{"id":2067,"date":"2006-01-15T15:58:24","date_gmt":"2006-01-15T14:58:24","guid":{"rendered":"http:\/\/blog.popdepresija.com\/?p=2067"},"modified":"2014-03-23T11:32:06","modified_gmt":"2014-03-23T10:32:06","slug":"soul-food-2005","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.popdepresija.com\/?p=2067","title":{"rendered":"Soul Food 2005"},"content":{"rendered":"

\"\"Krajem 2004. godine, kao novu rubriku na sajtu popdepression.com, uveo sam Soul Food<\/a>, koja je za cilj imala da predstavi neke “posebne” pesme iz te godine (uz “mala” odstupanja) koje su mojim prijateljima i kolegama bile “posebno” drage.<\/p>\n

Godinu dana kasnije, rubrika se “obnavlja”, a ovoga puta \u017eeleo sam da “contributors” budu Steve Wynn, Robert Fisher, Jason Molina, Oto Oltvanji, \u017dikica Simi\u0107, Ken Stringfellow, Svetlana \u0110olovi\u0107, Gordan Paunovi\u0107, Aleksandra Nik\u0161i\u0107, Dragan Ambrozi\u0107, Slobodan Vujanovi\u0107\/Freedom, Goran Tarla\u0107, Dario Staji\u0107, Moma Rajin, Milo\u0161 Ivanovi\u0107 Kepa i Aleksandar Lazarevi\u0107. Hvala svima na vremenu i trudu. Nadam se da \u0107u mo\u0107i da vam se odu\u017eim jednom…<\/p>\n

At the end of 2004. I introduced a new section on the popdepression.com – called “Soul Food” and my aim was to gather my friends and calleagues and let them talk about some “special” songs (to them) from the previous year. A year later, this section is “alive” again, and for this occasion I asked for their contribution: Steve Wynn, Robert Fisher, Jason Molina, Oto Oltvanji, \u017dikica Simi\u0107, Ken Stringfellow, Svetlana \u0110olovi\u0107, Gordan Paunovi\u0107, Aleksandra Nik\u0161i\u0107, Dragan Ambrozi\u0107, Slobodan Vujanovi\u0107\/Freedom, Goran Tarla\u0107, Dario Staji\u0107, Moma Rajin, Milo\u0161 Ivanovi\u0107 Kepa & Aleksandar Lazarevi\u0107. Thank you all for the time you “lost” writing this articles and I hope that one day I will be able to return the favour…<\/p>\n

\"\"<\/div>\n\n\n\n
\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/div>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Steve Wynn
\n<\/strong>BECK “QUE ONDA GUERO”
\n[Guero_Geffen]<\/strong><\/p>\n

Volim ovu pesmu. Ovo je moja omiljena pesma godine. Slu\u0161ao sam je u svojoj sobi, sa slu\u0161alicama na glavi, u kombijima, dok sam \u0161etao ulicama i dok sam se vozio u metroima – vi\u0161e nego ijednu drugu ove godine. Ima tako puno razloga za\u0161to volim ovu pesmu. Uvla\u010di mi se pod ko\u017eu, a ja ne mogu ni\u0161ta. \u010cini da jedna tako sav\u0161ena stvar izgleda tako lako. Genijalna je. Odu\u0161evim se kada usred pesme onaj glas odjednom “isko\u010di” i objavi “Idem na \u010dasove keramike.” U isto vreme to je nostalgi\u010dan povratak u pro\u0161lost (u rane devedesete – da li zaista mo\u017eete da budete nostalgi\u010dni za stvarima od pre samo 15 godina?), koji se ne \u010dini nepotrebnim ili bezvrednim. Ovo je super pesma na fantasti\u010dnoj plo\u010di, koju je napravio umetnik koga kao da mnogi potcenjuju ili bar olako prihvataju u ovom trenutku. Ali, pre svega, volim ovu pesmu jer me podse\u0107a na mesto odakle sam potekao. Dok je slu\u0161am, ose\u0107am se kao da \u0161etam kroz Silverlejk, u Los An\u0111elesu. Iako sam zaista sre\u0107an \u0161to \u017eivim u Njujorku sada, u srcu sam i dalje “u Kaliforniji” i zaista je lep ose\u0107aj kada vam deli\u0107 rodnog grada “ulazi u u\u0161i” s vremena na vreme.<\/p>\n

\"\"<\/p>\n

I love this song. It’s my favorite song of the year. I played this song in my apartment, in my headphones, in vans, walking down the street and on subways more than any song this year.\u00a0 There are so many reasons that I love this song. It grooves like a motherfucker. It makes something so accomplished seem so easy. It’s hilarious. It cracks me up when that one voice jumps out in the middle and lets you know that “I’m taking a ceramics class.” It was a nostalgic turn (for the early 90s! Can you really be nostalgic for something that happened 15 years ago?) that didn’t seem gratuitous or hollow. It was a great song on an amazing record by an artist who seems almost underrated or taken for granted at this point.\u00a0 But, most of all, I loved this song becasuse it sounded like where I’m from. It felt like walking down the street in Silverlake, Los Angeles. And even though I’m happy to live in New York, I’m still a California man at heart and it’s nice to have a little bit of my hometown pumping into my ears now and then.<\/p>\n

\"\"<\/div>\n\n\n\n
\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/div>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

\u017dikica Simi\u0107<\/strong>
\nDELBERT McCLINTON “DOWN INTO MEXICO”
\n[Cost Of Living_New West Records]<\/p>\n

“Bluz je kad te prevari \u017eena i uzme ti lovu”<\/em>, govorili su stari bluzeri koje smo imali prilike da vidimo i \u010dujemo u filmovima iz serijala Martin Scorsese Presents Blues. U tom smislu pesma “Down Into Mexico”, sa novog albuma Delberta Meklintona “Cost Of Living”, je arhetipski bluz napev. Glavnog protagonistu varaju i uzimaju mu lovu. \u010cine to \u017eena kojoj je verovao i njen ljubavnik. Mu\u0161karac-de\u010dak i \u017eena-ku\u010dka odigrali su jo\u0161 jednu scenu iz ve\u010ditog igrokaza. Sli\u010dno kao \u0161to bogomoljka pro\u017edire mu\u017ejaka posle kopulacije, tako ovde \u017eenka puca u grudi svog partnera.<\/p>\n

Ovaj Meklintonov napev u skladu je i sa novom devizom rokerskog delovanja koju je promovisao D\u017eek Vajt: “Pri\u010du treba ponovo ispri\u010dati”. Storija koja se pripoveda ve\u0107 je bezbroj puta ispri\u010dana u rok pesmama i dobrim filmovima. Najvi\u0161e li\u010di na onu iz filma “Beg” Sema Pekinpoa. Mislim da nije bez veze u tekstu dva puta upotrebljena re\u010d “getaway”, kako glasi originalni naziv tog filma. Glavni junak napeva, definisan kao o\u010dajni o\u010dajnik (“desperate desperado”), sanja ultimativni rokerski san: on, naime, veruje, sli\u010dno kao Pajk Bi\u0161op i njegovi kompanjoni, da se negde, “dole niz put”, u Meksiku, nalazi davno izgubljeni dom.<\/p>\n

Metak u grudi, kojim ga daruje neverna draga, metafora je uzaludnosti njegove nade. Savr\u0161ena izvo\u0111a\u010dka ve\u0161tina Delberta Meklintona, ovog puta propu\u0161tena kroz prizmu \u010dije stranice \u010dine profinjena ironija, elegantni cinizam i suptilna mizoginija, \u010dine da ovaj napev klizi kao gutljaj hladnog piva kroz \u017eedno grlo.<\/p>\n

“Down Into Mexico” je istovremeno savr\u0161ena bluz balada i poetski esej o glavnim toposima rokerske mitologije.<\/p>\n

\"\"<\/div>\n\n\n\n
\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/div>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Robert Fisher <\/strong>
\nSOUTH SAN GABRIEL “CHARRED RESENTMENT THE SAME”
\n[Carlton Chronicles: Not Until the Operation\u2019s Through_Misra Records]<\/p>\n

Ovo je prva pesma na albumu “Carlton Chronicles”, upe\u010datljivoj “pripovednoj” plo\u010di sastava South San Gabriel. Pesma je na misteriozan, elegantan i delikatan na\u010din “stvorena iz vazduha” na takav na\u010din, da joj se stalno vra\u0107am i vra\u0107am…<\/p>\n

\"\"This is the first song on the Carlton Chronicles, the remarkable storyline record from South San Gabriel. The song is mysterious, elegant, and delicately carved out of the air in such a way that I keep returning to it time and time again.<\/p>\n

\"\"<\/div>\n\n\n\n
\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/div>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Jason Molina <\/strong>
\nJOHNNY CASH “LET THE LOWER LIGHTS BE BURNING”
\n[Unearthed Box Set_Sony]<\/p>\n

Ove godine “dublje” sam istra\u017eivao jednu staru pesmu, koju sam svojevremeno \u010duo u Zapadnoj Vird\u017einiji. Nikada ba\u0161 nisam bio tip koji rado odlazi u crkvu, ali bilo je ne\u0161to zaista prelepo u tim jednostavnim pesmama koje smo tamo pevali, tako da sam otkrio da se ipak radujem tim odlascima. Celog \u017eivota veliki sam fan D\u017eonija Ke\u0161a<\/strong>. \u010cak sam jednom svirao na parkingu ispred mesta gde je Ke\u0161 nastupao, ne bih li eventualno skupio dovoljno novca za kartu. Sa novim filmom o njegovom \u017eivotu i stalnim re-izdanjima albuma i retkim pesmama koje se pojavljuju, otkrio sam mnogo “novih” pesama, a me\u0111u njima i jednu posebnu – koju sam kao jako mlad pevao i koja, \u010dini mi se, nije dobila pa\u017enju koju zaslu\u017euje.<\/p>\n

Za “Soul Food” “prila\u017eem” jednu prelepu pesmu: “Let the Lower Lights Be Burning”<\/strong>. U pitanju je kratka i mo\u0107na gospel pesma za koju me ve\u017eu lepe uspomene, a “slike” koje me obuzimaju obra\u0107aju mi se na sli\u010dan na\u010din, kojim, \u010dini mi se, komuniciraju dobra poezija i naivna umetnost. Ke\u0161 je snimio ovu pesmu dva puta (bar ja za toliko verzija znam) – prvi put za “Kolumbiju”, neposredno posle napu\u0161tanja “San Rekordsa”. Drugi put snimio je fantasti\u010dnu akusti\u010dnu verziju pesme, koja je dostupna na \u010detvrtom disku boks-seta “Unearthed”.<\/p>\n

Po\u010de\u0107u sa ranom verzijom, koju odlikuje misteriozni i pomalo uznemiruju\u0107i aran\u017eman. \u010cuju se orgulje, klavir, gitare, “kantri” hor i duboko zakopan u miksu sa jedva primetnim karakteristikama “zvuk” koji \u0107e ve\u010dno biti prepoznatljiv kao glas D\u017eonija Ke\u0161a. U ovoj verziji taj glas se ba\u0161 mu\u010di da se uklopi u studijske okvire, ali to kao da stvara neku “tenziju” u pesmi, koja mi se jako dopada. Izuzetno poeti\u010dna ali i dalje jednostavna poruka nekako se provla\u010di, i pored ne-gospel upotrebe svih standardnih gospel elemenata, posebno orgulja i hora.<\/p>\n

Onda, skoro 30 godina kasnije, Ke\u0161 se vra\u0107a ovoj pesmi, ovoga puta sa Rikom Rabinom i akusti\u010dnom gitarom. Ova pesma, o\u010digledno, oduvek je bila bliska D\u017eonijevom na\u010dinu razmi\u0161ljanja i ose\u0107am se po\u010dastvovanim kada je slu\u0161am ovakvu – bri\u017eno i odmereno komponovanu i sa pa\u017eljivo uklopljenim (skoro) simboli\u010dkim stihovima. Taj put koji je pesma “pro\u0161la”: od ne\u0161vilske verzije gospel pesme, do finalne – bri\u017eno “dizajnirane” pesme u kojoj su samo \u010dovek i njegova gitara, za mene je bio velika \u0161kola ove godine. I stihovi, tako\u0111e, imaju svoj “dvostruki” \u017eivot, iako se bazirani na delovima “Jevan\u0111elja po Mateji”. Sama slika “broda koji se izgubio u oluji”, jasna je skoro svakom ljudskom bi\u0107u. Kao i ideja da se du\u0161a prenosi nekom vrstom “\u010damca”, koja je stara ba\u0161 koliko i zvezde.<\/p>\n

Kao autor pesme potpisan je P. Blis, a prila\u017eem i stihove onako kako su publikovani u “Heavenly Highway Hymns” br. 299. Mislim da je vrlo zanimljivo to \u0161to je tre\u0107i stih prisutan samo u verziji koju je Ke\u0161 snimio sa Rabinom. Izgleda kao da posle svih ovih godina, taj stih nosi neku posebnu te\u017einu…<\/p>\n

\"\"<\/p>\n

This year I have been looking deeper into an old song that I used to hear in West Virginia. I was never eager to head off to church, but there was something so beautiful about the simple songs that we would sing there that I found myself looking forward to them. I have been a lifelong fan of Johnny Cash. I’ve even played in the parking lot of a Johnny Cash show trying to make enough money to get into the show. With a new movie out and the continuous re-issues and rare Cash tracks coming out now, I have found that many of the songs, and one particular one that I used to sing when I was much younger, have been recorded by Cash, and somehow seemed to miss being given the attention they deserve. For “Soul Food” I offer up a beautiful one: “Let the lower lights be burning”<\/strong>. This is a short and powerful gospel song that I have great memories of, the images seemed to exactly speak to me somehow, in a way that I think all good poetry or all good folk art only can. Cash recorded this song twice that I know of, the first time for Columbia Records soon after he left Sun. The second is a fantasticl acoustic version of it, appearing on vol. 4 of the Unearthed set.<\/p>\n

I’ll begin with he early version, a mysterious and relatively disturbing arrangement. There is a church organ, piano, guitars, country style choir, and deeply buried in the mix the barely audible characteristic shuffle beat associated forever with Cash. In this version it truely is a struggle for it to work itself into the strict studio treatment, but this creates a tension in the song that I have come to appreciate. The heavily poetic yet simple message of the song somehow carries through, especially with this decidedly un-gospel use of all of these supposed gospel elements, especially the organ and the choir.<\/p>\n

Then, perhaps thirty years later, he returns to this song with Rick Rubin and just his guitar. The song has clearly never been far from John’s thinking, and hearing it done with so much measured care, so much attention given to the nearly symbolist lyrics is a wonderful gift. To hear the journey of this song from Nashville’s version of gospel music, to the final, well crafted song with the man and his guitar only, has been something I have learned a lot from this year. The lyrics have a dual life as well, based I think on something from the Book of Matthew. But the image of a ship that is lost can be understood by nearly every human. And the idea of a soul being carried along in life in a boat of some kind is as ancient as the stars.<\/p>\n

The song is credited to P. Bliss, and I include lyrics here as they appear in Heavenly Highway Hymns, no. 299. I think it is very interesting that the third verse was only included on the version that he recorded with Rubin. It seems to hold a special weight all those years later…<\/p>\n

\"\"<\/div>\n\n\n\n
\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/div>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Oto Oltvanji <\/strong>
\nLADYTRON “DESTROY EVERYTHING YOU TOUCH”
\n[Witching Hour_Rykodisc]<\/p>\n

Kao \u0161to sam \u010dovek romana, ne kratkih pri\u010da, tako sam \u010dovek albuma, ne singlova. Uvek bio. Pesme naj\u010de\u0161\u0107e do\u017eivljavam kao poglavlja koja su tu da grade \u0161iru sliku, te\u0161ko dosti\u017enu atmosferu, pri\u010du komplikovaniju i sveobuhvatniju od \u017eivota trominutnog radijskog singla. I ne pri\u010dam o konceptualnim albumima. Ako, pak, u svojoj koleri\u010dnosti zastanem dovoljno dugo da se zagledam u pojedina\u010dne bisere, volim da su sjajni, slatki i svarljivi. Savr\u0161eni mali pop proizvodi. Ili bar da su tu\u017eni. (Tako\u0111e, nije lo\u0161e ni ako je video-spot koji ih prati animiran. Lak\u0161e zadr\u017eava pa\u017enju dece i infantilnih.)<\/p>\n

Bilo je toliko na\u010dina da se odradi ovo. Za svoju pesmu godine 2005-te mogao sam da izaberem intimni trenutak koji ne \u017eelim da podelim ni sa kim (“Bad Timing”, dEUS), uzrok neizmernog u\u017eitka koji ne propu\u0161ta da mi razvu\u010de lice u osmeh (“Dare”, Gorillaz), manipulatora koji me \u0161kaklja na pravim mestima (“Banquet”, The Bloc Party), nadmo\u0107an “indie” hit (“Power Out”, Arcade Fire), obavezan shock-value guilty pleasure<\/em> (“Hollaback Girl”, Gwen Stefani), ili ono \u0161to nema konkurenciju (bilo \u0161ta sa Lullabies to Paralyze<\/em> QOTSA; triling Pop depresije — “‘You Got a Killer Scene There, Man'”, “Long Slow Goodbye” i “I Never Came” — savr\u0161eno se poklapa sa mojim favoritima). (Taktika je poznatija i pod imenom, “lepo se tra\u017ei jedna stvar, ali ja \u0107u uprkos tome poku\u0161ati da uvalim \u0161to vise”.)<\/p>\n

Na kraju sam se odlu\u010dio za pesmu koja objedinjuje sve pomenuto. Naslova se ne bih postideo na nekom svom pisaniju. “Destroy Everything You Touch”: gitare u braku sa elektronikom; alternativa a disko; pop, ali sirov; Depeche Mode za nas neljubitelje istog; nesebi\u010dna upotreba melodijskih linija koje bi neko rasuo na vise siroma\u0161nijih pesama; frontalni napad “zidom zvuka” zarad kvarnog emotivnog udarca. Preko naizgled prostog teksta, bes, mizerija i cini\u010dan odnos prema oba. A mo\u017ee uz nju i da se ple\u0161e.<\/p>\n

Dakle, savr\u0161ena pop-pesma. A otkad nam je to tako bitno? I kada je meni<\/em> to postalo bitno? Ne znam. Ali znam da su retke, i sve re\u0111e, i zato u\u017eivam u njima, i u\u017eivam u ovoj.<\/p>\n

\"\"<\/div>\n\n\n\n
\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/div>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Ken Stringfellow <\/strong>
\nTHE ALTERNATIVE CHAMPS “SWIMMING IN A POOL”
\n[Welcome To Fort Awesome_Mo Risen Records]<\/p>\n

Pesma koja me razveseli svaki put kada je \u010dujem… prvi put \u010duo sam je na nekoj “random” kompilaciji iz pro\u0161le godine…Bog zna odakle mi…ali na “pravoj” plo\u010di nije bila objavljena sve do ove godine i pu\u0161tao sam je da je \u010duju toliko mnogo ljudi u 2005. da je ovo bila glavna zabava za mene u tom periodu! Pesma se zove “Swimming In A Pool,” a grupa je the Alternative Champs. Nalazi se na njihovom albumu ‘Welcome to Fort Awesome’… ima je na downloadu na Itunesu…anyway…\u0161ta da ka\u017eem o njoj…a da bude “skroz istinito”; ko su ovi ljudi? Da li su mladi? Stari? Bra\u0107a? Belci? Da li se samo zezaju? Da li su iskreni? Zaista nikada to nisam \u017eeleo da znam–samo pustim pesmu jo\u0161 jednom, i jo\u0161 jednom i jo\u0161 jednom… A osmeh mi je i dalje na licu. U\u017eivajte!<\/p>\n

\"\"A song that brings a huge smile to my face every time I hear it…I first heard it last year on some random compilation that i got…god knows where…but it wasn’t included on an album until this year and I’ve played it for so many people this year it’s been a big part of my life in 2005! the song is called ‘Swimming In A Pool’ by the Alternative Champs. It’s on their album ‘Welcome to Fort Awesome’… you can download this song from Itunes…anyway…what can I say…that it be funky–true; but who are these guys? Young? Old? Brothers? Honkies? Are they kidding? Are they sincere? I never really want to know–I just dial this song up again, and again, and again. And I keep smiling. Enjoy!<\/p>\n

\"\"<\/div>\n\n\n\n
\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/div>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Svetlana \u0110olovi\u0107 <\/strong>
\nANTONY & THE JOHNSONS “FRANKENSTEIN”
\n[Hope There’s Someone EP_Secretly Canadian]
\n\u2018- Zami\u0161ljam da ovako treba da izgleda prava ljubav \u2013 plutanje kroz tamno, mra\u010dno nebo. <\/em>
\n-… sa kozom koja svira violinu….<\/em>
\n– …pa da, sre\u0107a nije sre\u0107a bez koze koja svira violinu.\u2019 <\/em><\/p>\n\n\n\n
\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/div>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

…razgovarali su D\u017eulija Roberts i Hju Grant gledaju\u0107i \u0160agalovu sliku \u2018Mariee\u2019, u jednom od mojih omiljenih filmova Nothing Hill<\/em>. \u00a0I tako sam ja, \u00a0tokom tog nekog sedamnaestog gledanja, u trenutku na\u0161la idealnu sliku za \u2019moju\u2019 pesmu.<\/p>\n

Slaba sam na Entonija, priznajem. Potpuno nekriti\u010dna. Kupio me odavno. Jo\u0161 kao opskurna kraljica njujor\u0161kih kaberea. I sada kad je postao miljenik masa i \u0161ti\u0107enik svih gej lobija ovog sveta, volim ga, jer on mi je kao sestra. Kao junakinja iz nekog od mojih omiljenih filmova – kao Kejt Vinslet u \u2019Razum i ose\u0107ajnost\u2019 ili \u2019Eternal Sunshine\u2019, kao Emili Votson u \u2019Kroz Talase\u2019, kao Holi Hanter u \u2019Klaviru\u2019… volim Entonija jer voli bez ostatka, do kraja, do najdubljih dubina, do mraka. I uvek mi iznova, hiper dramati\u010dno, otkriva \u010dudesne tajne tog ljubavnog zanosa.
\nPa ipak, ova pesma polako i dugo se uvla\u010dila pod ko\u017eu. I re\u0161ila tu da ostane.<\/p>\n

Franken\u0161tajna<\/em> sam zavolela zbog njegovog grandioznog, a krhkog tela – muzi\u010dke strukture koja podjednako asocira na song iz nekog mjuzikla, na gospel u slavu Boga i na najuzbudljiviji srceparaju\u0107i soul, i zbog njegovog iskrenog, pravednog duha \u2013 re\u010di koje su istovremeno opomena i nagrada.<\/p>\n

Unutra\u0161nja dinamika pesme dr\u017ei telo u besprekornoj formi \u2013 \u00a0lagana predigra do eufori\u010dnog klimaksa i pa\u017eljivo spu\u0161tanje \u2013 poput najpo\u017eeljnijeg partnera, zar ne?<\/p>\n

Njena suptilna lirika bavi se najfascinantnijom od svih ljubavnih fascinacija \u2013 mirenjem svetla i tame, lebdenja i padanja, udobnosti i nemira. I Franke\u0161tajn je s pravom izabran za idealnu metaforu te ideje. \u2019Nakaza\u2019 u svakom od nas \u010dezne za ljubavlju. I tra\u017ei razumevanje. I prihvatanje. Naspram \u2019hladno\u0107e\u2019\u00a0 koja je usamljenost, strepnja, otu\u0111enost. \u00a0Ali \u2019nakaza\u2019 i \u2019hladno\u0107a\u2019 nisu u suprotnosti, jedno poti\u010de iz drugog i u o\u010dima voljenog potrebne su samo ruke u \u010dvrstom zagrljaju da nestane svaka briga.<\/p>\n

Ovo je pesma o odrastanju. Ne samo zato \u0161to se u njoj pojavljuje neizbe\u017ena opominju\u0107a figura Mame, ve\u0107 zato \u0161to podse\u0107a na istinsko zna\u010denje pojma \u2019odrastao\u2019. Iskustvo, kao klju\u010d odrastanja, ukida strah od neizvesnosti i poma\u017ee da upozna\u0161 sebe. Zato u mom i Entonijevom svetu , \u2019biti odrasla \u017eena\u2019 zna\u010di olak\u0161anje, titula koja se nosi s ponosom, le\u017eerno, trijumfalno.<\/p>\n

Iskustvo i intuicija , spremnost da se sa povezom na o\u010dima pada niz provaliju \u00a0sa onim koga je izabralo srce, bez predrasuda, premi\u0161ljanja, bez merenja – \u00a0To je vizija prave ljubavi.<\/p>\n

\"\"<\/div>\n\n\n\n
\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/div>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Milo\u0161 Ivanovi\u0107 Kepa<\/strong>
\nAMADOU & MARIAM “LA REALITE”
\n[Dimanche a Bamako_WEA]<\/p>\n

Nikad nisam bio neki obo\u017eavalac sastava Mano Negra. Igrom slu\u010daja, poslednja kupovina pred \u201cono\u201d bombardovanje, bila mi je prva solo plo\u010da njihovog nekada\u0161njeg\u00a0\u0161efa. Manu Chao i njegova \u017eivotna muzi\u010dka vizija bili su mi glavni oslonac osmeha u nametnutom hororu, ali i, u godinama koje su usledile, neiscrpno okrepljuju\u0107e uto\u010di\u0161te. Sre\u0107nim sticajem okolnosti imao sam priliku na beogradskom koncertu da mu se na svemu i li\u010dno zahvalim. Da ne bih dalje lutao van teme, nalazim samo da u prirodi njegova omalena de\u010da\u010dka i nenametljivo dominantna pojava nesebi\u010dno zra\u010di strahovitim pozitivnim nabojem, potpuno u skladu sa muzikom koju pravi.<\/p>\n

Kada mi je gos-n Fridom po\u010detkom juna strpao u \u0161ake disk Amadou & Mariam, sa naznakom da \u0107e mi to sigurno biti plo\u010da godine, dovoljna preporuka ve\u0107 je bila jasno istaknuta oznaka o u\u010de\u0161\u0107u malog cara na njoj. Po\u0161to (naravno) ni\u0161ta nisam znao o doti\u010dnom paru, potra\u017eio sam informacije na netu. Se\u0107am se da smo Luka (iskreni po\u0161tovalac Manu kulta) i ja, tek iz tre\u0107eg gledanja spota za ovu numeru, provalili da su oboje slepi!\u00a0 Potpuno fasciniran \u010dinjenicom da neko ko uop\u0161te svetla video nije, pravi zvezdanu tehnikolor muziku, potonuo sam u njihov svemir. Sve je postalo daleko jasnije kada sam odgledao prate\u0107i dokumentarac i ustanovio da se svaki bitniji detalj svakodnevnog \u017eivota Malija na\u0161ao zvu\u010dno uglavljen.<\/p>\n

La R\u00e9alit\u00e9<\/em> je verovatno stvar koju sam najvi\u0161e puta pu\u0161tao (i slu\u0161ao) sa ovog albuma. Ona je prava fatalisti\u010dka (\u201eneki \u0107e \u017eiveti, ostali \u0107e umreti, dok se neko smeje, ostali \u0107e plakati, dok neki spavaju, ostali moraju biti na oprezu… i to je stvarnost\u201c) plesna mutant-rege numera sa dominantnom memphis soul bojom Amaduove gitare, ukra\u0161ena klasi\u010dnim kola\u017enim Manu dodacima. Spot ima jako socijalno obele\u017eje sa de\u0161avanjem sme\u0161tenim u frizeraju i prodavnici robe sumnjivog porekla negde duboko u francuskom predgra\u0111u. U svetlu skora\u0161njih de\u0161avanja u Francuskoj, tekst pesme, vizuelno pakovanje i pozadinske policijske sirene dobijaju druga\u010dije tuma\u010denje. Meni ni\u0161ta tu nije slu\u010dajno.<\/p>\n

I sad za\u0161to ba\u0161 ova pesma? Zato \u0161to se uvek nanovo iznena\u0111ujem nezaustavljivom isijavanju njegovog prisustva (retrospektivno preslu\u0161avanje njihovih ranijih albuma samo je potvrdilo moju fascinaciju). Zato \u0161to bih \u017eeleo da sam kao mali upao u isti \u010dabar sa napitkom. I zato \u0161to mi se pri svakom slu\u0161anju automatski preslikava njegov zarazni kez.<\/p>\n

 <\/p>\n

\"\"<\/div>\n\n\n\n
\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/div>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Dario Staji\u0107 <\/strong>
\nFINAL FANTASY “PLEASE PLEASE PLEASE”
\n[Has A Good Home_Blocks Recording Club]
\n“…Most of the songs on Has A Good Home<\/strong> were inspired by stuff like Dido, Sade and video game music…My first release, believe it or not, was the music for the game Traffic Department 2192. I had three songs in that game, all CMF files, pre-MIDI stuff. I was 13 when I wrote it. I got paid $200…\u201c \/Owen Pallet \u2013 Final Fantasy\/<\/p>\n

Relief<\/strong> [zna\u010denje<\/em><\/a>]. Olak\u0161anje<\/a>. Nikako da zapo\u010dnem ovaj tekst.<\/p>\n

Has A Good Home<\/strong>, manje vi\u0161e solo album, violiniste i peva\u010da Owena Palleta (bubnjar i snimatelj Leon Taheny je sude\u0107i po www.finalfantasyeternal.com<\/a>\u00a0drugi \u010dlan projekta), izdatog pod pseudonimom Final Fantasy<\/strong> nema mnogo veze sa delima Di(l)do i (Markize de) Sade. Tek ukr\u0161tanjem imena ovih lepotica s pojmom video igre, mentalni sklop gore navedene izjave donekle funkcioni\u0161e. Umetnici su uvek voleli da se igraju skrivalica.<\/p>\n

Final Fantasy sam gledao dok je\/su “zagrevao\/li” Arcade Fire<\/strong> publiku pre otprilike deset meseci, s onu stranu ovogodi\u0161nje zime (napisano 24.12.2005). Iako je Minhen oslobo\u0111en pre vi\u0161e od \u0161ezdeset godina, u publici su se prete\u017eno \u010duli engleski, “kanadski”, “ameri\u010dki” i jo\u0161 pokoji savezni\u010dki jezik. Nema\u010dki nekako i ponajmanje. Oko 500 militantnih obo\u017eavatelja \u201eFuneral\u201c zvuka ukopano u prva tri rova, ogor\u010deno je branilo zauzete pozicije. Nevi\u0111en krkljanac. Ja sam poslao druga po pivo, vratio se obliven znojem posle pola sata. \u0160ank je bio otprilike 15 metara udaljen od nas. Znali smo, kad muzika krene, nema vi\u0161e ni vremena, a ni prostora za logistiku i manevrisanje.<\/p>\n

Posle tri ipo sata \u010dekanja, na binu se popeo (backstage u Feierwerku, kao i na ve\u0107ini minhenskih koncertnih “bina\u201c ne postoji ) plavokosi Owen.<\/p>\n

\u017damor i napetost. Par superupu\u0107enih insider aplauza i pijanih krikova su me potsetili na neke zvuke sa Nighthawks at the Dinner<\/a><\/strong> albuma. OK. Final Fantasy. Owen lagano razvla\u010di gudalo, pritiska neke pedale (foot-operated sampler). Peva. I svira. Ti\u0161ina u masi. Prvi radoznali pogledi. Prvi-A aplauz. Drugi, tre\u0107i. I svaki put sve ve\u0107i.<\/p>\n

Pred sam kraj nastupa na binu izlazi, pardon, na binu se penje, tada\u0161nji bubnjar Arcade Fire (Ime? Zaboravio! J ). Owen gudi vrlo odse\u010dno. Pita se, indiskretno: \u201eAsk yourself!\u00a0 -> Are you a slut?\u201c. Slut<\/strong> [zna\u010denje<\/em><\/a>]. Drolja. Odgovara agresivno, In The Army Now glasom: \u201eNo you\u2019re not!\u201c. Bubnjar na dobo\u0161u prati monolog. Njegove palice, poput krila kolibrija, lebde u izmaglici.<\/p>\n

Refren: “Please please please, Don’t let your cock do all the work\u201c<\/em>. Cock<\/strong> [zna\u010denje<\/a>]. Nemoj da ona stvar upravlja s tobom! Owen ka\u017ee su glavni motivi njegovih pesama (homo?\/hetero?) seks i smrt. “Please please please\u201c<\/em> govori i o nerazumevanju ljudske potrebe za “\u2026strip clubs, gay nights, big muscles, tanning and shaving, hair removal…”<\/em> On se pita, \u010demu uop\u0161te slu\u017ei “topless at the beach\u201d<\/em>?<\/p>\n

I zaista, publika kao da je osetila u \u010demu le\u017ee snaga i poruka Owenovog apela razumu koji nestaje pod libiduoznim nasrtajim konzumentskog ludila. “Freneti\u010dan”<\/em> aplauz. Treba li re\u0107i da taj “mali guda\u010d”<\/em> celo ve\u010de nije napu\u0161tao binu?<\/p>\n

Upravo gledam na MTV-ju kako steroidima uoblikovani 19-ogodi\u0161njak u “Date My Mom”<\/em> pipa tri mame, da bi se na kraju emisije, eto indirektno odlu\u010dio za jednu od tri \u0107erke, tri skrivene kandidatkinje. Jedna ka\u017ee da je njena \u0107erka izgubila nevinost u trinaestoj, druga da njena \u0107erka ima velike – \u0161ta li ve\u0107 velike – tre\u0107a? Ne znam ugasio sam TV.<\/p>\n

Relief<\/strong> [zna\u010denje<\/em><\/a>]. Olak\u0161anje. Neka ovo bude kraj teksta.<\/p>\n

 <\/p>\n

\"\"<\/div>\n\n\n\n
\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/div>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Dragan Ambrozi\u0107<\/strong>
\nFEIST \u201cINSIDE & OUT\u201d
\n[Let It Die_Universal]<\/p>\n

Svaki put kad Feist ovo peva, odmah zaboravim da je svilenasti original bio Bee Gees, i moram nekog da pitam “obrada \u010dega to be\u0161e…”? I ne mogu da verujem. Verovatno je i tebi isto. Glas u kome je \u0161ifra privla\u010dne krhkosti, odneo je pesmu iz milozvu\u010dja po narud\u017ebi u oblast igre davanja i predavanja i skrivanja i uzimanja, u kona\u010dne \u017eenske iskaze. Pesma koja je bila originalno u mu\u0161kom licu, ba\u0161 je to skrivala.<\/p>\n

Svaki put kad ta devojka ne\u0161to ka\u017ee njen glas postaje zvezda. Feist peva odnekud odakle dolazi \u010dulnost, njen glas je zavodljiv zato \u0161to ostavlja mesto za nekog pored sebe. Svakako si po\u017eeleo da na\u0111e\u0161 mesto za sebe u toj pesmi, ba\u0161 pored glasa, jer glas ti sve vreme pravi mesto pored nje.<\/p>\n

Svaki put kad \u010dujem \u00abInside and out\u00bb osetim istu vrstu obuzetosti \u010dula \u010de\u017enjom. Ne\u0107u re\u0107i ni\u0161ta vi\u0161e o toj \u010de\u017enji, jer ona mora da govori iz nesta\u0161ice, iz odsustva, iz nemanja, a pri\u010dati o nemanju jednako je uzaludno, kao i poku\u0161ati da se pogledom obuhvati sav prostor izme\u0111u zvezda. Njega uvek ima ne\u0161to vi\u0161e nego \u0161to smo mogli da zamislimo.<\/p>\n

Slu\u0161ati ovu pesmu, svaki put je kao slu\u0161ati je jedini put.<\/p>\n

 <\/p>\n

\"\"<\/div>\n\n\n\n
\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/div>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Slobodan Vujanovi\u0107\/Freedom <\/strong>
\nTHE KNIFE “PASS THIS ON”
\n[Deep Cuts_Rabid]
\nPrvo, dugo vremena sam mislio da se pesma zove “Pass It On”. Drugo, iako sam oba albuma The Knife<\/strong> pribavio jo\u0161 2004, sem povremenog uzbu\u0111enja Bjorkastim popom iz nama ve\u010dito \u201estandardne\u201c \u0160vedske nisam se vezao ni za jednu od njihovih pesama. Ali, \u017eivot je lep\u0161i i primetniji kada imate Ma\u0161u, a to i vama \u017eelim.<\/p>\n

Ma\u0161a slu\u0161a i upija muziku na samo njoj znane na\u010dine, i, da budem manji mistifikator- ona to radi bez predrasuda, bez predznanja i \u201ebez obzira na sve\u201c, \u0161to je u mom poluprofesionalnom preslu\u0161avanju muzike gotovo nemogu\u0107e (la\u017eu oni koji ka\u017eu da mogu!),\u00a0 a i profesionalno nepreporu\u010dljivo i neozbiljno. Ma\u0161a je, dakle, videla spot za ovu pesmu i pitala me da li je imam, o\u010dekuju\u0107i da ja sve imam. Tako i bi. Naravno da sam je pa\u017eljivo preslu\u0161ao na njeno insistiranje. Ali, (\u010dak i reizdati) The Knife su bili \u201etaaako 2004\u201c, a ima toliko bendova iz 2005 koje tek treba \u010duti i preslu\u0161a(va)ti. Me\u0111utim, pesma je, sa svojim havajskim introm na ukuleleu (ili \u010demu god), uvek nalazila na\u010dina da bude gostuju\u0107a u na\u0161im narednim mesecima, bilo da smo na putu do Exita (ako se dobro se\u0107am) ili na ponovnom poho\u0111enju terorizmom pogo\u0111enog Ku\u0161adasija. “Pass This On” je bezbri\u017ena pesmica, toliko nalik osamdesetima, hladna i ravnodu\u0161na, potro\u0161na i neraspadaju\u0107a kao plasti\u010dna \u010da\u0161a. Mene tekstovi pesama i ina\u010de ostavljaju \u201enepismenim\u201c i slabo obra\u0107am pa\u017enju na njih, ali dozvoljavam da famozni stih \u201eI\u2019m in love with your brother…\u201c<\/em> kod nekoga mo\u017ee da raspiri kakve perverznije pobude. Ja sam, ipak, \u017ertva pomenutog (imitiranog?) havajskog ukulelea, ksilofona, havajofona…<\/p>\n

Podse\u0107a me na Jean Michel Jarrea, na italo-disco, na megahit Popcorn, na beri\u0107etnost moje pred-tinejd\u017eerske mladosti, kada nisam ni slutio kolika je snaga jedne pesme i koliko te\u0161kih misli, jo\u0161 te\u017eih re\u010di i nemilih doga\u0111aja mo\u017ee da poklekne pred njom. Na samo tri minuta i \u010detrdesetosam sekundi. So, pass this on.<\/p>\n

\"\"<\/div>\n\n\n\n
\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/div>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Aleksandra Nik\u0161i\u0107 <\/strong>
\nHERMAN DUNE “GOOD FOR NO ONE ”
\n[Not on Top_Track and Field]
\nKao i uvek, odluka je pala slu\u010dajno, otprilike negde izme\u0111u Slavije i SKC-a, u prepunom trolejbusu koji se zakucao u kilometarskoj koloni dok kasnim na posao. Znaju\u0107i \u0161ta me \u010deka, nekoliko dana pre toga napravila sam plejlistu inventivnog naziva Odluka<\/em> sa dvadesetak pesama koje \u0107e me, na ovaj ili onaj na\u010din \u2013 mislila sam \u2013 uvek podsetiti na godinu u kojoj je Roj Kin oti\u0161ao iz Man\u010destera, Katrina vivisecirala grad koji volim verovatno najvi\u0161e na svetu, farmaceutska zavera izmislila jo\u0161 jednu griplju prevaru, televizijske serije zamenile film, kratko za\u017eiveo i ubrzo nestao Neon, penzija se pribli\u017eila za jo\u0161 365 dana i \u0161to-\u0161ta jo\u0161.<\/p>\n

E, onda je moj najbolji drug Roki odlu\u010dio da presko\u010di tu plejlistu i \u00abu\u0161afluje\u00bb svoj izbor, na pola prekinuv\u0161i Ser\u017ea i D\u017eejn 2005, Marka Lanegana i Isobel Campbell i spre\u010div\u0161i mi da \u010dujem Queens of The Stone Age, Twillight Singers, The Devastations, LCD Soundsystem i ostatak Odluke<\/em> i raketirao album koji sam \u010dula jedva par puta pre toga. Ne samo \u0161to je u ovu pri\u010du tako uleteo Herman Dune, nego \u0161to je, iznebuha, odmah krenula deseta pesma, \u00abGood For No One\u00bb, i to je bilo to.<\/p>\n

Mogla bih sad da se \u0161etkam kroz artisti\u010dko-otka\u010denu biografiju ovih \u0160ve\u0111ana zakucanih u Pariz, sa toliko projekata sa strane da bi im zavideo i Howie Gelb i bezbroj pesama i ponekad iritantnih kavera, ali ne\u0107u.<\/p>\n

\u00abGood For No One\u00bb po\u010dinje pritajeno i non\u0161alantno, i na prvu loptu, zali\u010di na ve\u0107 poznate neo-folk ispovedni\u010dke propovedi kojih je bilo ipak previ\u0161e u poslednje vreme. A onda, odjednom i surovo, gitaru oja\u010dava tam-tam ritam i tu su jo\u0161 neki zvuci koje se ne trudim da prepoznajem jer me potpuno u sebe uvla\u010di pri\u010da koju je svako od nas bar jednom \u2013 a neki uvek \u2013 pre\u017eiveo i pro\u017eiveo, autisti\u010dno izdeklemovana, protkana onim bolom koji ne mo\u017ee da se ubla\u017ei ni ilegalnim ni legalnim supstancama. Ali nema patosa, jer taj tam-tam (koji se mo\u017eda ni ne zove tako u stru\u010dnom svetu) i dalje vozi, poput elektri\u010dne bu\u0161ilice kojom kom\u0161ijski majstori zapo\u010dinju svako jutro u ovoj godini. Kao neka pritajena opasnost, dijalog partner ogla\u0161en u Julie Doiron samo potvr\u0111uje da \u017eena koja pati, to najlep\u0161e radi uz gitaru. Proverila sam da li bi se ovih 4:07 minuta uklopilo u sliku koja je moj kona\u010dni test, ono kad Matt Dillon ulazi u okean u \u00abGrace of My Heart\u00bb, i mo\u017ee, ba\u0161 kako treba.<\/p>\n

Vra\u0107ala sam pesmu i vra\u0107ala, Roki se nije bunio, niti je poku\u0161avao da ubaci nekog svog favorita. Bez sumnje, to je to.<\/p>\n

 <\/p>\n

\"\"<\/div>\n\n\n\n
\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/div>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Aleksandar Lazarevi\u0107<\/strong>
\nBORIS KOVA\u010c “BEGIN-ING”
\n[The Last Balkan Tango_Piranha-B-92]<\/p>\n

Opisati muziku Borisa Kova\u010da zna\u010di biti ozbiljan kandidat za Pulicerovu nagradu. Izolovan od sveta po kome neprestano putuje i nastupa, u svojoj ku\u0107i\/studiju u Bukovcu dobro poznate i pro\u017eivljene emocije i impresije pretvara u zvuke kojima ispisuje svoj \u017eivotni dnevnik. Na sceni, svi ti zvuci predstavljaju samo podlogu za komunikaciju izme|u muzi\u010dara i publike, mimiku i pokrete u savr\u0161enom skladu sa zvucima koji dolaze iz zvu\u010dnika.<\/p>\n

Begin-ing je prva numera i svojevrstan intro albumu The Last Balkan Tango koji predstavlja zaokret u muzi\u010dkom kursu B.K. i numera koja se provla\u010di i na naredna dva albuma kroz svoje male inkarnacije, \u010disto da pove\u017ee sve komadi\u0107e i podseti da kako sam Boris ka\u017ee: “… o glavnoj temi, kao o neizrecivom, ne valja govoriti … u njoj treba \u010duti sve ostale … ki\u010d- \u0161ta to uop\u0161te zna\u010di na kraju vremena … kada jednom po\u010dne valcer zapravo nema kraja …”<\/p>\n

Savr\u0161ena tekstualna podloga za muziku Borisa Kova\u010da su sabrana dela Miroslava Mandi\u0107a, koga ste mogli \u010duti na albumu “Prijatelju ko\u010dnice ti…” Obojenog programa, grupe koja je pre 15-ak godina imala sli\u010dan na\u010din razmi\u0161ljanja. U bendu B.K. je svirao i Olah Vince, vo\u0111a grupe Earth -Wheel-Sky Band, i prvi punker ex-YU. No, to su ve\u0107 neke druge pri\u010de, koje imaju mnogo toga zajedni\u010dkog.<\/p>\n

A Begin-ing … Begin-ing je li\u010dni lajtmotiv 2005.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Krajem 2004. godine, kao novu rubriku na sajtu popdepression.com, uveo sam Soul Food, koja je<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":2109,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[17],"tags":[],"class_list":["post-2067","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-arhiva"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2067","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=2067"}],"version-history":[{"count":7,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2067\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":3181,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2067\/revisions\/3181"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/media\/2109"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=2067"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=2067"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=2067"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}