: RECENZIJA:: Isobel Campbell & Mark Lanegan "Ballad of the Broken Seas" [2006. V2]

[Autor Gavrilo Petrović]

Postoje zemlje koje nastanu nadrealnim susretom dvaju duša, zemlje koje traju suviše kratko da bi bile priznate od svojih privremenih stanovnika, ionako suviše zauzetih jedno drugim. U slučaju Marka Lanegana i Izobel Kembel, susret se odigrao pri završetku ploče; eventualna ljubav mogla je da se odvije samo na daljinu. Svako je svoje deonice snimio na svom kontinentu—on u Los Anđelesu vokale, ona u Glazgovu sve ostalo. Studio su podelili tek na kraju, za jedinu pesmu koju je potpisao Lanegan, “Revolver”. Tada su se slikali i za omot, gde podsećaju na neki od onih filmskih parova, na Loren i Bogija u Imati i Nemati, na Branda i Mariju u Poslednjem tangu u Parizu, zabeležene u trenutku u kome romansa ili treba da otpočne, ili se upravo završila. Do magične tačke iz koje je iznikao ovaj album stigli su različitim drumovima: on hramljući prašnjavim, izgubljenim autoputem, ona gazeći sigurnim korakom, popločanim bulevarom. Mark Lanegan igrao je u svojim pesmama brojne uloge. Prevaranta sa Srednjeg zapada. Graničara iz kakvog romana Kormaka Makartija. Narkomana koji preklinje za još jednu šansu, ili bar još jedan fiks. Svakim sledećim korakom odlazio bi u novu teritoriju: od utemeljivača žestokog roka iz Sijetla, preko bluzera za alternativnu publiku, do modernog trubadura. Izobel Kembel bila je u prvoj postavi Belle & Sebastian, bendu koji je sinonim za pregledni, precizni, perfektni škotski pop, pre nego što ih je napustila da bi kroz solo karijeru iskazala afinitet prema folku. Škotsko iskustvo brižljivog studijskog rada (sama producira svoje albume) i klasično obrazovanje (svira violončelo) sa sobom su doneli prefinjenost zvuka, ali i dozu konceptualnosti. Zato nije bilo boljeg poteza do saradnje sa trubadurom, koji ionako najbolje zvuči uparen sa ženskim glasom. (Džoni Keš. Li Hejzelvud. Nik Kejv.) Da spoj nespojivog rađa fascinantne stvari potvrđuje se već u mračnom maršu “Deus Ibi Est”, gde Lanegan, vojnik zatočen u rovu, šapuće iz samog srca tame, dok mu se priziva vizija Kembeline Bogorodice—otkrovenje rezervisano za poslednje trenutke života, ili samo hologram koji odašilje neprijatelj kako bi ga obeshrabrio. “The False Husband” je mračniji blizanac Hejzelvudove “Some Velvet Morning”: ona lebdi u valceru razdraganih gudača, on svira bluz u paklu, na gitari na kojoj je ostala samo jedna žica. Naslovnu baladu mogao je da potpiše i sâm Nik Kejv, s tim što je ovde muškarac samo unajmljeni vokal, a devojka ta koja je obavila glavninu posla, brinući se da akustične gitare pažljivo pletu, da se refren lako prelije u njišuću deonicu violončela, pažljivo birajući svaki zvuk. U obradi Henka Vilijemsa to je ritmični udarac biča. U “Saturday’s Gone” to su morikoneovske udaraljke u lakom kasu po preriji. U instrumentalnoj “Dusty Wreath”, intimnoj koliko i ploče Hauija Gelba snimljene na četvorokanalnom kasetofonu, to je lenji klavir, poslednji put naštimovan u doba Divljeg zapada. Ipak, Ballad of the Broken Seas ne treba svrstavati u poznate okvire; njena je magija jedinstvena koliko i ploče Grema Parsonsa ili Tima Baklija. Kao što je Kembelova nesumnjivo rekla Laneganu, sve što treba je da sastaviš usne, i duneš. /Korišćenje teksta u celini ili u delovima nije dozvoljeno bez dozvole autora teksta/