NEON

Legendarni John Cassavetes jednom je rekao: “Ako vas zanima pravljenje filmova u SAD, onda naravno želite da se bavite režijom. To je isto kao u muzici. Uvek želite da sami pišete svoju muziku, ako ste za to sposobni. Mislim da su film i muzika veoma bliski, pošto je ono što stvorite sami, mnogo važnije od proste interpretacije tuđeg materijala.” Ova rubrika baviće se baš tom “bliskom vezom” filma i muzike, bez obzira da li je u pitanju originalna “zvučna kulisa” pokretnih slika ili samo (ne)inteligentan muzički izbor koji popunjava vreme.

NEON #5 JUL/AVGUST 2005.
Film u kojem igraju “najlepši muškarac i žena na svetu,“ Bred Pit i Anđelina Džoli, spektakl je na nekoliko nivoa, a akcione scene i eksplozije predivno su “orkestrirane“ i lep su dokaz da ima „života“ i posle Džona Vua i Matrixa. Što se saundtreka tiče, situacija je „malo“ komplikovanija. Ako ste se ikada zapitali kako izgleda muzika za film koju “niko“ nije birao, onda je Mr & Mrs Smith OST (2005, Lakeshore Records) pravi primer. Utisak je da je kompjuter metodom slučajnog izbora sam odlučio da iz jedne oveće baze selektira 17 pesama. Svega tu ima – od klasika J. Geils BandaRighteous Brothers i Air Supply, do nekoliko komičnih obrada „hitova“ 80-ih, gde u prvi plan izbijaju Atreyu sa “You Give Love a Bad Name“ grupe Bon Jovi i VoodooGloSkulls u ska viđenju “Used to Love Her (But I Had to Kill Her)“Guns & Roses. Dobre pesme, naravno, postoje: u toku filma nekoliko puta čuje se „Mondo Bongo“ Džoa Stramera i Meskalerosa, obrada legendarne Dilanove „Lay Lady Lay“ norveškog kantautora (koji nastupa pod imenom Magnet) i Geme Hejs još pre nekoliko godina skrenula je pažnju na sebe, a francuski „bossanova new wave“ zaljubljenici Nouvelle Vague blistaju u „I Melt With You“ sastava Modern English.

“Uskoro” će na RTS-u krenuti još jedan HBO spektakl, saga o američkom “Divljem zapadu” Deadwood. Sasvim sigurno u odgovarajućem terminu i sa dobrom reklamom. Kao odlična protivteža ostalim kvalitetnim sadržajima, kao što su npr. „Jednostavan život” ili “Srećni telefoni.” Saundtrek zaDeadwood (2005, Lost Highway/Multimedia) mogao bi da za tradicionalnu američku muziku učini istu stvar kao što je to svojevremeno (pre skoro 5 godina) uspelo remek delu “O Brother, Where Art Thou?”

Svet u kojem svakih nekoliko godina C&W muzika postaje „glavna“ ne može da bude toliko loš, zar ne? Eklektičan izbor pesama, u rasponu od klasika delta bluz legendi – Bake Vajta i Misisipi Džona Harta ili hilbili „euforije“ Majkla Harlija, preko potresne “Will the Circle Be Unbroken” pokojne Džun Karter Keš ili filozofske “God and Man“ Sonija Terija i Braunija Megija, sve do aktuelnih trubadura – Lajla Loveta i Majkla Džeja Šihija, dovoljno je atraktivan za većinu “pravovernih.” Za one ostale – ako ništa drugo proverite zašto postoji i „clean“ verzija ovog diska i zašto svi hvale brutalne i sirove dijaloge iz serije.

HBO-ova serija Six Feet Under na prvi pogled predstavlja najstrašniju noćnu moru za srpske „stručnjake“ za marketing i „ovo-ono“. Kako zaboga promovisati seriju, u kojoj je radnja smeštena u mrtvačnicu, a likovi su toliko „izgubljeni“ i okupirani svojim problemima, da žene teško da će poželeti da kupuju uloške za vreme epizode, deca žvake, a muškarci penu za brijanje? Bogu hvala, ne misle svi ovako, tako da Nejt, Kler i ostali iz familije Fišer i njihovi poznanici, prijatelji, „poslovni partneri“ i ljubavnici, već šestu sezonu prkose „zdravom razumu“.

Drugi disk sa izborom muzike iz serije (Six Feet Under Vol. 2: Everything Ends, Astralwerks/Emd, 2005), kao i serija sama, balansira između teskobe, strasti i uzvišenosti. Trinaest pesama je na disku, od kojih četiri su ekskluzivne i svaka na svoj način prava poslastica za fanove. Velška kantautorka Džem, čiji je debitantski album „Finally Woken“ fantastično prošao i kod kritike i kod publike prošle godine, blista u numeri „Amazing Life.“ Predstavnici njujorške „ekspoziture“ „ Fisher & Sons Funeral Home”, sastav Interpol, samo donekle uspevaju da atmosferu sa svoje dve fantastične studijske ploče prenesu u numeru “Directions.” Repetativnost nije problem, ali inspiracija je nešto što često nedostaje Polu Benksu i prijateljima. Caesars se nisu obrukali svojim viđenjem Blue Oyster Cult klasika „Don’t Fear The Reaper,“ a najveća „indie“ atrakcija sa obe strane Atlantika u poslednjih godinu dana, kanadski sastav The Arcade Fire, još jednom uspeva da pronađe pravu meru patosa, popa i paranoje u „Cold Wind“. Prava „dramedija“!

NEON #4 JUN 2005.

Talenat harizmatične Skarlet Johanson iz filma u film ispoljava se na najraznovrsnije načine, a u rediteljskom prvencu Šejnija Gejbla, “A Love Song for Bobby Long” (2005), ona sija čak i više od samog Nju Orliansa u kojem je radnja smeštena. Solidnom Džonu Travolti u ulozi Bobija Longa ostalo je da prati njen “šou u Big Iziju“ iz prvog reda…

Muzika u filmu (Sin-Drome Records) vrlo pažljivo i inteligentno je birana. Uz “Los Lobos”“Nada Surf”, Taliju Zedek, “Trespassers William”, dve pesme peva sam Džon Travolta, a posebnu poslasticu predstavljaju numere Grejsona Kepsa, sina Ronalda Evereta Kepsa – autora romana “Off Magazine Street”, po kojem je napisan scenario: “Washboard Lisa” sasvim je u maniru Džoa Henrija, “Love Song for Bobby Long”kao da je prizvala duh Taunsa Van Zanta, dok “Lorraine’s Song (My Heart Was a Lonely Hunter)” – duet sa Teresom Anderson, u mnogo čemu predstavlja esenciju samog filma. Uz fantastičan izbor bluz klasika Lonija Pičforda, Lajtnin’ Hopkinsa, Medžika Slima i Big Bila Morganfilda, ovaj film i saundtrek vredi imati u svojoj kolekciji.

Film “In Good Company” (2005) reditelja Pola Vajca pravi je raj za sve ljubitelje trivije i (naravno) Skarlet Johanson. U svojoj filmografiji Vajc ima ekranizaciju Hornbijevog bestselera “Sve o dečaku” i“American Pie”, a ovoga puta Denisu Kvejdu “pretpostavljeni” na poslu je duplo mlađi Tofer Grejs, poznatiji kao Erik “Dambes” iz “Veselih sedamdesetih”. Ako se pitate – gde je tu Skarlet – ona je naravno studentkinja i Kvejdova ćerka u koju se “Erik”  zaljubljuje. Muziku u filmu (Hollywood Records)“koordinira Stiven Trask, koji maestralno kombinuje eklektičnost i melodičnost, pop i džez, šlagere i introspektivne numere. U centru pažnje je desetominutni ep “The Trapeze Swinger” Sema Bima i njegovog alter-ega “Iron & Wine”. Potpuno je fascinantno kako jedna tužna pesma (koja ovoliko traje) može da pojača efekat filma i da vas prosto “prikuca” za sedište do kraja odjavne špice. Uz Aretu Frenklin i “Chain of Fools”, hitove “Reeling in the Years” sastava “Steely Dan” i “Solsbury Hill” Pitera Gebrijela, sijaju i “Soundtrack of Our Lives” sa “Ten Years Ahead,” kao i Dejvid Birn sa minimalističkom “Glass, Concrete and Steel.” Nova gospođa Kostelo, džez diva Dajana Kral, dopunila je ovu kolekciju nadahnutom interpretacijom klasika “Besame Mucho.”

Nik Hornbi “u raljama” braće Fareli? Zastrašujuća pomisao, ali sada je to činjenica na koju moramo da se naviknemo… “Fever Pitch” (2005) premešten je iz Londona i Hajberija u Boston i Fenvej park. Arsenal je zamenjen bejzbol klubom Boston Red Soks. Dru Barimor je “japi”, a Džimi Felon učitelj koji ima “pasiju”. Na žalost, ništa od Hornbijevog humora nije preostalo. Film je sasvim ok i ima svoje zabavne momente, ali sa Meg Rajan u naslovnoj ulozi i Norom Efron kao “ideologom”, ovaj film bi potpuno isto izgledao. Zato je saundtrek (Bulletproof/Rykodisc) vrlo zanimljiv sa nekoliko pravih poslastica. Od ekskluzivnih pesama tu su veterani američke “alternativne scene” osamdesetih i devedestih i veliki zaljubljenici u bejzbol, Stiv Vin i Džo Pernis sa pesmama “Second Best” i “Moonshot Manny”. Uz romantične “Ivy” sa prelepom “Thinking About You” i potcenjene “Tears For Fears” sa “Who Killed Tangerine?” – sasvim dovoljno da se bar malo zaintrigirate. Uz klasik Nika Drejka “Northern Sky” i skoro sve “Nju Ingland” muzičare kojih su Piter i Bobi Fareli mogli da se sete (predvođenih Džonatanom Ričmenom i “koračnicom”“As We Walk to FenwayPark in BostonTown”) ovo je saundtrek uz koji je sasvim lepo gledati bejzbol na kablovskoj televiziji, uz eventualni pokušaj da se shvate pravila igre… Posebno je zanimljiva završna scena filma, u kojoj se na neočekivan način stvaran život ubacio u produkciju filma, na radost svih navijača Red Soksa.

NEON #3 MAJ 2005.

Za razliku od originalne muzike za biopik Martina Scorsesea o Howardu Hughesu, The Aviator Score(2004. Columbia) autora Howarda Shorea, koja na fascinantan način spaja jazz i pop sa nekoliko vrhunskih muzičkih tema (” Hollywood 1927″ pre svih), sam reditelj nije mogao da odoli da i ovoga puta “uplete“ svoj prste u izbor saundtreka – The Aviator: Music from the Motion Picture (2004. Sony). I kakva šteta bi bila da je od toga odustao! Predivna vanvremenska kolekcija u kojoj “dele minutažu” big bend legende Benny Goodman i Glenn Miller, začetnici popa i bluza Bing Crosby i Leadbelly i virtuozni Django Reinhardt, sa najmuzikalnijom i u ovom trenutku najeksponiranijom muzičkom porodicom SAD, Wainwright. Tata Laudon III na maestralan način prilagođava svoj folk senzibilitet sving epohi i pesmi “After You’ve Gone,” ćerka Martha briljira na “I’ll Be Seeing You,” (Martha je ove godine objavila i svoju fascinantu debitantsku ploču), dok je sin Rufus interpretacijom standarda Georgea Gershwina “I’ll Build a Stairway to Paradise,” još jednu pesmu učinio svojom.

Još jedna poslastica za ljubitelje “indie” muzike je film The Garden State (2004. Sony). Reditelj i scenarista Zach Braff sam je izabrao pesme za svoj debitantski film i na “pijedestal” postavio sastav iz Albukerkija The Shins. Zvezde etikete Sub Pop zastupljene su sa dve numere (“Caring Is Creepy” i “New Slang”), od kojih je jedna dosta bitna za samu priču. Koja i kada – prepoznajte sami (mala pomoć – ako Natalie Portman kaže da će “pesma sigurno promeniti nečiji život” – verovatno joj treba verovati)… Uz pitchforkmedia.com favorite, Iron & Wine (sa obradom “Such Great Heights” super-grupe Postal Service) i inteligentan izbor mejnstrim izvođača – Coldplay “Don’t Panic” i Thievery Corporation “Lebanese Blonde,” svoje mesto našli su i veterani Simon & Garfunkel sa “The Only Living Boy in New York” (kao neka vrsta omaža filmu The Graduate, na koji, bar po atmosferi film dosta podseća), kao i besmrtni Nick Drake sa “One of These Things First.”

Za sve zaljubljenike u muziku 80-ih film Napoleon Dynamite (2004. Lakeshore Records) pravi je hit. U svom prvom celovečernjem filmu reditelj Jared Hess stvorio je delo, za koje mnogi smatraju da je žanr za sebe. U saradnji sa kompozitorom Johnom Swihartom na saundtreku praktično je oživeo epohu u kojoj je zvuk sintisajzera uzbuđivao tinejdžerke, a John Taylor iz Duran Duran bio ideal lepote… Od Yaz(oo) hita “Only You” i Alphaville “odgovora” na Bajaginu “Zažmuri” (“Forever Young”) ili obrade “Time After Time” Cindy Lauper u izvođenju Sparklemotion, preko aduta Malcolma McLarena u to vreme, Bow Wow Wow (i njihove verovatno najpoznatije pesme “I Want Candy”, inače obrade jedinog hita za grupu Strangelove iz šezdesetih), uz “sinti-fanove” iz devedesetih – Jamiroquaija i Moneya Marka, ovo je “vožnja” koja ludački ubrzava sve do samog kraja. Da li se na kraju slupate, sasvim je svejedno. Ono što je posebna poslastica, to su dijalozi iz filma, koji ni posle desetog preslušavanja, ne gube svoj šarm i svežinu.

U bioskopskoj “borbi” sa srpskim hitom “Mi nismo anđeli 2”, komedija Hitch (2005. Sony) i nije tako loše prošla kada se u obzir uzmu sve činjenice i “posebnosti” našeg tržišta. “Šarm” Willa Smitha, senzualna Eva Mendes i neverovatni Kevin James (koga ste mogli da gledate na TVB92 u sitkomu “The King Of Queens”) čine da skoro dva sata filma reditelja Andyja Tennanta prođu relativno brzo i da vam se bar nekoliko pesama zadrži u glavi još nekoliko dana posle. Šteta što tih “nekoliko” pesama nije više. Na prvi pogled ovo je bila “zicer” situacija, ali u stilu kapitena Partizana Saše Ilića, uglavnom je pogađana stativa ili prečka. Ipak, Heavy D & The Boyz sa “Now That We Found Love”, The Temptations klasik “I Can’t Get Next To You” i Martha Reeves & The Vandellas sa “It’s Easy To Fall In Love (With A Guy Like You)” čine da saundtrek dobije prelaznu ocenu.

NEON #2 APRIL 2005.

U moru konfekcijskih izdanja saundtrekova sve što na bilo koji način iskače iz šablona zaslužuje posebnu pažnju. A od filma The Life Aquatic With Steve Zissou (Disney/Hollywood, 2004) reditelja Wesa Andersona i muzike koja prati ovaj spektakl treba očekivati zaista najviše. Posle dva kultna ostvarenja, filmova “Rushmore” i “Royal Tennenbaums”, koji su i sa muzičke i vizuelne strane bili prave poslastice, nove podvodne avanture sa fascinantnim Billom Murrayom i probranom ekipom “ludaka” zadovoljiće i one najizbirljivije. Iako je “opsesija” likom i delom Davida Bowiea dominantna na muzici iz filma, fokus na sebe bez problema prebacio je mladi brazilski glumačko-pevački superstar Seu Jorge. Njegovo viđenje standarda “Ziggy Stardust” ere Bowiejeve karijere (na portugalskom jeziku), numera “Starman”, “Rebel Rebel”, “Rock & Roll Suicide”, “Life on Mars?” i “Five Years” unosi svežinu, romantiku i dušu u već sterilne i “izanđale” pesme na način na koji je malo ko očekivao. Uz originalne teme Marka Mothersbaugha i Svena Libaeka i standarde The Stooges, Scotta Walkera i The Zombies, ipak centralna pesma je “Here’s to You”, dragulj Joan Baez, koji je napisala na muziku Ennio Morriconea za film “Sacco e Vanzetti”, koji je režirao Giuliano Montaldo 1971. godine. Neverovatno je koliko je ovaj spoj dva potpuno različita senzibiliteta svojim kvalitetom i atmosferom uspeo da ostane “neokrnjen”, angažovan i moderan i pored 34-godišnje “rđe” koja obična nema milosti prema folk trubadurima šezdesetih.

Producent Filippo Salvado otišao je još korak dalje od Wesa Andersona. Posle višegodišnje opsesivne potrage za pravim pesmama, 2003. objavio je kompilaciju posvećenu verovatno jednom od najboljih roud muvija u istoriji, klasiku Montea Hellmana iz 1971. godine “Two-Lane Blacktop”. Na disku You Can Never Go Fast Enough: A tribute to Monte Hellman’s film Two-Lane Blacktop (Plain, 2003) pojavljuju se sa (uglavnom) ranije neobjavljenim pesmama Wilco, Sonic Youth, Will Oldham i Alan Licht, Cat Power, Calexico, Marc Eitzel, Roscoe Holcomb, Giant Sand…

Iako je izbor pesama i izvođača podložan mnogim kritikama, ostaje neoboriva činjenica da je ovo verovatno prvi “lažni” saundtrek za “pravi” film, koji inače ima pravi saundtrek koji nikada nije objavljen. Prava sapunska opera, zar ne?

Various Artists – Songs For Cassavetes (Better Looking Records) saundtrek je za kontraverzni “dokumetarac” autora Justina Mitchella iz 2001. godine. Iako je kvalitet filmskog dela (i zanatski i “filozofski”) i dalje predmet spora mnogih “stručnjaka” i fanova, muzički deo uglavnom je na visokom nivou. Izborom muzike dominiraju izvođači sa “indie” etiketa, K Records i Kill Rock Stars, a zastupljeni su Sleater-Kinney, Chisel, The Make-Up, Unwound, Peeches, Tullycraft, Dub Narcotic Sound System…

U hiperprodukciji saundtrekova sa hip-hop muzikom Blade Trinity OST (New Line Records) mogao bi da bude jedan koji će zaokupiti vašu pažnju na bar nekoliko dana. Sam CD prodaje se u tri verzije: obična, očišćena od psovki (“clean”) i deluks sa stripom Takashija Okazakija i bonus DVD-em.

Od pesama na disku daleko svojim kvalitetom odskače naslovna tema Wu-Tang Clan ideologa, RZA, a od ostalih izvođača zastupljeni su Lil’ Flip, Ol’ Dirty Bastard, WC and E-40, Raekwon i Ghostface Killah, The Crystal Method… CD naravno počinje citatom “Blade… ready to die?… I was born ready, muthafucka!”, koji bi za (nove) klince mogao da bude ono što je za neku drugu generaciju bio Clintov “Do you feel lucky?… Go ahead – make my day”.

NEON #1 MART 2005.

Ocean’s 12 je klasičan “buddy movie” u kojem se svi dobro zabavljaju, uključujući i gledaoce u biskopu, a sitne nedoslednosti i propuste u scenariju, likovima i smislu niko ne treba previše ozbiljno da shvata. Jedan od ključnih elemenata u stvaranju atmosfere je muzika koju je napisao ili izabrao David Holmes. “Tehno DJ” koji se vratio korenima i tradicionalnoj muzici, u već trećoj saradnji sa rediteljem Stevenom Soderberghom (pre ovog filma, radili su zajedno i na Out of Sight i Ocean’s Eleven), stvara verovatno najbolju kombinaciju namenske muzike i muzike vezane za podneblje u kojem se dešava radnja filma. S jedne strane su Ornella Vanoni, Gianni Ferrio i Piero Umiliani, koji se vešto kombinuju sa psihodelijom Rolanda Vinsenta, džeziranim Daveom Grusinom i egzotičnim Johnom Schroederom, a sa druge Holmseovi originali, koji nenametljivo prate radnju i stvaraju tenziju, romantiku i šta je već u tom trenutku potrebno… Zanimljivo je da je iz filma na audio CD Ocean’s 12 OST (2004. Warner/Mascom) stavljeno samo nešto više od polovine korišćene muzike i da su iz nekog razloga izostavljene fantastične numere Gotan Projecta i Nikkfuriea de La Cautiona. Da li je vreme za vol. 2?

U slučaju animiranog “igrokaza” The SpongeBob SquarePants Movie producenti su se poslužili drugačijim metodom u odnosu na Davida Holmesa, ali rezultat je podjednako efektan. Sunđer Bob Kockalone fenomen je koji još nije dostigao svoj zenit i koji je u svakom pogledu prerastao okvire Nickelodeon produkcije. Maksimalna eksploatacija njegovih dogodovština pod morem na MTV-ju i lokalnim televizijama širom sveta doprinela je da njegov filmski debi bude pitanje trenutka. Koliko je taj debi bio uspešan – procenite sami, ali što se muzike iz filma tiče, The SpongeBob SquarePants Movie: Music from the Movie and More… (2004. Sire/WEA/Mascom), uspeh je zagarantovan.
Od tinejdž-pank heroine Avril Lavigne i njene obrade naslovne teme Sunđer Boba, preko A-lige alternativnih heroja američkih studenata – Flaming Lips, Wilco i The Shins i podrške pozadinaca Ween i Electrocute, ovo je muzika kojoj je teško odoleti. Zarazno, inventivno i zabavno. Ako postoji i zrnce poslovnosti kod naših izdavača, siguran pogodak bilo bi izdavanje diska sa prepevanim songovima iz crtanih filmova Sunđer Boba, koji su na tako fantastičan način obradili Vaca i drugari, na radost i oduševljenje i dece i onih malo starijih…

Ako je neka pohvala reći da je muzika za film Wicker Park (Lakeshore Records) uticala da pogledam film iako imam velike predrasude prema »žanru«, onda je ovaj disk prevazišao svoju namenu, pošto očigledno savršeno funkcioniše i bez samog filma. Psihološki triler u kojem Josh Hartnett traži svoju »izgubljenu« ljubav do perfekcije je ozvučio genijalan izbor introspektivnih pesama izvođača kao što su Mazzy Star, The Shins, Stereophonics, uz par vrlo zanimljivih obrada – Postal Service koji su dekonstruisali »Against All Odds« Phila Collinsa, Mates of State sa zanimljivim čitanjem »These Days«Jacksona Brownea i za kraj apsolutna poslastica – veterani američke alternativne scene devedesetih Johnette Napolitano i Danny Lohner koji su ogolili do kostiju pesmu »Scientist« sastava Coldplay. Kanadski tandem Broken Social Scene i The Stills sa prekrasnim numerama »Lover’s Spit« i »Retour A Vega« čine ovaj CD neizostavnom investicijom u muzičkoj kolekciji svakog ozbiljnijeg poklonika »indie« muzike.

S obzirom da je drugi deo Šrekovih filmskih avantura – u kojem je u potrazi za bračnom srećom – remek delo, malo je razočaravajuće to što je muzika iz filma, Shrek 2 OST (Dreamworks), ipak samo prosečna. Nekoliko polu-zanimljivih pesama grupa koje su ili propustile svoju šansu za proboj na veliku scenu (The Eels) ili se nadaju da za njih još ima vremena (Dashboard Confessional), simpatičan letnji hit za Counting Crows, krš i lom obrada hita Bonnie Tyler »Holding Out For A Hero« u tehno viđenju Frou Frou i još gora obrada David Bowie standarda »Changes« od strane Butterfly Boucher i uz gostovanje ex-Ziggyja lično…

Stvar donekle popravljaju »veterani« Tom Waits i Nick Cave (» Little Drop of Poison“ i “People Ain’t No Good”), a jedini pravi pogodak na saundtreku predstavlja »epohalna« obrada hita Rickyja Martina »Livin’ La Vida Loca«, koji su prosto iskasapili Antonio Banderas i magare Eddie Murphy. Ipak, krajni utisak je uglavnom razočaravajući…

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply