Mayer Hawthorne: Partyman i Vinyl junkie

Za pet godina Mayer Hawthorne prešao je put od potpunog autsajdera, “repera u pokušaju” i DJ-a, preko nove velike “blue-eyed soul” nade i zvezde prestižne izdavačke kuće Stones Throw, do šoumena i neosoul-funk zvezde koja može da bira s kim će da sarađuje i kog svi žele u svom timu. Nije loše za momka iz En Arbora u Mičigenu, koji je dolaskom u Kaliforniju 2006. pronašao sebe, ali i  postao neko ko se konstantno menja i napreduje.

PD ekipa imala je priliku da gleda poslednji koncert (sedam datuma – Beč, Berlin, Malme, Lajpcig, Frajburg, Pariz i Brisel) na evropskoj  turneji, u Briselu 26. novembra u neverovatnom prostoru “Ancienne Belgique”. U moj život Mayer ušao je srcolikim providnim vinilom “Just Ain’t Gonna Work Out/When I Said Goodbye”, a bez obzira na tri studijska albuma i pregršt singlova, ep-jeva i obrada kasnije i dalje sam nekako ostao na onome čime je počeo svoju MH karijeru. Koncert koji je Mayer sa svojim bendom održao u AB-u bio je fantastičan. Odličan četvoročlani bend sa njim – gitara, bas, bubanj i klavir, uz još poneki instrument koji iskoči tu i tamo, neverovatna energija, super hemija na bini i osmeh koji MH nije skidao tokom 90 minuta su stvari koje nikoga ne mogu da ostave ravnodušnim.

Repertoar je uglavnom bio baziran na novom albumu (Wine Glass Woman, The Stars Are Ours, Back Seat Lover, Allie Jones, Her Favourite Song, Crime…), uz par dragulja od ranije (The Walk, No Strings, The Ills). U jednom trenutku nešto se otkačilo na bubnju i pošto popravka nije odmah uspela, samo on i klavijaturista su počastili publiku s obradom “May I Come In?” Blossom Dearie. I bez šminke, “fensi” aranžmana i skakanja, bilo je divno. Fascinantno je kako je Mayer uspeo da  postane sasvim korektan pevač i da ostane fan, zabavljač i klinac u isto vreme. Svetlana Đolović sa Mayerom Hawthorneom razgovarala je par sati pre koncerta.

Sada albume objavljuješ na “mejdžoru”, ali tvoji počeci su vezani za sjajni Stones Throw. Koja je razlika?
Uvek hoću da smislim neki duhovit odgovor na to pitanje, ali izgleda da ga nema. Prosto je drugačije. Stones Throw je neverovatan, bilo je to fantastično mesto za ulazak u ‘posao’. Oni su kao bliska i topla porodica, divno okruženje za počinjanje karijere. Sa momcima iz Stones Throw i dalje idem da kopam po pločama, čujemo se skoro svaki dan. Želeo sam da stignem do šire publike, tako da sam rešio da pokušam sa velikim izdavačem. Imao sam ponude od gotovo svih mejdžora  još kad je izašao moj prvi album (A Strange Arrangement, 2009). Tada sam svima rekao ne, jer sam bio srećan tretmanom i pozicijom kod Stones Throw,  a s druge strane čuo sam mnoge horor priče od poznanika i prijatelja o ‘prelasku na mejdžor’. Onda se javio Republic Records i uverili su me da neće pokušavati da me promene, da će podržati i mene i muziku koju pravim. I do sada je iskustvo bilo sjajno ­ nisam se nijednom pokajao zbog te odluke.

Na novom albumu ‘Where Does This Door Go’ okupio si puno zanimljivih i poznatih saradnika…
­ Sastao sam se sa verovatno 40 producenata, jer sam hteo drugačiji pristup na ovom albumu. Hteo sam da probam nešto novo, da radim sa ljudima koji će me naterati da izađem iz moje ‘ušuškane sobe’. Na kraju sam izabrao njih 4­5, a kada su u pitanju etablirana imena poput Džeka Spleša, Farela, Vorena Ouka, Grega Velsa verovao sam da će oni razumeti moju viziju. Svako od njih je dodao nešto novo a ja sam bio lepak koji sve to drži i vezuje. Dve glave su uvek pametnije od jedne.

Kakvu muziku slušaš, ima li nešto što bi moglo da iznenadi u tvom muzičkom ukusu?
Ne znam šta ljudi očekuju, ali ja zaista slušam toliko različitih muzičkih žanrova i stilova. Ako baciš pogled na moj iPod, tamo su, naravno Steely Dan, Barry White, pa onda Black Sabbath, Helmet i Iron Maden, zatim Bob Marley, The Clash, Gary Numan, Ultravox, a tu su i Disclosure, AlunaGeorge ili Moon Boots. Slušam praktično sve vrste muzike koje postoje i ne znam koja bi nekome delovala iznenađujuće.

Kakvi su utisci iz života u Kaliforniji?
Kalifornija je sjajno mesto za život, ima skroz pozitivnu atmosferu. Tamo je uvek zabavno i samim tim, moj novi album je najzabavniji od svih do sad. Takođe je i najslobodniji, jer je Kalifornija veoma slobodoumno mesto. Glavna stvar na koju smo se fokusirali je da ne bude previše pravila tokom pravljenja albuma, šta više, dosta starih pravila sam sasvim odbacio.  Jedino važeće je bilo ­ da mora da bude zabavno. A život u Kaliforniji donosi tu vrstu opuštenosti i slobode.

Mayer Hawthorne ­ diskofil…
Da, ja sam pravi ‘vinyl junkie’. Imam ceo kofer ploča koje nosim sa ove turneje.  Kupujem stotine vinila tokom tih nekoliko nedelja dok sam na putu. Nastojim da odem u prodavnicu ploča u svakom gradu u kom nastupam.  Imam i novi segment na sajtu koji se zove ‘Digging Diary’, a tamo ili na mom Youtube kanalu možete da vidite priče o pločama koje sam kupio i prodavnicama koje sam posetio na turneji.

Tvoja omiljena prodavnica ploča na svetu celom je?
Pa moraću da izaberem Amoeba Records iz Los Anđelesa. Ako bih morao da izaberem samo jednu u kojoj ću da kupujem do kraja života ­ to bi bila ta. U Amoebi poznajem sve zaposlene, oni su mi kao familija.

S kim bi voleo da sarađuješ u budućnosti?
Ima ih puno, ali recimo da bih sada izabrao AlunuGeorge.  Nedavno sam uradio jednu stvar sa deep house duom iz Amsterdama ­ Detroit Swindle. To je bila saradnja koju sam priželjkivao na svojoj ‘bucket listi’ i eto upravo se ostvarila. Svi koji rade nešto sveže i inovativno i nastoje da pomeraju granice muzike napred ­ sa njima želim da sarađujem.

A neki heroj iz prošlosti sa kojim bi voleo da radiš?
Beri Vajt ­ definitivno! Samo zato što želim da okrijem sve njegove tajne, kao na primer, kako je uspeo da mu bubnjevi onako zvuče.

Koju pesmu, tvoju ili tuđu, bi voleo da čuješ kao lajt motiv u nekom filmu, na način kao što je to bilo recimo u filmu ‘Džeki Braun’ sa pesmama ‘Across The 110th Street’ i ‘Didn’t I’?
A da, “Džeki Braun”! Kventin uvek ima najbolje saundtreke. Moje pesme sigurno ne bih voleo da čujem u nekom filmu, jer bi mi to previše skretalo pažnju, dovoljno je što ih slušam svako veče kad ih sviramo uživo. Ne znam, ali oduvek mi se činilo da Rage Against The Machine imaju najbolje pesme za filmove. Već su ih dosta i koristili, ali to mi je nekako baš moćna muzika ­ volim Rage!

“BRUSSELS. OMG. One of the wildest shows we’ve ever done hahaha. #yesimwearingabra”

Tvoja pesma kojom si najzadovoljniji do sada, koja bi mogla da te predstavlja u svemiru?
Možda naslovna pesma novog albuma ‘Where Does This Door Go’, mislim da sam najviše ponosan na nju do sada.

S obzirom na tvoju ogromnu kolekciju ploča, stalno istraživanje muzičke istorije, sviranje raznih obrada, saradnje sa muzičarima raznih žanrova ­ kako pristupaš koncertnom nastupu, kao miksu edukacije i zabave ili čistom dobrom provodu?
Nastojim da edukaciju držim van bine. To radim na drugim mestima. Kad se popnemo gore ­ it’s party time! Najvažnije je da se mi u bendu dobro provedemo a samim tim i publika ispred nas. Ako meni nije zabavno neće biti ni publici, sigurno. A mi zaista dajemo sve od sebe da se svima bude zabavno. A dobro raspoloženje je zarazno ­ širi se kao virus!

Ovaj koncert (“Ancienne Belgique” u Briselu 26. novembra) je finale tvoje evropske turneje, kakvi su utisci i dokle ste najdalje stigli na istok?
Ovo je poslednji datum na turneji. Najdalje smo otišli do Praga i Budimpešte ali bih jako voleo da odemo još dalje ­ do Beograda, Bratislave, Moskve, Kijeva…

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply