Ne postoji drugi izraz nego 'sreća'. Sreća što po treći put u životu, u proteklih deset godina, gledam Stiva Vina kako svira i peva u Beogradu. Za generaciju mojih poznanika i prijatelja, Stivi je nešto kao 'stariji brat'. Uz njegove pesme i 'Tajanstveni voz' smo odrasli, uz koncert u KST-u neki od nas dobili su snagu da izdrže i ostanu u Beogradu, opet, kada se ukazala prilika, neki su ušli u promoterski posao sa željom da ga opet vide u Beogradu. Svaki trud se nagrađuje. Možda je samo za neke 'slučajeve' potrebno da prođe više vremena. Nekim prijateljima sve možeš da kažeš čak i kada ih viđaš tri puta u deset godina... Ovaj intervju nastao je iz tri puta i više sati razgovora i pokušaja. Don't ask why... Više je neobavezan razgovor na 'slobodne teme', nego što je 'ozbiljan' razgovor sa 'ozbiljnim' umetnikom. Drago mi je što je tako. Retko vam se ukaže prilika da sa svojim idolom pričate do 3 ujutro u prijateljskom kafiću u centru grada i da čekate fajront... Sa Stivom Vinom razgovarala je Svetlana Đolović.

photo (c) Danas

PD>Krenimo od novog albuma – ’Tick Tick Tick’ je nedavno objavljen i na njemu se nalazi jedna neobična saradnja – romanopisac Džordž Pelekanos (George Pelecanos) je napisao tekst za pesmu ’Cindy, It Was Always You’. Reci mi nešto o poznanstvu sa Džordžom, kako je došlo do toga da sarađujete i uopšte o tvojoj ljubavi prema kriminalističkoj prozi?
SW>Oduvek sam voleo tu vrstu književnosti, od Agate Kristi (Agatha Christie) koju sam čitao kao dečak preko Rejmonda Čendlera (Raymond Chandler) i Rosa Mekdonalda (Ross MacDonald) kasnije. Kriminalistička proza je verovatno nešto što je ’posebnost’ Los Anđelesa i njegove okoline - pisci poput Džemsa Ilroja (James Ellroy) i Rejmonda Čendlera ’proslavili’ su Los Anđeles, tako da sam ja, živeći tamo, logično postao ’fan’. Stvaralaštvo Džordža Pelekanosa upoznao sam tek pre 7 ili 8 godina, kad mi je neko pomenuo da ima 'taj neki' pisac koji u svojim romanima pominje Dream Syndicate i neke razne bendove... Meni je to bilo neverovatno. Ubrzo sam počeo da čitam njegove romane i postao obožavalac. Kada smo pre četiri godine snimali album 'Here Come the Miracles’, neko od naših zajedničkih poznanika predložio je da Džordž napiše tekst za buklet. Složili smo se, ispalo je sjajno i od tada smo počeli da se družimo kod njega u Merilendu i Vašingtonu, dolazio je na naše koncerte i ispostavilo se da je on stvarno jedan izuzetan lik, jednostavan i pristupačan. Ostali smo u kontaktu preko e-maila sa puno tema za priču – obojica volimo sport i slušamo sličnu muziku, posebno delimo ljubav prema soulu. Pre nekoliko godina on je sa još nekim piscima - Hanterom Es Tompsononom (Hunter S. Thompson) i Karlom Hajesenom (Carl Hiaasen) - učestvovao na albumu Vorena Zivona (Warren Zevon). To mi se učinilo kao zanimljiva ideja da neko ko zapravo nije muzičar učestvuje u pravljenju pesama. Pozvao sam ga i predložio da napiše tekst za neku pesmu. On se zahvalio na poverenju uz napomenu da nikad nije pisao tako nešto. Posle malo ubeđivanja, poslao mi je dva teksta i oba su bila odlična, napisana na potpuno drugačiji način od onoga kako muzičari obično pišu tekstove. Ja sam ubrzo ’ozvučio’ njegove reči i jedna od tih pesama je završila na ovom albumu.

PD>Tusonska trilogija se završila ovim albumom. Kako je uopšte došlo do toga da snimate u Arizoni i koliko je prijateljstvo sa Hau Gelbom (Howe Gelb -Giant Sand) uticalo na to?
SW>Pre pet ili šest godina došao sam do one tačke u karijeri gde je trebalo promeniti nešto, a da nisam tačno znao šta. Iznutra sam proživljavao nešto što bi se moglo nazvati ’muzička kriza srednjeg doba’. Bilo je neohodno da se dogodi nešto novo. Razgovarao sam sa prijateljima o tome u nadi da će mi oni dati neki nagoveštaj promene. Među njima je bio Hau, pričali smo posle jednog koncerta u Londonu. On je tada pomenuo da u Tusonu ima jedan sjajan studio ’Wavelab’, prilično jeftin i sa odličnim uslovima za rad. Pozvao me da dođem tamo i da probam nešto novo. I na putu za Arizonu, Lindi sam rekao da verovatno nisam normalan da idem iz Njujorka, gde ima milion najrazličitijih sudija, i prelazim pola Amerike da snimim album... Ona je rekla da treba da odemo i vidimo šta će biti. I to se ispostavilo kao fantastično iskustvo - tamo je nastala najomiljenija ploča cele moje karijere (Here Come The Miracles). Bilo sam jako srećan i samim tim sam se vratio na isto mesto dve godine kasnije i takođe sam bio zadovoljan rezultatom (Static Transmission). Pre snimanja ovog albuma pomislio sam da je možda ponovo vreme za promenu, ali gotovo da sam se navikao na udobnost rada tamo – volim to mesto, jednostavno je i opušteno, volim snimatelja Krega Šumahera (Craig Schumacher), i to je dovoljno razloga da se vratimo tamo još jednom. Sve u svemu, mene veoma inspiriše promena, sve što je novo, drugačije - situacije, ljudi, mesta, muzika i mislim da je uskoro vreme za nešto novo. Još uvek ne znam šta, ali desiće se.

PD>Da li je boravak u Arizoni uticao na tvoj način pisanja pesama?
Ne, pošto ja sve pesme pišem u Njujorku. Najbolje pišem kada sam kod kuće i kada se ništa ne dešava. Boravak u Tusonu je verovatno uticao na pristup snimanju albuma, na naše međusobne odnose, neke stvari smo radili drugačije nego ranije. Meni, koji sam odrastao u Los Anđelesu i sada živim u Njujorku, život u velikom gradu ima svoje zakonitosti – uvek moraš da planiraš stvari unapred, da budeš brz, da ne gubiš korak sa dešavanjima. U tom smislu, Njujork je sumanut – da bi bio u toku svaki deo dana mora da bude osmišljen, pa tako i cela godina, a onda i život sam. Sa druge strane, u Tusonu vreme kao da stoji ili kao da ne postoji. Planovi se svode na to da li ćeš uveče izaći sa nekim na pivo ili ne. Taj opušteni, lenji ritam koji smo zatekli tamo, prilično je uticao na snimanje sva tri albuma. Umesto da smo se iznuravali u studiju dok svi ne budu zadovoljni, jednostavno smo se zabavljali. Kad ne ide, ostavimo sve, odemo da pojedemo neku meksičku hranu i vratimo se da probamo ponovo. Za mene je to bio nov način rada, s obzirom na to da sam ’workaholic’ i da imam snažnu radnu etiku. Nastojim da tokom dana uradim što više stvari. U stanju sam da i po 16 sati provedem radeći i da napravim pauzu tek za večeru. Dok smo bili tamo, satima smo sedeli razgovarajući o bilo čemu. I ta opuštenost se čuje na albumu.

PD>U jednoj fazi svoje karijere radio si u prodavnici ploča Rhino Records u Los Anđelesu. Kako je to iskustvo uticalo na tvoje stavove, o muzičkoj industriji i kako je uticalo na tebe kao nezavisnog muzičara?
SW>U to vreme moj posao je bio da naručujem nezavisna izdanja za tu prodavnicu. To je bilo drugo vreme, nije bilo tako puno bendova koji su sami izdavali svoje albume, nije postojala mreža za distribuciju te muzike. Tek si na turnejama po lokalnim klubovima mogao da upoznaš publiku sa svojim pesmama, i to na nekakvim ’večerima indie muzike’. Dakle, u to vreme uopše nije postojalo tržište za ovakvu muziku, ali je to stanje bilo uzbudljivo sa jedne druge strane. U isto vreme ja sam svirao sa Dream Syndicate, R.E.M. su počinjali u Džordžiji, Sonic Youth u Njujorku, a the Replacements u Miniapolisu. Svi ti bendovi, širom zemlje, nezavisno jedan od drugog pokušavali su da urade istu stvar - da stvaraju muziku koju vole u svetu muzičke industrije koja neće da čuje za njih. I uspeli smo da uradimo svoju stvar. Rad u prodavnici Rhino Records je bilo fantastično iskustvo, neka vrsta fakultetskog obrazovanja. Proveo sam dve godine u jednoj od najboljih i najraznovrsnijih prodavnica, ne samo u L.A.-ju, nego bilo gde. Po ceo dan sam slušao najopskurniji bluz, kantri, rege ili pank rok, i istovremeno ’visio’ sa raznim muzičkim fanaticima. Tu sam naučio da proširim svoje vidike i steknem nove ideje o muzici i onome šta ću raditi ubuduće. I pre toga sam bio posvećeni slušalac muzike, a od tada sam još veći. Bilo je to sjajno iskustvo i moj poslednji regularni posao.

PD>Sada kada si puno radno vreme rok muzičar, kultna ličnost, indie zvezda ili ... (...šta god da sam ...op. SW) ...kako ti prija takav život, sa tvojim navikama i tvojom disciplinom?
SW>Sada mi je lako i lepo, kako se to već kaže. Mnogo više sam bio uznemiren i zabrinut u svojim dvadesetim kada mi se sviđalo to što radim, ali sam se u isto vreme plašio da će sutra sve nestati. Sa svakom pločom Dream Syndicate kao i sa prvim solo pločama, mislio sam: ’Šta ako se nikom ne dopadne novi album? Šta ako niko ne dođe na koncert? Nikada više neću moći da napišem pesmu...’ Danas više nemam takve brige, zato što znam da ono što volim mogu da radim dok god sam u stanju – imam odanu publiku svuda u svetu, koja svake godine dolazi na moje koncerte. Nema razloga za brigu, sasvim sam zadovoljan svojim životom. Najveći pritisak koji namećem sebi ne dolazi od muzičkog biznisa, već od same muzike. Srećan sam kad mogu da napišem dobru pesmu, nesrećan sam kad ne mogu. Isto je i sa koncertima. Ne brinem toliko o poslovnoj strani svega toga. Život u Njujorku je super. On je stalna inspiracija sa svim što se tamo dešava. Nemoguće je da ti ponestane ideja u Njujorku. A lako možeš da ih nađeš toliko, da potraju ceo život.

PD>Wall Street Journal je, povodom izlaska tvog tribjut albuma i 25 godina karijere, prošle godine objavio veliki članak, što izgleda kao dug starih fanova, onih koji su nekoć kao koledž studenti slušali tvoju muziku, a danas su ‘odrasli’ i bave se 'japi' poslovima. Kako ti se danas čini tvoja publika, viđas ih uživo trećinu godine i imate uzajamno veliko poštovanje i posvećenost...
SW>Da, odnos između muzičara i publike mora da bude dvosmeran. U mom slučaju, stvari su se donekle promenile u poslednje vreme. Do pre nekoliko godina moja publika su bili moji vršnjaci, ljudi kao sto sam ja. Ali u poslednjih 5 godina, od izlaska albuma ‘Here Come the Miracles’, stekao sam sasvim novu, mlađu publiku i to je veoma uzbudljivo za mene i obavezujuće u neku ruku. Neke ljude viđam na koncertima iz godine u godinu i tako 10, 15 godina, posle svirke se ispričamo, kažu mi sta ima novo – takav je slučaj recimo i sa Draganom Ambrozićem ovde, koga znam deset godina – to je kao da dođete u posetu starom prijatelju. U isto vreme, danas na svojim koncertima srećem ljude koji imaju po dvadeset godina i trenutno pomislim – ‘Čoveče, ti si se rodio kad sam ja snimio prvi album!’ I onda shvatim da oni na isti način saznaju o mojoj muzici, kao što sam i ja otkrivao muziku iz šezdesetih kad sam bio klinac. Prva reakcija kad vidim nekog tako mladog na mom koncertu je: 'Otkud vi znate ove pesme?' I onda shvatim da sam i ja sa dvadeset godina slušao Bo Didlija i razne opskurne garažne bendove i to je isto kao i danas. Ljudi koji dolaze na moje koncerte vole muziku, gladni su muzike, to su ljudi sa dobrim kolekcijama ploča ili diskova, jednostavno, to su oni koji muziku shvataju na ozbiljniji način. To su ljudi sa kojima mogu da razgovaram posle koncerata i siguran sa da imamo nešto zajedničko. I ponekad me i samog iznenađuje koliki sam ‘mjuzik-džanki’. Čak i među mojim prijateljima ima mnogo onih koji su prestali da slušaju muziku, dok mene ona neprestano uzbuđuje. Ako imam vremena, u novom gradu, prodavnica ploča je prvo mesto gde svratim.

PD>Imaš li vremena da istražuješ novu muziku, nove trendove?
SW>O da,naravno. I s obzirom na zagriženost u stanju sam da preslušam 100 ploča dok ne nađem jednu koja mi se dopada i kada je nađem - odlepim od sreće. Ljudima često nije jasno odakle mi želja da se bavim traženjem nove muzike, ja kažem ne samo da me loži pisanje i sviranje pred publikom, već je i samo to što sam posvećeni slušalac muzike dovoljno uzbudljiva stvar u mom životu. Ove godine, recimo, jedan od omiljenih albuma mi je LCD Soundsystem – album koji sam otkrio sasvim slučajno i ispostavilo se da je u toj muzici sve ono što najviše volim upakovano u jedno – od grupe the Fall preko plesne muzike do svega ostalog... Takva otkrića podmlađuju i čine život uzbudljivijim.

PD>Čime bi se bavio da nisi postao muzičar?
SW>Pored toga što sviram gitaru i pevam, ja sam u suštini najviše autor, pisac. Uživam u pisanju. Sve mislim da ću jednom možda napisati i roman. Pesmu možeš da napišeš za dva minuta, to je zabeležen trenutak u vremenu, za roman je ipak potrebna određena disciplina.

PD>Imajući u vidu tvoj današnji status u svetu alternativne muzike, kada bi mogao da biraš grupu muzičara sa kojima bi najviše voleo da sviraš, ko bi oni bili?
SW>Ja sada nastupam sa njima. Danas imam najbolji bend koji sam mogao da poželim. Ima razloga što sviram sa Lindom (Linda Pitmon) i Džejsonom (Jason Victor) tako dugo. Uz Erika (Eric Van Loon) na turneji i Dejva (Dave DeCastro) u studiju, ovo je daleko najbolji bend sa kojim sam ikad svirao. I mi se očigledno nismo slučajno našli tu gde jesmo. Moj drugi izbor pao bi na bend Majlsa Dejvisa (Miles Davis) koji je nastupao ovde (u Beogradu) 1973. Kad bih se vratio u prošlost, i mogao da biram, izabrao bih njih.

PD>U tekstovima tvojih pesama često se može čuti reč ‘freak’. Reci mi nešto o toj svojoj fascinaciji ljudima koji su drugačiji na jedan dobar, pozitivan način?
SW>Za mene frikovi nisu ljudi kojih se treba kloniti, koji me plaše ili koji mi se ne sviđaju. 'Frik' je za mene kompliment. Volim autsajdere, ljude koji se usude ne samo da budu drugačiji, već i da pogreše ili da povremeno budu loši, čudni ili izopšteni iz društva. To su ljudi koje nalazim među svojim herojima, među svojim prijateljima, u svom bendu. Zahvaljujući njima svet je mnogo zanimljiviji. Danas se većina trudi da se prilagodi, bilo time što nose odela sa kravatom ili tako što slušaju određenu muziku ili gledaju određene programe na televiziji. Ja volim one koji se ne uklapaju – neprilagođene.

PD>Ima puno muzičara koji su ‘ostavili’ karijeru u osamdesetim, i praktično žive od stare slave. Sa druge strane, ti si savršen primer pravog savremenog umetnika – ideš u korak s vremenom i istovremeno ostaješ veran svom stilu. Kako danas gledaš na vreme sa grupom Dream Syndicate i kako je to profilisalo tvoju sadašnju publiku, s obzirom na to da i danas ima puno onih koji dolaze na tvoje svirke zbog tog dela karijere?
SW>Mislim da sam napravio dobar balans između prvog i drugog dela karijere. Veoma sam ponosan na ono što sam radio sa Dream Syndicate, volim te albume i uživam da sviram uživo pesme sa njih, oni za mene imaju posebno značenje, ali ne želim da se "šlepam" uz njih. Mislim da su moja najbolja tri albuma – poslednja tri. Danas mnogo više uživam u onome što radim – zabavnije je, jednostavnije i bolje. Kada ljudi govore o Dream Syndicate uvek kažem: ‘To je bilo super, ali ovo što sada radim je bolje!’ Ne znači da mi se ono pre nije sviđalo ili da ga se odričem, već zaista tako mislim. I mnogi mi to govore, a ja to osećam u sebi. To je dobra kombinacija – kad sam na bini mogu da sviram nove pesme i da mi ne bude neprijatno zbog njih dok sviram stare pesme na koje sam ponosan i koje mnoge ljude u publici učine srećnim. Dream Syndicate je bio dobar bend i to je bilo veoma uzbudljivo vreme za mene, ne samo zbog muzike već je tada sve bilo ‘prvi put’ – prvo snimanje, prvi koncert, prva turneja- to je neponovljivo ushićenje i od tada ništa nije isto. Ali danas sam srećniji dok pišem pesme i one mi se više dopadaju.

PD>Jednom si izjavio da si uopšteno zadovoljan onim što si uradio za ovih 25 godina. Da li je bilo nekih kompromisa koje danas ne bi napravio i da li bi nešto ipak uradio drugačije?
SW>Mislim da sam jednom nosio košulju koja mi se baš nije dopadala i jednu celu nedelju sam proveo sa stvarno lošom frizurom...(smeh) Ali u stvari i nema. Možda bih promenio neke sitnice – remiksovao bih neke stare albume – sredinom osamdesetih produkcija je bila specifična, danas bih, recimo, ukinuo reverb... Imao sam sreće da budem dovoljno popularan da pravim muziku kakvu želim i da idem na turneje, ali opet i ne toliko popularan da bi iko mogao da me pritiska u vezi s tim. To je savršena ravnoteža. Ako se novi album Robija Vilijamsa (Robbie Williams) ne proda dobro, hiljadu ljudi će izgubiti posao, neki će ostati bez novogodišnjih poklona, puno ljudi zavisi od toga koliko će on biti uspešan. Za mene to ne važi. Jedino je važno da budem srećan. I da nema pritiska. Ako se meni dopada ono što sam uradio, i ako sebi mogu da priznam, bez zavaravanja, da je nešto što napravim dobro ili loše (a u dubini duše uvek znaš), onda će i publika prepoznati to što ja smatram da je dobro. Čak i kad ti je potrebno da drugi ljudi vrednuju tvoj rad kao dobar, ti iznutra uvek znaš da li je to vredno ili nije. Čak i kada dozvoljavaš da te drugi obmanu da je dobro ono što nije, ti u sebi uvek znaš kakva je prava istina. I to je za mene razlika u odnosu na početak karijere – danas tačno znam kada je nešto dobro, a kada nije i kako to mogu da promenim. Pre dvadeset godina, snimao bih ploču i nadao bih se da će ispasti dobro. Danas snimam albume sa ‘očekivanim ishodom’ – znam kako da napravim pesmu i ako još bude dobra tim bolje. Zato je danas sve mnogo zabavnije.

PD>Reci mi nešto o tvom posebnom statusu u Evropi i po čemu je on drugačiji od američkog?
SW>Ne volim kada moram da delim publiku, posebno što je svako mesto priča za sebe. Kao što je svako veče drugo iskustvo, tako je i svaka godina na istom mestu drugo iskustvo. To što sam redovnije i više nastupao po Evropi tokom svih ovih godina, uticalo je da moj status ovde bude poseban - imam veliku i veoma odanu publiku. U poslednje vreme mnogo češće sviram u Americi, tako da se sada i tamo menjaju stvari.

PD>Misliš li da je u poslednjih pet, šest godina došlo do ‘revalorizacije’ tvoje karijere u Americi?
SW>Da, sigurno. Sa albumom ‘Here Come The Miracles’ nastala je prekretnica u sagledavanju moje solo karijere. Tokom devedesetih potpuno sam zapostavio koncerte u Americi. To je bilo glupo i nesmotreno s obzirom da sam u to vreme suviše uživao i zabavljao se u Evropi. Ali evo sada stvari ponovo dolaze na svoje. Sada mnogo više sviramo po Americi. Mada je vrlo čudno da i dok uopšte nismo svirali u Americi - tamo smo prodavali daleko najviše albuma nego bilo gde drugde. Jednostavno zato što tamo živi mnogo više ljudi. U Americi je totalno druga perspektiva jer je ogromna zemlja. I ima jako puno ljudi koji vole moju muziku, samo je trik pronaći ih.

PD>Iz perspektive stalnih putovanja i praćenja muzičke scene, da li u ovom trenutku Amerika više utiče na Evropu ili obrnuto?
SW>Svako utiče na svakoga, i to nije fraza. Mi smo malopre pričali o malom, ali čuvenom i vrlo uticajnom radiju iz Santa Monike u Kaliforniji KCRW i ja sam se zapanjio da vi ovde uopšte znate za njih. Ja sam odrastao slušajući ih u Los Anđelesu a evo i vi ovde u Beogradu danas to možete. I to je dokaz da svako danas utiče na svakoga. Kada smo ranije bili na turneji po Evropi, uvek smo nastojali da otkrijemo neki novi 'kul' lokalni bend za koji niko drugi ne zna. Danas, zahvaljujući internetu, svako može da otkrije muziku sa bilo koje strane sveta. Danas je sve dostupno i svi traže to uzbuđenje u novoj muzici koju drugi još nisu otkrili. A taj način pretraživanja je istančao ukus i želje ljudi i olakšao im da pronađu ono što im se najviše dopada. I to ne samo u muzici – ranije su ljudi jednostavno hteli najobičniji čizburger, a danas hoće zemičku od "takvog" brašna, meso "te" vrste, iz "te" zemlje, sir "te" debljine i "te" masnoće. Tako je i sa filmovima – svako sada ima svog omiljenog opskurnog reditelja za kog niko drugi ne zna. Svako može da pronađe ono što ga zanima. A to pomaže i meni, tako da oni koji vole to što ja radim , gde god da se nalaze, mogu da pronađu moju muziku.

PD>Za kraj neizbežno pitanje o Denu Stjuartu (Dan Stuart - Green On Red) i slučaju ‘Danny and Dusty’. Hoćete li ponovo raditi zajedno?
SW>Deni ja smo bili najbolji prijatelji pre dvadeset godina. Onda smo se nekako razišli. On se pre tri godine preselio u Njujork i od tada se ponovo družimo. On je u jednom trenutku prestao da svira i snima i ja sam ga pitao da li se povukao, na šta je on odgovorio da se samo umorio. Pre tri meseca odsvirao je koncert sa Green On Red u Tusonu i to je bilo prvi put da je nastupao uživo posle 10 godina. To je prošlo jako dobro, tako da je ohrabren. Odlučili smo da uskoro snimamo novi album, do kraja godine ćemo napisati sve pesme i početkom sledeće godine ulazimo u studio.

(c) 2005. Svetlana Đolović, pop depresija
NIJE DOZVOLJENO KORIŠĆENJE TEKSTA BEZ DOZVOLE