pop depression radio show, Monday 22-00

home

NAN WARSHAW INTERVju, Bloodshot records ko-osnivač, razgovarao Aleksandar lazarević

Nedavno je Bloodshot Records objavio kompilaciju Making Singles Drinking Doubles koja je označila njihovo stoto izdanje. Nakon stotinu izdanja etiketa koja je javnost upoznala sa žanrom nazvanim Insurgent Country i dalje ima mnogo toga da kaže. Povodom stotog izdanja urađen je intervju sa Nan Warshaw, koosnivačem etikete.

Desperado: U početku beše svetlo ili beše Bloodshot?
Nan: Ne sećam se baš tako davno. Bila je to neslana šala sudbine koja nas je potakla da 1993. oformimo nezavisnu etiketu koja je probila barijeru koja razdvaja old-school country od underground rocka i punka.
Moj partner Rob i ja smo osetili da su country i punk pri kraju snaga. Zapazili smo da ima dosta insteresantnih i uzbudljivih grupa pod uticajem old-school countryja i punka koje su svirale u Čikaškim underground klubovima tada. Počeli smo da razgovaramo o mogućnosti da izdamo kompilaciju sa tim grupama. Nakon brojnih sastanaka po barovima i neprospavanih noći zbog skupljanja i beleženja podataka, shvatili smo da imamo dovoljno znanja, naivnog i zdravog prkosa (više nego dovoljno) prema trenutnom stanju u muzičkoj industriji da oformimo našu etiketu. Naše prvo izdanje pojavilo se Jula '94 (ništa bez JUL-a : - ) - prim. prevodioca). Bila je to kompilacija For A Life Of Sin, slika tadašnje Čikaške underground country scene. Od tada, Bloodshot je proglašavan prvom linijom nacionalnog fronta alternative country-ja. Decembra 2002. pojavljuje se Bloodshotovo stoto izdanje Making Singles, Drinking Doubles kolekcija out-of-print singlova i neobjavljenih pesama.

INSURGENT COUNTRY:
It is music that is as informed by George Jones as it is The Clash - if not in sonic content, then in aesthetic outlook.
Nan & Rob

Desperado: Bloodshot - posao ili strast?
Nan: Hobi u kome nam se posrećilo da možemo da ga radimo i kao posao.

Desperado: U Bloodshot/muzičkom poslu najviše uživaš u ...
Nan: Ja žalim muzički posao. Muzika Bloodshot grupa me pokreće.

Desperado: Šta je za tebe najlošije u ovom poslu?
Nan: Najgore je to što moramo da radimo sa ljigavcima unutar muzičke industrije da bismo mogli da prodamo izdanja naših bandova. Muzičku industriju interesuje samo trgovina, a ne i briga o grupama i onome što one rade.

Desperado: Kada bi sada morala da počneš sve od nule da li bi pokrenula Bloodshot ili uzela svoj novac i propila ga?
Nan: Nismo pokrenuli Bloodshot da zaradimo novac. Ali pošto zarađujem za život radeći za grupe koje volim, ponovo bih to uradila iz sveg srca.

Desperado: Koga bi najradije dovela na Bloodshot?
Nan: Teško pitanje. Najverovatnije grupu za koju još ne znam. Volela bih da radim sa grupama kao što su Slobberbone, Freakwater i The Handsome Family, ali oni su na nezavisnim etiketama gde imaju dobar tretman pa nema razloga da to menjaju. Zatim, tu su velika imena kao što su npr. Neil Young, Emmylou Harris ili Johnny Cash koji mnogo bolje pristaju terenu velikih etiketa, jer bismo mi morali mnogo da promenimo strukturu Bloodshota kako bismo uspešno funkcionisali sa autorima tog nivoa (kako bismo prodali više od pola miliona njihovih albuma).

Desperado: Po kom kriterijumu birate grupe koje će Bloodshot "blagosloviti"?
Nan: Blagosloviti ili potpisati? Postoji velika razlika. Nisam sigurna da blagoslov od ateista kakvi smo mi ima značaja. Zaista, interesantni su nam samo autori koje volimo. U njihovoj muzici postoji nit old-school country muzike kao i uticaj punka i underground rocka. Grupa treba da ima petlju i granicu. Generalno, sve što je očigledno komercijalno nije nam zanimljivo. Grupe koje nam privlače pažnju su one koje nalaze nove i originalne načine da kombinuju i ističu svoje uzore.

Desperado: Da li je bilo nenamerno to što se kumovali insurgent country podžanru ili je to bio deo plana?
Nan: Znali smo da bi kreiranje identiteta puno pomoglo našoj šansi za uspeh i dugovečnost. Videli smo kako su druge etikete kao što su Stax, Motown, Touch & Go, Amphetamine Reptile, TwinTone, SubPop, SST
kreirale njihov prepoznatljivi zvuk i potom to dalje razvijale. Mi smo stvorili izraz Insurgent country da jasno odvojimo našu muziku od komercijalnog countryja i podcrtamo punk pozadinu. Danas se taj izraz koristi od strane mnogih grupa i autora koji ga upotrebljavaju na način na koji mi to nismo zamislili, ali taj termin nam je u početku mnogo pomogao.

Desperado: Koliko Insurgent Country podžanr dozvoljava autorima da mešaju različite žanrove?
Nan: Mi biramo grupe sa kojima želimo da radimo, a one su slobodne da prave muziku kakvu žele. Ukoliko, recimo, jedna od naših grupa napravi album sa elektronskom muzikom, ne bi imalo smisla da mi ti objavimo zato što ne bi smo znali kako to najbolje da prodamo. Pomogli bismo toj grupi
da nađe pravu diskografsku kuću i objavi taj album.

Desperado: Da li imate u planu (da li ste zainteresovani) da potpišete nekoga ko se ne bavi samo Insurgent Countryjem?
Nan: Nećemo da počnemo sa hip-hop grupama ili klasičnim orkestrima, ali već smo se pomakli od insurgent countryja, tj. proširili sam pojam.

Desperado: Aktivnosti po pitanju video snimaka su daleko iza ostalih?
Nan: Nikada nismo pravili video snimke. Veoma su skupi kada se uzme u obzir da ima samo nekoliko mesta koja bi ih emitovala.

Desperado: Bloodshot u Evropi? Evropa je veoma pogodno tle za Američku muziku. Čini se da nije bilo velike promocije Bloodshota na ovim prostorima (malo sam poranio sa uključivanjem naše predivne zemlje u Evropu, ali valjda će biti i toga - prim aut.) Grupe sa Bloodshot-a ne gostuju previše, nema ih na festivalima ....?
Nan: Naše grupe dobro prolaze u Skandinavskim zemljama. Tamo imamo sjajnu distribuciju. Naše grupe često gostuju u Engleskoj. Želeli bismo da naše grupe češće gostuju u Evropi.

Desperado: Koja je bila ideja sa "iskopavanjem" autora koji su svirali početkom prošlog veka? Šta se desilo sa tim reizdanjima? (Pitanje se odnosi na posebnu ediciju reizdanja autora iz 20-ih i 30-ih godina prošlog veka).
Nan: The Bloodshot Revival edicija nam omogućava da edukujemo mlade koje old country ne zanima previše kao i da evociramo uspomene na stare autore.

Desperado: Distribucija?
Nan: Distribucija je najveća propast za nezavisnu etiketu. Kada smo se malo učvrstili mogli smo da radimo sa većim i pouzdanijim distributerima (koji plaćaju na vreme!). Ali je još uvek tužno videti Walmartizaciju Amerike. Bilo je ozbiljne konsolidacije u maloprodaji. Odlične male nezavisne prodavnice su izbačene iz igre, a lanci prodavnica koji ih potiskuju, kreću se u pravcu autora koji imaju visok minim prodatih primeraka. Neki od lanaca će kupiti izdanje samo ako mogu da ga prodaju u više od 5000 kopija. U svakoj radnji će radije staviti 200 kopija albuma Britney Spears nego dve kopije svakog našeg izdanja. To čini da je mnogo teže prodati prvih nekoliko hiljada CD-ova i stoga se stvara veći jaz izmedu elitne gornje klase i svih ostalih.

Desperado: Šta je tako posebno u Čikagu? Mislim na Touch& Go, Bloodshot i mnoge druge sjajne etikete koje se nalaze u Čikagu. Niko od njih ne objavljuje komercijalna izdanja već odličnu alternativnu muziku.
Da li je to viski, smog ili ludi Srbi? (Čikago je drugi najveći srpski grad na svetu : - )
Nan: Naravno da su to ludi Srbi... Ustvari naša kancelarija je u srcu Srpsko, Hrvatsko, Bosanskog susedstva (da li to nagoveštaj ponovne mogućnosti bratstva i jedinstva dolazi iz Čikaga? - prim. aut.). Tu je jedna mala prodavnica pića, koja pretenduje da bude bakalnica, na uglu gde uvek ima gomila ljudi koji piju u svako doba dana (definitivno su naši - prim aut.) Niz ulicu se nalazi prodavnica "Beograd". Čini se da Srbi, Hrvati i Bosanci u Čikagu izlaze jedni sa drugima bez problema. Postoji takođe veoma jeftin fast food sa Meksičkom hranom na drugom uglu i predivan istočno evropski restoran preko puta. Bloodshot ne bi mogao da uspe ni u jednom drugom gradu. Ima puno klubova koji nas podržavaju i koji se prema grupama odnose blagonaklono. Postoji neverovatan osećaj zajedništva unutar veoma različite Čikaške muzičke scene. Mislim da je to zbog toga što velike etikete nikada nisu našle uporište na ovim prostorima. Nezavisne etikete iz Čikaga se ne takmiče, ustvari mi mislimo da jačim zajedništvom svi dobijamo.

Desperado: Bloodshot od početka nije samo izdavao cd-ove i singlove. Dizajn vam je bio značajan koliko i muzika? Stekao sam utisak da želite da svorite čitavu ikonografiju oko Bloodshot-a.
Nan: Mi smo takođe zajubljenici u visual art koji se nalazi na našim cd-ovima, Lp-jevima i singlovima. Srećni smo što su članovi nekih naših grupa u isto vreme i odlični umetnici. Jon Langford (Waco Brothers, Mekons, Pine Valley Cosmonauts, etc.) je uradio veliki broj sjajnih omota, Melisa Swingle iz Trailer Bride je naslikala većinu omota njihovih albuma, Neko Case je napravila fotografije koje se nalaze na njenim izdanjima, slike Rico Bell-a se nalaze na omotima njegovih albuma. Želimo da omot albuma bude dobar koliko i muzika tako da muziku predstavi na odgovarajući način. Takođe smo radili i sa jednim sjajnim dizajnerom, Markus Greinerom iz Get-Go-a.

Desperado: Bloodshot for happy childhood? Šta se dešava sa programom izdanja za decu?
Nan: Još uvek nema dečijeg programa, samo jedan CD za decu The Bottle Let Me Down: Songs For Bumpy Wagon Rides. Mnogi autori sa naše etikete imaju decu, tako da je potpuno prirodno da su napravili pesme za decu. Želimo da taj album funkcioniše na više nivoa, da privuče podjednako decu i odrasle.

Desperado: Bloodshot ezoterija - urbani kauboji širom sveta. Koji je najdalji deo sveta odakle ste dobili poruku. Da li postoji plan da se infiltrirate medju Ruse?
Nan: Dobili smo narudžbine iz Hong Konga, Jukona, Novog Zelanda i širom Evrope. Iako bih želela da naša izdanja budu dostupna i u Rusiji, dovoljno je teško naplatiti i od zapadnih distributera, tako da nema trenutno nema takvih planova.

Desperado: Koju muziku slušaš osim Insurgent Country-a?
Nan: Slušam punk rock, garažni rock, stari blues, klasišni rock, nešto od metala, povremeno novi talas, novi nemački talas, klasičnu muziku,a prošle nedelje sam završila sa slušanjem Božićne muzike (intervju je raden neposredno nakon nove godine).

Desperado: Kako je prošla žurka povodom stotog izdanja?
Nan: Nisam se usudivala cak i da pomislim da cemo stici i do polovine od tog broja. Oduvek sam se potajno nadala da cu dati otkaz na poslu kako bih provodila svo vreme radeci za Bloodshot, ali bilo bi glupo i neodgovorno traciti na to. Ovo je ekstremno promenjiv posao i mi smo jako srecni da smo došli do pedesetog ili stotog izdanja. Imali smo žurku povodom stotog izdanja u Cikagu polovinom Decembra u Hideout, našem
omiljenom baru u gradu. Želeli smo da napravimo žurku u znak zahvalnosti fanovima i poslovnim prijateljima koji su nam pomogli da održimo Bloodshot. Besplatno pivo je obezbedio Three Flyods (lokalna mala pivara), a hranu Hot Dougs (lokalna hot dogdžinica : - )), imali smo i mnogo poklona tako da svi koji su došli su dobili nešto. Devil In A Woodpile su svirali njihov akusticni country blues, zajedno sa tubom i daskom za veš, Deano i Mark iz The Waco Brothers su imali svoj set, a glavne zvezde su bili Diesel Island, vodnjikavi 70-ies outlaw cover band zajedno sa nekoliko clanova the Bottle Rockets. Kelly Hogan se pridrucila Diesel Island u jednoj pesmi. Novac zaraden od tombole je bio donacija za Open Hand Chicago, organizaciju koja obezbedjuje hranu za obolele od SIDE. Koncert je bio rasprodan u 22:30. Bilo je sjajno.

Desperado: Na kraju Bloodshot - kinta ili slava?
Nan: Izabrala bih slavu. Da sam htela novac, bila bih bankar.

Desperado: Čime se još bave ljudi iz Bloodshot-a?
Nan: Neki gradovi imaju crkvu na svakom ćošku. Čikago ima "komšijski bar" na svakom ćošku. Zabavno je videti atmosferu na tim mestima, a ako imaš sreće možeš naići i na sjajne džuboksove koji super idu uz viski koji piješ. Čikago ima vrlo dobar "fudbalski" tim The Chicago Fire - ne baš na nivou evropskih fudbalskih klubova ali idu ka tome. Pošto Čikago ima zaista sjajnu muzičku scenu ima uvek najmanje nekoliko koncerata nedeljno koje želim da vidim. Za novu godinu je bio Bloodshot koncert na kome su svirali The Bottle Rockets, Robbie Fulks, and Devil In A Woodpile; bio je to najbolji mogući način da se dočeka 2003. Nedelju dana pre toga the Waco Brothers, Rex Hobart & The Misery Boys i Andre Williams and The Sadies su imali sjajan koncert, tako da najveći deo onoga što me zabavlja nije puno drugačiji od onoga od čega živim; gledam sjajne grupe.

Intervju sa NAN WARSHAW /aka Empress Cowgrrrl/