 |
Devendra
Banhart
|
|
Koliko vremena je potrebno
muzičkim kritičarima da “stvore” novi muzički žanr? Da
li sačekaju kraj pesme
ili je odluka već doneta posle prvih 90 sekundi? Šta
je “psych(o) folk? Koliko gluposti može da stane u par
redova...
Da li se značaj jednog (muzičkog) umetnika
meri po tome koliko je prodao nosača zvuka? Da li
je za posebnost potrebno da se izgleda “drugačije”? Da
li će se ovaj besmisleni niz pitanja ikada završiti?
Devendra Banhart izgleda kao da je teleportom prebačen
u sadašnjost iz 1969. godine. Visok je skoro dva
metra, “apostolke” na nogama, kosa mu prekriva veći
deo lica,
a onaj mali deo teoretski vidljiv prekriven je gustom
bradom... Na festivalu “La Route Du Rock” prošlog
leta u francuskom letovalištu San Malo, stajao sam
sa njim
nekih pola sata dok sam čekao red za intervju sa
CocoRosie. Nisam ni znao da je to on. Doneo je pivo
za obojicu i
ćaskali smo o ženama koje su prolazile ispred nas
i “nameštale” se za početak nastupa benda “Now It’s
Overhead”.
 |
Painting
by Simon Henwood
|
|
Prvi
put sam ga video nekih 3 sata ranije kada se pridružio
na bini sestrama Casady u toku njihovog nastupa
i odbajao minut, dva neku mantru. Bianca ga je predstavila
sa »naš
prijatelj Džeki«. Sutradan sam u novinama pročitao
da je »Džeki« Devendra i da su on i Bianca u emotivnoj
vezi.
Šokantno...
Šta je Devendra postigao u 366 dana 2004.
godine? Objavio je dva albuma - »Rejoicing In The
Hands« i »Nino Rojo« (oba snimljena za vreme istog
sešna u Atlanti,
koji je »porodio« čak 57 pesama), izabrao pesme i izvođače za kompilaciju
»Golden Apples Of The Sun« koja će za koju godinu
postati opšte mesto kada se priča
o muzici novog milenijuma (kao što je to krajem osamdesetih bila kompilacija
SubPop 200), svirao više od 100 koncerata po Evropi i SAD i gostovao
na više od 50 radio stanica.
»Rejoicing In The Hands«
moćan je album, kompleksan, pomalo težak i brutalno
surov. »Nino Rojo« je intiman,
nežan i prepun strasti prema prirodi,
životu, ženama... »Uticaji« koje Devendra provlači kroz svoju muziku
brojni su
i ponekad skroz iznenađujući. Svako će na prvu loptu “prepoznati” Dylana,
Younga,
Drakea,
Cohena, možda i Donovana, oni pažljiviji i Laudona III; čim je neko
ludilo u pitanju tu je sigurno i Syd Barett... Oni “načitani”
i “u trendu” primetiće
i Bolana, za sve ostale konkurs je i dalje otvoren. Ima li svrhe govoriti
o uticajima na čoveka koji ima samo 24 godine, a muzikom se ozbiljnije
bavi tek
nekih 3-4 godine? Apsolutno je zadivljujuće da je krajnji produkt anarhije
žanrova i autora koji prolaze kroz Devendrinu muziku, ovako koherentan
i zreo. ”At The Hop” i “Little Yellow Spider” klasične su pop pesma
dostojne Genea
Clarka iz perioda sa The Byrds, balada "We All Know" čista
je metafizika (“pojačana” dvosmislenim stihovima), baš kao i kaver
dečije pesme “Wake Up,
Little Sparrow” Elle Jenkins.
Ljubavni(čki) vapaj “A Ribbon” (I'd Like To Sleep With
You, If You'd Like Me Too) dodatno pojačava sviračka
virtuoznost, a uz logorsku vatru savršeno
se
uklapa sing-along "Be Kind". Tom ambijentu pripada i džezirana
“Electric Heart”.
 |
Photo
by Steve Gullick
|
|
Kroz “Noah” prolaze “duhovi” Jacka Nitzschea, Neila
Younga i the Jayhawks, filmična “Horseheadedfleshwizard”
čeka svoju priliku da zablista uz muziku
Morriconea sa Clintom i Duvallom, “Owl Eyes” pripada žanru mojih omiljenih
“la la” pesama, a “An Island” u stanju je da sama definiše umetnikovu
viziju i postojanje.
Ovo je muzika rođena za vinil. Da krcka i pucketa, uz prijatelje oko
vas, alkohol i opijate. I posedovanje CD-a neka je uteha. Video “At
The Hop” nešto je što
se ne zaboravlja: “The Wild Angels” sreće “Easy Rider” u ambijentu
“Muppet Showa”. Neprocenjivo.
/Ova recenzija napisana je
za sajt b92.net/kultura i originalno je postavljena ovde. Korišćenje
teksta u celini ili u delovima nije dozvoljeno bez dozvole b92 i autora
teksta/
|
