::DAVE BIELANKO (MARAH) INTERVIEW INTERVJU BEOGRAD BELGRADE KONCERT GIG

08/05/06Marah su bili u Beogradu i svirali u Domu omladine i ostavili mene i većinu prisutnih "bez daha." Sve što sam želeo pre koncerta - dobio sam i to u neograničenim količinama. Energetsko punjenje, strast, romantiku, osećaj posebnosti i "trenutak" koji ću da držim u sebi i pamtim dugo... Pre koncerta sa Daveom Bielankom razgovarala je Svetlana. Intervju je premijerno emitovan u POPdepresiji #252 1. maja 2006. PD • Zašto ste izabrali hebrejsku reč za ime benda? Zato što smo mislili da će dobro da izgleda na majici. To je zapravo, bio odgovor na neko od pitanja na jednom testu u katoličkoj školi (koju su neki od nas pohađali). U to vreme bili smo trio i pred nama je bio prvi koncert, tako da smo odlučili da to bude ime. Neko je ubrzo napravio i majice i to je i zvanično postalo ime benda. Kasnije smo saznali da reč ’marah’ znači ’opor’, onako kao što je, recimo, limun opor i ta rokenrol konotacija u značenju, za nas je bila sasvim prihvatiljiva. Kada smo počeli više da putujemo, publika u raznim krajevima sveta nam je otkrivala nova značenja reči koja se na njihovim jezicima isto tako piše. Ali bez obzira na sva ja stvarna značenja, Marah je za nas bila samo jedna kratka, jednostavna reč koja je zvučala kul. PD • Vaši albumi imaju zabavne i poetične nazive, kako ste ih birali? Serge je insistirao da ’Kids in Philly’ bude tako nazvan. Ideja je bila da ime albuma najjednostavnije kaže ko smo mi. Naziv smo pozajmili iz neke Dionove  (Dion DiMucci) pesme u kojoj on peva o ’nekoj deci iz Filija’... To se učinilo adekvatno i to je ubrzo postao naziv našeg drugog albuma. Za sve druger nazive, premišljanje je trajalo beskonačno, tu su bili nebrojeni spiskovi na koje se dopisivalo i precrtavalo i sve su bili, ’lutajući’ dugi nazivi kojima smo hteli da oslikamo neko raspoloženje ili ideju. ’Let’s Cut The Crap..’ je trebalo da bude smešno i zabavno, da poziva na zezanje...’20000 Streets Under the sky’ smo skroz maznuli iz imena jedne knjige (koja je,usput, odlična), jednostavno smo morali – taj naziv je bio istovremeno i filmski i poetičan i dovoljno ozbiljan za tu ploču. Svako ime ima drugačiji ’sentiment’, zaključno sa ovim poslednjim ’If You Didn’t Laugh...’ koji ima čak i izvesnu filosofsku crtu. Učinilo nam se da je poenta naše muzike sadržana u toj frazi – istovrenmeno i punk-rock strana, ’odsvirano iz prve’ bez okolišanja,  i  folk strana, osetljiva, ’tužna a ipak puna nade’ . Taj komično-tragični kontrast je na kraju obeležio ceo album, koji je nastao vrlo brzo i na sasvim drugačiji način od većine preproduciranih, upeglanih koji se danas pojavljuju. To osećanje nepripadanja i neusaglašenosti sa glavnim tokovima dalo je iskren i direktan naziv toj ploči. No, sve u svemu, naći pravo ime za album je užasno naporno u našem slučaju. PD • Kako ste vas dvojica rasporedili autorske dužnosti – ko piše melodije, ko tekstove? Moj brat i ja uglavnom pišemo sve pesme. I jedan i drugi pišemo i jedno i drugo – nema pravila. Uglavnom su to ’njegove’ i ’moje’ pesme, ali neretko kad dođe vreme da ih odsviramo, više ne možemo da pohvatamo šta je čiji stih ili ko je ubacio koji akord...Da bi nešto bilo jasno i osmišljeno, trebalo bi da dolazi sa jednog mesta, to je barem moj stav. Naravno da nije sve u melodijama i stihovima, uvek mora da postoji nešto više, neka ideja, neka emocija koju želiš da preneseš, to mi je bilo jasno od kad sam bio klinac i slušao pesme Ramonesa. PD • Kako je Serž došao u bend, on nije bio sa vama od početka? Neobično mi je da pričam o njegovom mestu u bendu. On je takav da se uglavnom sve vreme protivi svemu što mu predlažete. Tako da smo se svađali i oko toga da li treba da bude u bendu ili ne. On se jako opirao, mislio je da nije dovoljno dobar, nije bio siguran da li ga to uopšte zanima, uglavnom, uvek je tražio neke razloge da ne pristane. Na kraju smo počeli da sviramo njegove pesme i samo smo mu saopštili da je od sad u bendu.  Na početku je bio užasan, ali je vremenom procvetao i postao prilično dobar u onome što radi, a on je zaista super-talentovana osoba. Može brzo da napiše pesmu, direktan je i uvek spreman, i zato je sa nama. PD • Dobro se slažete? Da, prilično dobro. Mada, kada smo dugo na turneji, kao recimo sada, najbolje je da nismo u istoj prostoriji. U svakom slučaju, slažemo se mnogo bolje nego većina ostale rokenrol braće. photo (c) Reakcija PD • Koliko se američka alternativna scena promenila tokom poslednjih desetak godina, koliko ste i vi učesnici na njoj? Nemam pojma. Čini mi se da je sada bolje nego kada smo počinjali. Pre deset godina, mi smo bili tek ’ulična banda’ klinaca kojima je trebalo sledeće tri godine da objave album. U vreme kad je izašao naš prvi album, alt rock scena je bila već sasvim izgrađena i imala je značajan uticaj na kretanja čak i na tržištu.  Zahvaljujući tome, čini se da su i današnji mainstream bendovi postali bolji... PD • Šta ti smatraš dobrim mainstream? Ne znam šta je to u realnim okvirima, ali ono što se desilo sa White Stripes mi se čini kao dobra ilustracija tog mog utiska. To što su oni postigli uspeh je dobar znak za sve nas, jer to je dobra, smislena muzika i nastala je iz pravih razloga. Verovatno je oduvek toga bilo u manjoj ili većoj meri, danas je samo razlika u tome koliko ljudi obraća pažnju na to. Komercijalna pop muzika u Americi je oduvek bila bezveze, valjda je tako svuda, ali to nikad nije bila meta na koju mi ciljamo, pa se zato i ne bavimo opštim kretanjem stvari na sceni. PD • Zbog čega su vaši koncerti tako posebni? Koncert je za mene situacija ’mi protiv vas’. Taj takmičarski duh je važan kao podsticaj. Mi moramo nešto da dokažemo i da isovremeno budemo ’razumljivi’ što različitijoj publici. Mene je oduvek nerviralo to što neki bendovi gaje specifičnu vrstu publike. Kad nas ljudi vide uživo, mislim da su prvo zbunjeni, a onda iznenada bivaju uvučeni u tu lavinu sa bine iz čisto ljudskog razloga. Mi, za razliku od mnogih bendova-karijerista, ne vodimo računa o pedigreu publike, najvažnije da enegija bude tako snažna da se što više ljudi prepozna u njoj. Mi smo izgleda vrlo netipični u tom smislu. Počev od toga da prvo želimo da impresioniramo jedan drugog. Iz tog međusobnog dokazivanja sledi iskren trud da ponudimo publici sve što umemo, jer ona to zaslužuje. photo (c) Reakcija PD • Kako je došlo do saradnje sa Ovenom Morisom (Owen Morris) i kako ti ona izgleda sa ove distance? Mi smo izabrali da radimo s njim i veoma smo uživali. Slučaj je bio vrlo jednostavan – garažni bend iz Filadelfije, snimio je dva albuma od kojih su oba dobila sjajne recenzije, svi su oduševljeni. Za to vreme nismo zaradili nikakve pare i to neizbežno frustrira. I tako smo se u jednom trenutku zainatili i rekli ’E, sad ćemo da se zajebavamo i da napravimo ’ozbiljnu’, pažljivo produciranu ploču’. To nam se činilo kao prava stvar i nismo se pokajali. Ja sam veoma ponosan na taj album. Puno smo truda uložili u ceo proces, od pisanja pesama do izgleda omota. Međutim, do tog momenta, stekli smo armiju militantnih fanova koji su bili bukvalno povređeni kad je album izašao. Nisam mogao da verujem, odrasli ljudi koji su sve tako primili srcu da sam dobijao preteća pisma na kuću. Laskavo je to da neko tako ozbiljno shvata tvoj rad, ali na kraju krajeva svaka ploča je kao poglavlje jedne knjige...Možda ti se ne sviđa šesto poglavlje ali će knjiga izvesno imati završetak. PD • Planirate li da radite sa još nekim gostujućim producentom? Da, ja bih jako voleo. I puno razmišljam o tome. Dobri producenti su veoma skupi, tačnije preplaćeni, od toga mi je posebno muka, ali vredelo bi probati nešto novo sa nekim mladim i talentovanim. PD • Kako je Filadelfija uticala na vašu muziku? Da živimo ovde verovatno bismo bili Beograd podjednako uticao na nas, možda čak i više, s obzirom na to šta se sve ovde dešavalo poslednjih nekoliko decenija. Filadelfija je sa jedne strane luzerski, radnički grad, sa druge ima dušu koja je posebno inspirativna za muzičare. Mnoštvo dobrih muzičara je počelo u Filiju da bi kasnije otišli u Njujork i proslavilo se. Njegova ’soul’ istorija je posebno jaka, sve do današnjih dana - hip-hop scena je jedna od najboljih u Americi. Sa druge strane, Fili nikad nije bio rock sredina, što je nama pomoglo da brže budemo primećeni. Fili je jeftin za život, super mesto da napravite neku viziju,  da stvorite rokenrol bend i onda napredujete korak po korak. Fili je sjajno mesto za usavršavanje, za razliku od, recimo, Los Anđelesa. Nema puno takvih gradova i Fili je vrlo poseban među njima. To je ultimativni grad Istočne obale i sve posebnosti tog dela Amerike nalaze se u njemu. PD • Vaši poznati fanovi...(mora da mrziš ovakva pitanja)... E, mrzim što se ljudi uopše bave time. Ne možeš da utičeš da to šta će neko da kaže o tebi. Ne volim da se to stalno poteže, jer postaje nekakva lenja referenca za nas i našu muziku. Trudim se da se ne bavim tom stranom medalje. photo (c) Reakcija PD • Jeste imali koristi od poznatih fanova? Sama činjenica da Stiven King voli naš album je kul, ali daleko od toga da nam je promenila život. Serž i ja smo bili vrlo ponosni kad smo videli taj tekst u novinama, ali već sutra se desilo nešto novo, sasvim drugačije, obično, i to ostane kao lepa uspomena. Laskave su te pohvale, posebno kad dolaze od nekoga ko je prodao toliko knjiga. Uopšte impresivno je što se on uopše ’pozabavio’ nama u tom kontekstu svog slobodnog vremena...Slučaj ’Nick Hornby’ je nastao iz čistog, iskrenog oduševljenja. To je bila obostrana ljubav, on je zavoleo naš bend, mi njegove romane i predložili smo mu da nastupamo zajedno. Bedak je kad od tog našeg odnosa žele da profitiraju uštogljeni, fensi rok kritičari, koji u svemu žele da vide neki drugačiji interes. Meni je drago kada se imena tih poznatih kul ljudi dovode u vezu sa nama, ali, na kraju dana, niko od njih ne deli sa nama hotelsku sobu. PD • Postoji li veza između vaše muzike i filma? Naša muzika je veoma filmična, uvek slika neku sliku. Istovremeno, ona je i ’geografska’, bavi se mestima. Stiv Erl (Steve Earl) nas je redovno začikavao da smo ’geografski bend’ – ’nađete neko mesto i naslikate sliku o njemu’. Najzanimljivije bi zapravo bilo napraviti film o našim pesmama, te slike preneti na filmsko platno. Šteta što je film ’Full Metal Jacket’ nastao pre pesme ’ Round Eye Blues’ jer bi ona bila idealan soundtrack za njega. Neverovatno je koliko nam se vijetnamskih veterana javilo u vezi sa tom pesmom da kažu koliko smo pogodili suštinu. To je za nas najveća nagrada.  PD • Da li bi mogao da zamisliš da jednom postanete stvarno popularni? Kada bi se to desilo, siguran sam da više ne bismo postojali kao bend. Ja bih verovatno živeo u nekim japanskim planinama, oženjen nekom trinaestogodišnjom rođakom.... Dakle, nešto loše bi se desilo, sigurno. U nastojanju da stvoriš nešto do čega ti je stalo, borba postane sastavni deo tog stvaralačkog procesa. I to traje i traje, i za to vreme, samo najbolji i najuporniji mogu da izdrže i ostanu značajni sa svojim radom. Nisam mislio da ću doći u fazu da promišljam smisao svog stvaralaštva, ali zadovoljan sam što posle ovakvog iskustva danas možemo pravo sa turneje da uđemo u studio i snimimo sjajan album. Mnogi bendovi nisu u stanju za to. Mi smo do toga došli na težak način, stalnom borbom, istrajavanjem. I krvna veza očito ima neku težinu – to kreativno rivalstvo, motor koji gura stvari napred sve do trenuta dok sami ne odlučimo da je dosta. photo (c) Reakcija PD • Ta borba (struggle) koju si pomenuo, da li je i na koji način inspirativna za vašu muziku? Ta borba istovremeno nam slama srce i raduje nas, ona je sve, suština našeg postojanja. To je ’materijal’ o kome čitamo u knjigama ili gledamo u filmovima. Nešto od onoga kroz šta smo prošli ne bih mogao da objasnim ni u višečasovnom intervjuu -  to kako ti život postane sjeban jer si stalno na putu, kako prijatelji iz benda postaju nešto najvažnje što imaš i što po svaku cenu moraš da zaštitiš...i gomila stvari koja uopšte ne mora da zanima javnost. Sve to stvara određeni ’mentalitet ulične bande’ koji učini da u jednom trenutku postane veoma teško razdvojiti život van benda i onaj u njemu. ’Da li ja uopšte imam život ili samo kutiju ploča koju selim iz jednog stana u drugi između turneja?’ Čudan je to život... PD • Kad smo već kod toga, da li ti nedostaje dom? Ova turneja, na kojoj smo manje-više od oktobra, uskoro se privodi kraju. Tako da smo svi na ivici snaga i živaca. Sada smo već u onoj fazi kad treba da se napregnemo da se setimo gde se nalazimo, gde idemo sutra...to nije baš prijatno osećanje, ali prilika koju smo dobili, neverovatna je i posebna i zato sav napor ima smisla. Kad smo tek počinjali nismo mogli ni da pretpostavimo da će nas muzika dovesti čak dovde. To je jedna radosna srceparajuća ljubavna veza, koja čini da se s vremena na vreme zatekneš kako maštaš o bašti prepunoj lala..zar ne bi bilo divno zasaditi neke lale....i onda ubrzo zapičiš autoputem u neki sasvim nepoznat grad, život ti postanu tonske probe i after-parties...Utešno je to što si tu sa svojim najboljim prijateljima, ja ionako nemam druge. Svi ljudi do kojih mi je stalo su sa nama na putu. Tako ispadne da živiš jedan cirkuzantski život , u kome je sve podređeno koncertu, od buđenja do odlaska na spavanje, i sve se odvija takvom brzinom da nemaš vremena da se osvreš za onim što je bilo juče ili prekjuče, samo šibaš napred. Kad se sve završi, vratiću se kući u Njujork, prespavati ceo dan i već će mi sve to nedostajati. Toliko se navknem na takav život da kad konačno i dođem kući, ne znam šta ću od sebe pa skačem po krevetu, u želji da se nešto desi. Ono što je ohrabrujuće u našem slučaju, je to što nikad nećemo pauzirati od bilo čega tako dugo da se uželimo. No, lepo je za promenu povremeno prošetati po stanu koji uredno plaćaš a gotovo nikad u njemu ne boraviš. (c) 2006. Svetlana Đolović, pop depresija NIJE DOZVOLJENO KORIŠĆENJE TEKSTA BEZ DOZVOLE