Willy Vlautin: Pišem u tišini (jedan izgubljeni intervju) + leksikon

imageNajveći problem sa stalno novim akcijama, koncertima, albumima, festivalima i ostalim planovima za osvajanje sveta je da nikada nemate vremena da se onome što je bilo posvetite na pravi način. Godinama kasnije ako se neko od nas seti onda pokušamo da sklopimo priču koja je tako posebna i drugačija od onoga kako to ljudima koji dolaze na koncerte izgleda. Svetlana Đolović iz laguma izgubljenih stvari Pop Depresije izvlači intervju sa Vilijem Vlotinom (Willy Vlautin) koji je s njim uradila u onom ćumezu od “koncelarije” u Gun Clubu, posle beogradskog koncerta održanog 23. marta 2012. godine (obavezno pogledajte i Reakcijinu galeriju slika).

Pričali su naravno o svemu i svačemu i on je sve to izdržao bez problema (čovek je nadbiće, pr. IL), a Ceca je izvukla delove koji nisu bili o (tada) aktuelnom albumu i (tada) tekućim temama i presložila ih kao neke memoare, bez njenih pitanja. Te večeri svirali su Vili i Den (Willy Vlautin, Dan Eccles) kao Richmond Fontaine Duo, a njihovi domaćini na koncertu bili su Rebel Star – tada duo koji su činili Milan i Atila. Meni je to bio jedan od najboljih koncerata koje sam organizovao u životu, i evo danas, skoro pet godina kasnije, isto tako mislim. Vili i kompletan sastav Richmond Fontaine posetiće Zagreb i Beograd u okviru oproštajne turneje 1. i 2. novembra, mesta dešavanja su Močvara i Elektropionir. Ovi koncerti će biti čisti ekskapizam i maštanje, uz najbolji alt-country, “amerikana” bend na svetu. Dobrodošao je svako ko želi da mašta zajedno sa nama!


Dodatak oktobar 2016 >> Svetlanin leksikon sa Vilijem Vlotinom <<


Simon & Garfunkel su davno pevali ‘svi su došli da traže Ameriku’. Šta danas može da se nađe na kontinentu koji je za mnoge bio i ostao ‘obećana zemlja’? Šta ti nedostaje u današnjoj Americi?
Willy Vlautin:  Šta mi sada nedostaje u Americi? Ne mnogo toga jer sam na putu tokom jedne od najrazdornijih izbornih kampanja u skorijoj istoriji. Tako da sam izbegao celu dramu! Amerika je neverovatno mesto, puno sjajnih gradova i ljudi, sa prelepom prirodom. Ali izgleda da smo (se) zaglavili u jarku i teško nam je to da priznamo ili da se izbavimo odatle.

Šta je za tebe duševni mir (“Satisfied mind”)?
Willy Vlautin: Moja devojka, moji konji, moj pas, moji špageti vesterni, ploče i flaša tekile.

fontaine-2015-picGreen On Red kažu ‘vreme nije bitno kad si mlad u duši’. Pa ipak, vreme je i dalje jedan od najintrigantnijih koncepata u našem postojanju. šta je vreme za tebe, teret ili nagrada?
Willy Vlautin: Odrastao sam slušajući ploču ‘No Free Lunch’. To je velika ideja kojoj svi treba da težimo. Tvoje telo možda stari, ali trudi se da ne dozvoliš da ti srce ostari.

Uprkos emancipaciji, seksualnoj revoluciji i sveopštem jačanju pozicije žena, ovo je (i dalje) svet muškaraca. Da li je jednakost polova mit? Šta je pametnoj ženi činiti da opstane u današnjem svetu?
Willy Vlautin: Kao i sa rasizmom, seksizam je borba koja mora da se vodi uvek i stalno. Svakog sata i minuta. Rasizam i seksizam su duboko utkani u tkivo celokupnog čovečanstva i protiv njih se valja boriti hrabro na svaki mogući način dok god postojimo.

Koji album slušaš kad ne želiš da pričaš ni sa kim?
Willy Vlautin: Nik Kejvovu muziku za film ‘Far from Men’ (Loin des hommes’)

Ko bolje peva u mraku Tauns Van Zant ili Gaj Klark?
Willy Vlautin: Veliki sam Taunsov poklonik. On je moj tip. Briljantan i mračan, beznadežan i pun nade. Propalica i svetac u isto vreme. Jedan od velikih folk kantautora.


:: WILLY VLAUTIN  RAZMIŠLJANJA ::


– Najprijatnije mi je kad se sakrijem sam u sobi, ili u biblioteci, takav sam.  Ali ljubav prema muzici je toliko snažna da sam verovao kao što niko oko mene nije verovao. Trebalo mi je nešto u šta ću da verujem. Verovao sam i u filmove, zaljubljivao sam se u glumice, verovao sam da svi muzičari govore istinu, šta drugo, bio sam dete. I kupili su me za ceo život, bio sam navučen. I tako, kao kad se zaljubiš, želiš što više da saznaš o tome. Hteo sam da muzika bude deo mog života, ako već mogu da biram kako ću da živim – neka to bude u blizini ljudi koji vole muziku.  A oda sam se osmelio, kupio gitaru i pomislio – možda i ja mogu da probam.
baner

– Pišem pesme od tinejdžerskog doba, opsednut sam time od 13, 14. godine, ali u dubini duše oduvek me najviše privlačila književnost. Teško je, ako nisi naročito dobar učenik, kao što ja nisam bio, da se nadaš da ćeš postati ozbiljan pisac. Ja sam prvi roman napisao sa dvadesetjednom i onda sam krenuo da kombinujem medije. Glavna razlika je to što pisanje romana traje godinama, a za to vreme može da se napiše gomila pesama i one se sve nekako prepliću. Ja uvek kažem da sve one žive u istoj zgradi u jednoj ulici. A filmovi su čista sreća. Puno knjiga uđe u razmatranje za snimanje filma, ali malo njih stigne do realizacije. Za to treba zvezde da se poklope – to je kao kad pobediš na konjičkim trkama ili dobiješ sedmicu na lotou – sreća.

willy-vlautin– Ja nisam rođeni muzičar. Sviram sa talentovanim ljudima i to me izvlači. Ja sam s vremena na vreme  kao kakav dobar narodni pripovedač. Divna stvar u vezi sa rokenrolom je to što svako može da učestvuje. I taj osećaj zajedništva, kao da si u nekoj družini, zabavno je. Zato nisam odustao onda kada su svi drugi odustali. A trebalo je da odustanem, samo nisam imao ništa drugo čemu bih se posvetio. Ipak, čini mi se da sam sve vreme najviše voleo pisanje romana, samo mi je dugo trebalo da to shvatim.

– Pisanje je prilično bazična delatnost – stavljaš neke reči na stranicu,  ali da bi te reči zajedno imale neko značenje i smisao – to traži puno vremena. Što praktično znači da treba biti disciplinovan, što se meni jako sviđa. Volim taj aspekt pisanja –  nema pića, ostajem kod kuće… Jer sve što pisac radi je da donosi odluke – da li da ubijem ovoga, da li da ga pošaljem u prodavnicu, da li će sresti ovoga ili onoga… A ako si umoran ili mamuran ne možeš da odlučiš. Kao ni u životu. Volim pisanje jer traži disciplinu zarad kreativnosti.  A i ne moram da budem pred mnogo ljudi, u čemu baš i nisam tako dobar.

– Kao i svako dete iz provincije bilo gde na svetu, ako želiš da budeš okružen umetnošću, moraš da odeš u veliki grad. I onda gledaš gde je najmanje skupo, najmanje zastrašujuće. Mene je posao doveo iz Rina u Portland, koji je sjajan muzički centar, jedan od najuspešnijih američkih gradova kada je umetnost u pitanju. Amerika ume da te izmrcvari i natera da se osećaš postiđeno, ali Portland me uvek čini ponosnim jer se ljudi u njemu strašno trude da on bude i ostane sjajan grad. I kao i u svim velikim muzičkim centrima, malo ko se rodi baš u tom gradu, uglavnom deca iz manjih mesta dolaze i traže svoju priliku, ja volim da kažem svi frikovi iz provincije dolaze u veliki grad da bi se osećali normalno. Ja sam se uvek osećao prijatnije među ljudima koji su malo na svoju ruku, ne sasvim prilagođeni.

willyvlautin– Kada si mali bend kao mi, reč kritike može sve da promeni. Ja to zovem ‘promašio me metak‘. Ako im se svidi album, znači ‘uh, dobro je, preživesmo‘. Kad se ljudima ne sviđa ploča, ok, prvo mi je krivo na nekom ličnom planu, ali često mi je gore to što sam ja napisao te pesme a moj bend će da plati cenu. Volim momke u bendu i često se mučim sa pisanjem pesama za koje mislim da su dobre, naspram onih za koje mislim da će se ljudima dopasti. Nažalost, to su za mene dve različite stvari. Tako da, ako kritika voli ono što radimo, ja prvo odahnem zbog benda.

– Kada pišem roman nikad ne razmišljam o rokenrolu, ne zanima me da pišem o rokenrolu iako ga ceo život pratim. Najviše me zanima da pišem o radničkoj klasi. Pišem u tišini, nisam dovoljno pametan da mogu da pišem uz muziku.  Iznajmljujem sobu za pisanje, u zgradi koja gleda na prometnu ulicu. Inspiriše me običan gradski život, posmatram ljude kako se snalaze u njemu i to je dovoljno. Priroda me, nažalost, ne inspiriše, ili tačnije samo ponekad me inspiriše, kao za album “High Country”, ali lepota prirode me ne dotiče toliko. To je šteta, znam, ali tako je.

– U jednom trenutku smo odlučili da je bend prilika da vidimo svet. Samo je jedan od nas u bendu imao pasoš (ja nisam). Naš svet je bio pogled iz kombija dok se vozimo Amerikom od bara do bara. Kad smo prvi put došli u Evropu znali smo da nećemo zaraditi novac i zato smo rešili da vidimo što više možemo. I tako smo dobrim delom batalili Ameriku (tamo je išlo ok, ne sjajno) i rešili da idemo gde god nam se ukaže prilika. Ja ne bih ništa sveta video da nije bilo benda. Nije to bila laka odluka i neretko zažalim zbog nje, ali smo zato videli toliko kul stvari.

rf-pice– Život na putu je iscpljujući. Ne želim da budem jedan od onih čudnih likova koje upoznaš, koji svira sa nekim bendom i izgleda kao neki rokenrol mučenik. Mi smo što se toga tiče u bendu uvek bili složni. Niko ne želi da ide na turneje do smrti. Svi imaju kod kuće život koji jako vole. Kad počnete da svirate u formativnim godinama, između 17. i 25. sa redovnim svirkama i turnejama, takav način života vam uđe u krv i teško se otrese kasnije. Ja sam tek počeo da sviram uživo sa 28, pre toga sam upoznao lepotu doma, sopstvenog, ne roditeljskog. Lepota života na putu je što veliki deo vremena ne moraš da brineš o svakodnevnim stvarima, živiš u nekakvoj odloženoj stvarnosti. I možeš da upoznaš i vidiš toliko toga.

– Knjiga koju bih uvek svakome preporučio je jedna od najboljih koje sam ikada pročitao – “Grad izobilja” (Fat City) Lenarda Gardnera. U Americi se jako teško nalazi i kad god je vidim obavezno je kupim i poklonim nekom od svojih prijatelja. Džon Hjuston je 1972. snimio istoimeni film sa Džefom Bridžisom i Stejsijem Kičom. Briljantan roman.

– Za slušanje preporučujem album Toma Vejtsa “Foreign Affair”, vrlo romantična, divna ploča.

– Film koji predlažem da pogledate je Trifoov “Pucajte na pijanistu”, sjajan francuski noir. Dodajem i “Kes” Kena Louča, priča o radničkom detetu koje se plaši mraka a zna da će završiti kao rudar u Engleskoj.  To je jedan od onih filmova koji vas tera da razbijete ekran i spasite dete iz tog čemera.


>> Svetlana’s Q & A with Willy Vlautin <<


PD: Simon & Garfunkel sang a long time ago ‘They’ve all come to look for America’. what is now to be found in the continent that was for most and is still for many – a promised land’. what do you miss nowdays in America?
Willy Vlautin:  What do I miss about America right now? Not much as I’m traveling during one of the most divisive elections in recent history. So I’m avoiding all the drama! America is an amazing place full of great cities and people and beautiful landscapes. But it looks like we’ve just driven into a ditch and are having a hard time admitting it or getting ourselves out.

PD: What would be ‘a satisfied mind’ for you?
Willy Vlautin:  My girl, my horses, my dog, my spaghetti westerns lps, & a bottle of tequila.

rf-19468747-mmmainPD: Green on Red said that ‘time ain’t nothing when you’re young at heart’. and yet, it’s still one of the most intriguing concepts in the entire universe. what is time for you? is it of burdening or rewarding value?
Willy Vlautin: I grew up listening to that record, No Free Lunch. It’s a great idea that everyone should aspire to. Your body might grow old but try not to let your heart grow old.

PD: Despite the women’s emacipation, sexual revolution and overall empowerment, ‘it’s (still) a man’s world’. is gender equality a myth? what is a smart woman to do to survive in today’s world?
Willy Vlautin:  I think as it is with racism, sexism is a constant battle that needs to be fought every day and night. Every minute and hour. Racism and sexism are inside the fabric of humanity and need to be fought with courage in every way possible for as long as we are in existence.

PD: What’s the album you play when you don’t wanna talk to anyone?
Willy Vlautin:  Nick Cave’s soundtrack Far From Men

PD: Who sings better in the dark – Guy Clark or is it Townes van Zandt?
Willy Vlautin:  I’m a huge Townes fan. He’s just my guy. Brilliant and dark and hopeless and hopeful. A wreck and a saint at the same time. One of the great folk singer/songwriters.

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply