Posle komercijalnog vrhunca koji su Wilco dostigli albumom Summerteeth [1999. Reprise], Jeff Tweedy je, namerno ili slučajno, rešio da imidž alt-country heroja zameni imidžom alt-rock vizionara, prolazeći na tom putu kako kroz ozbiljne duševne potrese tako i kroz personalne promene u svom najbližem okruženju.

Odlazak njegovog najvažnijeg saradnika Jaya Bennetta, označio je dolazak hladnijih dana za bend, racionalnijih i eksperimentalnijih, takvih da su poslednja dva albuma Yankee Hotel Foxtrot i Ghost Is Born [oba za Nonesuch] prikazali grupu u nešto drugačijem, nekomunikativnijem svetlu, prečesto kao skupinu nadahnutih masturbatora kojima je forma postala važnija od suštine, kao grupu samozadovoljnih lovaca na savršeni produkcijski trik ili aranžmanski obrt, te Tweedyja kao dekonstruktora klasične rock pesme.

Tek poneka numera na tim albumima podsećala je na njegov autorski talenat, potiskujući performerske veštine u drugi plan, u korist mladih i raspoloženih saradnika u njihovim instrumentalnim egzibicijama.

I taman kada smo pomislili da su se Wilco oprostili od starih vrednosti usvajajući otuđeni modernizam kao svoju novu filosofiju, dogodio se Kicking Television [2005. Nonesuch] da podseti da Wilco JESTE najveći američki bend (na altenativnoj sceni). Reprezentativan uzorak od 23 pesme sa njihova četiri koncerta održana u čikaškom pozorištu Vic, maja prošle (2005) godine, našao se na dva diska ovog neverovatno uzbudljivog izdanja koje predstavlja prvenstveno osvrt na dva pomenuta poslednja albuma. Kao svojevrsno ljubavničko razuveravanje ili prijateljsko ubeđivanje, Jeff Tweedy sve vreme podseća da nije poludeo, da nije postao samoproklamovani mesija, podseća sebe da je on čovek koji nas voli i da nije zaboravio kako se tera usamljenost’...

Kao da je ovaj album i njemu samom bio potreban, u cilju svojevrsnog pročišćenja. Amerika je surova, koncerti su oduvek bili pravi i suštinski test vrednosti jednog benda - ako opstaneš na putu, znači da vrediš i to je najdragocenija škola, čije su lekcije više nego dobro savladali Jeff i ekipa.

Lakoća i jednostavnost sa kojom su pročešljali poslednje studijske radove, apsolutno je čarobna i puno duguje novom maestalnom gitaristi Nelsu Clineu koji je vratio u modu gitarski solo kao neophodni sastojak velikog rok koncerta. Pored minimalnih inovatorskih rešenja u nekoliko pesmama, prenesenih iz studijskih verzija, ovo je klasičan rock album, staromodan i neverovatno iskren prikaz mentalnog stanja benda koji nije zaboravio svoju publiku.

Sentimentalan i topao, raskošan i grandiozan, a ipak intiman i mali, Kicking Television, koliko vraća Wilco njihovim korenima, toliko im otvara nove vidike - kako da nađu pravu meru u svim stvarima ostajući verni sebi, a ne izneveravajući publiku.

Svi koji su ih ikad videli uživo, znaju o čemu govorim, a svi koji nisu, posle slušanja ovog albuma, sigurno će to silno želeti.


/Korišćenje teksta u celini ili u delovima nije dozvoljeno bez dozvole autora teksta/