Treći po redu Austin City Limits festival okupio je 2004. godine oko 140.000 posetilaca (ili tako bar govore prve grube procene).
Po prvi put u istoriji ACL-a jedan dan festivala (subota) bio je rasprodat i koncertima je prisustvovalo maksimalnih 75.000 gledalaca.
Verovatno najveće zvezde trodnevnog spektakla (od 17. do 19. septembra, petak - nedelja) bili su the Pixies, Wilco i Calexico.
Uz njih, na sedam raziličitih bina u Zilker Parku, nastupali su Franz Ferdinand, Broken Social Scene, Josh Rouse, Cat Power, Solomon Burke, Neko Case, Drive By Truckers, Elvis Costello & The Imposters, Modest Mouse, Ryan Adams, Old 97's, Shelby Lynne, Spoon, My Morning Jacket, The Killers, Sloan i mnogi drugi ...
Ostin je verovatno jedini grad na svetu koji je domaćin dva prestižna festivala:
SXSW-u (South By South West) i ACL-u.
SXSW se održava svakog proleća i u prvom redu namenjen je muzičkoj industriji, a tek posle fanovima (o SXSW-u za POP DEPRESIJU pričao je Robert Fisher), dok je ACL festival za fanove i ovde svi dolaze prevashodno da bi se zabavili...
Pogledajte fotografije nekih učesnika ACL-a 2004. 
Evo kako je ACL doživela Svetlana Đolović...
Teksas je "blesava" država, puna kontrasta. Kao Amerika sama. I puna preterivanja. U svakom smislu. Hrana, vrućina, samodopadljiva gostoljubivost, zapaljenost za muziku i apsolutna južnjačka samodovoljnost. "Everything is bigger in Texas" – kaže glavna lokalna izreka. Glavni grad, Ostin, s tim u vezi, jeste izraziti predstavnik svega tako posebnog. "Keep Austin weird" - kaže druga lokalna izreka, koja u podnaslovu uvek ima delatnost koju treba podržati kako bi grad zadržao svoju 'otkačenost' – 'support local bakery shops, truckers, bars' i naravno 'support local musicians'. I tu je Ostin zaista poseban. Kažu i starosedeoci i došljaci i turisti.
Odnos prema muzici je dirljiv. Za to su pored ostalog zaslužni i studenti, jer je Ostin jedan od najvećih univerzitetskih centara u 'donjem delu' Sjedinjenih Država. Za jedan veliki, glavni grad, pritisnut globalizacijom i rastrzan željom da zadrži svoju posebnost, iznašao je sasvim spontani izlaz – postao je 'live music capital of America'. Ni manje - ni više, koncertna prestonica Amerike.
I oni koji dožive pulsiranje grada u tim čestim i uzbudljivim noćima i danima, veruju da je to istina. Raznovrsnost žanrova, mesta za svirke, šarolikost publike i opšta zainteresovanost za muziku koja rađa neobično poštovanje i ljubav prema muzičarima je očaravajuća. Dve trećine godine u Ostinu se svaki dan održavaju koncerti, od toga dva puta godišnje dva vrlo uticajna i uspešna festivala – South by Southwest (mart) i Austin City Limits (septembar).
Koliko može da bude toplo u septembru, poznato je. Ali u Teksasu ne važi ono što je svima poznato. Neočekivano vrelo čak i za upućene u meteorološke prilike. Srpski zvizdan. 41 stepen u podne. Toliko. Ogromni Zilker park smešten je dovoljno daleko od centra da ne stvara gužvu u gradu, a dovoljno blizu da možete da odšetate do centra ako vam je do toga, čak i u sitne noćne sate. O ostalim generalijama i faktima vezanim za festival, molim ulogujte se na www.aclfestival.com . Ja ionako ne baratam činjenicama, samo utiscima, koje ću ukratko smestiti samo u dve rečenice:
Sve što sam videla tog septembra u Ostinu bilo je ravno čaroliji. Ta strašna vrućina, mnoštvo ljudi, njihova različitost i zarazna opuštenost, te količina dobro organizovanog dešavanja i iskreno euforično raspoloženje muzičara učinili su te dane nezaboravnim praznikom – poučnim i snolikim.
Jedan od nezaboravnih koncerata na vrelom teksaškom suncu bio je onaj grupe Calexico, više nego stvoren za otvoreni prostor, rane popodnevne časove i toplotu koja je izbijala kako sa neba tako i sa scene. U dobro organizovanom i vrlo posećenom 'šatoru' za susret publike sa svojim miljenicima, pričala sam kratko sa ...
INTERVJU> JOEY BURNS [CALEXICO]
....watch where you stray, my friend...
Hajde da se vratimo u Evropu...
Da se vratimo u Evropu?
Mislim, u razgovoru... Zašto vas tako vole u Evropi? Zašto vi volite Evropu?
Mene privlače stvari koje su stare, koje imaju karakter, bilo da je to zgrada, crkva usred grada, najstarije kafane u gradu, drevne ruševine na grčkim ostrvima ili rimske zidine, ili stari putevi koji su vodili na sve strane – odavde do Regensburga u Nemačkoj. Raznovrsnost tolikih kultura na jednom mestu, priznavanje njihove posebnosti i poštovanje tih razlika- to mi se veoma dopada.
I naravno, imate odličan fudbal. Taj sport je ono što spaja veliki broj ljudi u Evropi. Mora da postoji nešto. A fudbal je jedna od glavnih stvari. Kad sam ja bio klinac, igrao sam fudbal, to je sport koji obožavam. Tu je naravno i muzika – taj svetski jezik emocija kojim svi govorimo i stoga nas prihvataju u Evropi, jer u našoj muzici postoji ta različitost – kulturološka, stilska, instrumentalna. Kod nas se čuju i trube, pedal steel, vibrafon, violina, harmonika, akustična gitara, razni bubnjevi, bas – mi smo kao mali srećni orkestar, mislim da Evropljani cene taj specifični spoj.
Definitivno. A imate i dva člana benda koji su iz Nemačke...
Sreli smo se u Evropi kad smo bili na turneji 1998. sa Lambchop i Vickom Chestnuttom. Tada smo putovali kao dvojac i pitali smo neke članove grupe Lambchop da nam se pridruže. I oni su pristali – Paul Niehaus je jedan od njih, on je pedal steel i od tada je stalno sa nama. U to vreme diskografska kuća iz Berlina City Slang preporučila nam je zeta jednog od zaposlenih koji svira trubu i gitaru da uskoči. Prihvatili smo ga sa oduševljenjem. A i njima se svidela muzika. Tako smo upoznali Martina Wenka i Volkera Zandera. A onda smo John Convertino i ja sreli Jacoba Venezuelu preko marijači veze u Tusonu, kod kuće. Sve u svemu, dopada mi se ta mešavina. Hteo bih da još proširimo krug kako bismo još vernije predstavili tu raznolikost.
Kako je došlo do EP-ja sa remiksima?
Do remiksa je došlo preko jednog od dvojice usamljenih mačevalaca (Two Lone Swordsmen's) Andrew Weatherall. On je svetski poznat po svojim remiksima. Jednom prilikom nas je zamolio da uradimo remiks neke njegove pesme. Ja sam rekao da ćemo pokušati pošto nemamo baš neko iskustvo sa remiskima – nismo najveštiji sa tim programima za obradu zvuka, a ni sa kompjuterima. On je pak rekao da batalimo tehnologiju i da remiks uradimo onako kako inače radimo instrumentaciju i produkciju. I tako smo i uradili. Umesto honorara, zamolili smo ga da nam uzvrati uslugu i remiksuje jednu našu pesmu. To je uskoro dovelo do čitave serije radova u kojoj su učestvovali Gotan Project, Goldfrapp, Jazzanova.
Vaša specifična "mešavina" i zvuk vaše "Amerikane" je jedinstven na sceni. Šta mislite o tome sada, s obzirom na ekspanziju i sve veću medijsku pažnju koju ovakva muzika ima poslednjih godina?
Ja sam ljubitelj različitih vrsta »izvorne muzike«. Posebno ovde u Americi. Ali i iz drugih krajeva sveta – bilo da je to Meksiko, Kanada, Grčka, Portugalija. Naš prijatelj Jelle Kuiper, koji je iz Utrehta u Holandiji, rekao nam je da je njegov otac našu muziku nazvao cross –country i to je super. Ovde je to sve alternative country. Taj izraz cross country podrazumeva da muzikom prevališ ne samo predele nego da iskoračuješ iz žanra. I to je divno. I to je upravo ono što mi radimo – naš zvuk, nasleđe i uticaje otvaramo punog srca za muziku drugih zemalja i pronalazimo taj most koji ih spaja.
Kako ti se sviđa ono što Howe Gelb radi danas?
On je sjajan. Genijalac. Najbolji je. Neverovatan kantautor uvek bio i ostao. Radujem se kad me zove da sviramo zajedno. Mislim da je i ono što radi odlično, ne samo u solo karijeri već i sa drugim muzičarima, a on takođe svira sa muzičarima iz Evrope, iz Danske. Svako je zaronio u sebe, pronašao to što mu odgovara. I to je važno da stalno istražujemo taj nepregledni svet muzike.
Coming up...
Broken Social Scene intervju
Rilo Kiley interjvu
Tilly and the Wall intervju
(c) 2004, 2005. Svetlana Đolović, POPdepresija
NIJE DOZVOLJENO KORIŠĆENJE TEKSTA i SLIKA BEZ DOZVOLELESLIE FEIST
|
