australije i četvrti po veličini na celom najmanjem kontinentu. Pert danas ima više od 1,5 miliona stanovnika, a kao i pre dve decenije od Sidneja je udaljen više od 4000 kilometara. U ovom slučaju biti centar Nedođije, znači da si i dalje u nedođiji. Rani radovi kroz grupe Dalsy (uz Davida, član je bio i Alsy MacDonald) i Blok Musik, brojne književne i pesničke nagrade, prvi singl, blic boravak u Melburnu i najzad dolazak u Sidnej bili su sve neophodne stepenice u transformaciji umetničko-multimedijalnog ad-hoc “projekta” u pravi pop bend.

U Sidneju The Triffids su snimili i 1983. godine objavili prvi album i krenuli u avanturu koja možda nije imala srećan kraj, ali tokom koje su videli razna divna mesta i ispričali nezaboravne priče.
Na brzo premotavanje karijera benda mogla bi da se predstavi ovako: prvu postavu The Triffids činili su David i Robert McComb, Martin Casey i Phil Kakulas. Ovaj poslednji kasnije je “zamenjen” sa Jill Birt i Alsyjem McDonaldom. Prvi put bend je izašao u javnost kada su 1980. pobedili na konkursu lokalne radio stanice u Pertu i za nagradu snimili debitantski singl “Stand Up/Farmers Never Visit Nightclubs”. Dve godine kasnije bend se preselio na istočnu obalu Australije. Pre odlaska u Englesku bend je još jednom napunio baterije u Pertu, a 1984. krenuli su na put u bolje sutra. Na isti put ranije su kretali i ostale velike australijske grupe epohe kao što su The Saints i The Go-Betweens.


Diskografija The Triffids stihijski nabacana izgleda ovako: pesme za pet zvezdica na vašem iPodu sa debija Treeless Plain (1983) bile su “Red Pony” i “Hell Of A Summer”. Legenda kaže da je album snimljen za dvanaest noći. Na mini LP-ju Raining Pleasure godinu dana kasnije Jill Birt bila je glavni vokal na naslovnoj temi, a druga pesma za neki intimni džuboks bila bi potresna “Property is Condemned”.

Born Sandy Devotional (1986) krasio je singl “Wide Open Road”. Konstantno menjanje životne sredine i otvorenost ka novim izazovima uslovili su da ploča In The Pines (1987) bude snimljena “na vrh brda”, na samom kraju Nedođije, 600 kilometara severoistočno od Perta. Pogađate već da je album Calenture snimljen u Londonu, ali promena je da je budžet za studio bio veliki kao za sva prethodna izdanja zajedno.

Naslov je izraz za vrstu ludila koju ispoljavaju moreplovci dok se bore s okeanskom monotonijom. Singlovi sa Calenture bili su epska “Bury Me Deep In Love” i “A Trick Of The Light”. Poslednji studijski album The Black Swan objavjen je 1989. godine – producirao ga jeStephen “The Smiths” Street. Jednom kada se navikneš na stalno seljakanje, povratak u “normalan” život skoro da je nemoguć, a izdavač, Island Records, pokušao je da nekako ograniči budžet i spreči nove prekookeanske troškove time što je prosto naterao The Triffidsda album snime u Londonu. Posle još jedne turneje “tamo dole” David McComb se definitvno zasitio putovanja i čekanja da svet provali koliko su njegove pesme dobre, tako da je bend prestao s radom.

Album uživo Live In Stockholm objavljen je posthumno, godinu dana kasnije. David McCombje po raspadu The Triffids osnovao The Blackeyed Susans (nazvan po pesmi sa The Black Swan), a 1994. godine njegova dugospremana solo ploča Love Of Will najzad je bila dostupna fanovima. U promociji albuma po Evropi pomagala mu je prateća grupa The Red Ponies, a reakcija publike bila je totalna euforija. 1995. godine Davidu je urađena transplatacija srca. 2. februara 1999. posle lakše saobraćajne nesreće, hospitalizacije i odlaska na kućno lečenje, David McComb je umro, u 37. godini života. Iako nikada do kraja nije bilo objašnjeno šta je razlog smrti, smatra se da je njegovo telo, drastično oštećeno konzumiranjem alkohola i droge, rešilo da odbaci srce koje je dobio “u drugom izvlačenju”.

Ovako nabacani podaci teško da mogu da nekog zaintrigiraju makar prikazivali i karijeru Stonsa ili Bitlsa. The Triffids su po svemu bili atipična grupa. Pesme su im bile o Australiji, otuđenosti, melanholiji i lepoti života, a takav saundtrek bio je idealan za film koji je slikao pejzaže nepregledne prašine, prejakog sunca i nemilosrdnog vetra… David je odrastao uz muziku Dylana, Velveta, Bowieja, Television… ali nijednog trenutka nije oklevao da u svoju viziju pop muzike ubaci i “nove” stvari – elektroniku ili rep/hip-hop.

JEDAN ALBUM – BORN SANDY DEVOTIONAL
Ako bih jedan album morao da izdvojim kao najbolji primer onoga što su David i The Triffids radili, onda bi to bez razmišljanja bio Born Sandy Devotional. Uz standardnu petorku bend je činio i magični ‘Evil’ Graham Lee na svakojakim gitarama. Muzika je divan pop, prožet melanholijom i eskapizmom. “The Seabirds”, “Lonely Stretch”, “Wide Open Road”, “Stolen Property”… izaberite pesmu koju želite, zažmurite i utonite u daleki krajolik australijske zapadne obale. Ne brinite da li će neko da vas vidi – od spoljnog sveta čuva vas oblak magične prašine.

Usamljenost, avantura, nemir, želja za promenom i društvom, sloboda za kojom svi žudimo i ljubav kojoj se večno nadamo. Da je bilo pravde, Born Sandy Devotionalmorao je da za The Triffids bude ono što je Joshua Tree bio za U2.

JEDNA PESMA – BURY ME DEEP IN LOVE
Prva pesma (A1) na prvom albumu – Calenture – za mejdžor kompaniju (Island). Pesmu je napisao David, a producent je bio Gil Norton koji samo što se nije proslavio sa The Pixies. Novi član benda postao je gitarista/multi-instrumentalista Andy Peters.

Kako da opišem pesmu koja mi je jedna od najdražih u životu? Citatom Zorana Kostića Caneta, naravno.

U jednom intervjuu za časopis Ritam, za pesmuPartibrejkersa “Molitva” rekao je da je to “njihova “Sve će to mila moja prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš.” Pesma uz koju će se ljudi (u Srbiji) zaljubljivati i praviti decu“. Takva je pesma “Burry Me Deep In Love”. Prava australijska melodrama.

THE TRIFFIDS – O IMENU
The Day of the Triffids je roman Johna Wyndhama is 1951. godine. Film nastao po romanu režirao je Steve Sekely 1962. a dvadesetak godina kasnije bio je redovno na repertoaru RTV Beograd u “zimskom bioskopu”. Pretpostavljam da je slična situacija bila i u Pertu na lokalnoj televiziji. Pogledajte film/pročitajte knjigu i otkrijte šta su “trifidi”.

 

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply