Soul Food 2004

Rubrika Soul Food imala je za cilj da predstavi neke “posebne” pesme iz prethodne godine (uz “mala” odstupanja) koje su mojim prijateljima i kolegama bile “posebno” drage.

Aleksandar D. Kostić
DAVE ALVIN ”THE MAN IN THE BED”
[Ashgrove_Yep Roc]

Kada sam pre gotovo dvadeset godina prvi put čuo zvuk gitare – a jedva nešto kasnije – i glasa Dejva Alvina, odmah mi se učinilo da to neće biti veza za jednu noć, nedelju, mesec ili sezonu. I zaista, iako sam u međuvremenu pregurao milione slušalačkih iskustava, saznanja, prosvetljenja i razočarenja – svaki novi album ovog kalifornijskog gospodina i dalje očekujem i preživljavam sa posebnim apetitima, uveren kako je njegov opus jedno od najvećih blaga na koje sam nabasao u dosadašnjem životu. Jednako vešt sa akordima koliko i sa rečima, čvrsto ukotvljen u najdublje, najlepše i najizazovnije vode okeana tradicionalne američke popularne muzike, sav satkan od neposrednih i dugotrajnih iskustava sa prašnjavih drumova i iz memljivih krčmi i klubova, ovaj čovek je u sebi objedinio sočnu strast legendarnih bluzera i lucidnu konciznost tamošnjih giganata kratke proze, odavno potpisavši pesme kojih se ne bi postideli ni Robert Džonson, Vudi Gatri, Henk Vilijams, Bob Dilan, Grem Parsons ili Tauns van Zant.

A da ovo prizivanje Najvećih nije tek isprazna retorika bez argumenata i smisla, vrlo ubedljivo svedoči njegov perfektan novi album ”Ashgrove” (Yep Roc, 2004), definitivno inspirisan upravo onom muzikom kakvu je nekada na bezimenim raskršćima (ne)srećnicima delio sam Đavo. Naravno, pre pesnik urbanih nego ruralnih bespuća, Alvin je dotično nasledstvo originalno transformisao u novomilenijumsku mitologiju, retko pristajući na rešenja koja bi se mogla nazvati prostim ili providnim. U tako uzbudljivo uspostavljenom odnosu kreativnih snaga i sredstava verovatno ključno mesto zauzima pesma ”The Man In The Bed”, retka prilika da se popularna muzika (arhaična ili moderna, svejedno!) frontalno sučeli sa tako bremenitom poetskom temom kakva je tanatofobija – strah od smrti.

Nastala delimično iz potrebe za posvetom autorovom pokojnom ocu, a drugim delom izvesno i u nameri da nekom vrstom bajanja Alvin potera zlu kob umiranja i konačnosti što dalje i što duže iz vlastitog dvorišta, ova pesma se teško može uporediti sa ma čime što nam je donela muzička 2004. godina.

Zarobljen u teskobni pakao bolničke sobe i kreveta, razapet između svog objektivnog stanja i sećanja na bolju i lepšu prošlost, junak Alvinove pesme (odnosno, on sam!) pomalo podseća na ”Pevajućeg detektiva” Denisa Potera, jednu od nesumnjivo najkapitalnijih kreacija narativne umetnosti u finišu minulog veka. Prezirući smrt i rugajući joj se u lice Alvin – u stvari – osvaja novi život za sebe i sve nas, a njegova muzika donosi duhovno isceljenje o kojem bezuspešno maštaju mnogi šamani i vračevi.

Svetlana Lazić
RILO KILEY “DOES HE LOVE YOU?”
[More Adventurous_Brute, Beaty/WB]

Treba li da kažem na početku da sam ovu pesmu prvi put čula u “pop depresiji” #165, 23. avgusta? “Ko je ovo, ko je ovo, kako se zove pesma?” pitah posle prve strofe. Ljubav na prvo slušanje. Šapat koji postaje krik u pevanju harizmatične Jenny Lewis, intrigantna melodijska stuktura pesme bez klasičnog refrena, spektakularan „narastajući“ aranžman sa dramatičnom orkestracijom. I povrh svega antologijski tekst.

Ukratko – savršeni indie pop hit. Sa obrtom. To je pokušaj racionalne, „knjiške“argumentacije kvaliteta ove pesme. Njena snaga i veličina za mene, ipak leže u priči, u dramaturgiji ovog tako često u popularnoj muzici prisutnog klišea o ljubavnom trouglu. Zaplet je banalno opšte mesto – zaljubljena ljubavnica puna razočaranog razumevanja, muškarac-slabić u klopci između intuicije i odgovornosti i „ne-mogu-da-se-opterećujem“ žena sa ciljem. Neodoljivost baš ove situacije, leži u njihovoj izmišljenoj komunikaciji – još od vremena fatalne Jolene ne čuh tako iskrenu i bolnu ispovest jedne žene drugoj. Jedna, za koju je i „trenutna neizvesnost bolja od umorne i usamljene sudbine“ i druga, koja se „vezala jer je mislila da će joj proći voz“, nekada su verovale da je sloboda najveći ideal. Sada, uhvaćene u ljubavnu mrežu, bore se za vazduh – između prepuštanja i istrajavanja, poveravanja i pravdanja stoji neodlučni On. U tom savršenom imaginarnom dijalogu one su se razumele – jedna je prećutno molila, druga se očajna povukla. I nešto je umrlo u svakom od njih.

“Does he love you?” Između želje i potrebe, između strasti i sigurnosti, između nade i razočarenja, između bežanja i vraćanja tražimo odgovor. I tražimo načine da opstanemo u suludoj ljubavnoj iluziji. Čak i kad znamo da je kraj tužan.

Žikica Simić
DRIVE-BY TRUCKERS “Danko/Manuel”
[The Dirty South_East West]

Rokeri, umrli od overdoze ili opasnog života, nisu samo martiri paralelnog univerzuma naseljenog sve manjom skupinom vernika koji ne znaju da se šesta decenija dvadesetog veka završila pre sto godina. Oni su novi heroji rok mitologije. Zauzimaju mesto koje su u rok pesmama imali odmetnici, desperadosi, usamljeni vlasnici promašenih života, buntovnici sa i bez razloga, «jahači belih linija» na beskrajnim autoputevima, narkomani koji liče na zalazak sunca.

Tako bar izgleda kad se slušaju ploče najboljeg novog južnjačkog benda Drive-By Truckers. Nekad su pripovedali o poginulim članovima skupine Lynyrd Skynyrd. Danas, na novom albumu “The Dirty South”, pričaju o Ričardu Manuelu, Riku Danku i Karlu Perkinsu. Ovakva strategija omogućava da se iskonske rok priče iskažu na nov i originalan način. Pesma “Danko/Manuel” pokazuje da ples, koji u svemu što postoji igraju život i smrt, odnosno mit i zbilja, nigde nije tako zavodljiv kao u rok muzici.

Miloš Ivanović Kepa
BOBAN PETROVIĆ “Prepad”
[Žur, RTVLJ]

Ne sećam se kad sam u beskraj vraćao na početak neku domaću numeru (posebno ove najgore u novijoj istoriji domaće muzike), kao što sam to činio tokom godine sa ovim Bobanovim biserom.

Očigledna njegova karizma pravog gradskog mangupa zaštitnički pokriva svaki od gomile loše otpevanih tonova i banalnosti isilovanih rima.

Svemirska svirka i doktorat od aranžmana podupiru neverovatnu srčanost sa kojom iznosi jeftinu lovačku priču praveći je ubedljivijom, istinitijom i životnijom od bilo kog pametovanja sadašnjih velikana scene. Pomislio sam da ako je budem dovoljno puta puštao u etar možda ta zarazna i pozitivna goruća ambicija dotakne još nekog sličnog i možda stvari nisu dibidus izgubljene.

Posledična opsesivna potraga za prenebregnutim herojima domaćeg zvuka napravila mi je 2004. godinu, jednom od zvučno najluđih ali i najlepših do sad.

Aleksandra Nikšić
MARK LANEGAN BAND “One Hundred Days”
[Bubblegum, Beggars Banquet]

Šokiravši samu sebe, htedoh prvo da se raspišem o paranoidno-empatičnoj Daft Punk Is Playing At My House (LCD Soundsystem), ali zbog puritanizma Pop-depresije da se treba držati 2004.godine, morala sam da odustanem, jer će se ova pesma zvanično pojaviti tek za koju nedelju.
Iz istog razloga, samo vremenski unazad, prisiljena sam da odbacim i najlepši ljubavni stih ikada

” and while the world falls apart, you’ve got my soul I’ve got your heart”

(naravno, The Dears i Autonomy)

Pa sam onda malo prelistavala, motala tamo-vamo, naletela na dragog Grega Dullija koji kao da meni peva “Black Is The Color Of My True Love’s Hair”, ali je to ipak kaver, “Oh, Baby” mi je Jason Pierce pevao ove godine, ali je iz prošle i tako… Buuuuuum…

Zašto flertovati kad prava ljubav zamene nema? Progovorio je, u poslednje dve godine više nego u Sjetl-fazi zajedno, postao, nekako, pristupačniji svima (ne znam baš da li mi se to dopada ili ne), ali ipak, nije napravio nijedan ustupak. Da. Mark Lanegan. “Bubblegum” je ona savršena žvaka za sve adikte čišćenja zvučnih tapeta takozvane savremene muzike onim što r’n’r stvarno jeste.
A “One Hundred Days” je sve to. Pesma koju je mogao da napiše samo Mark Lanegan. Taj brod kojim upravlja kao kapetan Ahab vec više od dvadeset godina u potrazi za svojim Mobijem Dikom čini se kao da je uplovio u luku, pustivši plen na miru i ostavivši za sobom svako iskušenje.

Naravno, niko drugi nije mogao ni da je otpeva, ali to je već druga priča.

Slobodan Vujanović FrEEdom
AVRIL LAVIGNE “Don’t Tell Me”
[BMG]

Kada sam prvi put čuo ovu pesmu prevrnuo sam očima i pomislio: O (fakin!) NEeee!… Siguran sam da mnogi od vas misle da je na tome i trebalo da ostanem. Siguran sam da je neko (pa i ja sam) očekivao da bi unutar ovog izbora zapravo trebalo (morala!) da se nađe neka pesma PJ Harvey. (Nešto ozbiljnije… Nešto sa pedigreom… Nešto za renome… Ovo opet NIKAKO ne znači da su potpisnici ostalih pesama birali pesme po nekom od tih aršina. Nisam ni ja, to hoću da vam kažem)

Don’t Tell Me je pesma o mlađahnoj devi koja nije niti Virgin Suicide, niti Like A Virgin tip, već sasvim obična devojka koja u sopstvenoj netaknutoj prirodi prepoznaje svoj autentični dragulj, koji ako jednom izgubi, više niko neće moći da joj vrati, čak ni ako bi taj „went down and got it for you“. Stvar bi, dakako, bila zanimljivija da Avril ima 49, a ne 19 godina.

Iako je moja vršnjakinja Alanis pre par godina poručivala da je blowjob pored kokica esencija bioskopskog uživanja, iako trilioni tek zapištoljenih&zakajliranih repera zatrpavaju (M)TV ekrane tonama sisa i dupeta, iako Britney ovih dana kada upoznaje nekoga češće govori Ooops nego Spears, Avril Lavigne sa svojim kratkovidim puritanizmom postaje, zapravo, najiskrenija i najautentičnija rock chick.

Vratimo se par decenija unazad, kada je mala Poly Jean, odrastajući u selu Behindgodsfeet, pored Norfolka, inicirala devojčicu u ženu tako što je tajne menstruacije i pomahnitalih Na Gig hormona delila sa crnimdacrnjenemogu biti kokoškama na svom imanju, a sve što je ona tada želela bilo je da bude (normalna, barem, kao) Avril. A da je to mogla, odgovor na zavlačenje tuđe ruke u njene gaće bio bi isti- Did you think that I was gonna give it up to you, this time? / Did you think that it was somethin I was gonna do and cry?

Žene koje su sposobne da svoja najosteljivija uverenja podele sa nama ovako neumoljivo iskreno uvek bude moje poštovanje. A to je, opet, najjednostavniji način da ta uverenja promenite… ?

Aleksandar Lazarević
BILLY BOB THORNTON “The Wind”
[Enjoy every sandwich: The songs of Warren Zevon, Artemis]

Mislim da je ideja o priči u vezi samo jedne pesme potpuno čudna pošto ljudi koje si izabrao najveći deo života (osim u snovima) provode uz muziku i godišnje preslušaju mnogo albuma no … sam si to tražio.

Postoje dve vrste autora. Oni koji prave pesme i oni kojima pesme dolaze same. Prvi se tokom cele karijere vrte u krug, drugi pomeraju granice. Stoga svako putovanje kroz zvuke može biti muzičko i mentalno. Prepuštanje je jedno, a slušanje muzike i analiza nešto sasvim drugo. Kada čujes pesmu i kažeš da ima “nešto” to je upravo ono o čemu sam malo pre pisao. Nije bitno kakav je aranžman, instrumentacija ili produkcija, pesma koja je sama došla zvuči savršeno u bilo kom obliku i pakovanju (npr: Cracklin’ water).

“The Wind”, pesma koju Warren Zevon nije uspeo da objavi nalazi se na ENJOY EVERY SANDWICH: THE SONGS OF WARREN ZEVON tribute albumu koji upravo zbog izvođenja Billy Bob Thorntona ne može dobiti više od dve zvezdice jer pored te pesme sve ostale zvuče tek kao puko popunjavanje albuma. The Wind u izvodjenju B.B.T. sublimira sve vrste emocija upakovane u idealnu kombinaciju akustične i električne gitare. The Wind je najbolji epitaf Warrenu Zevonu i svim ljudima od kojih smo učili šta je dobra muzika, a koji su otišli u 2004. Milestoneovi više nisu tu. Ni Cash, ni Zevon, ni Peel… Dvehiljadečetvrta je promenila budućnost i otvorila mnogo mogućnosti. A kuda dalje … bilo kuda. Granice ne postoje. Oni koji su ih čuvali više nisu tu.

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply