Priča o grupi The Dears, priča je o uspehu koji dolazi posle velike upornosti i vere u sebe. No Cities Left, drugi studijski album za sastav iz Montreala, zvanično je u Kanadi izašao u aprilu 2003. godine. Bolan proces stvaranja ploče trajao je skoro 2 godine, a ni probijanje muzike The Dears do šireg auditorijuma nije bilo ništa kraće i lakše. U oktobru 2004. No Cities Left zvanično je objavljen u SAD i Evropi, a mediji su počeli da se utrkuju u hvalospevima grupi i posebno Murrayu Lightburnu, tekstopiscu, kompozitoru i pevaču, koji u mnogo čemu ostrvsku štampu podseća na ikonu osamdesetih, Stevena Patricka Morrisseya. O uspehu, Kanadi, brit-popu, ljubavi, planovima za sledeće godinu... sa Murrayjem razgovarala je Svetlana Lazić. Prevod Aleksandra Nikšić. Prijatelj intervjua Freedom.

Da li uživaš u uspehu koji ste postigli u poslednje vreme? Ko vas je uopšte uputio na Evropu?
Svirali smo na festivalu South By Southwest (SXSW) u Ostinu u Teksasu prošlog marta i tamo smo upoznali Simona Raymonda (ex Cocteau Twins) gazdu diskografske kuće Bella Union i to je sada naša izdavačka kuća u Velikoj Britaniji i verovatno čitavoj Evropi. Odmah smo se skapirali i znao sam da ćemo se dobro slagati i da će sve ispasti odlično. Onda su nam nažalost, prišle i neke druge izdavačke kuće, jedna od njih zaista velika i Bogu hvala što to nije uspelo... Tako da sada i dalje radimo sa Bella Union i veoma smo zadovoljni zbog toga.

Kanadska scena je doživela pravu ekspanziju u proteklih par godina, zar ne, i vi ste deo te scene, sa Broken Social Scene, Feist i danas Arcade Fire iz gradova kao što su Montreal, Toronto, Vankuver... Kako ti se dopada ta scena i šta misliš, šta se to desilo u poslednje vreme na kanadskoj sceni?
Desilo se da... Kurt Cobain je umro 1994, to je bilo dosta davno, pa mislim da je jednostavno ovo nova stvar. Postojala je i ta grupa ljudi koja je verovatno drugačije videla muziku, jer u Kanadi, na radiju, većinom je to kao da i dalje traje bum Nirvane, eksplozija koja je postala implozija. U Kanadi kao da se i dalje bavimo periodom koji se dogodio davno i pokušavamo da uradimo nešto novo i zaista je zanimljivo to posmatrati, jer na radiju se i dalje može čuti nešto kao bezvezna rok muzika, na glavnim radio stanicama u Kanadi. A za to vreme, ovi bendovi rade nešto novo, putuju po svetu, stiču iskustva, novajlije su u tom svetu, ali imaju uspeha... A za čudo, muzička industrija u Kanadi ih i dalje uglavnom ignoriše. Zaista je teško dospeti do radio stanica u Kanadi da vam puste pesmu, ovde se i dalje pušta Nickelback i slične gluposti.

Da zaobiđemo devedesete, kakve su bile osamdesete u Kanadi, čini mi se da prepoznajem dosta uticaja u muzici kod bendova kao što su Organ, Metric i Controller.Controller ... pa čak i kod vas, čini mi se da vas dosta ljudi povezuju sa tim nekim zvukom osamdesetih i britanskih pop bendova... Ne u lošem smislu, naravno.
Da... Ne znam... Mislim da su svi ovi bendovi u stvari dosta nadmašili taj zvuk. Čak i ako se čini da je to možda nalik na zvuk osamdesetih... Nisam baš siguran odakle to, da budem iskren. Ja sam kupio The Queen Is Dead 1986. godine. Kad je izašla ta ploča, bio sam veoma mlad. Teško je objasniti, zaista. Ne mislim da su u pitanju samo osamdesete, ima tu i sedamdesetih, a to može da dođe sa bilo koje strane, razumeš?

Ko je imao najveći uticaj na tebe u muzici? Pored onog što slušaoci i obožavaoci nalaze u vašoj muzici.
Čudno je, znaš. Ljudi kažu da zvučimo kao The Smiths, ovo ili ono.

Da li ti to smeta?
Nikako. Čast mi je što nas porede sa The Smiths. Mogli bi da nas porede sa Meatloaf ili Placebo ili već nekim takvim bendom, razumeš? Porediti nas sa The Smiths to je zaista čast.

A Serge Gainsbourg?
Da i Serge je imao veliki uticaj na mene. Ali, znaš, sve zavisi od ploče koju slušaš, od vremena. Naš prvi album je bio skroz u fazonu Sergea Gainsbourga, Jacquesa Brela, ali i Booker T & MG’s, više je vukao nekako na šezdesete, pop muziku iz tog doba. A na sledećem albumu je nekako više bilo zvuka sedamdesetih, ne toliko prog-rocka, (možda glam) više sedamdesete nego osamdesete. Ne mislim da ćemo ikada biti toliko tvrdokorno u zvuku osamdesetih. Bez obzira kako ga izvedete, ako krenete u tom pravcu nećete moći da izbegnete da budete označeni kao kič ili nešto slično.

Kad smo već kod toga, ime vašeg prvog EP-ja je „Orchestral Pop Noir Romantique“... Kako bi opisao vaš zvuk nekome ko vas nikada nije slušao, ne preko uticaja, već direktno?
Zato smo i snimili tu ploču. To je bio smisao. Možda je bilo previše svesno neozbiljno, ali ta ploča je zaista bila o bendu. Međutim, ako bih nekome pokušao da opišem kako zvučimo, ja bih mogao da kažem da se naš bubnjar zaista loži na Johna Bonhama, basista na Pink Floyd, ja sam odrastao na The Smiths... Naša muzika je kao sve to pomalo, po delić svega - Zeppelini, Floyd, The Smiths, Spiritualized, Jimi Hendrix, svaki jebeni Bach, Bethoven, pomešaš sve to i dobićeš The Dears.

To je ono što je lepo u vezi sa vašom muzikom, ta mešavina svega. A da li si, u dubini duše „surovi romantik“ (Heartless Romantic po pesmi sa End Of A Hollywood Bedtime Story)?
Ovaj... Nekada sam bio, ali mislim da sada nisam. U tome je i poenta te pesme. Ta pesma je kao... znaš onu staru pesmu Amazing Grace? To je na neki način moja himna, veoma lična pesma, nekada mi se svira, a nekada i ne. I to je veoma lična pesma i kad mislim o njoj, smatram je mojom Amazing Grace. Kako je taj divni zvuk spasao bednika kao što sam ja.

A tekstovi? Čini mi se da vaše fanove posebno privlače tekstovi pesama, na jedan poseban način, i nazivi pesama... Kako ih biraš? Zašto se nazvali poslednji album «No Cities Left»?
Nazivi pesama, tekstovi, imena albuma... Pokušavam da se klonim što više mogu bilo čega što može da zazvuči kao kliše, što je verovatno, na neki način, razlog zašto nismo toliko popularni kao bend. Ako postoji neki drugi poetični način da se nešto kaže, uvek ću ga odabrati, i tako je oduvek, čitavog mog života, bez obzira šta je u pitanju, uvek mi je važnije da nešto napišem ili uradim na drugačiji, originalniji način. Ono što zaista ne mogu da podnesem u tekstovima ili nazivima pesama je igra rečima, neke zaista ljigave i kliše rečenice, kao... Kada bih pesmu nazvao "Čaša je dopola puna", ili nešto tako ubio bih se, razumeš? To je zaista užasan naziv.

Muzika koju stvarate veoma je rafinirana, oplemenjena, misliš li da ljudima smeta ta vrsta skoro umetničkog pristupa. Vi niste klasičan pop bend, ali postoje elementi pravog popa, aranžmani su ponekad pompezni, glamurozni, kao i orkestracija i način pevanja, pa i tekstovi. Misliš da nekome smeta taj artistički pristup? Mislim, mene privlači, ali baš se pitam da li neko misli da je to previše...
Mislim da je naš najveći izazov počeo nakon što smo napravili No Cities Left... Mi sada već završavamo novi album i pokušavamo da smislimo najbolji način da prenesemo našu poruku a da ne otuđimo ljude, baš te ljude o kojima si pričala, koji možda to ne bi shvatili. U osnovi, da dopremo do mnogo više ljudi, a da ne postanemo U2. Znaš, voleo sam mnogo U2, imali su zaista jebeno neverovatne tekstove u prošlosti, ali čitao sam tekstove na omotu onog albuma pre Vertigo i nisam mogao da verujem da je Bono tako nisko pao kao pisac tekstova, pesnik, baš stvarno ljigavo sranje. I zato mislim da je naš najveći izazov da i dalje pravimo The Dears pesme i tekstove, ali da ih pišemo na način koji može da okupi ljude kao što to radi U2, ali da ne pravimo stvari kao što ih prave U2.

Šta misliš o ostalim veoma popularnim britanskim bendovima, na primer Coldplay?
Da, taj tip iz Coldplay, on piše užasne tekstove, a pesme zvuče kul i način na koji pesma na kraju ispadne kul, ali on nije dobar pesnik. Okej je, valjda, ali je dobar kao neki amaterski pesnik na lokalnoj pesničkoj večeri u nekom baru. On nije baš mnogo dobar, i ima ih puno takvih.

Da, sigurno. A šta misliš o svetom trojstvu – Oasis, Blur i Pulp – u nekom generacijskom smislu?
Damon ima užasne tekstove, a mislim da su Oasis, iako užasno mrzim jebene Oasis, njihovi tekstovi su verovatno mnogo bolji jer su mnogo direktniji i jasniji zato su verovatno veći bend.

Šta misliš, šta najviše privlači publiku, tekstovi, melodija, refren, na šta se kače slušaoci uglavnom?
Verovatno... Interesantna pitanja, jer moram sad odmah da razmišljam o njima. Voleo bih da mislim da ljude interesuje zaista dobra melodija, da se navuku na nešto i veoma jednostavni tekstovi.

Koji je tvoj omiljeni tekst?
Teško pitanje. Mislim da ga još nisam napisao.

Dobro, ali do sada?
Stvarno mislim da još nisam napisao. Još uvek radim na toj velikoj pesmi. Postoje bljesci koji se pojave, kao «Our love, don't mess with our love, our love is so much stronger» to je dobro, ali nije to to, još treba da radim na tome, ali u tome je i poenta ovoga: nećeš stići do vrha sedeći na klupi...

Zamalo da padnem sa stolice jer si rekao ono što nisam želela da kažeš stihove, jer mi se zaista mnogo dopadaju, i retki su stihovi koje toliko dobro znam kao ove, komunikativni su, govore sve što je potrebno i to samo u jednoj ili dve rečenice, zaista su savršeni. Kaži mi nešto, toliko ste svirali prošle godine i ono što sam čula vašem „live“ albumu «Thank You Goodnight Soldout...» mi je zaista fascinantno. Osećam na neki način, kao da je to potpuno drugi bend u odnosu na onaj koji je snimio sve one ploče u studiju. Šta ti misliš o tome?
Mislim da je još jedan izazov koji je pred nama taj da preskočimo jaz koji postoji između studijskog zvuka na pločama i koncertima. To nam je zaista ogroman izazov i zato mislim da nam je ova ploča na to skrenula pažnju mnogo više nego ikada. Mislim da nam je cilj za sledeći album da stvorimo ambijent i energiju koju imamo na koncertima. To će takođe pomoći i našim koncertima, stvoriti nešto što je i dalje moćno i skoro bombastično, a da ne zvuči arogantno i nadmeno... I zato je to toliki izazov. Ali, zato je i karijera ovog benda tako sjajna: biti suočen sa novim izazovima svaki put, to održava stvari svežim i novim.

Koliko ste se promenili u poslednjih desetak godina?
Baš zato što smo stalno suočeni sa svim tim izazovima, naš cilj je da ih prevaziđemo, a da ne budemo poraženi tim izazovima, da to ne dozvolimo. Ako postoji nešto što se promenilo, to je činjenica da svake godine postajemo sve snažniji i snažniji, kao jedinka, kao entitet, kao neki „blob“. Muzički, mislim da postoje neke osnovne, bazične stvari koje će uvek biti tu, ali mislim da ćemo uvek želeti da svaki novi izazov koji se pojavljuje sa svakim novim albumom bude nešto što će ljudi masovno razumeti i što će im se svideti, a da to istovremeno ne otuđi fanove koje već imamo, i nas same, da ne izdamo sami sebe. To je zaista ogroman izazov, napraviti nešto što može da bude popularno kao Britney Spears, a da pri tom ne stvaramo muziku kao što je njena.

Koju muziku smatraš najdostojanstvenijom danas, a da je pri tom i dalje izuzetno popularna?
Za to se mora odati priznanje Radiohead. Oni toliko probijaju granice na najrazličitijim nivoima a da su pri tom tako neverovatan, ogroman bend koji je napravio toliko fantastičnih, klasičnih pesama.

Šta za tebe znači "prodati se"?
Dobro pitanje, to je još jedan izazov koji nam preti. Mi svaki korak preduzimamo veoma pažljivo, nismo potpisali za neku veliku izdavačku kuću i kad god smo razgovarali sa ljudima iz tih kuća, želeli smo samo da odemo u kupatilo i povratimo. Nije da mi ne želimo da radimo za veliku kuću... Ali već sada vidimo, ne radeći za njih, kako one funkcionišu. Upoznaš nekoga i pomisliš: „Jao koliko sam srećan što ne radim sa ovom osobom“. Mada, u velikim kućama radi dosta kul ljudi i imam zadovoljstvo da poznajem dosta njih. To je omča. Ponovo jedna od tih stvari. Mislim da smo svaki korak do sada načinili veoma pažljivo, vodeći računa i pazeći da ne izdamo sami sebe i našu muziku.

Da li je romantika mrtva u tvom svetu, u tvojoj viziji sveta?
Nije. Nimalo. Daleko od toga. Zašto me to pitaš, zbog naziva one pesme?

Da, između ostalog.
Isto je i kad je u pitanju pesma „There's No Such Thing As Love“... Mnogi su mislili da ja tvrdim da ljubav ne postoji. Ali ako pažljivo slušaš tekst, stih koji ide za tim je – „Moram da ubedim sebe i druge da ljubav ne postoji“. Razlog što sam to rekao je to što je ono što sam smatrao ljubavlju u to doba moralo da bude redefinisano. Jer ponekad se na ljubav može gledati negativno, na primer, a to mi je zaista slomilo srce. Ja sam zaista voleo tu osobu, ali to nije ono što se zaista dogodilo. Nije ti ljubav slomila srce ili te izdala, više od toga je u pitanju... Ljubav je stvar za sebe, a to kako je mi vidimo i definišemo ono je što obično zajebe stvar. Isto to mogu da kažem i za romantiku. Više je nalik na pokušaj da se izbegne sudar. Više kao neko proročanstvo ili neko takvo sranje. Takođe, radi se dosta i o gubitku nevinosti. U nevinosti postoji određena doza romantike, a mi smo toliko nevinosti izgubili, svet više nimalo nije nevin i čitav album „No Cities Left“ je o tome - o ogromnom gubitku nevinosti i možda, ako uspemo da joj se vratimo ili makar da se setimo kakva je ta nevinost, možda bi nam to pomoglo u budućnosti.

Da li se nevinost može ponovo dobiti?
Mislim da nikada ne možeš da povratiš nevinost, ali možeš sebe da načiniš smernim, da zaboraviš na oholost i mislim da je to zaista važno. Da ne dozvoliš da prevlada gubitak nevinosti i da stalno pokušavaš da je vratiš, da ne zaboraviš na prošlost i ne budeš ohol prema svemu što ti nailazi u životu, ali ne da postaneš slabić. Mislim da čovek može da bude smeran i ponizan i da bude snažan uz sva iskustva koja je prošao.

Kako sprečavaš sebe da postaneš ciničan ili ironičan koji na sve gleda sivo ili ga ništa ne može uzbuditi?
Misliš, ciničan i ravnodušan? I to je deo svega. Ljudi kažu da je ovo što radimo melodramatično, ja se od toga naježim jer stvari koje ja smatram važnim ili koje me pogađaju, npr, ako govorim o bolu duše i koliko je to zajebano, to nije melodramatično, posebno ako se radi o smrti miliona ili hiljada ljudi, svejedno. Ja nisam melodramatičan, mislim, ako slomim nokat i napišem pesmu o tome, to znači da sam zaista bio uznemiren jer sam slomio nokat, ali to bi bilo melodramatično. Ali, ako govorim o smrti hiljade ljudi i pitam se šta ćemo uraditi da bi to izbegli u budućnosti i možda bi svi trebalo da se volimo a ne da pokušavamo da se poubijamo, da li je to melodramatično? Mislim da nije, uopšte, jer to je ono što se dešava svakog jebenog dana naših života. Svaki put kad gledaš vesti, negde je neki rat i ljudi ginu. Zašto ratuju, zašto se bore, bog sveti zna, ali to mora da prestane. Zar je to melodramatično? Ne znam, ali mislim da nije. Zato mislim da su to stvari koje me sprečavaju da postanem ironičan kad pišem. Mi smo veoma emotivni, naša okolina dosta utiče na nas i drugi ljudi i ono što im se dešava, ljudska patnja nas dosta pogađa i mislim da pokušavamo da pomognemo na način na koji to najbolje možemo. Toliko je birokratije i stvari koje smetaju i onemogućavaju ljudski napredak i kada bi mogli da se provučemo kroz to, da presečemo našim pesmama i dopremo do nekoga direktno i utičemo na njihov život na način koji će ih naterati da razmisle kakav će i koji biti njihov sledeći potez prema drugim ljudima, mislim da to može da bude snažna stvar, mnogo snažnija nego bilo kakvo potpis ili bilo kakvo oružje.

Da li bi se preselio u Evropu?
Nisam video dovoljno mesta u Evropi, ali bih, živeo bih u Evropi, preselio bih se za sekund ako bi me primili. Zavisi gde. Mislim da ne bih mogao da živim u Nemačkoj, ali mogao bih da provedem neko vreme u Belgiji, Francuskoj, Holandiji, dopala su mi se ta mesta.

Zaista bi trebalo da dođeš u Srbiju, svidelo bi ti se.
Stvarno bih voleo. Ne postoji mesto na zemlji koje ne bih posetio, mislim, do sada nisam previše putovao.

Šta misliš o distribuciji muzike preko interneta?
Ljudi će to uvek raditi. Ako će skidati muziku, oni će to raditi. Ja nemam dece, ali da imam, ako to oduzima hleb iz usta moje dece, onda će se pojaviti neka karmička policija koja će to regulisati, svejedno. Ako rade nešto što nije u redu, mada mislim da će ljudi skidati muziku ali i dalje kupovati muziku. To je jedna određena vrsta ljudi koja samo skida muziku, a to su oni koji ionako nikada ne bi kupili ploču. To su oni koji će uzeti sve što je besplatno, ali će uzeti bilo šta što je besplatno, razumeš? Nije da ih interesuje da kupe bilo šta, oni su samo zainteresovani za stvari koje su besplatne.

Misliš da vam to pomaže ili ne kada je u pitanju karijera?
U ovom delu naše karijere, stvarno me nije briga da li ljudi skidaju besplatno naše pesme ili ne, ako uživaju u muzici, to je sjajno. Ako ne uživaju, već samo bace taj fajl i to je u redu, jer to onda znači da ne razumeju. Kada bih imao vremena da skidam muziku i da stalno tražim novu muziku, ja bih je skidao, ali bih kupovao ono što mi se dopada. Volim da otvorim disk i vidim šta ima unutra, mislim da to tera umetnike da budu mnogo kreativniji i stvaraju bolje ploče, muziku koju bi ljudi želeli da imaju. To što muzička industrija krivi skidanje muzike za veliki pad u prodaji diskova je opravdanje, meni se čini da je kvalitet muzike toliko lošiji i sve gori. Pobogu, The Killers su prodali pola miliona ploča u Americi, a oni su užasni.

Koja ti se savremena muzika sviđa i, posebno, koji kanadski bendovi?
Uglavnom bilo koji kanadski bend kojeg možeš da se setiš mi se verovatno dopada.

Ti si patriota ili...?
Ne, već se zaista radi o dobroj muzici, mi se svi znamo, ali su stvarno dobre stvari u pitanju.

Da, baš mi izgledate kao velika zajednica, nalik na hipike? Da li je to samo naš utisak, to što mislimo da ste kao neka velika umetnička porodica?
Nismo baš kao porodica, definitivno postoji prijateljstvo, da se bilo kom bendu dogodi nešto zaista tragično, jasno je da ćemo svi pomoći, i zato je to neka vrsta zajednice, Montreal i Toronto, između bendova iz ova dva grada, ljudi pomažu jedni drugima, tako sve funkcioniše.

Tvoja omiljena ploča iz 2004?
Mrtva trka između benda Stars i The Arcade Fire.

Šta ti lično očekuješ u 2005.godini, pored novog albuma, i kako ti se čini da se zvuk benda promenio tokom ovih desetak godina?
U 2005. godini nas čeka još toliko koncerata, jer svet je ogroman ima toliko mesta koje treba obići, idemo u Australiju po prvi put što bi trebalo da bude interesantno, nadam se da ćemo jednog dana moći da dođemo i kod vas.

Nadam se, vrlo uskoro.
I ja se nadam, u pitanju je samo kako uklopiti sve to, a ne vidim da je to preterano teško. Mislim, kad smo već u Evropi, ništa nije toliko daleko.


(c) 2005. Svetlana Lazić, pop depresija, TIME OUT
NIJE DOZVOLJENO KORIŠĆENJE TEKSTA BEZ DOZVOLELESLIE FEIST INTERVIEW MP3