2014. godina u petnaest pesama

PDpesme2014

Albumi izumiru, polako ali sigurno. Muzičari ih sada prave (uglavnom) za svoju dušu i za šačicu sledbenika, za sve ostale – dovoljni su singl, spot, sempler… da se stekne slika o nečijem talentu, umeću, kvalitetu, emociji i da se dobije prostor u “medijima” i svira uživo. I nije potrebno da se bude genije kao što je to Slačala da to shvatiš i da serijom odličnih singlova Artan Lili i SttutgartOnline totalno rasturiš muzičku scenu Srbije i regiona, toliko, da počneš (ja) da se pitaš da li je još neko objavio muziku ove godine pored AL i SO? Ali, treba biti genije i smisliti način kako da ovim gerila marketingom i napadom singlova ne uništiš one koji i dalje prave albume i kroz tih 40-ak minuta žele da ispričaju priču i ostave deliće sebe drugima na raspolaganje. Ali dobro, recimo da će u nekom slučaju, baš ta “jedna” pesma biti razlog zbog kojeg će neko da presluša kompletan album (ako ga bude), u mp3 plejeru, na CD-u, kaseti, vinilu, bilo kako. Evo petnaest pesama koje bi mogle da nekog bar zagolicaju da istražuje dalje. Mene su vodile kroz ovu konfuznu i tešku godinu i pružile mi beskrajne sate sreće i zadovoljstva.

VVhile – New Gaze (More)

Sve počinje sasvim očekivano, zavođenjem Interpolovskog ritma i Broken Social Scene nonšalancije, uz Beach House zvučni tepih i to tako lepo i dugo vozi… Sve do trenutka kada bubanj i gitara ne odluče da stihove prenesu na viši nivo, na nivo himne. Himne svih autsajdera, tvrdoglavih i usamljenih, spremnih na ljubav i promene, na rizik i neuspehe, radosnih da učestvuju u bilo čemu što nadahnjuje i što ih vodi napred. Samo napred, bez gledanja preko ramena i premotavanja grešaka iz prošlosti. New gaze. Novi dan se rađa.

Strand Of Oaks – JM (Heal)

Sedam minuta esencije rokenrola u slavu Jasona Moline. Timothy Showalter besan, strastan, nemilosrdan, nadahnut i brutalan: “Either get out or stay in, I won’t let these dark times win We got your sweet tunes to play”. Pesma godine.

Sondre Lerche – Sentimentalist (Please)

Sve je u ovoj pesmi na ivici: živaca, kiča, buke, besa, preterivanja, patosa, bola, iskrenosti, ironije, ljubavi… I to, balansiranje na ivici, uklapanje orkestracije i gitare, akustičnih vinjeta i wall of sound opsesije, klavira i basa, stihova i fraza… čini od ove pesme jedan od vrhunaca ove godine. Sondre Lerche je u ovoj pesmi od sledbenika (švedskog) kulta Leeja Hazlewooda, preko polaznika večernje škole Richarda Hawleya, postao popdepresivac koji zaslužuje da bude svet za sebe.

Johnny Cash – She Used to Love Me a Lot (Out Among the Stars)

Muškarac koji skuplja hrabrost i sumnja u sebe i žena koja čeka da on shvati šta želi. Sve je u tajmingu. Pomaže i kada je tu Johnny Cash. “I thought she loved me with a love that wouldn’t die / Looking at her now I can’t believe she said good-bye / She just left me standing there, I never been so shocked / She used to love me a lot”

Mark Lanegan Band – Torn Red Heart (Phantom Radio)

Princ tame koji kanališe princa očaja ili kako bi zvučao Mark Lanegan kada bi napisao i otpevao Spiritualized pesmu…

Edwyn Collins – Quite Like Silver (The Possibilities Are Endless OST)

Nekada je muzika imala moć da promeni život celoj jednoj generaciji, danas je uspeh kada jedan čovek pronađe sebe u nečijem radu i to primeni na sebi. Čovek godine, film godine, umetnik kakvog ovaj svet nije video ko zna koliko decenija.

Buck 65 – Only War (Feat. Tiger Rosa)

I dalje ne razumem u čemu je šarm post-love/raskida albuma – mada o tome često filozofiram – ali kanadski hip-hoper i producent Richard Terfry je bazične idiome pop-hop pesme iskoristio da skine teret sa svog srca i napravi hit koji u mnogo čemu nadmašuje sličan poduhvat Eminema i Dido.

The Delines – The Oil Rigs at Night (Colfax)

Kao neki divni mali film koji još niko nije video osim vas. Tako zvuči ceo album “Colfax” supergrupe The Delines, ploču koju je Willy Vlautin izmaštao za Amy Boone. “The Oil Rigs at Night” je čežnja, čista i bolna, bol koji skoro da ne može da se izdrži. Ali, kao i u svim velikim popdepresivnim pesmama, ako to želite, optimizam i nada pobeđuju na kraju.

Joe Henry – Grave Angels (Invisible Hour)

Život je jedna zajebana i (ne)izvesna stvar. Ali kada nađete svoju (izgubljenu) polovinu sve izgleda drugačije. Moje pronađene polovine uvek su (bile) mnogo bolje od onoga što ja imam. Joe Henry je našao osobu koja ga čini kompletnim i od njega “pravi” osobu kakve nema u instant svetu u kojem živimo poslednjih decenija. Ljubav dve osobe kao sveta stvar. Kao suština. Kao početak i kraj. Kao smisao koji čini sve lakšim. Joe Henry je neko koga volim i poštujem i s kojim nemam apsolutno ništa zajedničko.

Nikola Vranjković – Nagrada za strah (Bremeplov EP)

Nikola koji je podjednako Serge Gainsbourg i Bajaga. Kao Goribor bez tužnog kraja. Za slušanje zatvorenih očiju i za bolje dane koji dolaze.

Neil Young – Tumbleweed (Storytone – Solo version)

Sveto pismo odsvirano na ukuleleu ili kako reći najvažnije stvari na najjednostavniji način. “Comfort me and I comfort you”.

Nina Romić – Bicikl (Stablo)

Eskapizam i život kakav treba da bude: jednostavan i bez opstrukcija koje sami sebi pravimo. Bicikliranje kao način života.

Damien Jurado – Metallic Cloud (feat. Sisters of the Eternal Son)

Kao neki vrhovni šaman koji propoveda kraj sveta Damien stoji iznad i peva. Štagod poželi.

Ben Frost – Venter

Nema baš puno načina da se objasni ova pesma, osim da su je vanzemaljci stvorili. Iz ritma uz zvončiće i sint počinje kraj svega ili kraj sveta. A onda kada za koju godinu nestanu ljudi, oni zamotuljci za koje nemamo lep srpski naziv (tumbleweed) će se kotrljati ogoljenom planetom. Hladnom i mračnom. Duboko ispod zemlje tajni svet će živeti svoj mali i skromni život. Ovo je muzika stvaranja tog novog sveta.

The War On Drugs – Eyes To the Wind

Springsteen kakav odavno nije bio: opušten, nepretenciozan, nadahnut i seksi.

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply