Irena Žilić: Dani nevinosti i putovanja

IrenaZilic4“Travelling” Irene Žilić jeste neka vrsta bedekera, putopisa, ali svako ko se upusti u preslušavanje njenog debitantskog albuma sam za sebe treba da odluči i izabere gde taj put ide. Zoran Kostić je davno postavio pitanje svih pitanja: “Hoću da znam kuda vodi ovaj put, mene i život moj” i Irenine pesme se na suptilan način bave traženjem odgovora na to isto pitanje. U subotu 7. marta, u Treehouse Centru (Botićeva 1) imaćemo priliku da uživamo u pesmama fascinante muzičarke i pevačice, autorka verovatno najboljeg albuma objavljenog na teritoriji ex-YU tokom 2014. godine. Pred prvi koncert u Beogradu Irena Žilić razgovarala je sa Svetlanom Đolović.

Šta očekuješ od prvog koncerta u Beogradu, da li si uzbuđena?
Ja sam jako uzbuđena i to zato što em nikad nisam bila, a stvarno sam htela otići, a druga stvar, naravno, dolazim povodom koncerta, pa je još veće uzbuđenje i veselje, tako da sam mogla povezati te dve stvari. Tako da je super.

Naravno da od “Bistroa na rubu šume” više ništa nije isto kao pre, ali koliko si ti sama upoznata sa ovom “novom scenom” u Srbiji?
Svakako pratim šta se i kod vas događa i par bendova znam baš dobro: Stray Dogg, Ana Ćurčin, Wooden Ambulance… tako da trudim se da budem u toku što se toga tiče, jer naravno, u krajnjem slučaju, to je muzika koju ću i kod kuće da poslušam i sretna sam da negde u regiji postoje i takvi izvođači.

Kako je došlo do toga da u Hrvatskoj postoji snažna podrška mejnstrim medija ovoj muzici?
Meni je dosta teško da kažem da li je u Hrvatskoj to dobilo najviše maha, a i ja sam tu pa ne mogu objektivno gledati na to. Ali ono što sigurno primećujem je da smo mi dobili i u mejsntrim medijima jako puno prostora, što je u stvari jako lepo. Mislim da se nekako potrefio broj ljudi koji su počeli time da se bave ili su već u tome bili neko vreme, sa možda izmenom i generacija u samim tim medijima, pa samim tim su se otvorili i neki novi putevi i načini da se dođe do publike. Tako da mislim da je više elemenata definitivno skupa se našlo i omogućilo da se tako nešto dogodi. Ali, sad da li je to baš to, nikada ne možeš znati… Sreća, u svakom slučaju.

Šta je, po tvom mišljenju, najviše uticalo na razvoj i procvat nove kantautorske scene u Hrvatskoj?
Mislim da jeste imalo uticaja i to što se van naših granica dešavalo, s obzirom da su i tamo Americana, folk, indie… u zadnje vreme posebno popularni i rašireni i to se sigurno prenelo i na nas, ali jako je teško govoriti koji su sve to elementi koji su to omogućili. Nekako u isto vreme, veliki broj nas je izašao iz svojih zaštićenih prostora i krenuo da izvodi svoju muziku. Jeste neobično, ali možda je bilo izazvano i nekim otvorenim prostorom za nas.

irena_posterDa li je pevanje na engleskom barijera u lokalnoj sredini?
Iskreno nemam neki osećaj da jeste. Naravno da se tu postavlja pitanje – zašto je to engleski, ali nekako je to, moram priznati, s vremenom izbledelo. Nemam osećaj, dapače, mislim da zbog engleskog možda jeste malo ovde teže, biće potrebno neko duže vreme da to ljudi ovde prihvate. Ali, mislim i da je zbog engleskog u neku ruku možda čak i lakše, otvorenije za mnoga druga vrata… Ne mogu da se požalim.

Kako si “otkrila” svoj vrlo specifični glas?
U suštini, ja sam krenula da pevam nekako uz gitaru, mislim da sam potajno iskoristila gitaru da bih mogla da pevam. Išla sam na časove pevanja dosta dugo. I kako sam se ja razvijala, tako mi se i glas malo menjao i razvijao. Potrebno mi je dosta vremena da ga pustim, da tako kažem. Tako da je to trajalo neko vreme, ali ne razmišljam o njemu kao specifičnom.

Ko su tvoji najveći muzički uticaji ili ko su muzičari koje posebno ceniš i voliš?
Uvek nekako bih rekla… Ben Howard, Norah Jones, Anna Calvi, Brandi Carlile. Hajmo reći, relativno je to sve slično muzici koju ja pravim, možda Ana Calvi nije toliko, ali to bi bili moji najdraži izvođači.

Kakav odnos imaš prema svom debi albumu, sada posle šest meseci od objavljivanja, odličnih kritika i reakcije publike?
Meni je bio iskreno najveći osećaj da je album gotov i da “Vau!”, nakon toliko truda i rada imam nešto s čim sam srećna i zadovoljna. A onda kasnije, kada se ljudima nešto tako svidi, naravno da si uvek sretan i to ti je dodatni podsticaj da radiš nešto dobro. To je neka nadopuna svemu tome, ali i dalje ostajem pri tome da je uvek jako bitno da imaš materijal s kojim si stvarno zadovoljan i da možeš, ako ništa drugo, da ga koristiš za dalji razvoj.

Reci nam nešto o tvom iskustvu i radu sa producentom Markom Mrakovčićem.
Sa Markom je bilo super iskustvo i na kraju sam dobila puno više nego što sam očekivala, to je sigurno. Marko je zapravo osoba, gledajući samo ovaj producentski posao – ne njega kao muzičara – koja jako puno ulaže u sebe, jako razmišlja o tome i stvarno se trudi da uradi posao najbolje što može, što je izvrsno i samim tim, mislim da će jednog dana biti, mada i sada je već, izvrstan producent. Naučila sam od njega puno, od sitnica što se tiču snimanja, do važnosti stvaranje atmosfere tokom snimanja koja je tebi ugodna, i do toga koliko je bitno da možeš da se prepustiš producentu i da mu dopustiš da ti pomogne da iz sebe izvučeš najbolje.

Ti si svoj izbor napravila na “Travelling”, ali generalno šta misliš o toj večitoj dilemi – rad sa producentom ili DIY snimanje i produkcija albuma?
Mislim da je to lični izbor. Ako misliš da možeš sam iz sebe da izvučeš ono najbolje, onda sam apsolutno za to. Ja sam nekako uvek otvorena za tu opciju producenta, zato što ako je producent dobar u tome što radi – onda će ti jako puno stvari olakšati. U studiju prilaziš kroz različite faze i mene, i dobre i loše dane, i zapravo jedna od uloga producenta je da te primiri i ono što se kaže, on mora da ti bude i psihijatar. I to je stvarno istina i mnoge situacija meni ne bi prošle brzo i lako da nije bilo Marka. Ali, to je lični izbor i ako misliš da imaš dovoljno veštine i da zapravo ne želiš da bilo ko drugi učestvuje u snimanju i ako znaš znaš kojim to putem treba da ide i ako možeš to sam – to je izvrsno.

Da li si razmišljala o tome kako će to biti preneti zvuk albuma uživo….
U suštini jesam se na početku malo brinula s obzirom da sam htela da album ima malo “jači” zvuk, malo veću težinu. Ali na kraju sam nekako shvatila, da s obzirom da u poslednje vreme u većini situaciju nastupam sama ili sa violinistkinjom, da kada imam neke jako velike koncerte i kada to “stejdž” zahteva – da ja uvek mogu da okupim bend i da izvedem svoje pesme na taj neki “jači” način. Ali da isto ova opcija – mene same ili sa još jednim muzičarem – da je to dovoljno. Ono što je meni lično najbitinije da je mogu tu pesmu da izvedem i iznesem na nekom emotivnom nivou i da je prenesem na pravi način i nije uvek nužno da bude najjači, “maksimalni” zvuk. Tako da kada sam to raščistila onda mi nije bio problem da različito izvodim pesme.

Da li imaš “najomiljeniju” pesmu na albumu “Travelling”?
Moram da priznam “Eve” je poslednja nastala i samim tim, ne mogu reći da mi je najdraža – sve su moje pa su mi sve drage, ali s “Eve” sam nekako ostala najviše iznenađena i imala sam osećaj da je to nešto najdrugačije što sam do sada napisala, drugačiju od ostalih stvari. Možda bih nju izdvojila.

Da li postoji film u kojem bi volela da se čuje tvoja muzika?
“Eve” je bila inspirisana delimično Džarmuševim “Only Lovers Left Alive”, tako da bih njegove filmove prihvatila oberučke, bilo šta.

Kakav je tvoj odnos prema starim pesmama (sa EP-ja “Days Of Innocence koji je objavljen u decembru 2012.) koje si ponovo snimila za album?
Iskreno, kada sam ih opet snimala, ja sam samo htela da ih snimim u drugačijem “jačem” aranžmanu, tako da mi to nije bio problem, u suprotnom to bi se čulo na snimku, ne bimo mogli da dobijemo tu emociju, ništa. Ali, nekako ih sve gledam, moram da priznam, kao celinu. S obzirom valjda da sam prolazila kroz taj čitav proces snimanja i svega, sve vreme ih slagala u glavi, imala te aranžmane i pričala o njima i svirala, baš imam osećaj da sve spadaju u album i ne izdvajam ih. Nemam neki osećaj da je ova starija, ili da ova nije. Možda ih nisam doboljno izvodila uživo da bih morala da ih menjam, da bi mi se možda emocije oko njih promenile.

Šta je redovno na koncertnom repertoaru pored tvojih pesama, da li sviraš neke obrade?
U poslednje vreme odsviram Bruce Springsteena “I’m On Fire” i to nekako, u zadnje vreme je najčešće. Sad sam dosta smanjila, od kada izvodim svoje pesme, nemam potrebu da toliko izvodim obrade. Ali, meni je ostao gušt, ako sam dobro raspoložena da odsviram bar jedan “cover”. Nešto što je meni odgovarajuće po raspoloženju.

Šta se dešava sa Cuckoo Sessions?
Budući da je sve krenulo od Cuckoo sessiona, oni su meni koristili kao prilika da malo više naučim o montaži i snimanju i svemu i da isto tako upoznam ljude sa scene. Oni su trenutno u toj fazi pauze, pošto ja ne stižem da se bavim time, tako da su ostali na tome i mislim da ću ih ostaviti neko vreme. Ali drago mi je, jer nekako je iz toga ispalo i da je label s istim imenom izašao napolje. Budući da ne planiram ništa unapred s njima, osim ako se naglo puno vremena ne oslobodi, onda ću ih ostaviti na tome što jesu, pa ćemo videti. Kada ima kreativnosti onda se te stvari same poklope sa vremenom pa se tako trudim da i o tome razmišljam na taj način.

Kakav je tvoj odnos prema mejdžor izdavaču? Album “Travelling” si objavila na sopstvenoj etiketi, ali šta bi bili tvoji uslovi da se to desi za nekog kome je to posao?
Generalno ja nemam ništa protiv labela, ali ono što bih zaista zahtevala u slučaju da ulazim u takvu vrstu odnosa (“ozbiljnog” izdavača) je da oni zaista rade svoj deo posla. Mislim da je to za naše prohteve, i prohteve kolega koje znam da imaju – taj deo muzičke scene još nije sazreo. I mislim da svi mi težimo, ako težimo labelima, manjim “indie” izdavačkim kućama, koje imaju manji broj autora pod sobom, ali onda zaista ulažu veliki trud u njihovu promociju i u njihov rad i onda je to kvalitetan odnos koji može biti postojan i u kojem obe strane mogu da budu zadovoljne.

Da li možeš da nam skreneš pažnju na još nekog (novog) hrvatskog muzičara, neko koga bi možda zvala da ti možda bude predgrupa na tvom koncertu?
Tu je svakako moja dugogodišnja prijateljica, koja je učestvovala i na snimanju albuma, Luce (Lucija Ćustić), tako da i nju moram da istaknem. Ona sama piše svoje pesme, peva na hrvatskom, definitivno jedno od interesantnijih imena. A što se tiče drugih, mislim da dosta već znate i većina njih već je bila u Beogradu.

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply