pop depression radio show, Monday 22-00

POP DEPRESIJA MP3 FREE DOWNLOAD ALTERNATIVE INDIE TWEE POP GUITAR DEPRESSION MUSIC BEST ELECTRONICmp3mphome

POP DEPRESSION GIGS, PRESS TEKSTOVI ...

POP DEPRESSION GIGS POP DEPRESIJA KONCERTI 2002 - 2004
PRESS tekstovi za koncerte
23.09.2002. pop depression	NINA NASTASIA
	Nina Nastasia zivi u Čelsiju, u neposrednoj blizini Menhetna, u Njujorku. Ona je lepa. Ona je pametna i osećajna i ima sve potrebne osobine koje pravi pevač/autor mora da ima. Ali sve ovo nije bitno kada se dođe do njene muzike. Puno divnih, duhovitih i lepih ljudi pravi odvratnu muziku... Praviti dobru muziku je nešto što je nekim ženama urođeno. Ta muzika izvire iz glave... preko gitare - uz pomoć benda i preko mikrofona dolazi do kasetofona ili CD plejera i na kraju do ljudi koji slušaju tu muziku. Dugačak put, a napraviti ga neprimetnim i kraćim je zadatak koji retko ko reši uspešno. Za uspeh je potrebna disciplina, skromnost, velikodušnost i spremnost na ustupke do kojih nije uvek lako doći, jer nisu svi uvek spremni da svoje intimne misli dele sa drugima. Ali, ponekad na taj dugačak put uopšte ne obraćate pažnju. Dok slušate Dogs (prvi album Nine Nastasie izdat 1999. za Socialist Records) ili The Blackened Air (Touch & Go, 2002.) po stoti ili hiljaditi put, počinjete da razmišljate o raznim životnim stvarima i da tražite smisao svega. Onda vas zatrpaju emocije, suptilnost muziciranja, nežni aranžmani i predivan glas Nine Nastasie. I šta na kraju nađete? Zaista ne znam, ali mora da je neka magija... Šta izdvojiti sa albuma The Blackened Air? Pre svega iskrenost i snagu osećanja koje Nina tako lako prenosi na slušaoca. Lako zamišljate sebe kako se u kanuu spuštate brzacima, a oko vas odjednom se čuje muzika, nestvaran ženski glas, šaputavi zvuci violončela i osećate kao vam se diže kosa na glavi... Ne osećate strah, već uzbuđenje pred nečim novim i prelepim. Gudači i harmonika dominantni su u pesmi This Is What It Is, So Little je prava južnjačka minijatura, a vrhunci Nininog pevanja su u pesmama In The Graveyard i All For You. Zamislite Nicka Cavea u najboljoj formi, jako tužnog i iskrenog. Ako to vizuelizujete, onda ste negde na pola puta da shvatite kako zvuči Nina Nastasia. Sa dve ploče Nina je uspela praktično da stvori muzički žanr za sebe. Od klasične kombinacije pevač/autor (singer/songwritter) stvorila je nešto što muzički kritičari zovu Južnjački Gotik Folk. Zasluge za to svakako pripadaju i legendarnom muzičaru i producentu Steveu Albiniju (P.J. Harvey, Nirvana, Pixies, Breeders, Wedding Present, Auters, Cinerama, Guided by Voices, Mogwai ...), koji je snimio još jedno autentično remek delo u svojoj dugoj i uzbudljivoj karijeri. U Beograd Nina Nastasia i bend dolaze u sklopu promotivne turneje za ploču The Blackened Air, a planirano je da za dvadesetak dana sviraju 16 koncerata.
29.03.2003. pop depression	CUL DE SAC & DAMO SUZUKI
	Legendarni pevač nemačkog sastava Can Damo Suzuki i bostonski bend Cul De Sac uživo u Beogradu! Izuzetno neobična i atraktivna kombinacija psihodelije 70-ih i postmodernizma devedesetih u jednom sasvim novom i neočekivanom krajnjem "produktu". Cul De Sac posle 13 godina postojanja sviraju prvu evropsku turneju, a Damo Suzuki je 2001. godine već nastupao u Beogradu u organizaciji Rex-a i B92, sa sastavom Damo Suzuki's Network. Legenda kaže da je Kenđi "Damo" Suzuki (harizmatični pevač nemačkog sastava Can i poslednjih godina predvodnik Damo Suzuki's Networka) usisavao sobu dok je slušao album I Don't Want To Go To Bed (1995. Thirsty Ear) sastava Cul De Sac i da je već posle prve pesme tačno znao šta želi. Nekoliko dana kasnije pozvao ih je na zajedničku turneju po Americi. Tronedeljni nastupi po Americi i Kanadi tokom 2002. godine, po mnogima koji su imali priliku da prisustvuju su nešto što se ne može rečima opisati. Damo nastupe sa Cul De Sac opisuje izrazom Super Metafizički transfer, a oni oprezniji kažu da je zaista jedinstven osećaj gledati njihove improvizacije i stapanje umova. Četiri godine posle fantastičnog albuma Crashes to Light, Minutes to its Fall (1999. Thirsty Ear) Cul De Sac su objavili verovatno najambiciozniji album u karijeri. Death of the Sun (2003. Strange Attractions) je peti studijski album za bend koji je uglavnom stacioniran u Bostonu i već sada je po mnogim kritičarima jedna od najboljih ploča godine. U okviru promocije ove ploče Cul De Sac prvi put posle 13 godina postojanja dolaze u Evropu, a Damo Suzuki je bio sasvim logičan izbor da ovaj spektakl upotpuni. Cul de Sac na turneju dolaze u postavi: Robin Amos (electronika), Glenn Jones (gitare), Jonathan LaMaster (violina, bas) i Jon Proudman (bubanj). Damo Suzuki peva i radi sve što poželi. Koncert u Beogradu održaće se u Domu omladine Beograd, u subotu 29. marta 2003. Koncert ce početi u 23 sata. Karte se u pretprodaji mogu kupiti na biletarnici Doma omladine. CUL DE SAC - zvanični promo tekst Cul de Sac je u pokretu! Bend je odlučio da reprizira fantastičnu kolaboraciju sa legendarnim pevačem grupe CAN, Damom Suzukijem, susret i stapanje umova koji su zapalili mnoge klubove i naelektrisali radio talase širom istočne polovine SAD i Kanade prošle godine. Da li biste poverovali da su se g. Suzuki i Cul De Sac sreli samo jedan dan pre polaska na turneju, bez ijednog dana probe? Ako ste imali tu sreću da prisustvujete...onda znate da je to jedan od onih trenutaka kada logika nema nikakvu ulogu. Ali, magija i telepatija koja se dogodila bila je apsolutno spontana. Neke stvari se naprosto dogode... Počevši od 21. marta 2003. Cul de Sac pohode Evropu, pojačani Damom Suzukijem, u prvoj "istorijskoj" turneji benda preko okeana. Death of The Sun je prvi studijski album za Cul De Sac posle 1999. i izlaska epohalnog Crashes to Light, Minutes to its Fall na etiketi Thirsty Ear (ako ne računamo prošlogodišnji živi album Immortality Lessons), kao i prvi album u novoj postavi. Grupi su se priključili basista/violinista Jonathan LaMaster i čarobnjak elektronskih efekata Jake Trussell - promena koja je sasvim sigurno najavila ozbiljne promene u zvuku benda. Death of the Sun je zahtevna ploča, koja pomera Cul De Sac u potpuno novi žanr. Folk, avangardni-rok, elektronika, trans, ambijent, uticaji azijske muzike, prirodni zvuci i šumovi... izuzetno široki uticaji, ali u rukama Cul De Sac sve se nekako stapa na magičan način.
15.10.2003. pop depression	STEVE WYNN & THE MIRACLE 3
	Ako se tek sada prvi put upoznajete sa karijerom Steve Wynna, pripremite se na svašta! Za dvadesetak godina rada kroz albume Dream Syndicate, Danny and Dusty, Gutterball, solo karijeru i razne kolaboracije sa mnogim prijateljima širom sveta, Wynn je izdao više od 20 ploča i napisao više od 200 pesama. Svirao je više od 1000 koncerata u više od 25 zemalja. Njegova pesma “That's Why I Wear Black” (sa albuma Fluorescent iz 1993. godine) bila je hit br. 1 čak i u Norveškoj! Tokom osamdesetih sa sastavom Dream Syndicate presudno je uticao na mnoge grupe koje će krajem osamdesetih i početkom devedesetih praktično definisati ono šta i danas nazivamo “alternativnom rok muzikom” (the Replacements, REM, Nirvana). Solo karijera zvanično je startovala 1990. albumom Kerosene Man. Zanimljivo je da je video spot za pesmu “Carolyn” bio u heavy rotaciji na MTV-ju šest nedelja! Toliko o nekomercijalnoj muzici i komercijalnim “televizijama”. Poslednja dva solo albuma Steve Wynna posebna su priča: za CD “Here Come the Miracles” (2001) mnogi kritičari rekli su da je “Exile on The Main Street” novog milenijuma. Za novi album “Static Transmission” kažu da je “Sticky Fingers”. Iskreno, sve ovo nije mnogo bitno... 1996. godine za vreme “onog” perioda, koji su neki hrabriji nazivali “život pod sankcijama”, Steve Wynn je u Beogradu odsvirao dva akustična koncerta u KST-u, koja su vratila osećaj života u nekoliko stotina “zombija” koji su tim koncertima prisustvovali. Od tada do danas Steve Wynn živi da svira i svira da bi živeo. Nama ostaje das e samo pridružimo. U Beograd Steve Wynn dolazi sa pratećim bendom The Miracle 3, za koji kaže da je “najbolji bend sa kojim je u životu svirao”. Ko sme ovo da dovede u pitanje?
20.10.2003. b92	THE WALKABOUTS
	The Walkabouts su formirani 1983. godine u Sijetlu. Kada su počinjali, svirali su pank i folk. Kada bi sada neko opisivao njihovu muziku mogao bi to da uradi sa rečima art, orkestrirani rok, džezirani pop, alt-kantri i još mnogim drugim izrazima koji uglavnom ništa ne znače. U srcu svega je odnos Krisa Ekmana i Karle Torgerson. Karlin hipnotički šapat i Krisov očajnički vapaj stvaraju svet za sebe u kome se mešaju onostrano i svakodnevno, estetika Enia Morikonea i Dejvida Linča, raskošnost Roxy Music ili Tindersticks, orkestracija Lee Hazlewooda i angažovanost R.E.M. Usput, ko želi, saznaće lekcije o životu, ljubavi i napuštanju... Kada su se prvi put sreli Kris je želeo da svira pesme grupe Buzzcocks, a Karla Dilanove pesme. Do danas, malo toga se promenilo. Pre Nirvane, sa kojom su “delili” američkog izdavača Sub Pop, postali su “poznato ime” u Evropi. Ime The Walkabouts uzeli su po filmu Nikolasa Rega “Walkabout”, koji je do danas jedino Karla videla. Ispostavilo se da je ime bilo savršeno: većina pesama Walkaboutsa upravo se bave putovanjima, udaljenim mestima i putevima. Posle 12 studijskih albuma, lako je reći da su the Walkabouts sada na vrhuncu svoje karijere. Oni su na tom vrhuncu od 1993. godine i albuma New West Motel. Jedino se svet oko njih promenio. Njihova muzika je idealan saundtrek za taj svet koji se menja.
29.10.2003. pop depression	ST. THOMAS
	Dilemu da li da postane profesionalni fudbaler ili rock muzičar junak ove priče rešio je bez puno razmišljanja: od 1997. godine jedini posao Thomasa Hansena ili St. Thomasa posao je putujućeg trubadura, barda, pripovedača... Za 27-ogodišnjaka iz Osla, sledeći period nije bio nimalo lak. Često je menjao mesto boravka, izdavača, svirao kao "supporting act" mnogim poznatijim bednovima i strpljivo čekao svoju šansu. Posle trećeg albuma u karijeri, Hey Harmony (2003. City Slang), koji je snimao u Nešvilu uz pomoć producenta Markija Neversa i članova sastava Lambchop i Giant Sand, teško je reći da je St. Thomas postao internacionalna pop zvezda, to zaista nikada nije ni želeo, ali neke zanimljive stvari jesu se dogodile: U majskom Sunday Timesu "Hey, Harmony" poneo je laskavu titulu Albuma nedelje! Magazin Bang albumu daje ocenu 5/5, a recenzent kaže: "Hey, Harmony potvrđuje da je Hansen jedan od najboljih singer-songwritera današnjice." Ni ostali recenzenti nisu ostali ravnodušni: Uncut - 4/5 (jul 03): ”Pesma Institution , koja zatvara album je najpotresnija pesma koju sam čuo ove godine.“ Q - 4/5 (jul 03): "St. Thomas je norveški odgovor na Ryana Adamsa . Hey Harmony je autentičan kao i pita od jabuka." Mojo - 3/5 (jun 03):"Ostaje samo da se nagađa koliko kolača je pojedeno u procesu stvaranja ove ploče." The Guardian 3/5:"Ovo su prelepe pop pesme, a utisak još više pojačava delikatni falseto koji podseća na Neila Younga iz najboljih dana.” Na norvešku listu sinlgova, EP "A Long Long Time", ulazi direktno na 2. mesto, tačno između Eminema i Robija Vilijamsa! Zaista je čudno kako se ponekad pravila komercijalnosti iskrive i u prvi plan izguraju nešto sasvim drugačije. Na MTV Up North listi spotova (za skandinavsku muziku), video "A Long Long Time" za tri nedelje stiže do 2. mesta! U Beograd St. Thomas dolazi sa pratećim bendom The Magic Club, a u pesmi "Heroes Making Dinner" postoji sledeći stih “We're Having a Sunday Party, Come on Over and Be Our Friends.” To zaista zvuči kao poziv koji se ne propušta.
30.03.2004. pop depression	WILLARD GRANT CONSPIRACY
	Svaka upornost (uglavnom) se na kraju isplati. Priča o bendu Willard Grant Conspiracy priča je o jednom čoveku - Robertu Fisheru i njegovoj stalnoj borbi sa ličnim demonima i životnim zamkama. "Regard The End" peti je album ovog bostonskog sastava, koji pored 46-godišnjeg Fishera, čine brojni muzičari sa skoro svih strana sveta. Smatra se da samo Willarda ima više nego članova sastava Lambchop. Većina stručnjaka slaže se da "Regard The End" zvuči starinski, kao i samo vreme koje prolazi, a da ova kombinacija tradicionalnog folka, bluza i kantrija zasluženo nosi “etiketu” Amerikana. Ako volite ovakvu muziku - ova ploča je sadašnji vrhunac ovog žanra. Album je pobrao hvalospeve od mnogih uglednih kritičara, a našao se i na većini godišnjih lista najboljih albuma. Najveći i najtiražniji britanski mesečnik Uncut uvrstio je “Regard The End” na visoko 4. mesto najboljih albuma godine. Robert Fisher dolazi u Beograd u pratnji petorice muzičara, među njima i klavijaturistom Simonom Alpinom koji je svirao poslednju turneju sa Teenage Fanclub. Sasvim sigurno će koncert Willard Grant Conspiracy u Beogradu biti, kao i njihovi nastupi u Zagrebu i Sloveniji prošle godine, vrhunac koncertne ponude u našem gradu. Gostovanje Willard Grant Conspiracy jedinstvena je prilika da čujete i vidite nešto aktuelno i atraktivno u trenutku kada se to zaista događa, a ne nekoliko godina kasnije. Rekli su o “Regard The End” " Ovo je težak i moćan album koji zadire u suštinu, pokušava da se iz nje izbavi, prihvata sudbinu i urla od bola." Time Out " Zagazili su u najfiniju folk-gotik tradiciju i stvorili jednu optimističnu i vrlo prilagodljivu ploču neobične snage." Uncut album meseca *** " ... uspeva im da se materijalizuju ni ni iz čega i da u vašoj dnevnoj sobi sviraju muziku samo za vas, i da probude sve duhove u prečniku od 20 milja unaokolo i da ih prizovu pre nego što nestanu na isti način kao što su i došli." All Music Guide " Sa ovim uglavnom tradicionanim rock pesmama, Willard Grant Conspiracy otkrivaju depresiju, uzaludne nade i neizbežnu sudbinu." New York Times**
12.04.2004. pop depression	TRANS AM
	Za osam godina postojanja Trans Am stvarali su muziku, koja je u isto vreme inventivna i pod jakim uticajem modernih (i ne tako modernih) muzičkih dešavanja. Ona je u isto vreme i uzbudljiva i frustrirajuća, a za mnoge i iscrpljujuća, mada ponekad i oslobađajuća. Sada je postala i politički angažovana... Trans Am mnogi, mada dosta ovlaš, povezuju sa "post-rock" scenom u SAD sredinom devedesetih, čiji su glavni predstavnici bili Tortoise, Ui, Labradford, Windy & Carl... Iako je svaki Trans Am album “na svoju ruku”, zajedničko im je da se na svakom duhovito poigravaju sa klišeima i pravilima popularne muzike, bilo da “diverzije” vrše svojom tehnikom sviranja ili primenom raznih, često neočekivanih efekata. Trans Am su na početku mnogi “klasifikovali” kao post-rock grupu koja je najbliža samom rocku, a njima nikada nije bio problem da sve karakteristike koje im drugi daju, potvrđuju ili demantuju, zavisno od rasploženja. U 2004. Trans Am izdaju ploču sa izrazito političkom (ili anti-političkom) temom. “Liberation” je protiv narastajućeg straha i tenzija koje truju život, a muzičku inspiraciju crpi iz celokupne muzičke zaostavštine grupe. Nije slučajno to što je grupa koja dolazi iz administrativnog centra SAD, Vašingtona, insistirala da svira koncert u Beogradu. Proverite i sami šta Trans Am imaju da kažu.
17.04.2004. pop depression	CHRIS CACAVAS BAND
	Za Chrisa Cacavasa neko (nedovoljno upućen) rekao bi da je više legenda nego živo biće. Sa Danom Stuartom osnovao je početkom osamdesetih kultni sastav Green On Red i dao veliki doprinos u kreiranju prepoznatljviog zvuka grupe na prvih pet albuma, zaključno sa grandioznim epikom “The Killer Inside Me” (1987). Sledeće godine izdaje prvu solo ploču pod imenom Chris Cacavas & Junk Yard Love u produkciji Stevea Wynna i od tada uporno i strpljivo gradi reputaciju singer-songwrittera. Za osmu studijsku ploču, “Bumbling Home From The Star” (2003) kritika se slaže da je njegovo autorski najzrelije delo, a novi album “Self Taut” (Blue Rose), ide i korak dalje u odnosu na prethodni. Sam Cacavas za ploču kaže da je to “kolekcija introspektivnih pesama inspirisanih vezama, kulturnim šokovima i krajem života za koji znamo i na koji smo navikli", a rezultat je “melting pot” popa, rocka, folka i noira. U Beograd Chris Cacavas dolazi u pratnji četvoročlanog benda, a prva zvezda je nesumnjivo harizmatični gitarista Jason Victor, koji je prošle godine svirao u Beogradu sa Steveom Wynnom i oduševio više od 800 ljudi u Domu omladine.
06.05.2004. pop depression	MARK OLSON, VICTORIA WILLIAMS and THE CREEKDIPPERS
	Neke priče zaslužuju da budu ispričane. Čak iako neki delovi te priče nisu srećni. Priča o Viktoriji Vilijams (Victoria Williams) i Marku Olsonu (Mark Olson), priča je o rokenrolu, ljubavi i smislu života. Sredinom osamdesetih, Viktorija je bila jedna od najautentičnijih novih pojava na američkoj folk sceni. Prve dve ploče, »Happy Come Home« (1987) i »Swing the Statue!« (1989) i danas se smatraju pravim remek delima »novog američkog roka«. U periodu od 1986. do 1995. Mark Olson je, kao glavni autor i lider sastava The Jayhawks snimio četiri albuma, koji su verovatno najviše približili Amerikanu široj publici. Nažalost, 1992. godine Viktorija oboljeva od neizlečive bolesti (MS). Njen menadžer sledeće godine okuplja prvu ligu muzičara i prijatelja (Giant Sand, Pearl Jam, Lou Reed, Matthew Sweet, the Jayhawks, Lucinda Williams, Michelle Shocked...) koji na albumu »Sweet Relief« obrađuju njene pesme da bi prikupili novac neophodan za njeno lečenje. Olson napušta grupu da bi negovao Viktoriju, a zajednički život započinju u pustinji Džošua Tree (Joshua Tree) u Kaliforniji. Naravno, napravio je improvizovan studio u dnevnoj sobi... Prvi album The Original Harmony Ridge Creek Dippers (Viktorija, Mark i prijatelji) izlazi 1997. i od tada počinje »putovanje« koje mnogi smatraju za nešto najlepše što se dogodilo u popularnoj muzici u poslednjih dvadesetak godina. Za sedam godina, Creek Dippers izdaju sedam albuma, a u poslednjih nekoliko meseci čak tri: kompilaciju pesama sa prve tri ploče «Creekdippin' For The First Time«, uz dve kolekcije potpuno novih pesama - »Mystic Theatre« i »Political Manifest«. Treba li reći da su ovi albumi verovatno nešto najbolje što su snimili? Viktorija je nastavila i sa objavljivanjem solo albuma, a »Water To Drink« iz 2000. i album sa obradama folk, pop i džez standarda »Sings Some Ol' Songs« iz 2002. samo su potvrdili njenu reputaciju neverovatne autorke i interpretatorke. Šta vas očekuje u četvrtak u Domu omladine? Događaj koji nije samo »muzički koncert«. Imaćete retku i za nas verovatno neponovljivu priliku da vidite muzičare koji žive da bi svirali, a sviraju jer samo tako znaju da su živi i i da su sposobni da vole.
18.07.2004. b92	LAMBCHOP
	Postoje neke "anomalije" u popularnoj muzici, koje je uglavnom nezahvalno tumačiti, ali koje posle nekog vremena povuku za sobom i ostale "redovne stvari" i tada i bez našeg uplitanja – situacija se drastično menja... Suviše komplikovano i nejasno? U našem neposrednom susedstvu u poslednjih par meseci otkazuju se koncerti velikih svetskih atrakcija: Metallica, Lenny Kravitz, Pink... Krajem aprila u Zagrebu nešvilski sastav Lambchop održao je spektakularan koncert pred rasprodatom salom "Kina" i posle dva ipo sata ostavio više od hiljadu ljudi u stanju totalne euforije. "Zvuk preglasne tišine" pobeđuje mejnstrim? Teško, ali neke stvari ostaju samo "stvari", dok one druge postaju iskustvo koje menja život. Makar na kratko. Danas o sastavu Lambchop redovno možete da pročitate po neku vest i u dnevnoj štampi. Zajedno sa grupom Calexico postali su verovatno najpopularniji američki andergraund bend na svetu. Na početku ove turneje, na koncertu u Beču, rekli su da im je ovo verovatno poslednja turneja... Lider grupe, Kurt Wagner, neko je ko zaista mora da se vidi uživo. U "najboljim godinama za muškarca", sa kačketom na glavi, kompletan koncert presedi na centralnom mestu bine, sa gitarom u krilu. Ceo bend, njih još sedam, u njegovoj je funkciji. Tri gitare, bariton saksofon, koncertni klavir, efekti, bas, bubanj i njegov glas. Iznad svega i svuda unaokolo. "Koleričan i ekspresivan, rastegnut između šapata i krika koji ispunjava svako slovo melanholičnih, gorkih tekstova, prepunih apdajkovskog crnog humora". Muzički, za ovih desetak godina postojanja, Lambchop su se drastično promenili. Od prvog albuma, "I Hope You're Sitting Down" (1994), do dvostrukog aktuelnog izdanja "Aw C'mon/No You C'mon" (2004) pređen je komplikovan put od kantrija i koledž/indie zvuka, preko kantri-soula do danas, kada je čini se Wagner uspeo da izbegne sve šablone, direktne posvete, flertovanja sa tradicijom i da stvori žanr za sebe, muziku sastava Lambchop. Tu negde, u koketiranju četiri gitare, uz šumove koji se iznenada pojavljuju i provociraju, solo deonice na saksofonu, uz fantastičnu ritam sekciju i klavirske pasaže koji su praktično jedina veza sa tradicijom, pronađite svet za sebe. Nećete zažaliti, a drugu priliku ionako nećete dobiti...
16.02.2005. DOB & pop depression & BM4BP	THE SAINTS
	Jedina konstanta u 30-godišnjoj karijeri australijske grupe The Saints je harizmatični pevač Chris Bailey. Bio je tu na samom početku, 1973. godine, učestvovao je "iz prvog reda" u stvaranju muzičke istorije sledeće 4 godine i uz gitaristu Eda Kueppera stvorio nekoliko kultnih pesama prvog punk talasa. Sa prvim singlom "(I'm) Stranded" ušao je na englesku TOP 40 listu i najavio "dolazak" klasika "Anarchy In The UK" Sex Pistols i "New Rose" The Damned. Razočarani u muzičku industriju (tu se bar ništa nije promenilo do danas) The Saints već od druge ploče radikalno menjaju zvuk. Stax i Motown uticaji i duvači, nisu se baš mnogo dopali punk puritancima (!) i raspad benda bio je neizbežan. Ipak, Bailey tako nije mislio. Sledećih dvadesetak godina paralelno je održavao i svoju solo karijeru i The Saints. Svirao je u skoro svim delovima sveta, kreativnost ga nije napuštala, a kako je vreme odmicalo širio je svoja interesovanja i uticaje. Sarađivao je sa svima koji su mu se učinili zanimljivim – od bolivijskih folk muzičara do Nicka Cavea, a solo albumi fantastično su pratili njegovu transformaciju u svestranog muzičara, vrlo bliskom onome što su npr. David Byrne ili Joe Strummer. Naravno, nikada nije zanemario The Saints... Lider legendarnih Screaming Trees Mark Lanegan rekao je za drugi album The Saints "Eternally Yours" da je to prava "Greatest Hits" ploča. Posebno je izdvojio pesme "Know Your Product," "A Minor Aversion," i "This Perfect Day." 2003. godine Nick Cave pozvao je Chrisa Baileya da mu gostuje na ploči "Nocturama" i da mu pravi društvo u spotu za pesmu "Bring It On"... 2005. godina označila je početak nove etape The Saints. Ključni čovek uz Baileya u novoj postavi grupe je Marty Wilson Piper, gitarista i pevač, ranije frontmen jedne druge australijske grupe - The Church. Uz njih dvojicu bend čine i ritam sekcija - Kaspar Vajnberg i Pit Vilkinson. Ova postava uporedo radi na dva nova albuma: prvi je Baileyev solo album sa kaverima "samog sebe" (dosta popularno ovih dana) i kaverima drugih; drugi je novi album nove postave The Saints. Promotivna turneja obuhvata Nemačku, Austriju, Hrvatsku, Srbiju, Belgiju, Švedsku, Švajcarsku, Irsku, Veliku Britaniju, Dansku...