:PD RECENZIJe::. LAY IT DOWN .::. THE WAY I SEE IT .::. CARDINOLOGYW
Nekoliko recenzija iz novembarskog (11-2008, #444) i još jednog broja HUPER-a
 AL GREEN LAY IT DOWN [BLUE NOTE]
Uvek sam se divio umetnicima koji i posle nekoliko decenija kontinuiranog rada, dvocifrenog broja albuma i sambogzna koliko koncerata, uspevaju da budu potpuno novi, sveži i nadahnuti. Velečasni Al Green jedan je od njih. Jedan iz "Lige izuzetne gospode", uz Dylana, Younga, Vana...
U 2008, u 62. godini života, napravio je Lay It Down, verovatno jedan od tri najbolja albuma u karijeri koja je odavno ušla u četvrtu deceniju. Posle dva Blue Note albuma sa legendarnim producentom Williejem Mitchelom ("I Can't Stop" iz 2003. i "Everything's OK" iz 2005), smena generacija na dirigentskoj poziciji u prvi red, uz bok Greenu, izbacila je bubnjara Ahmira"?uestlove" Thompsona, lidera folk-hop pionira The Roots i klavijaturistu Jamesa Poysera, kreatora hitova za sve bitne i aktuelne r&b i hip-hop zvezde, u rasponu od Jill Scott do Commona... Kao statiste sa zadatkom "?" i James izabrali su ljude koji znaju kako izgleda život sa hitom broj 1 na top-listama sa obe strane Atlantika - Johna Legenda, Anthonyja Hamiltona i Corrine Bailey-Rae. Tim bez zvezda nije tim koji se pamti, ali titulu donose igrači koji "srce ostavljaju na terenu". Timski igrači su i ovoga puta učinili da zvezde daju svoj maksimum i omoguće jedinom superstaru u ovom društvu da prikaže svoju magiju. Uz Dap-Kings duvače i gudače pod supervizijom Larryja Golda, ovaj Al-Star skup stvorio je vanvremensku ploču koja će se pamtiti, slušati i prepričavati godinama...
Lay It Down je podjednako religiozan i sekularan, konstantno intiman i nežan, a za sve koji to dopuste romantičan i optimističan. Ovo je album koji život čini lepšim i boljim. Prosto poželite da se uz njega opet zaljubite, u ženu/muškarca koju samo što niste upoznali ili u nekoga s kim ste već toliko godina zajedno. Svaka pesma je "vaša" pesma i traži da joj se posvetite potpuno i bez zadrške. 45 minuta čiste magije i PD album godine bez većeg razmišljanja.
RAPHAEL SAADIQ THE WAY I SEE IT [SONY]
U doba pre interneta jedan letimičan pogled na CV Raphaela Saadiqa nekoga ko nije ljubitelj modernog r&b zvuka ili neo-soula, značio bi i završetak interesovanja za čoveka koji je slavu stekao kao mastermajnd iza grupa Tony! Toni! Toné! i Lucy Pearl ili kao producent blokbastera za Macy Gray, TLC, the Roots i D'Angela. Internet je na sreću, idealan za širenje interesovanja i davanje (druge?) šanse. U slučaju trećeg studijskog albuma Raphaela Saadiqa, The Way I See It, propustili biste jedan od najboljih soul albuma godine.
Nadahnuto, vešto, s puno stila i osećaja Saadiq je revitalizovao eru, čiji heroji su tokom 2008. jedan za drugim odlazili u istoriju. Ispratili smo u večnost Isaaca Hayesa, Normana Whitfielda, Levija Stubbsa, a The Way I See It kao da je nekrolog koji je napisan u njihovu slavu. U mešavini Motowna i Staxa, uz ljubavne vinjete dostojne Holland-Dozier-Holland ekipe i ugledne goste - Stevie Wonder, Jack Ashford, Jay-Z, Joss Stone - ističu se pesme "Big Easy", "Never Give You Up" i "Sure Hope You Mean It".
Vrhunac albuma za mene nesumnjivo predstavlja trenutak pred solo Steviea Wondera na usnoj harmonici u pesmi "Never Give You Up". Raphael Wondera najavljuje sa "Želim da pozovem gospodina Stivija Vondera na MOJ album. Hajde Stivi!", a iz svake njegove reči izbija sreća i divljenje...
Za nostalgične, zaljubljene i romantične ovo je album koji se ne propušta.
RYAN ADAMS & THE CARDINALS CARDINOLOGY [LOST HIGHWAY]
Sigurno će neko recenziju nove ploče Ryana Adamsa početi pričom o njegovim problemima s alkoholom, drogom, njegovom hiperpodukcijom – samo tokom 2005. objavio je tri studijska albuma – neuračunljivom ponašanju... Koga to zanima? Ryan Adams & the Cardinals albumom Cardinology postavili su kamen temeljac za sledećih deset godina "još novije američke kosmičke muzike". Album koji je podjednako omaž Dylanu, Youngu, Greatful Dead ili Gramu Parsonsu, baš koliko i Springsteenu, U2 ili Whites Stripes. Ploču koja ispunjava i nadahnjuje.
Mogu da pričam o pesmama pojedinačno: od početnih stihova prepunih nade pesme "Born Into a Light", preko hitično-introspektivne "Fix It", do autobiografske "Stop". Ali neću. Ovo je album koji se sluša. Svaka priča o pesmama ne može da dočara lepotu muzike i stihova. Ako dozvolite sebi, zažmurite i isključite se od okolnog sveta samo na trenutak dok slušate npr. lament "Natural Ghost" – ovakav film će vam se možda vrteti po glavi...
Čekao sam, tu pored, da neko umre. Niko nije umro, ali deo mene jeste, čini mi da je to zbog samog čekanja, jer ti trenuci koji prolaze, odlaze zauvek...
Ali ponekad ti trenuci postaju stvarni, bitni i teški, i tada poželim da budem neko, neko drugi, i držim tu misao u glavi, ali onda dođe noć, ova noć...
A ti, ti mi stvaraš utisak kao da sam ovde, a ti i ja znamo da nisam. A onda sve to promeniš i ponašaš se kao da nisam tu, a jesam. Zaista jesam, više nego što to možeš da shvatiš...
Zaustavi svoj život na trenutak, fotografiši taj tren. Stani na čas i pogledaj tu sliku. Koji deo tebe je sanjarenje, iluzija ili nešto drugo? Ovakvi trenuci, oni nestaju u vremenu.
Ali ponekad ti trenuci postaju stvarni, bitni i teški. Zadržavaju veru i pomeraju se u vremenu i pretvaraju u muziku koja mi ispunjava glavu. I večeras, kada ostanem sam kod kuće – ta muzika postaje moj dom...
A ti, ti mi stvaraš utisak kao da sam ovde, a ti i ja znamo da nisam. A onda sve to promeniš i ponašaš se kao da nisam tu, a jesam. Zaista jesam, više nego što to možeš da shvatiš...
Zbog tebe se osećam kao duh...
/Ova recenzija originalno napisana je
za Huper. Korišćenje
teksta u celini ili u delovima nije dozvoljeno bez dozvole autora
teksta/
|
|
|
|
