Koliko je potrebno da čovek normalno živi? Novca, stvari, ljudi, osećanja, nije bitno čega, samo koliko? Da li je dovoljno da imaš stan, porodicu, posao, prijatelje, osećaj da pripadaš negde i da si u stanju da se raduješ malim, običnim i globalno potpuno nebitnim stvarima? Hteo sam da napišem nešto o koncertima koje sam gledao krajem januara u nekom potpuno drugom vremenu, ali sada mi se čini da je to potpuno neprikladno i skroz u skladu s onom narodnom “kuća gori, a baba se češlja”. Ipak se nadam da će ovaj eskapizam nekome dobro doći. Jednom.
U razmaku od dva dana u Parizu su svirali Cat Power & The Dirty Delta Blues Band i Iron & Wine. Oba koncerta nedeljama ranije bila su rasprodata, a svaki je na svoj način bio poseban. Sam Beam je sa (ovoga puta) brojnim prijateljima svirao prvi put u Parizu, dok je Chan Marshall proslavila na bini svoj 36. rođendan. Oba koncerta obraćala su se uglavnom istoj publici, razlika je bila u ceni ulaznice i u veličini sale.
|
Divan Du Monde je jedno predivno mesto. Ako ste nekada gledali francusko-nemački satelitski TV kanal “Arte”, onda ste sigurno bar jednom “uhvatili” neki od koncerata koji su se tamo održavali. Ranije je te rokumentarce (Music Planet 2Nite) uređivao i vodio Rej Kouks (Ray Cokes) (MTV zvezda pre dvadesetak godina) i uvek me je zanimalo kako to izgleda uživo… U salu staje jedva 350 ljudi, a klaustrofobija koja me muči u većini beogradskih koncertnih prostora ovoga puta imala je slobodno veče, čak i u situaciji kada su se brojni posetioci načičkali na balkon i preteći nagli ka meni dole. Istina, to je bilo u trenucima opijenosti preskupim alkoholom i melanholičnom muzikom. Sa obe strane znalački uređene bine stoje grozdovi jeftinih IKEA lustera od papira, koji prave divnu senku na licima (pre)mladih ljudi. U predigri koncerta sa razglasa ide kompletan album “In Rainbows” praćen video artom na platnima koja vise sa plafona. Tačka koja spaja sve ove dekoratersko-umetničke instalacije skrivena je iza disko kugle.
Na binu je prva izašla kantautorka iz LA-a Eleni Mendel (Eleni Mandell). Sama, sa akustičnim gitarom, pred nekoliko stotina ljudi, a subota veče je – sve to na gomili ne obećava ništa dobro. Ali začudo, posle samo par minuta Eleni je napravila divnu hemiju, potpuno se nametnula kao šef parade i svoju kantri-folk verziju pop muzike prezentovala na veliko oduševljene prisutnih. Povremeno je zvučala kao Pi-Džej (PJ Harvey), češće kao Dženi (Jenny Lewis), na trenutke delovala je iskusno kao Džoni (Joni Mitchell), a sve vreme bila je duhovita, talentovana i sigurna. Svirala je uglavnom pesme sa svog šestog studijskog albuma (“Miracle Of Five”), uz povremene posvete Parizu – obradila je i jednu pesmu Žorža Brasena (Georgea Brassensa), pesnicima i pesmama, ljubavima i snovima. Praćena strasnim aplauzom povukla se posle četrdesetak minuta i najavila glavni događaj večeri…
|
Sem Bim je na binu izašao u pratnji sestre Sare (Sarah). Iako je za ovu turneju draftovao elitne muzičare mnogih “pitchforkmedia approved” bendova, “Trapeze Swinger” je otpevao i odsvirao sasvim sam, sestra mu se pridružila tek u poslednjih minut-dva jedne od najlepših pesama koje je napisao u svom, sada već impozantnom, stvaralaštvu. Posle devet minuta akustične magije, polako mu se priključuju i članovi super-grupe, koju je okupio za ovu turneju – muzičari bendovaCalexico, Lambchop, The Sea & Cake, Califone, Chicago Underground Trio… – na kraju ih je bilo osam na bini, a svirali su na više od dvadeset instrumenata. Par minuta kasnije sve počinje na liči na spiritualno iskustvo kakvo je bilo gostovanjeCalexico sa I&W u Zagrebu u maju 2006. godine. Pored Sema, prve zvezde orkestra bili su čudesni Pol Nihaus (Paul Neihaus) na pedal-stil i slajd gitari i bivšiWilco multi-instrumentalista Liroj Bah (Leroy Bach). Tokom 80 minuta koncerta svaki od muzičara imao je svoju priliku da se istakne i bar na trenutak skrene pažnju publike sa katarzičnih stihova “Proroka sa gitarom”. Kulminacija je bila, očekivano, na pesmi koja zatvara fascinanti album “The Shepherd’s Dog“, “Flightless Bird, American Mouth”. Ako postoji način da se spoje “A Day In A Life”, “Ashes Of American Flags” i “All Systems Red”, a da se izbegnu sve zamke banalnosti, preteranih metafora i epskih patosa, onda je to ova pesma – lament za (nepovratno) izgubljenom Amerikom, prošaran uspomenama iz detinjstva i pogledima na svet podgojene mačke. Još nisam siguran da li smo po završetku pesme i koncerta svi bili srećni ili u totalnom autu.
Iron & Wine/Eleni Mandell – Divan Du Monde@Paris, FR (19.01.2008)
Setlista: Trapeze Swinger, Lovesong Of The Buzzard, On Your Wings, Peace Beneath The City, Innocent Bones, House By The Sea, The Devil Never Sleeps, White Tooth Man, Weary Memory, Upward Over The Mountains, Carousel, Cinder And Smoke, Boy With A Coin, Sodom South Georgia, Wolves Flightless Bird, American Mouth BIS: Resurrection Fern
|
Posle dužih pregovora sa pariskim tapkarošima cena ulaznice najzad je spuštena na prihvatljivu meru i trijumfalno sam ušao u salu mitskog Bataklana (Le Bataclan), na poslednju pesmu grupe Appaloosa (navodno je pevačica prijateljica zvezde večeri)…
Nekih 30 minuta kasnije na pozornicu je izašla Šon Maršal i prateći bend, ili kako stoji na posteru Cat Power & The Dirty Delta Blues Band.
Prvi susret “oči u oči” sa ženom koja je napravila “Moon Pix” bio je totalno šokantan. Ona izgleda kao da ima dvadesetak godina, obučena je kao i dve trećine ljudi u publici – farmerke i “Gap” košulja/majica – a uzbuđena je bila baš kao i ja koji je prvi put gledam uživo.
Tokom sledećih 80 minuta mačkasto je lelujala binom, koketirala sa publikom, pokušavala da motiviše uglavnom nezainteresovan bend (iako u njemu svira i Džuda Bauer (Judah Bauer) gitarista JSBX), prva i jedina zvezda te ad-hoc ekipe tezgaroša je fascinantni bubnjar Dirty Three Džim Vajt (Jim White, njegov album sa Ninom Nastasiom “You Follow Me” (FatCat, 2007) jednostavno morate da čujete) i usput glumila (i vokalno i mimikom) Sema, Aretu, Dženis, Bili, Otisa, Petsi… Možda je to tajna njenog uspeha u borbi sa porocima koji su je previše godina sputavali da napravi “veliku” karijeru? Možda je rešenje za sve probleme – uvek biti neko drugi?
Njeno pevanje je nestvarno i opčinjujuće. U isto vreme i šapuće i urla, mazi i kida, apsolutno kontroliše svačije poglede i čini da se mnogi nedostaci tehničke prirode (prejako svetlo, vrućina u sali, problemi sa monitorima) potpuno ignorišu dok ona peva.
|
Najmoćnije zvuči u pesmama koje su njene – “Metal Heart” je dobio svoju novu i definitivnu šminku, “Could We” čini da mozak (moj) proključa, dok se u moru obrada najviše izdvaja njeno čitanje klasika Smokija Robinsona i Otisa Redinga. I“Satisfaction” za ovu priliku ima novo “odelo”, sada se kao prva asocijacija javljajuAllman Brothers Band.
Jednoga dana Šon će morati da skine maske koje joj tako lepo stoje i da na scenu stane sama (zaista bih voleo i gola, ali može i ogoljena) sa svojim pesmama i svojim licem – jaka, moćna i fokusirana. Jedna reklama za neki sledeći iPOD deli je od milionskih tiraža i mejnstrima.
Cat Power – Le Bataclan@Paris, FR (21.01.2008)
Setlista: Don’t Explain (Billie Holiday), New York, New York (Frank Sinatra), Ramblin’ (Wo)man (Hank Williams), Silver Stallion (The Highwaymen), Lost Someone (James Brown), Aretha, Sing One For Me (George Jackson), Naked If I Want To (Moby Grape), Metal Heart, She’s Got You (Patsy Cline), Woman Left Lonely (Janis Joplin), The Tracks Of My Tears (Smokey Robinson), Could We, (I Can’t Get No) Satisfaction (Rolling Stones), Willie BIS: Where Is My Love?, I’ve Been Loving You Too Long (Otis Redding)
