{"id":11949,"date":"2023-07-16T00:44:55","date_gmt":"2023-07-15T22:44:55","guid":{"rendered":"https:\/\/www.popdepresija.com\/?p=11949"},"modified":"2023-07-17T12:23:49","modified_gmt":"2023-07-17T10:23:49","slug":"pesme-za-poneti-jonathan-wilson-me-rare-birds-2018-bella-union","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.popdepresija.com\/?p=11949","title":{"rendered":"Pesme za poneti: Jonathan Wilson – Me (Rare Birds, 2018. Bella Union)"},"content":{"rendered":"

\"\"
\nU svojoj raznovrsnoj garderobi (hteo sam da ka\u017eem fundusu, ali budimo realni), koja se uglavnom sastoji od raznih bendovskih majica sa kratkim rukavima i ponekim bendovskim duksom, posebno mi je draga majica koju mi je Ceca donela sa koncerta D\u017eonatana Vilsona (Jonathan Wilson)<\/strong> u Dalasu. Ljudi na tom koncertu bilo je kao i kada ja pravim ne\u0161to u Beogradu, ali uvek sam stajao iza mudrosti da je bitan kvalitet publike i pre svega da je najva\u017enije da su pravi ljudi bili na koncertu.<\/p>\n

U martu 2018. godine Vilson je objavio tre\u0107i studijski album “Rare Birds<\/strong>“, koji je kao i svi pre i posle njega bio nestvarno lep i grandiozan u toj 4D zvu\u010dnoj slici u kojoj ako imate odgovaraju\u0107e ure\u0111aje mo\u017eete da \u010dujete skoro ceo simfonijski orkestar (na esidu). Jedna od pesama na albumu bila je i “Me<\/strong>“, koja je meni nekako posebno draga.<\/p>\n

\u010cesto sam – i u ono i u ovo vreme – isticao da je trenutak kada krene solo u “Impossible Germany<\/strong>“<\/a> jedan od najlep\u0161ih momenata u karijeri grupe Wilco<\/strong> i kao takav jedan od najbitnijih muzi\u010dkih markera XXI veka. E, postoji jedan takav sli\u010dan trenutak i u “Me<\/strong>“, samo je ovde vi\u0161e instrumentalni haos uz ehoe re\u010di koje se odbijaju na sve strane. nego \u0161to je gitara glavna, kao u Klajnovom (Nels Cline)<\/strong> slu\u010daju. Okida\u010d je stih “Why would we be where we were?”<\/em><\/strong>, a onda kre\u0107e solo na saksofonu i gitarski zvu\u010dni zid svuda unaokolo, uz guda\u010de i sintove (i ko zna \u0161ta sve jo\u0161) i sa tim ukletim flojdovskim bekvokalima. Nimalo slu\u010dajno solo na saksofonu asocira na onaj u pesmi “Baker Street<\/strong><\/a>” Gerija Rafertija (Gerry Rafferty)<\/strong>, samo je D\u017eonatanov koji je odsvirao maestro Zijad Rabi (Ziad Rabie), <\/strong>nervozan, proklet i zapitan. Zanimljiva je legenda koja prati “Baker Street” solo Rafaela Rejvenskrofta (Raphael Ravenscroft)<\/strong>, koji je za svoj doprinos jednom od najve\u0107ih hitova u istoriji pop muzike dobio 27 funti (jeste, bilo je to 1978. godine, ali ipak). Raferti je na osnovu tantijema svake godine do svoje smrti 2011. godine dobijao 80.000 funti od ove pesme. Ipak, nije sve ispala jedna klasi\u010dna katastrofa, po\u0161to se Rejvenskroftu otvorilo mnogo toga \u0161to se posla ti\u010de, tako da je tokom karijere, pored ostalih, radio i sa Pink Floyd, grupom Abba, Marvinom Gejom (Marvin Gaye), Robertom Plantom, Daft Punk…<\/p>\n

\"\"
\nZvuk koji stvara JW i kao muzi\u010dar i kao producent je kao najbolji prijatelj koga uvek zovete kada se potpuno slupate. Ili kao ono (jedno) pi\u0107e koje pijete kada ste pod terapijom, pa o\u010dekujete da taj jedan gutljaj re\u0161i sve. Duboko zaronjen u tradiciju ranih sedamdesetih i svega \u0161to se de\u0161avalo u Lorel kanjonu, sa vrhunskim poznavanjem muzike kao umetnosti koja je i dalje u stanju da da neke bitne odgovore i postavi neka bitna pitanja. Ali, D\u017eonatan je sve samo ne jednostavan \u010dovek i re\u0107i da je hipik koji iznova i iznova o\u017eivljava stare dobre dane bilo bi potpuno pogre\u0161no. “Rare Bird<\/strong>” je duboko li\u010dan, hrabar i bogat neobi\u010dnim bojama. Na sedamdesete dodao je osamdesete i art-rok vajb, sintove i ritam ma\u0161inu, prakti\u010dno je izmestio LA i kanjon u Englesku u pro\u0161etao ih kroz decenije okovane maglom i smogom. Ono \u0161to je bitno je da je u isto vreme poku\u0161ao da neke li\u010dne demone po\u0161alje na spavanje, tamo gde duhovi propalih veza i treba da idu. \u0160ta se dogodilo izme\u0111u albuma “Fanfare<\/strong>” (2013) i “Rare Bird<\/strong>” da je uticalo na Vilsona da se potpuno oslobodi i kao muzi\u010dar i kao pripoveda\u010d? Mo\u017eda je bolje re\u0107i, \u0161ta se sve nije dogodilo… Upoznao je Rod\u017eera Votersa (Roger Waters)<\/strong> sa kojim je radio na albumu “Is This The Life We Really Want?”<\/strong> i svirao kao lider benda na Us + Them<\/strong> turneji (Voters je Vilsona zvao “resident hippy<\/em>“), producirao je “Pure Comedy<\/strong>“, \u010dudesni ep D\u017eo\u0161a Tilmana (Father John Misty)<\/strong> i razne druge, manje ili vi\u0161e zanimljive stvari.<\/p>\n

Mislim da je klju\u010dna stvar za sve pesme s albuma, pa tako i za “Me<\/strong>“, da nije \u017eurio. Da je pustio da se razne \u017eivotne situacije iskristali\u0161u i u glavi u srcu i da tek onda poku\u0161a da se kroz pesme izrazi o tome kako se ose\u0107a i \u0161ta sve misli o tome. On jeste povre\u0111en i ne be\u017ei od toga da se razgoliti pred svima, ali kroz tu ogoljenost dolazi do istine i do spoznaje \u0161ta je i ko je i, na kraju, do isceljenja. Kao \u0161lager peva\u010d koji svako ve\u010de izlazi pred publiku i seda za klavir i peva pesme o ljubavi, ali da je svaka od tih pesama jedna istinita pri\u010da iz (njegovog) \u017eivota. To niko ne mo\u017ee da izdr\u017ei nijedan dan, a kamoli svako ve\u010de. Ali, Vilson je na\u0161ao na\u010din da se izbori sa tim. “Rare Birds<\/strong>” je bogato orkestrirano cepanje du\u0161e na atome, s izletima u nau\u010dnu fantastiku, filozofiju, banalnost, hipi snove uronjene u zlatno doba FM radija i uz uvek prisutni patos…<\/p>\n