POD Depression radio show

:::: PD INTERVJU :: LEE FIELDS :: "BIO SAM TU KAD JE SOUL BIO MLAD" ::.INTERVIEW POP DEPRESSION
Jedan poseban dan u istoriji popularne muzike - komemoracija Majklu Džeksonu (dan je, naravno, sasvim slučajno izabran) - bio je idealan za razgovor sa Lijem Fildsom.

Četrdeset godina Li tvrdoglavo odbija da se preda, pravi muziku koji voli - često samo za svoju dušu, a u 2009. doživeo je da objavi svoj najbolji album u karijeri My World uz pomoć prijatelja iz izdavačke kuće i studija Truth & Soul.

Obiman i opširan transkript razgovora sa liderom the Expressionsa (razgovarala je Svetlana Đolović) je pred vama.

LEE FIELDS::. PD INTERVIEW 28-08-2009:.






PD • Gospodine Filds, pre svega, želim da Vam čestitam na divnom albumu. My World je jedno od naših omiljenih izdanja ove godine.
Lee Fields • Hvala.

PD • Snimate muziku već četrdeset godina. Počeli ste sa sedamnaest, zar ne?
LF • Otprilike sa sedamnaest, osamnaest.

PD • Da li ste tada znali da ćete se četrdeset godina kasnije i dalje baviti muzikom? Kako su uopšte izgledali Vaši počeci?
LF • Kada sam počeo, odmah sam znao da ću se muzikom baviti do kraja - takav je moj odnos prema muzici. Osećao sam da će, dok god budem imao šta da kažem, biti onih koji će to umeti da čuju. Osećao sam da je to moja misija. Nisam imao pojma da će trajati ovako dugo, da ću opstati svih ovih godina iako nisam super poznat, ali dovoljno posvećenih fanova koji su pratili sve u šta sam se upuštao, učinili su da sve ovo ima smisla.

PD • Imate kultni status u soul muzici sa obe strane okeana. Ljudi u Evropi, naročito Britaniji i Francuskoj vrlo dobro poznaju Vaš rad, a evo čuli su za Vas čak i ovde u Srbiji. Ipak malo ljudi zna da ste svirali sa Kool and the Gang, ali da nikad sa njima ništa niste snimili. S tim u vezi, postoji li nešto za čim žalite u karijeri?
LF • U tom kratkom periodu sa Kool and the Gang naučio sam vrlo važnu životnu lekciju – oni su mi pokazali šta znači disciplina u kreativnom procesu, bilo na bini ili u studiju. Godinama sam se sa radošću sećao naših rasprava o tome kako da sledeću setlistu učinimo boljom. Iako zapravo nikada nisam imao priliku da bilo šta snimim s njima, pokojni Džini Red (Gene Redd) je, u stvari, bio čovek koji nas je okupio. A onda nas je povezao sa Tedijem Pauelom (Teddy Powell), koji je u to vreme bio jedan od najvećih promotera u Americi, naročito za Istočnu obalu i Srednji zapad. Svi veliki koncerti ugovarali su se preko Tedija Pauela. Ako si objavio album koji se dobro prodavao, obavezno si morao da radiš s njim. I tako, oni su imali neku viziju da ja nastupam sa Kool and the Gang. Ali kod mene su se u to vreme dešavale razne stvari, bio sam neobuzdan i pun sebe, a oni su bili tako fokusirani, zaista usredsređena grupa individualaca. Disciplina koju sam upoznao radeći s njima, ostala je do danas lekcija za mene, iako u to vreme nisam mogao da je prihvatim. Tada sam se tek doselio u Njujork, bio sam još klinac i nisam razumeo koliko je važno biti fokusiran. Neki ljudi se rode sa tom sposobnošću, neki je steknu relativno rano, a ja sam je učio sećajući se koliko su ti momci bili disciplinovani. Skidam kapu Kool & The Gang, živela njihova muzika!

PD • Ove godine obeležavamo 50 godina od osnivanja Motauna (Motown), Vi ste na albumu snimili obradu jednog Motaun klasika, My World Is Empty Without You. Bili ste svedok mnogih faza u razvoju soul muzike kroz decenije, kako danas vidite istoriju soula od šezdesetih do danas?
LF • U vreme kada su ljudi počeli da upotrebljavaju izraz soul, to je bila muzika koja je samo na korak bila udaljena od gospela. Jedina razlika, u vreme kad sam ja počinjao, bila je ta što soul pevači, iako potekli iz crkve, nisu više pevali samo o tome kako je Bog veliki, već su počeli da pevaju i o stvarima koje su dešavale na planeti. Pevali su o stvarnim situacijama u kojima su se ljudi nalazili, i to na dirljiv način. I pored toga što neko može da bude religiozan, i to duboko religiozan, odnos prema Bogu nemaju svi ljudi, ali zato svakoga dotiče smrt ili gubitak voljene osobe, kriza, siromaštvo, neplaćeni računi, i to su teme kojima su se bavili soul pevači, pored onih veselih koje su slavile igru, zabavu, i razne druge stvari. Soul se uvek ticao trenutka u kome se nalazimo. Na početku, soul se manje-više bavio stvarnošću, zapravo, slavio je život. Kako se muzika menjala, odrednica soul je privremeno nestala. Mislim, nije baš nestala, nego se nije više tako često upotrebljavala, a zatim je prerasla u urbani R’n’B. Naravno, prvo je postojao ritam i bluz, koji se bavio turobnijom stranom života, bolom i čemerom. Ponekad su soul ploče bile jako blizu gospelu, kao u slučaju Staple Singers, da je bilo teško odrediti granicu. Kako je popularna muzika postajala psihodeličnija, kako su muzičari postajali sve veći majstori i virtuzi, kako su aranžmani bili sve složeniji, soul je počeo da se vraća, to se nastavilo i dolaskom elektronike, a odnedavno je ponovo ušao na velika vrata, jer je ljudima nedostajao u toj praznini. Dakle, u čemu je stvar? U soulu je ideja da se kroz pesmu prenese poruka, bilo da je ona 'voli', 'pleši', ili 'zabavljaj se'. Saopštavaš tu poruku kao da ti je sam tvorac stavio u usta, jer ona dolazi iz najintimnijih delova tvoje duše. Svodi se na to da pevaš o onome što ti je u duši. Za mene soul znači dobar provod, a ne popovanje. Ljudi uvek prepoznaju kad pogodiš pravi osećaj, jer se on prenese na njih.

PD • Vi ste savremenik nekoliko generacija značajnih ličnosti našeg vremena - videli ste jednog Džemsa Brauna, jednog Majkla Džeksona (Michael Jackson), čak i prvog Afro-američkog predsednika. Da asociramo sada na ime albuma, kakav je Vaš svet nakon svih tih iskustava i kako su ga ona menjala?
LF • Prisustvovao sam usponu Džejmsa Brauna (James Brown) i video sam zenit Otisa Redinga (Otis Redding). Moj otac je često slušao Džimija Rida (Jimmy Reed), Madija Votersa (Muddy Waters) i muzičare sličnog stila. Kao dete slušao sam puno kantri i vestern. U Južnoj Karolini u to vreme bilo je teško naći neku radio stanicu koja pušta soul - u najboljem slučaju ako se ponegde i puštao bilo bi to jedan sat i to vikendom. Za ljubitelje soula obavezne su bile emisije Džona Ričburga (John Richbourg), zvanog Džoni R, koji je bio jedan od najpoznatijih disk džokeja iz Nešvila. Kasnije sam snimio pesmu koju je on objavio na svojoj etiketi. Bilo je strašno uzbudljivo videti na vrhuncu karijere Džejmsa Brauna, Otisa Redinga, Sema Kuka (Sam Cooke), Džekija Vilsona (Jackie Wilson). Jednom prilikom saznao sam da Otis svira u našem kraju, u mesnoj zajednici, ali nisam imao dovoljno para da kupim kartu, a majka nikako nije smela da sazna gde i kako provodim vreme van kuće. Tako sam ja odslušao ceo koncert napolju. U to vreme bilo je baš nezgodno biti crno dete na Jugu. Kao mladić upoznao sam Solomona Burka koji mi je dao neke pametne savete u vezi sa finansijama, a svi znamo da je muzički biznis pun uspona i padova. Video sam veličinu Majkla Džeksona, i vrhunac Motauna, prosto je neverovatno što svega toga mogu da se setim a da ne pogledam nijednu ploču, jer sam bio tamo. Bio sam tu kad je soul bio mlad i skroz mi je neverovatno da sam i sam učestvovao u tome, a danas sam presrećan i zahvalan što se publika ponovo masovno vraća soulu. Iako se nisam obogatio, dobro sam prošao i ne bih promenio nijednu jedinu stvar. Zato što ono što sam proživeo ne može da se kupi novcem. Novac ne može da kupi razgovore sa Edijem Flojdom (Eddie Floyd) ili Persijem Sledžom (Percy Sledge) u njihovim zlatnim danima. Vreme koje sam proveo sa njima iza bine kao klinac ništa ne može da zameni. Čak i sećanja vezana za moju porodicu iz tog vremena su neprocenjiva. Veoma sam zahvalan svim pravim ljubiteljima muzike danas i nastaviću da se bavim ovim dok god ne budem nateran da prestanem.

LOVE COMES AND GOES

Lee Fields & The Expressions perform "Love Comes And Goes" off their "My World" full-length. Live at Southpaw in Brooklyn June 5th 2009. www.truthandsoulrecords.com


PD • Pomenuli smo Motaun, a poznato je da je oduvek postojalo rivalstvo između Motauna i Staksa (Stax), pa me zanima, koji zvuk više odgovara Vašem senzibilitetu i da li više volite Memfis ili Detroit?
LF • Pažljivo ću da odgovorim na ovo pitanje kako nešto izvučeno iz konteksta ne bi ostavilo pogrešan utisak. Prvo da kažem da volim i jedne i druge. Ali, u Staks su muzičari dolazili onakvi kakvi jesu, sirovi i iskreni. U Motaunu muzičari su prolazili kroz proces poliranja. Nisam bio tamo, ali po onome što sam čuo čak ni velikog Marvina Geja (Marvin Gaye) nije zaobišlo to pickanje, ali on je bez obzira na to bio i ostao neponovljivi Marvin Gej. On je bio autentičan, ali mnogi muzičari su bili toliko ulickani da su delovali kao da dolaze iz neke druge zemlje, a ne iz Detroita. Pravili su fantastičnu muziku, bez obzira na to što je ona bila ispolirana. Takav utisak sam imao slušajući ih i gledajući ih na televiziji. Činilo mi se kao da ih neko savetuje kako da se ponašaju, jer su u to vreme, rasne razlike bile jako izražene. Meni su oni izgledali kao da ih neko podučava kako da budu prihvaćeni u društvu koje nije bilo gostoljubivo prema crncima. A ovo ispolirani ne znači ništa negativno. Za razliku od Motauna, muzičari koji su objavljivali za Staks izgledali su prirodno. Kada vidite Vilsona Piketa (Wilson Pickett), to je prosto on, nema laži nema prevare. Motaunovi artisti su izgledali kao da ih neko ulepšava da bi se dopali tržištu. Ali, što se same muzike tiče, volim ih podjednako, zato što je, na kraju krajeva, talenat uvek uspevao da zablista čak i ispod te ispoliranosti. Nadam se da sam se dobro izrazio...

PD • Sa Motaunom, soul muzika je imala veliku šansu da postane mejnstrim u Americi šezdesetih.
LF • Apsolutno. Ta ispoliranost koju sam malopre pomenuo, počela je da se prenosi sa Motauna na druge diskografske kuće. To je kao kad mi sad razgovaramo – da živimo u istom gradu, ja bih se verovatno izražavao drugačije, kolokvijalnije, ali pošto treba da prenesem svoje misli slušaocima u nekoj drugoj zemlji, prilagodio sam svoj govor da biste bolje razumeli ono što želim da kažem. Da mi sad sedimo ovde kod mene i kuliramo, moj govor, izbor reči bi se potpuno razlikovali. Gledajući u TV emisijama kako sebe predstavljaju Motaunovi izvođači, naučio sam kako se treba truditi da budeš na visini zadatka kada je komunikacija u pitanju. To je bila značajna stvar. Motaun nas je naučio, i to ne samo nas ovde u Americi, već i širom sveta, kako jedan muzičar treba da se ponaša da bi stekao širu publiku.

PD • Vratimo se albumu My World. Truth and Soul je kao bonus stavio Alou Blekov (Aloe Blacc) remiks naslovne pesme. Kako Vam se sviđa?
LF • Mislim da je Alou jedan od najtalentovanijih mladih muzičara koji se pojavio u poslednje vreme. Polaskan sam i počastvovan što je uzeo da remiksuje neku moju pesmu. Velika čast - jer zaista verujem u njegov talenat.

PD • Mi ovde s nestpljnjem iščekujemo njegov novi album.
LF • O da, verujem da će mnogi uživati u njegovom talentu kad se album pojavi na tržištu. Drago mi je što sam imao priliku i da ga upoznam. Mislim da će on biti značajan umetnik u današnjim muzičkim prilikama.

PD • Njegova verzija My World zvuči turobnije i ozbiljnije. Izgleda kao da mlađe generacije shvataju stvari previše ozbiljno. Meni se čini da nisu tako puni nade kao stariji koji su iskusili puno toga u istoriji soula. Kakve su mlađe generacije danas u Americi i u svetu uopšte, bilo da radite s njima ili da su publika? Postoji li izvesno očajanje u njihovom doživljaju soula danas?
LF • Prvo, što se tiče Alouove verzije pesme, ona iznosi izrazitije i oštrije političke stavove, to je razumljivo. Što se tiče mlađih generacija, zašto nisu optimistični kao što smo bili mi? Zato što su mladi u moje vreme mogli lakše da nađu posao i da prihvate sve one obaveze koje iz toga slede, i tako sve do penzije. Postojala je nekakva izvesnost, bez obzira na to što ništa na ovom svetu nije bilo niti će biti izvesno, a ona je dolazila od saznanja da kompanije imaju određenu dugovečnost, da će opstati duži vremenski period. Tako da je moja generacija bila optimističnija jer smo mogli da se školujemo, nađemo posao, zaradimo penziju, osnujemo porodicu i ostvarimo svoju verziju Američkog sna, ili bilo kog sna. Ali svet se promenio. Sada uglavnom očekujemo najgore, i niko se ne bi iznenadio da se to i desi. Propadaju poznate banke i firme. Očekujemo veliku bedu. Mladi su ogorčeni jer su im izneverena očekivanja pa nemaju razlog za optimizam. Zbog toga su njihovi tekstovi u pesmama danas dubokoumniji i provokativniji. Takva je i Alouova verzija - oštra. Ja gladam da izbegnem da pevam o politici. Pesmu My World nisam ja napisao. Dali su mi je u studiju i osetio sam da je značajna jer govori o stvarnosti. Ali ja načelno izbegavam politiku i religiju u muzici, trudim se da se držim pevanja jer verujem u to da pevači treba da pevaju, političari da vode politiku, propovednici da propovedaju – svako treba da radi ono što mu je posao. Nisam političar i bilo bi mi teško da se popnem na binu i pričam o politici. Ona mi prosto ne leži.

PD • U redu, ali ste zato ekspert u jednoj drugoj oblasti.... Naša omiljena pesma na albumu je Ladies, recite nam nešto o svojoj fascinaciji ženama.
LF • Žene su za mene velika inspiracija i nadam se da će kogod da bude slušao ovo što pričam, gde god da se nalazi, čuti moje reči. I nadam se da će se svi muškarci složiti sa mnom. Za mene, žene daju smisao muškarcu, da se razvije i da postane najbolji što može, u skladu sa svojim mogućnostima. Takođe mislim da je isto i za svaku ženu, muškarac daje smisao ili cilj njihovom životu. Znam da danas postoje različiti odnosi između ljudi i zaista ne želim ovde da popujem o bilo kojoj određenoj vrsti veze. a ja budem primer. Što se mene tiče, žene su dragulji ovog sveta i čini me srećnim da samo pričam o njima u superlativu. Sve što mogu da kažem o njima kroz moju muziku, je da im odam počast i da ih volim. Za mene je moja majka bila velika inspiracija, a takođe i moja žena, moja ćerka - ja zaista volim žene, sve žene. Ova pesma Ladies je od srca, vrlo je iskrena i svaka reč je istinita. Ja prosto volim žene, volim da ih činim srećnim... Žene nas rađaju, svi mi na svet dolazimo kroz žene i zar to već nije dovoljno da ih obožavam.

LADIES

Lee Fields & The Expressions rehearsing "Ladies". Their album "My World" drops June 2nd on Truth & Soul Records. www.truthandsoulrecords.com


PD • Vaša diskografija je prilično neuhvatljiva, da li bi ste zbog toga mogli da izdvojite nekoliko najvažnijih momenata, za nekoga ko je sada prvi put čuo za Vas putem albuma My World.
LF • Uradio sam nekoliko pesama sa Martinom Solvegom (Martin Solveig) – Jealousy, I Want You i Everybody. Bilo je jako zabavno i prijatno raditi s njim tokom poslednjih pet godina, a uskoro ćemo ponovo sarađivati. Vrlo je talentovan, mislim da zaslužuje mnogo bolji status nego što ima, iako ni ovaj koji ima nije loš. Uradio sam nekoliko pesama za diskografsku kuću Soul Fire, a radujem se i ponovnoj saradnji sa Šeron Džouns (Sharon Jones) za etiketu Depton (Daptone).

PD • Recite nam nešto o njoj, kakva je privatno i poslovno?
LF • Šeron je veoma prijatna osoba, bilo da se družite, radite zajedno ili je gledate dok nastupa. Boraviti u njenom društvu je konstantna zabava. Ona život shvata ozbiljno i puna je radosti koja isijava iz nje. Kad ste u njenoj blizini znate da bi u bilo kom trenutku mogla da kaže nešto što će da razveseli celo društvo. Na bini je pravi dinamit, perfekcionista i stvarno sam uživao radeći s njom. Nadam se da ćemo zajedno snimiti još pesama.

PD • Radili ste sa mnogim pratećim bendovima tokom karijere, sada ste sa The Expressions. Kažite nam nešto o samom bendu, a i sa kim ste do sada najbolje sarađivali?
LF • Od živih ljudi s kojima sam radio, ono kratko vreme koje sam proveo sa Kool & The Gang ostavilo je najjači trag jer su ti momci bili takvi perfekcionisti. The Expressions čine mladi ljudi i uživam da radim s njima. Kad god se sastanemo ispadne da se slažemo o svim temama i svako je usredsređen na svoj zadatak. Voleo bih da odemo na turneju zajedno, to bi sigurno bilo divno iskustvo.

PD • Kako je izgledalo snimanje albuma, kako su bile podeljene dužnosti, ko je pisao pesme?
LF • Uglavnom smo koautori većine pesama. Osim kada je u pitanju naslovna pesma, ona je delo Liona i Džefa (Leon Michaels, Jeff Silverman), pravih muzičkih genija. My World je sjajna pesma, prezadovoljan sam kako je ispala. Prilično je neopisivo kako to izgleda kad smo svi zajedno u studiju, ideje nadolaze, stvari se dešavaju... divno iskustvo.

PD • Kako ste odlučili da ponovo snimite Vašu staru pesmu Honey Dove? Kakav je osećaj ponovo snimiti pesmu staru više od trideset godina?
LF • Smatrao sam da će joj novi snimak dati jedan novi tvist i da će tako privući neke nove slušaoce koji će umeti da prepoznaju njenu emociju. Kako čujem sa raznih strana, to se upravo i desilo.

PD • Neretko ste sami izdavali svoje albume i pesme, prošli ste kroz mnogo diskografskih kuća. Kako Vam izgleda sadašnja situacija u kojoj velike diskografske kuće propadaju dok male kuće postaju sve uticajnije?
LF • Oduvek sam mislio da će se muzička industrija vratiti običnom čoveku. Moje jedino iskustvo sa velikim izdavačem je bilo London Records sa Džonom R iz Nešvila, i posle toga nisam imao želju da tražim druge mejdžor izdavače. Ispalo je da muzikom barataju neki klinci koji su upravo izašli sa koledža i uskočili u direktorsku fotelju, bez ikakvog znanja o tome kako se snimaju pesme. Oni svakom albumu prilaze isto kao i prethodnom jer su ih tako naučili u školi. Tako su sve diskografske kuće počele da štancuju albume po jednom kalupu, i muzika je zbog toga već godinama u velikoj stagnaciji. Kuće su nastojale da se otarase svake kreativnosti, umesto da sve počiva na njoj. Ti direktori su se toliko plašili za svoje mesto u firmi, da su zbog toga kad god pronađu neku hit kombinaciju nastojali da je preslikaju na svako sledeće izdanje. Muzička industrija je postala prezasićena zbog direktora koji nisu smeli da rizikuju. Isto se desilo i sa bankama. Drugim rečima, ja verujem u obrazovanje, ali ako završiš koledž i hoćeš da budeš u muzičkoj industriji, moraš da naučiš i kako stvari stoje na terenu. Direktori su navikli samo da plaćaju. Čekovi samo pristižu, zarada je jedino o čemu razmišljaju. Dok za muzičare, s druge strane, nema zarade ako nema koncerata. To je ono što nedostaje. Direktori imaju samo školsko znanje a nedostaje im praktično iskustvo. Samo se brinu o zaradi i o tome da li će sebi nešto moći da priušte. A danas, i to ne samo zbog propasti banaka, nama ostaje samo da se krpimo od danas do sutra. Svet je danas mnogo realniji nego što je ikada bio. Tako da mislim da će prava muzika naći svoj put. Neka muzika je bolja, neka gora, ali ostaviće trag samo ona koja dotakne srce, koja se bavi stvarnim svetom i stvarnim problemima. Sva muzika, ne samo soul, će opstati, ali biće važna jedino ako duboko dotiče naša srca.

PD • Već dugo su hip-hop i rep dominantni muzički pravci u Americi. Možemo li da kažemo da su oni pravedni naslednici soul tradicije danas?
LF • Mislim da je hip-hop i dalje u osnovi ritam i bluz, imaju ritam i preko njega pričaju o svojim problemima, o onome što se dešava na ulici. Ali ja mislim da ta ista priča može da se ispriča bez toliko vulgarnosti. Volim hip-hop ali prostota me odbija. Puno mladih hip-hopera smatra da je vulgarnost ono što prodaje njihovu muziku. Možda i jeste tako, ne znam. Moj osećaj je da ako imaš dobru priču, ne moraš da budeš tako vulgaran.

PD • Šta bi mogla da bude univerzalna poruka soul muzike kroz vreme, naročito danas u ovom prilično sjebanom svetu?
LF • Mislim da je smisao soul muzike, u svetu u kojem živimo danas, da bude realna, da se bavi bitnim, životnim temama koje zaista utiču na ljude, bilo da je to ljubavni život, finansije, žudnja za stvarima ili ljudima, sve što je aktuelno i važno za savremenog čoveka. Bitno je da znamo šta se dešava, a da to ne postane politikantstvo. Moramo da budemo u toku i da pevamo o tome. Neka ljudi sami donose zaključke koji su im potrebni. Jedina politički angažovana pesma na albumu je naslovna, My World - iako je ja nisam napisao, jako je volim. Mislim da tu nismo ni sa čim preterali, a opet smo uspeli da napravimo pravu skicu života i sveta kakav je danas. To je ono što ja mislim da je misija soul muzike - da bude okrenuta stvarnosti, da bude iskrena i da pomaže ljudima da nađu svoje odgovore.

PD • Koja je to onda glavna emocija koju soul prenosi u ovom veku? Nada?
LF • Da se ljudi osećaju bolje. Ne mora u pesmi da se priča o nadi, već o bilo čemu, ali treba prosto da vas oraspoloži. To može čak da bude i satirični pogled na svet, ili gledanje na stvari iz duhovitog ugla, u stilu ‘nije sve tako strašno, ima i zabavnih delova’. Kada slušate dobar album, čini se da vreme prolazi prijatno i opušteno, a vi se samim tim osećate bolje. Nada je uvek tu, nekako je uključena u samo stvaranje muzike.

PD • Priželjkujete li da radite s nekim koga nikad niste upoznali, a cenite ga ili mu se divite?
LF • Da vidimo...iako danas više ne komponujem toliko, voleo bih (mada to nije moguće jer ta osoba više nije živa), da danas mogu da napišem pesmu sa Kurtisom Mejfildom (Curtis Mayfield). Od savremenih muzičara, voleo bih da sarađujem sa Kanjeom Vestom (Kanye West), koji je, naravno, na mnogo naprednijem autorskom nivou od mene, ali mislim da bih mogao da nabacim nekoliko zanimljivih stihova na koje bi on samo dodao ‘To je to, Li!’


(c) 2009 text Svetlana Đolović, pop depresija :: NIJE DOZVOLJENO KORIŠĆENJE TEKSTA BEZ DOZVOLE