Soul Food 2005

Krajem 2004. godine, kao novu rubriku na sajtu popdepression.com, uveo sam Soul Food, koja je za cilj imala da predstavi neke “posebne” pesme iz te godine (uz “mala” odstupanja) koje su mojim prijateljima i kolegama bile “posebno” drage.

Godinu dana kasnije, rubrika se “obnavlja”, a ovoga puta želeo sam da “contributors” budu Steve Wynn, Robert Fisher, Jason Molina, Oto Oltvanji, Žikica Simić, Ken Stringfellow, Svetlana Đolović, Gordan Paunović, Aleksandra Nikšić, Dragan Ambrozić, Slobodan Vujanović/Freedom, Goran Tarlać, Dario Stajić, Moma Rajin, Miloš Ivanović Kepa i Aleksandar Lazarević. Hvala svima na vremenu i trudu. Nadam se da ću moći da vam se odužim jednom…

At the end of 2004. I introduced a new section on the popdepression.com – called “Soul Food” and my aim was to gather my friends and calleagues and let them talk about some “special” songs (to them) from the previous year. A year later, this section is “alive” again, and for this occasion I asked for their contribution: Steve Wynn, Robert Fisher, Jason Molina, Oto Oltvanji, Žikica Simić, Ken Stringfellow, Svetlana Đolović, Gordan Paunović, Aleksandra Nikšić, Dragan Ambrozić, Slobodan Vujanović/Freedom, Goran Tarlać, Dario Stajić, Moma Rajin, Miloš Ivanović Kepa & Aleksandar Lazarević. Thank you all for the time you “lost” writing this articles and I hope that one day I will be able to return the favour…

Steve Wynn
BECK “QUE ONDA GUERO”
[Guero_Geffen]

Volim ovu pesmu. Ovo je moja omiljena pesma godine. Slušao sam je u svojoj sobi, sa slušalicama na glavi, u kombijima, dok sam šetao ulicama i dok sam se vozio u metroima – više nego ijednu drugu ove godine. Ima tako puno razloga zašto volim ovu pesmu. Uvlači mi se pod kožu, a ja ne mogu ništa. Čini da jedna tako savšena stvar izgleda tako lako. Genijalna je. Oduševim se kada usred pesme onaj glas odjednom “iskoči” i objavi “Idem na časove keramike.” U isto vreme to je nostalgičan povratak u prošlost (u rane devedesete – da li zaista možete da budete nostalgični za stvarima od pre samo 15 godina?), koji se ne čini nepotrebnim ili bezvrednim. Ovo je super pesma na fantastičnoj ploči, koju je napravio umetnik koga kao da mnogi potcenjuju ili bar olako prihvataju u ovom trenutku. Ali, pre svega, volim ovu pesmu jer me podseća na mesto odakle sam potekao. Dok je slušam, osećam se kao da šetam kroz Silverlejk, u Los Anđelesu. Iako sam zaista srećan što živim u Njujorku sada, u srcu sam i dalje “u Kaliforniji” i zaista je lep osećaj kada vam delić rodnog grada “ulazi u uši” s vremena na vreme.

I love this song. It’s my favorite song of the year. I played this song in my apartment, in my headphones, in vans, walking down the street and on subways more than any song this year.  There are so many reasons that I love this song. It grooves like a motherfucker. It makes something so accomplished seem so easy. It’s hilarious. It cracks me up when that one voice jumps out in the middle and lets you know that “I’m taking a ceramics class.” It was a nostalgic turn (for the early 90s! Can you really be nostalgic for something that happened 15 years ago?) that didn’t seem gratuitous or hollow. It was a great song on an amazing record by an artist who seems almost underrated or taken for granted at this point.  But, most of all, I loved this song becasuse it sounded like where I’m from. It felt like walking down the street in Silverlake, Los Angeles. And even though I’m happy to live in New York, I’m still a California man at heart and it’s nice to have a little bit of my hometown pumping into my ears now and then.

Žikica Simić
DELBERT McCLINTON “DOWN INTO MEXICO”
[Cost Of Living_New West Records]

“Bluz je kad te prevari žena i uzme ti lovu”, govorili su stari bluzeri koje smo imali prilike da vidimo i čujemo u filmovima iz serijala Martin Scorsese Presents Blues. U tom smislu pesma “Down Into Mexico”, sa novog albuma Delberta Meklintona “Cost Of Living”, je arhetipski bluz napev. Glavnog protagonistu varaju i uzimaju mu lovu. Čine to žena kojoj je verovao i njen ljubavnik. Muškarac-dečak i žena-kučka odigrali su još jednu scenu iz večitog igrokaza. Slično kao što bogomoljka proždire mužjaka posle kopulacije, tako ovde ženka puca u grudi svog partnera.

Ovaj Meklintonov napev u skladu je i sa novom devizom rokerskog delovanja koju je promovisao Džek Vajt: “Priču treba ponovo ispričati”. Storija koja se pripoveda već je bezbroj puta ispričana u rok pesmama i dobrim filmovima. Najviše liči na onu iz filma “Beg” Sema Pekinpoa. Mislim da nije bez veze u tekstu dva puta upotrebljena reč “getaway”, kako glasi originalni naziv tog filma. Glavni junak napeva, definisan kao očajni očajnik (“desperate desperado”), sanja ultimativni rokerski san: on, naime, veruje, slično kao Pajk Bišop i njegovi kompanjoni, da se negde, “dole niz put”, u Meksiku, nalazi davno izgubljeni dom.

Metak u grudi, kojim ga daruje neverna draga, metafora je uzaludnosti njegove nade. Savršena izvođačka veština Delberta Meklintona, ovog puta propuštena kroz prizmu čije stranice čine profinjena ironija, elegantni cinizam i suptilna mizoginija, čine da ovaj napev klizi kao gutljaj hladnog piva kroz žedno grlo.

“Down Into Mexico” je istovremeno savršena bluz balada i poetski esej o glavnim toposima rokerske mitologije.

Robert Fisher
SOUTH SAN GABRIEL “CHARRED RESENTMENT THE SAME”
[Carlton Chronicles: Not Until the Operation’s Through_Misra Records]

Ovo je prva pesma na albumu “Carlton Chronicles”, upečatljivoj “pripovednoj” ploči sastava South San Gabriel. Pesma je na misteriozan, elegantan i delikatan način “stvorena iz vazduha” na takav način, da joj se stalno vraćam i vraćam…

This is the first song on the Carlton Chronicles, the remarkable storyline record from South San Gabriel. The song is mysterious, elegant, and delicately carved out of the air in such a way that I keep returning to it time and time again.

Jason Molina
JOHNNY CASH “LET THE LOWER LIGHTS BE BURNING”
[Unearthed Box Set_Sony]

Ove godine “dublje” sam istraživao jednu staru pesmu, koju sam svojevremeno čuo u Zapadnoj Virdžiniji. Nikada baš nisam bio tip koji rado odlazi u crkvu, ali bilo je nešto zaista prelepo u tim jednostavnim pesmama koje smo tamo pevali, tako da sam otkrio da se ipak radujem tim odlascima. Celog života veliki sam fan Džonija Keša. Čak sam jednom svirao na parkingu ispred mesta gde je Keš nastupao, ne bih li eventualno skupio dovoljno novca za kartu. Sa novim filmom o njegovom životu i stalnim re-izdanjima albuma i retkim pesmama koje se pojavljuju, otkrio sam mnogo “novih” pesama, a među njima i jednu posebnu – koju sam kao jako mlad pevao i koja, čini mi se, nije dobila pažnju koju zaslužuje.

Za “Soul Food” “prilažem” jednu prelepu pesmu: “Let the Lower Lights Be Burning”. U pitanju je kratka i moćna gospel pesma za koju me vežu lepe uspomene, a “slike” koje me obuzimaju obraćaju mi se na sličan način, kojim, čini mi se, komuniciraju dobra poezija i naivna umetnost. Keš je snimio ovu pesmu dva puta (bar ja za toliko verzija znam) – prvi put za “Kolumbiju”, neposredno posle napuštanja “San Rekordsa”. Drugi put snimio je fantastičnu akustičnu verziju pesme, koja je dostupna na četvrtom disku boks-seta “Unearthed”.

Počeću sa ranom verzijom, koju odlikuje misteriozni i pomalo uznemirujući aranžman. Čuju se orgulje, klavir, gitare, “kantri” hor i duboko zakopan u miksu sa jedva primetnim karakteristikama “zvuk” koji će večno biti prepoznatljiv kao glas Džonija Keša. U ovoj verziji taj glas se baš muči da se uklopi u studijske okvire, ali to kao da stvara neku “tenziju” u pesmi, koja mi se jako dopada. Izuzetno poetična ali i dalje jednostavna poruka nekako se provlači, i pored ne-gospel upotrebe svih standardnih gospel elemenata, posebno orgulja i hora.

Onda, skoro 30 godina kasnije, Keš se vraća ovoj pesmi, ovoga puta sa Rikom Rabinom i akustičnom gitarom. Ova pesma, očigledno, oduvek je bila bliska Džonijevom načinu razmišljanja i osećam se počastvovanim kada je slušam ovakvu – brižno i odmereno komponovanu i sa pažljivo uklopljenim (skoro) simboličkim stihovima. Taj put koji je pesma “prošla”: od nešvilske verzije gospel pesme, do finalne – brižno “dizajnirane” pesme u kojoj su samo čovek i njegova gitara, za mene je bio velika škola ove godine. I stihovi, takođe, imaju svoj “dvostruki” život, iako se bazirani na delovima “Jevanđelja po Mateji”. Sama slika “broda koji se izgubio u oluji”, jasna je skoro svakom ljudskom biću. Kao i ideja da se duša prenosi nekom vrstom “čamca”, koja je stara baš koliko i zvezde.

Kao autor pesme potpisan je P. Blis, a prilažem i stihove onako kako su publikovani u “Heavenly Highway Hymns” br. 299. Mislim da je vrlo zanimljivo to što je treći stih prisutan samo u verziji koju je Keš snimio sa Rabinom. Izgleda kao da posle svih ovih godina, taj stih nosi neku posebnu težinu…

This year I have been looking deeper into an old song that I used to hear in West Virginia. I was never eager to head off to church, but there was something so beautiful about the simple songs that we would sing there that I found myself looking forward to them. I have been a lifelong fan of Johnny Cash. I’ve even played in the parking lot of a Johnny Cash show trying to make enough money to get into the show. With a new movie out and the continuous re-issues and rare Cash tracks coming out now, I have found that many of the songs, and one particular one that I used to sing when I was much younger, have been recorded by Cash, and somehow seemed to miss being given the attention they deserve. For “Soul Food” I offer up a beautiful one: “Let the lower lights be burning”. This is a short and powerful gospel song that I have great memories of, the images seemed to exactly speak to me somehow, in a way that I think all good poetry or all good folk art only can. Cash recorded this song twice that I know of, the first time for Columbia Records soon after he left Sun. The second is a fantasticl acoustic version of it, appearing on vol. 4 of the Unearthed set.

I’ll begin with he early version, a mysterious and relatively disturbing arrangement. There is a church organ, piano, guitars, country style choir, and deeply buried in the mix the barely audible characteristic shuffle beat associated forever with Cash. In this version it truely is a struggle for it to work itself into the strict studio treatment, but this creates a tension in the song that I have come to appreciate. The heavily poetic yet simple message of the song somehow carries through, especially with this decidedly un-gospel use of all of these supposed gospel elements, especially the organ and the choir.

Then, perhaps thirty years later, he returns to this song with Rick Rubin and just his guitar. The song has clearly never been far from John’s thinking, and hearing it done with so much measured care, so much attention given to the nearly symbolist lyrics is a wonderful gift. To hear the journey of this song from Nashville’s version of gospel music, to the final, well crafted song with the man and his guitar only, has been something I have learned a lot from this year. The lyrics have a dual life as well, based I think on something from the Book of Matthew. But the image of a ship that is lost can be understood by nearly every human. And the idea of a soul being carried along in life in a boat of some kind is as ancient as the stars.

The song is credited to P. Bliss, and I include lyrics here as they appear in Heavenly Highway Hymns, no. 299. I think it is very interesting that the third verse was only included on the version that he recorded with Rubin. It seems to hold a special weight all those years later…

Oto Oltvanji
LADYTRON “DESTROY EVERYTHING YOU TOUCH”
[Witching Hour_Rykodisc]

Kao što sam čovek romana, ne kratkih priča, tako sam čovek albuma, ne singlova. Uvek bio. Pesme najčešće doživljavam kao poglavlja koja su tu da grade širu sliku, teško dostižnu atmosferu, priču komplikovaniju i sveobuhvatniju od života trominutnog radijskog singla. I ne pričam o konceptualnim albumima. Ako, pak, u svojoj koleričnosti zastanem dovoljno dugo da se zagledam u pojedinačne bisere, volim da su sjajni, slatki i svarljivi. Savršeni mali pop proizvodi. Ili bar da su tužni. (Takođe, nije loše ni ako je video-spot koji ih prati animiran. Lakše zadržava pažnju dece i infantilnih.)

Bilo je toliko načina da se odradi ovo. Za svoju pesmu godine 2005-te mogao sam da izaberem intimni trenutak koji ne želim da podelim ni sa kim (“Bad Timing”, dEUS), uzrok neizmernog užitka koji ne propušta da mi razvuče lice u osmeh (“Dare”, Gorillaz), manipulatora koji me škaklja na pravim mestima (“Banquet”, The Bloc Party), nadmoćan “indie” hit (“Power Out”, Arcade Fire), obavezan shock-value guilty pleasure (“Hollaback Girl”, Gwen Stefani), ili ono što nema konkurenciju (bilo šta sa Lullabies to Paralyze QOTSA; triling Pop depresije — “‘You Got a Killer Scene There, Man'”, “Long Slow Goodbye” i “I Never Came” — savršeno se poklapa sa mojim favoritima). (Taktika je poznatija i pod imenom, “lepo se traži jedna stvar, ali ja ću uprkos tome pokušati da uvalim što vise”.)

Na kraju sam se odlučio za pesmu koja objedinjuje sve pomenuto. Naslova se ne bih postideo na nekom svom pisaniju. “Destroy Everything You Touch”: gitare u braku sa elektronikom; alternativa a disko; pop, ali sirov; Depeche Mode za nas neljubitelje istog; nesebična upotreba melodijskih linija koje bi neko rasuo na vise siromašnijih pesama; frontalni napad “zidom zvuka” zarad kvarnog emotivnog udarca. Preko naizgled prostog teksta, bes, mizerija i ciničan odnos prema oba. A može uz nju i da se pleše.

Dakle, savršena pop-pesma. A otkad nam je to tako bitno? I kada je meni to postalo bitno? Ne znam. Ali znam da su retke, i sve ređe, i zato uživam u njima, i uživam u ovoj.

Ken Stringfellow
THE ALTERNATIVE CHAMPS “SWIMMING IN A POOL”
[Welcome To Fort Awesome_Mo Risen Records]

Pesma koja me razveseli svaki put kada je čujem… prvi put čuo sam je na nekoj “random” kompilaciji iz prošle godine…Bog zna odakle mi…ali na “pravoj” ploči nije bila objavljena sve do ove godine i puštao sam je da je čuju toliko mnogo ljudi u 2005. da je ovo bila glavna zabava za mene u tom periodu! Pesma se zove “Swimming In A Pool,” a grupa je the Alternative Champs. Nalazi se na njihovom albumu ‘Welcome to Fort Awesome’… ima je na downloadu na Itunesu…anyway…šta da kažem o njoj…a da bude “skroz istinito”; ko su ovi ljudi? Da li su mladi? Stari? Braća? Belci? Da li se samo zezaju? Da li su iskreni? Zaista nikada to nisam želeo da znam–samo pustim pesmu još jednom, i još jednom i još jednom… A osmeh mi je i dalje na licu. Uživajte!

A song that brings a huge smile to my face every time I hear it…I first heard it last year on some random compilation that i got…god knows where…but it wasn’t included on an album until this year and I’ve played it for so many people this year it’s been a big part of my life in 2005! the song is called ‘Swimming In A Pool’ by the Alternative Champs. It’s on their album ‘Welcome to Fort Awesome’… you can download this song from Itunes…anyway…what can I say…that it be funky–true; but who are these guys? Young? Old? Brothers? Honkies? Are they kidding? Are they sincere? I never really want to know–I just dial this song up again, and again, and again. And I keep smiling. Enjoy!

Svetlana Đolović
ANTONY & THE JOHNSONS “FRANKENSTEIN”
[Hope There’s Someone EP_Secretly Canadian] ‘- Zamišljam da ovako treba da izgleda prava ljubav – plutanje kroz tamno, mračno nebo.
-… sa kozom koja svira violinu….
– …pa da, sreća nije sreća bez koze koja svira violinu.’

…razgovarali su Džulija Roberts i Hju Grant gledajući Šagalovu sliku ‘Mariee’, u jednom od mojih omiljenih filmova Nothing Hill.  I tako sam ja,  tokom tog nekog sedamnaestog gledanja, u trenutku našla idealnu sliku za ’moju’ pesmu.

Slaba sam na Entonija, priznajem. Potpuno nekritična. Kupio me odavno. Još kao opskurna kraljica njujorških kaberea. I sada kad je postao miljenik masa i štićenik svih gej lobija ovog sveta, volim ga, jer on mi je kao sestra. Kao junakinja iz nekog od mojih omiljenih filmova – kao Kejt Vinslet u ’Razum i osećajnost’ ili ’Eternal Sunshine’, kao Emili Votson u ’Kroz Talase’, kao Holi Hanter u ’Klaviru’… volim Entonija jer voli bez ostatka, do kraja, do najdubljih dubina, do mraka. I uvek mi iznova, hiper dramatično, otkriva čudesne tajne tog ljubavnog zanosa.
Pa ipak, ova pesma polako i dugo se uvlačila pod kožu. I rešila tu da ostane.

Frankenštajna sam zavolela zbog njegovog grandioznog, a krhkog tela – muzičke strukture koja podjednako asocira na song iz nekog mjuzikla, na gospel u slavu Boga i na najuzbudljiviji srceparajući soul, i zbog njegovog iskrenog, pravednog duha – reči koje su istovremeno opomena i nagrada.

Unutrašnja dinamika pesme drži telo u besprekornoj formi –  lagana predigra do euforičnog klimaksa i pažljivo spuštanje – poput najpoželjnijeg partnera, zar ne?

Njena suptilna lirika bavi se najfascinantnijom od svih ljubavnih fascinacija – mirenjem svetla i tame, lebdenja i padanja, udobnosti i nemira. I Frankeštajn je s pravom izabran za idealnu metaforu te ideje. ’Nakaza’ u svakom od nas čezne za ljubavlju. I traži razumevanje. I prihvatanje. Naspram ’hladnoće’  koja je usamljenost, strepnja, otuđenost.  Ali ’nakaza’ i ’hladnoća’ nisu u suprotnosti, jedno potiče iz drugog i u očima voljenog potrebne su samo ruke u čvrstom zagrljaju da nestane svaka briga.

Ovo je pesma o odrastanju. Ne samo zato što se u njoj pojavljuje neizbežna opominjuća figura Mame, već zato što podseća na istinsko značenje pojma ’odrastao’. Iskustvo, kao ključ odrastanja, ukida strah od neizvesnosti i pomaže da upoznaš sebe. Zato u mom i Entonijevom svetu , ’biti odrasla žena’ znači olakšanje, titula koja se nosi s ponosom, ležerno, trijumfalno.

Iskustvo i intuicija , spremnost da se sa povezom na očima pada niz provaliju  sa onim koga je izabralo srce, bez predrasuda, premišljanja, bez merenja –  To je vizija prave ljubavi.

Miloš Ivanović Kepa
AMADOU & MARIAM “LA REALITE”
[Dimanche a Bamako_WEA]

Nikad nisam bio neki obožavalac sastava Mano Negra. Igrom slučaja, poslednja kupovina pred “ono” bombardovanje, bila mi je prva solo ploča njihovog nekadašnjeg šefa. Manu Chao i njegova životna muzička vizija bili su mi glavni oslonac osmeha u nametnutom hororu, ali i, u godinama koje su usledile, neiscrpno okrepljujuće utočište. Srećnim sticajem okolnosti imao sam priliku na beogradskom koncertu da mu se na svemu i lično zahvalim. Da ne bih dalje lutao van teme, nalazim samo da u prirodi njegova omalena dečačka i nenametljivo dominantna pojava nesebično zrači strahovitim pozitivnim nabojem, potpuno u skladu sa muzikom koju pravi.

Kada mi je gos-n Fridom početkom juna strpao u šake disk Amadou & Mariam, sa naznakom da će mi to sigurno biti ploča godine, dovoljna preporuka već je bila jasno istaknuta oznaka o učešću malog cara na njoj. Pošto (naravno) ništa nisam znao o dotičnom paru, potražio sam informacije na netu. Sećam se da smo Luka (iskreni poštovalac Manu kulta) i ja, tek iz trećeg gledanja spota za ovu numeru, provalili da su oboje slepi!  Potpuno fasciniran činjenicom da neko ko uopšte svetla video nije, pravi zvezdanu tehnikolor muziku, potonuo sam u njihov svemir. Sve je postalo daleko jasnije kada sam odgledao prateći dokumentarac i ustanovio da se svaki bitniji detalj svakodnevnog života Malija našao zvučno uglavljen.

La Réalité je verovatno stvar koju sam najviše puta puštao (i slušao) sa ovog albuma. Ona je prava fatalistička („neki će živeti, ostali će umreti, dok se neko smeje, ostali će plakati, dok neki spavaju, ostali moraju biti na oprezu… i to je stvarnost“) plesna mutant-rege numera sa dominantnom memphis soul bojom Amaduove gitare, ukrašena klasičnim kolažnim Manu dodacima. Spot ima jako socijalno obeležje sa dešavanjem smeštenim u frizeraju i prodavnici robe sumnjivog porekla negde duboko u francuskom predgrađu. U svetlu skorašnjih dešavanja u Francuskoj, tekst pesme, vizuelno pakovanje i pozadinske policijske sirene dobijaju drugačije tumačenje. Meni ništa tu nije slučajno.

I sad zašto baš ova pesma? Zato što se uvek nanovo iznenađujem nezaustavljivom isijavanju njegovog prisustva (retrospektivno preslušavanje njihovih ranijih albuma samo je potvrdilo moju fascinaciju). Zato što bih želeo da sam kao mali upao u isti čabar sa napitkom. I zato što mi se pri svakom slušanju automatski preslikava njegov zarazni kez.

 

Dario Stajić
FINAL FANTASY “PLEASE PLEASE PLEASE”
[Has A Good Home_Blocks Recording Club] “…Most of the songs on Has A Good Home were inspired by stuff like Dido, Sade and video game music…My first release, believe it or not, was the music for the game Traffic Department 2192. I had three songs in that game, all CMF files, pre-MIDI stuff. I was 13 when I wrote it. I got paid $200…“ /Owen Pallet – Final Fantasy/

Relief [značenje]. Olakšanje. Nikako da započnem ovaj tekst.

Has A Good Home, manje više solo album, violiniste i pevača Owena Palleta (bubnjar i snimatelj Leon Taheny je sudeći po www.finalfantasyeternal.com drugi član projekta), izdatog pod pseudonimom Final Fantasy nema mnogo veze sa delima Di(l)do i (Markize de) Sade. Tek ukrštanjem imena ovih lepotica s pojmom video igre, mentalni sklop gore navedene izjave donekle funkcioniše. Umetnici su uvek voleli da se igraju skrivalica.

Final Fantasy sam gledao dok je/su “zagrevao/li” Arcade Fire publiku pre otprilike deset meseci, s onu stranu ovogodišnje zime (napisano 24.12.2005). Iako je Minhen oslobođen pre više od šezdeset godina, u publici su se pretežno čuli engleski, “kanadski”, “američki” i još pokoji saveznički jezik. Nemački nekako i ponajmanje. Oko 500 militantnih obožavatelja „Funeral“ zvuka ukopano u prva tri rova, ogorčeno je branilo zauzete pozicije. Neviđen krkljanac. Ja sam poslao druga po pivo, vratio se obliven znojem posle pola sata. Šank je bio otprilike 15 metara udaljen od nas. Znali smo, kad muzika krene, nema više ni vremena, a ni prostora za logistiku i manevrisanje.

Posle tri ipo sata čekanja, na binu se popeo (backstage u Feierwerku, kao i na većini minhenskih koncertnih “bina“ ne postoji ) plavokosi Owen.

Žamor i napetost. Par superupućenih insider aplauza i pijanih krikova su me potsetili na neke zvuke sa Nighthawks at the Dinner albuma. OK. Final Fantasy. Owen lagano razvlači gudalo, pritiska neke pedale (foot-operated sampler). Peva. I svira. Tišina u masi. Prvi radoznali pogledi. Prvi-A aplauz. Drugi, treći. I svaki put sve veći.

Pred sam kraj nastupa na binu izlazi, pardon, na binu se penje, tadašnji bubnjar Arcade Fire (Ime? Zaboravio! J ). Owen gudi vrlo odsečno. Pita se, indiskretno: „Ask yourself!  -> Are you a slut?“. Slut [značenje]. Drolja. Odgovara agresivno, In The Army Now glasom: „No you’re not!“. Bubnjar na dobošu prati monolog. Njegove palice, poput krila kolibrija, lebde u izmaglici.

Refren: “Please please please, Don’t let your cock do all the work“. Cock [značenje]. Nemoj da ona stvar upravlja s tobom! Owen kaže su glavni motivi njegovih pesama (homo?/hetero?) seks i smrt. “Please please please“ govori i o nerazumevanju ljudske potrebe za “…strip clubs, gay nights, big muscles, tanning and shaving, hair removal…” On se pita, čemu uopšte služi “topless at the beach”?

I zaista, publika kao da je osetila u čemu leže snaga i poruka Owenovog apela razumu koji nestaje pod libiduoznim nasrtajim konzumentskog ludila. “Frenetičan” aplauz. Treba li reći da taj “mali gudač” celo veče nije napuštao binu?

Upravo gledam na MTV-ju kako steroidima uoblikovani 19-ogodišnjak u “Date My Mom” pipa tri mame, da bi se na kraju emisije, eto indirektno odlučio za jednu od tri ćerke, tri skrivene kandidatkinje. Jedna kaže da je njena ćerka izgubila nevinost u trinaestoj, druga da njena ćerka ima velike – šta li već velike – treća? Ne znam ugasio sam TV.

Relief [značenje]. Olakšanje. Neka ovo bude kraj teksta.

 

Dragan Ambrozić
FEIST “INSIDE & OUT”
[Let It Die_Universal]

Svaki put kad Feist ovo peva, odmah zaboravim da je svilenasti original bio Bee Gees, i moram nekog da pitam “obrada čega to beše…”? I ne mogu da verujem. Verovatno je i tebi isto. Glas u kome je šifra privlačne krhkosti, odneo je pesmu iz milozvučja po narudžbi u oblast igre davanja i predavanja i skrivanja i uzimanja, u konačne ženske iskaze. Pesma koja je bila originalno u muškom licu, baš je to skrivala.

Svaki put kad ta devojka nešto kaže njen glas postaje zvezda. Feist peva odnekud odakle dolazi čulnost, njen glas je zavodljiv zato što ostavlja mesto za nekog pored sebe. Svakako si poželeo da nađeš mesto za sebe u toj pesmi, baš pored glasa, jer glas ti sve vreme pravi mesto pored nje.

Svaki put kad čujem «Inside and out» osetim istu vrstu obuzetosti čula čežnjom. Neću reći ništa više o toj čežnji, jer ona mora da govori iz nestašice, iz odsustva, iz nemanja, a pričati o nemanju jednako je uzaludno, kao i pokušati da se pogledom obuhvati sav prostor između zvezda. Njega uvek ima nešto više nego što smo mogli da zamislimo.

Slušati ovu pesmu, svaki put je kao slušati je jedini put.

 

Slobodan Vujanović/Freedom
THE KNIFE “PASS THIS ON”
[Deep Cuts_Rabid] Prvo, dugo vremena sam mislio da se pesma zove “Pass It On”. Drugo, iako sam oba albuma The Knife pribavio još 2004, sem povremenog uzbuđenja Bjorkastim popom iz nama večito „standardne“ Švedske nisam se vezao ni za jednu od njihovih pesama. Ali, život je lepši i primetniji kada imate Mašu, a to i vama želim.

Maša sluša i upija muziku na samo njoj znane načine, i, da budem manji mistifikator- ona to radi bez predrasuda, bez predznanja i „bez obzira na sve“, što je u mom poluprofesionalnom preslušavanju muzike gotovo nemoguće (lažu oni koji kažu da mogu!),  a i profesionalno nepreporučljivo i neozbiljno. Maša je, dakle, videla spot za ovu pesmu i pitala me da li je imam, očekujući da ja sve imam. Tako i bi. Naravno da sam je pažljivo preslušao na njeno insistiranje. Ali, (čak i reizdati) The Knife su bili „taaako 2004“, a ima toliko bendova iz 2005 koje tek treba čuti i presluša(va)ti. Međutim, pesma je, sa svojim havajskim introm na ukuleleu (ili čemu god), uvek nalazila načina da bude gostujuća u našim narednim mesecima, bilo da smo na putu do Exita (ako se dobro sećam) ili na ponovnom pohođenju terorizmom pogođenog Kušadasija. “Pass This On” je bezbrižna pesmica, toliko nalik osamdesetima, hladna i ravnodušna, potrošna i neraspadajuća kao plastična čaša. Mene tekstovi pesama i inače ostavljaju „nepismenim“ i slabo obraćam pažnju na njih, ali dozvoljavam da famozni stih „I’m in love with your brother…“ kod nekoga može da raspiri kakve perverznije pobude. Ja sam, ipak, žrtva pomenutog (imitiranog?) havajskog ukulelea, ksilofona, havajofona…

Podseća me na Jean Michel Jarrea, na italo-disco, na megahit Popcorn, na berićetnost moje pred-tinejdžerske mladosti, kada nisam ni slutio kolika je snaga jedne pesme i koliko teških misli, još težih reči i nemilih događaja može da poklekne pred njom. Na samo tri minuta i četrdesetosam sekundi. So, pass this on.

Aleksandra Nikšić
HERMAN DUNE “GOOD FOR NO ONE ”
[Not on Top_Track and Field] Kao i uvek, odluka je pala slučajno, otprilike negde između Slavije i SKC-a, u prepunom trolejbusu koji se zakucao u kilometarskoj koloni dok kasnim na posao. Znajući šta me čeka, nekoliko dana pre toga napravila sam plejlistu inventivnog naziva Odluka sa dvadesetak pesama koje će me, na ovaj ili onaj način – mislila sam – uvek podsetiti na godinu u kojoj je Roj Kin otišao iz Mančestera, Katrina vivisecirala grad koji volim verovatno najviše na svetu, farmaceutska zavera izmislila još jednu griplju prevaru, televizijske serije zamenile film, kratko zaživeo i ubrzo nestao Neon, penzija se približila za još 365 dana i što-šta još.

E, onda je moj najbolji drug Roki odlučio da preskoči tu plejlistu i «ušafluje» svoj izbor, na pola prekinuvši Serža i Džejn 2005, Marka Lanegana i Isobel Campbell i sprečivši mi da čujem Queens of The Stone Age, Twillight Singers, The Devastations, LCD Soundsystem i ostatak Odluke i raketirao album koji sam čula jedva par puta pre toga. Ne samo što je u ovu priču tako uleteo Herman Dune, nego što je, iznebuha, odmah krenula deseta pesma, «Good For No One», i to je bilo to.

Mogla bih sad da se šetkam kroz artističko-otkačenu biografiju ovih Šveđana zakucanih u Pariz, sa toliko projekata sa strane da bi im zavideo i Howie Gelb i bezbroj pesama i ponekad iritantnih kavera, ali neću.

«Good For No One» počinje pritajeno i nonšalantno, i na prvu loptu, zaliči na već poznate neo-folk ispovedničke propovedi kojih je bilo ipak previše u poslednje vreme. A onda, odjednom i surovo, gitaru ojačava tam-tam ritam i tu su još neki zvuci koje se ne trudim da prepoznajem jer me potpuno u sebe uvlači priča koju je svako od nas bar jednom – a neki uvek – preživeo i proživeo, autistično izdeklemovana, protkana onim bolom koji ne može da se ublaži ni ilegalnim ni legalnim supstancama. Ali nema patosa, jer taj tam-tam (koji se možda ni ne zove tako u stručnom svetu) i dalje vozi, poput električne bušilice kojom komšijski majstori započinju svako jutro u ovoj godini. Kao neka pritajena opasnost, dijalog partner oglašen u Julie Doiron samo potvrđuje da žena koja pati, to najlepše radi uz gitaru. Proverila sam da li bi se ovih 4:07 minuta uklopilo u sliku koja je moj konačni test, ono kad Matt Dillon ulazi u okean u «Grace of My Heart», i može, baš kako treba.

Vraćala sam pesmu i vraćala, Roki se nije bunio, niti je pokušavao da ubaci nekog svog favorita. Bez sumnje, to je to.

 

Aleksandar Lazarević
BORIS KOVAČ “BEGIN-ING”
[The Last Balkan Tango_Piranha-B-92]

Opisati muziku Borisa Kovača znači biti ozbiljan kandidat za Pulicerovu nagradu. Izolovan od sveta po kome neprestano putuje i nastupa, u svojoj kući/studiju u Bukovcu dobro poznate i proživljene emocije i impresije pretvara u zvuke kojima ispisuje svoj životni dnevnik. Na sceni, svi ti zvuci predstavljaju samo podlogu za komunikaciju izme|u muzičara i publike, mimiku i pokrete u savršenom skladu sa zvucima koji dolaze iz zvučnika.

Begin-ing je prva numera i svojevrstan intro albumu The Last Balkan Tango koji predstavlja zaokret u muzičkom kursu B.K. i numera koja se provlači i na naredna dva albuma kroz svoje male inkarnacije, čisto da poveže sve komadiće i podseti da kako sam Boris kaže: “… o glavnoj temi, kao o neizrecivom, ne valja govoriti … u njoj treba čuti sve ostale … kič- šta to uopšte znači na kraju vremena … kada jednom počne valcer zapravo nema kraja …”

Savršena tekstualna podloga za muziku Borisa Kovača su sabrana dela Miroslava Mandića, koga ste mogli čuti na albumu “Prijatelju kočnice ti…” Obojenog programa, grupe koja je pre 15-ak godina imala sličan način razmišljanja. U bendu B.K. je svirao i Olah Vince, vođa grupe Earth -Wheel-Sky Band, i prvi punker ex-YU. No, to su već neke druge priče, koje imaju mnogo toga zajedničkog.

A Begin-ing … Begin-ing je lični lajtmotiv 2005.

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply