Jon Spencer: Verujem da rokenrol vraća veru u život

Bilo da muziku slušate pasionirano ili samo onako usput, Džon Spenser (Jon Spencer) je neko ko se ne zaboravlja jednom kada se čuje ili vidi. Uskoro će biti dve i po decenije kako on sa svojim saborcima Džudom Bauerom (Judah Bauer) i Raselom Siminsom (Russell Simins) prkosi žanrovskim odrednicama, psuedointelektualnim analizama, medijskim zamkama i globalnim trendovima. Posle deset godina JSBX se vraća u Beograd, sviraće 3. septembra u “Amerikani” Doma omladine Beograda u okviru promocije albuma “Freedom Tower – No Wave Dance Party 2015“. Sa Džonom Spenserom razgovarala je Svetlana Đolović.

 

p01bql8w

Bio si dva puta u Beogradu, sećaš li se?

Jon Spencer: Ne, nema šanse.

Ok, pošteno! Po čemu uopšte pamtiš mesta u kojima svirate?

Sad kad me pitaš o Beogradu, ne mogu da se setim, ali kad ponovo dođem u grad, verovatno će se sećanje vratiti – prepoznaću neku zgradu ili ako je isti prostor u kom sviramo, nešto će da klikne. Uglavnom se setim okoline, zgrada, ulica, setim se pojedinih ljudi, ali teško da ću moći da kažem  ‘e da, sećam se kad smo onaj put u Amsterdamu išli tamo i radili ono…‘ Ali ako me stavite u istu situaciju, i ‘stimulišete‘ me na isti način,  sećanje će doći. Inače, uglavnom pamtim na osnovu vizuelnih smernica.

Čestitke za novi album, sjajan je. Možeš li da nam kažeš nešto o radu u Daptone studiju i poznanstvu sa Alapom Mominom, koji je radio miks, a sa kojim ste već radili na Meat+Bone i Heavy Trash albumima.

Kada je ovaj novi album u pitanju, od početka sam ga u svojoj glavi zamišljao kao plesni album, koji naginje više na fank ili soul stranu. Obišli smo nekoliko studija, ali Daptone je imao najviše smisla, jer su oni istovremeno i studio i diskografska kuća, čuvena po svojim soul izdanjima. Razgovarao sam sa nekoliko ljudi koji su imali priliku da rade u studiju, koji je smešten u Bušviku, naročito sam čuo reči hvale o njihovom snimatelju Vejnu Gordonu, tako da smo se posle obilaska odlučili da snimamo tamo. To nije veliki niti glamurozan studio, prilično je uređen po principu ‘uradi sam‘, malo je čak fucnut, ali ima dušu. Bilo je jednostavno snimati tamo, super smo se proveli i Vejn je uradio odličan posao. Bilo je vrlo dragoceno raditi sa nekim ko zna kako se snima live bend, tj. grupa muzičara koja svira u isto vreme i u istoj prostoriji, slušajući se međusobno. Nismo morali da brinemo o zvuku bubnja, verovali smo da će zvučati dobro i tako je i bilo.

Sa Alapom smo počeli da radimo pre nekoliko godina, njegov studio se sada nalazi u Harlemu. Kanali u Dapton studiju su snimljeni gotovo staromodno, jer to je pristup koji imaju, a koji bi se smatrao modernim recimo 1972. godine. Dosta njihove opreme je staro, a i estetika, stil i sam zvuk su starinski. Imajući sve to u vidu, nisam želeo da ploča zvuči retro. Hteo sam moderan ili bolje reći post-moderan zvuk, a i da na neki način podcrtam hip-hop uticaj i elemente koji postoje na albumu. Alap je veoma dobar u tome, mi se odlično razumemo. Tako da smo spakovali sve kanale na hard disk i odneli kod njega na miks i to je bilo to.

Kaži mi neke utiske o kulturi koncertnog provoda u novom milenijumu. Da li se odnos publike promenio s obzirom na celu internet revoluciju?

Mislim da su ljudi koji dolaze na koncerte  u velikoj meri posvećeni onome što se dešava na bini. Ne vidim neku bitnu razliku između publike danas ili pre dvadeset, trideset godina. Mislim da živa svirka, naročito rokenrol koncert ispunjava jednu iskonsku ljudsku potrebu i igra vrlo važnu ulogu. Postoji razlog zašto je nastupanje uživo i dalje popularno – ljudi i dalje žele tu razmenu, žele da se okupe na jednom mestu i iskuse nešto svi zajedno. To je ritual, koji ima elemente spiritualnog.

Da li danas na svetu postoji neki koncertni prostor koji može da učini ono što je CBGBs učinio za istoriju rokenrola?

Ne znam gde je, ali siguran sam da postoji. Ako ne sada, onda će se stvoriti. Iako je CBGBs bio važno mesto, a ja sam proveo tamo dosta vremena, iz veoma ličnih razloga, mislim da je pogrešno vezati se na taj način za jedno mesto i govoriti da nikad neće biti recimo, studija kao što je Sun u Memfisu 1956. ili da nikad neće biti kluba kao što je CBGBs u Njujorku 1978. Takve izjave su na neki način istinite, ali tako se gubi iz vida ‘šira slika‘. Stvari nastaju i nestaju. Sve na svetu se menja.  Da, neke stvari izgubimo, ali zato će se nešto novo, drugačije, a možda čak i bolje pojaviti u nekom trenutku.

Da li je mitologija važna za rokenrol, popularnu muziku uopšte?

Svi očito imamo neke svoje ‘bogove i heroje‘. Način na koji neki ljudi obožavaju Led Zeppelin ili Bitlse je možda malo previše za moj ukus ali, s druge strane, ja se divim ljudima kao što su Little Richard, Jerry Lee Lewis ili James Brown.  Rokenrol je u suštini usmena tradicija, samouka umetnička forma. Svako će, slušajući pesme, iz njih da uzme deliće koji ga zanimaju i sklapaće svoju sopstvenu sliku. Od samih početaka, rokenrol je zapravo bio ‘kvarenje’ i mešanje (bastardizacija!) različitih žanrova i tako je ostalo do danas. Važno je čuvati tu tradiciju, a preterano vezivanje za predvodnike, one koji poruku prenose (sa uverenjima tipa ‘nikad neće biti benda kao što su Stonsi, oni su najbolji svih vremena’) često vodi do toga da izgubite predstavu o celini, o važnijoj liniji priče.

KEXP Presents Midnight In A Perfect World with Jon Spencer by Kexp on Mixcloud

Ako bi danas počinjao da se baviš muzikom, odakle bi krenuo, koja bi bila tvoja ‘strategija’?

Ne znam, kad pričate o strategiji znači da pogrešno razmišljate o tome. Ja sviram u rokenrol bendu jer volim tu muziku, ne zato što imam biznis ili marketing plan. Ako imaš nešto u sebi, neku vatru, strast koju hoćeš da izbaciš iz sebe (scream and shout!), da podeliš sa drugima ono što ti je u glavi  – onda će se stvari desiti. Ako to dirne ljude, oni će krenuti za tobom.  Briga oko marketinga, povezivanja sa publikom bilo da su koncerti, digitalne i druge platforme u pitanju, sve je to usputna stvar. Ako si svim srcem u tome, sve drugo dođe na svoje mesto.

Kako te je život u Njujorku promenio?

Pa, na mnogo različitih načina, teško mi je da odgovorim… Dobro pitanje, spisak je dosta dug.  Recimo da sam postao malo grublji, izdržljiviji. Živim ovde trideset godina i ogromna je razlika između mene sa pedeset i mene sa dvadeset godina. Toliko toga mi se dogodilo za to vreme. Da li se zasluge za neke od tih promena mogu pripisati Njujorku – sigurno mogu, ali koje, teško je reći.

Veruješ li da postoji ‘njujorško stanje svesti’ ili grad može jednostavno da ti se smuči?

Naravno da možeš da se zasitiš, umoriš od Njujorka. Verujem da postoji to stanje svesti. Ja sam i dalje na neki način zaljubljen u grad zato i ostajem u njemu. To je ogromno mesto sa mnogo ljudi i tamo zaista možeš da budeš nepoznat i sam u celoj toj gužvi.

Šta je za tebe danas simbol slobode?

Mislim da je to verovatno i dalje rokenrol… možda… bar je meni bio od velike pomoći, kao mesto na kom uvek možete da počnete ispočetka, da stvorite novog sebe

– JON SPENCER – MOJ ŽIVOT  U 10 PESAMA (Rolling Stone) –

Oduvek ti je bliska hip-hop supkultura. Šta ti je ostalo u sećanju sa te scene s početka devedesetih u Njujorku?

Za mene je ta scena bila važnija nego ‘osamdesete’, verovatno zato što sam živeo u kraju grada gde je bila veoma prisutna – uvek sam slušao pesme koje su puštali u kolima ili na portabl radio prijemnicima… bilo je jako uzbudljivo slušati kako neki poznati radio DJ poput Red Alert-a otkriva neko sledeće veliko ime ili pesmu… Postojao je takođe odličan tv program koji je išao svakog popodneva na nacionalnoj televiziji. Nisam se družio sa tim ljudima, ali bio sam ljubitelj i poštovalac njihove muzike, to je bilo neverovatno uzbudljivo vreme.

Na novom albumu ste u stavu objedinili buntovničke elemente hip-hopa i panka, nihilizam i beznađe no wave-a sa vašim prepoznatljivim hedonističkim, gotovo raskalašnim pristupom rokenrolu. Kako vam to polazi za rukom?

Nemam pojma! Kad smo radili na novoj ploči pristup je bio isti kao i na prethodnim – nas trojica se nađemo i sviramo. Svaki od nas radi ono svoje – Rasel svira bubnjeve, Džuda i ja gitaru  – slušamo jedan drugog, reagujemo jedan na drugoga i igramo se. Mi nikad ne diskutujemo kakve pesme bi trebalo ili kakve bismo hteli da pravimo. Sve se svodi na to da se okupimo i sviramo. Sa tekstovima već postoji malo drugačiji, iznijansiraniji pristup sa različitim slojevima.

Ako uzmemo da je apatija jedno od dominantnih stanja savremenog sveta, vaša muzika je sve suprotno tome.  Kako vidiš vašu publiku i ljude kojima se obraćate?

Ne zamišljam nekog idealnog slušaoca ili publiku kada pišem pesme ili ih snimam u studiju.  Krećem od toga da pravim muziku kakvu bih i sam slušao. Tako da sam taj idealan slušalac zapravo ja. Zaista verujem da rokenrol vraća veru u život, i to je jedna od stvari zbog kojih ga volim.

Od svih muzičara sa kojima si sarađivao, ko je bio najinspirativniji ili najprovokativniji?

Sa Blues Explosion, najupečatljivije je bilo vreme koje smo proveli sa (bluz legendom) RL Burnside-om.

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply