{"id":2071,"date":"2005-01-15T16:20:08","date_gmt":"2005-01-15T15:20:08","guid":{"rendered":"http:\/\/blog.popdepresija.com\/?p=2071"},"modified":"2013-08-09T00:37:45","modified_gmt":"2013-08-08T22:37:45","slug":"soul-food-2004","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.popdepresija.com\/?p=2071","title":{"rendered":"Soul Food 2004"},"content":{"rendered":"

Rubrika Soul Food imala je za cilj da predstavi neke “posebne” pesme iz prethodne godine (uz “mala” odstupanja) koje su mojim prijateljima i kolegama bile “posebno” drage.<\/em><\/strong><\/p>\n

\"\"<\/div>\n

Aleksandar D. Kosti\u0107<\/strong>
\nDAVE ALVIN ”THE MAN IN THE BED”
\n[Ashgrove_Yep Roc]<\/strong><\/p>\n

Kada sam pre gotovo dvadeset godina prvi put \u010duo zvuk gitare – a jedva ne\u0161to kasnije – i glasa Dejva Alvina, odmah mi se u\u010dinilo da to ne\u0107e biti veza za jednu no\u0107, nedelju, mesec ili sezonu. I zaista, iako sam u me\u0111uvremenu pregurao milione slu\u0161ala\u010dkih iskustava, saznanja, prosvetljenja i razo\u010darenja – svaki novi album ovog kalifornijskog gospodina i dalje o\u010dekujem i pre\u017eivljavam sa posebnim apetitima, uveren kako je njegov opus jedno od najve\u0107ih blaga na koje sam nabasao u dosada\u0161njem \u017eivotu. Jednako ve\u0161t sa akordima koliko i sa re\u010dima, \u010dvrsto ukotvljen u najdublje, najlep\u0161e i najizazovnije vode okeana tradicionalne ameri\u010dke popularne muzike, sav satkan od neposrednih i dugotrajnih iskustava sa pra\u0161njavih drumova i iz memljivih kr\u010dmi i klubova, ovaj \u010dovek je u sebi objedinio so\u010dnu strast legendarnih bluzera i lucidnu konciznost tamo\u0161njih giganata kratke proze, odavno potpisav\u0161i pesme kojih se ne bi postideli ni Robert D\u017eonson, Vudi Gatri, Henk Vilijams, Bob Dilan, Grem Parsons ili Tauns van Zant.<\/p>\n

A da ovo prizivanje Najve\u0107ih nije tek isprazna retorika bez argumenata i smisla, vrlo ubedljivo svedo\u010di njegov perfektan novi album ”Ashgrove” (Yep Roc, 2004), definitivno inspirisan upravo onom muzikom kakvu je nekada na bezimenim raskr\u0161\u0107ima (ne)sre\u0107nicima delio sam \u0110avo. Naravno, pre pesnik urbanih nego ruralnih bespu\u0107a, Alvin je doti\u010dno nasledstvo originalno transformisao u novomilenijumsku mitologiju, retko pristaju\u0107i na re\u0161enja koja bi se mogla nazvati prostim ili providnim. U tako uzbudljivo uspostavljenom odnosu kreativnih snaga i sredstava verovatno klju\u010dno mesto zauzima pesma ”The Man In The Bed”, retka prilika da se popularna muzika (arhai\u010dna ili moderna, svejedno!) frontalno su\u010deli sa tako bremenitom poetskom temom kakva je tanatofobija – strah od smrti.<\/p>\n

Nastala delimi\u010dno iz potrebe za posvetom autorovom pokojnom ocu, a drugim delom izvesno i u nameri da nekom vrstom bajanja Alvin potera zlu kob umiranja i kona\u010dnosti \u0161to dalje i \u0161to du\u017ee iz vlastitog dvori\u0161ta, ova pesma se te\u0161ko mo\u017ee uporediti sa ma \u010dime \u0161to nam je donela muzi\u010dka 2004. godina.<\/p>\n

Zarobljen u teskobni pakao bolni\u010dke sobe i kreveta, razapet izme\u0111u svog objektivnog stanja i se\u0107anja na bolju i lep\u0161u pro\u0161lost, junak Alvinove pesme (odnosno, on sam!) pomalo podse\u0107a na ”Pevaju\u0107eg detektiva” Denisa Potera, jednu od nesumnjivo najkapitalnijih kreacija narativne umetnosti u fini\u0161u minulog veka. Preziru\u0107i smrt i rugaju\u0107i joj se u lice Alvin – u stvari – osvaja novi \u017eivot za sebe i sve nas, a njegova muzika donosi duhovno isceljenje o kojem bezuspe\u0161no ma\u0161taju mnogi \u0161amani i vra\u010devi.<\/p>\n

\"\"<\/div>\n

Svetlana Lazi\u0107<\/strong>
\nRILO KILEY “DOES HE LOVE YOU?”
\n[More Adventurous_Brute, Beaty\/WB]<\/p>\n

Treba li da ka\u017eem na po\u010detku da sam ovu pesmu prvi put \u010dula u “pop depresiji” #165, 23. avgusta? “Ko je ovo, ko je ovo, kako se zove pesma?”<\/em> pitah posle prve strofe. Ljubav na prvo slu\u0161anje. \u0160apat koji postaje krik u pevanju harizmati\u010dne Jenny Lewis, intrigantna melodijska stuktura pesme bez klasi\u010dnog refrena, spektakularan \u201enarastaju\u0107i\u201c aran\u017eman sa dramati\u010dnom orkestracijom. I povrh svega antologijski tekst.<\/p>\n

Ukratko – savr\u0161eni indie pop hit. Sa obrtom. To je poku\u0161aj racionalne, \u201eknji\u0161ke\u201cargumentacije kvaliteta ove pesme. Njena snaga i veli\u010dina za mene, ipak le\u017ee u pri\u010di, u dramaturgiji ovog tako \u010desto u popularnoj muzici prisutnog kli\u0161ea o ljubavnom trouglu. Zaplet je banalno op\u0161te mesto – zaljubljena ljubavnica puna razo\u010daranog razumevanja, mu\u0161karac-slabi\u0107 u klopci izme\u0111u intuicije i odgovornosti i \u201ene-mogu-da-se-optere\u0107ujem\u201c \u017eena sa ciljem. Neodoljivost ba\u0161 ove situacije, le\u017ei u njihovoj izmi\u0161ljenoj komunikaciji – jo\u0161 od vremena fatalne Jolene ne \u010duh tako iskrenu i bolnu ispovest jedne \u017eene drugoj. Jedna, za koju je i \u201etrenutna neizvesnost bolja od umorne i usamljene sudbine\u201c i druga, koja se \u201evezala jer je mislila da \u0107e joj pro\u0107i voz\u201c, nekada su verovale da je sloboda najve\u0107i ideal. Sada, uhva\u0107ene u ljubavnu mre\u017eu, bore se za vazduh \u2013 izme\u0111u prepu\u0161tanja i istrajavanja, poveravanja i pravdanja stoji neodlu\u010dni On. U tom savr\u0161enom imaginarnom dijalogu one su se razumele \u2013 jedna je pre\u0107utno molila, druga se o\u010dajna povukla. I ne\u0161to je umrlo u svakom od njih.<\/p>\n

“Does he love you?”<\/em> Izme\u0111u \u017eelje i potrebe, izme\u0111u strasti i sigurnosti, izme\u0111u nade i razo\u010darenja, izme\u0111u be\u017eanja i vra\u0107anja tra\u017eimo odgovor. I tra\u017eimo na\u010dine da opstanemo u suludoj ljubavnoj iluziji. \u010cak i kad znamo da je kraj tu\u017ean.<\/strong><\/p>\n

\"\"<\/div>\n

\u017dikica Simi\u0107<\/strong>
\nDRIVE-BY TRUCKERS “Danko\/Manuel”
\n[The Dirty South_East West]<\/p>\n

Rokeri, umrli od overdoze ili opasnog \u017eivota, nisu samo martiri paralelnog univerzuma naseljenog sve manjom skupinom vernika koji ne znaju da se \u0161esta decenija dvadesetog veka zavr\u0161ila pre sto godina. Oni su novi heroji rok mitologije. Zauzimaju mesto koje su u rok pesmama imali odmetnici, desperadosi, usamljeni vlasnici proma\u0161enih \u017eivota, buntovnici sa i bez razloga, \u00abjaha\u010di belih linija\u00bb na beskrajnim autoputevima, narkomani koji li\u010de na zalazak sunca.<\/p>\n

Tako bar izgleda kad se slu\u0161aju plo\u010de najboljeg novog ju\u017enja\u010dkog benda Drive-By Truckers<\/strong>. Nekad su pripovedali o poginulim \u010dlanovima skupine Lynyrd Skynyrd<\/strong>. Danas, na novom albumu “The Dirty South”, pri\u010daju o Ri\u010dardu Manuelu, Riku Danku i Karlu Perkinsu. Ovakva strategija omogu\u0107ava da se iskonske rok pri\u010de iska\u017eu na nov i originalan na\u010din. Pesma “Danko\/Manuel” pokazuje da ples, koji u svemu \u0161to postoji igraju \u017eivot i smrt, odnosno mit i zbilja, nigde nije tako zavodljiv kao u rok muzici.<\/p>\n

\"\"<\/div>\n

Milo\u0161 Ivanovi\u0107 Kepa<\/strong>
\nBOBAN PETROVI\u0106 \u201cPrepad\u201d
\n[\u017dur, RTVLJ]<\/p>\n

Ne se\u0107am se kad sam u beskraj vra\u0107ao na po\u010detak neku doma\u0107u numeru (posebno ove najgore u novijoj istoriji doma\u0107e muzike), kao \u0161to sam to \u010dinio tokom godine sa ovim Bobanovim biserom.<\/p>\n

O\u010digledna njegova karizma pravog gradskog mangupa za\u0161titni\u010dki pokriva svaki od gomile lo\u0161e otpevanih tonova i banalnosti isilovanih rima.<\/p>\n

Svemirska svirka i doktorat od aran\u017emana podupiru neverovatnu sr\u010danost sa kojom iznosi jeftinu lova\u010dku pri\u010du prave\u0107i je ubedljivijom, istinitijom i \u017eivotnijom od bilo kog pametovanja sada\u0161njih velikana scene. Pomislio sam da ako je budem dovoljno puta pu\u0161tao u etar mo\u017eda ta zarazna i pozitivna goru\u0107a ambicija dotakne jo\u0161 nekog sli\u010dnog i mo\u017eda stvari nisu dibidus izgubljene.<\/p>\n

Posledi\u010dna opsesivna potraga za prenebregnutim herojima doma\u0107eg zvuka napravila mi je 2004. godinu, jednom od zvu\u010dno najlu\u0111ih ali i najlep\u0161ih do sad.<\/p>\n

\"\"<\/div>\n

Aleksandra Nik\u0161i\u0107<\/strong>
\nMARK LANEGAN BAND \u201cOne Hundred Days\u201d
\n[Bubblegum, Beggars Banquet]<\/p>\n

\u0160okirav\u0161i samu sebe, htedoh prvo da se raspi\u0161em o paranoidno-empati\u010dnoj Daft Punk Is Playing At My House (LCD Soundsystem), ali zbog puritanizma Pop-depresije da se treba dr\u017eati 2004.godine, morala sam da odustanem, jer \u0107e se ova pesma zvani\u010dno pojaviti tek za koju nedelju.
\nIz istog razloga, samo vremenski unazad, prisiljena sam da odbacim i najlep\u0161i ljubavni stih ikada
\n
\n” and while the world falls apart, you’ve got my soul I’ve got your heart”<\/em>
\n(naravno, The Dears i Autonomy)<\/p>\n

Pa sam onda malo prelistavala, motala tamo-vamo, naletela na dragog Grega Dullija koji kao da meni peva “Black Is The Color Of My True Love’s Hair”, ali je to ipak kaver, “Oh, Baby” mi je Jason Pierce pevao ove godine, ali je iz pro\u0161le i tako… Buuuuuum…<\/p>\n

Za\u0161to flertovati kad prava ljubav zamene nema? Progovorio je, u poslednje dve godine vi\u0161e nego u Sjetl-fazi zajedno, postao, nekako, pristupa\u010dniji svima (ne znam ba\u0161 da li mi se to dopada ili ne), ali ipak, nije napravio nijedan ustupak. Da. Mark Lanegan. “Bubblegum” je ona savr\u0161ena \u017evaka za sve adikte \u010di\u0161\u0107enja zvu\u010dnih tapeta takozvane savremene muzike onim \u0161to r’n’r stvarno jeste.
\nA “One Hundred Days” je sve to. Pesma koju je mogao da napi\u0161e samo Mark Lanegan. Taj brod kojim upravlja kao kapetan Ahab vec vi\u0161e od dvadeset godina u potrazi za svojim Mobijem Dikom \u010dini se kao da je uplovio u luku, pustiv\u0161i plen na miru i ostaviv\u0161i za sobom svako isku\u0161enje.<\/p>\n

Naravno, niko drugi nije mogao ni da je otpeva, ali to je ve\u0107 druga pri\u010da.<\/p>\n

\"\"<\/div>\n

Slobodan Vujanovi\u0107 FrEEdom<\/strong>
\nAVRIL LAVIGNE “Don\u2019t Tell Me”
\n[BMG]<\/p>\n

Kada sam prvi put \u010duo ovu pesmu prevrnuo sam o\u010dima i pomislio: O (fakin!) NEeee!… Siguran sam da mnogi od vas misle da je na tome i trebalo da ostanem. Siguran sam da je neko (pa i ja sam) o\u010dekivao da bi unutar ovog izbora zapravo trebalo (morala!) da se na\u0111e neka pesma PJ Harvey. (Ne\u0161to ozbiljnije… Ne\u0161to sa pedigreom… Ne\u0161to za renome… Ovo opet NIKAKO ne zna\u010di da su potpisnici ostalih pesama birali pesme po nekom od tih ar\u0161ina. Nisam ni ja, to ho\u0107u da vam ka\u017eem)<\/p>\n

Don\u2019t Tell Me je pesma o mla\u0111ahnoj devi koja nije niti Virgin Suicide, niti Like A Virgin tip, ve\u0107 sasvim obi\u010dna devojka koja u sopstvenoj netaknutoj prirodi prepoznaje svoj autenti\u010dni dragulj, koji ako jednom izgubi, vi\u0161e niko ne\u0107e mo\u0107i da joj vrati, \u010dak ni ako bi taj \u201ewent down and got it for you\u201c. Stvar bi, dakako, bila zanimljivija da Avril ima 49, a ne 19 godina.<\/p>\n

Iako je moja vr\u0161njakinja Alanis pre par godina poru\u010divala da je blowjob pored kokica esencija bioskopskog u\u017eivanja, iako trilioni tek zapi\u0161toljenih&zakajliranih repera zatrpavaju (M)TV ekrane tonama sisa i dupeta, iako Britney ovih dana kada upoznaje nekoga \u010de\u0161\u0107e govori Ooops nego Spears, Avril Lavigne sa svojim kratkovidim puritanizmom postaje, zapravo, najiskrenija i najautenti\u010dnija rock chick.<\/p>\n

Vratimo se par decenija unazad, kada je mala Poly Jean, odrastaju\u0107i u selu Behindgodsfeet, pored Norfolka, inicirala devoj\u010dicu u \u017eenu tako \u0161to je tajne menstruacije i pomahnitalih Na Gig hormona delila sa crnimdacrnjenemogu biti koko\u0161kama na svom imanju, a sve \u0161to je ona tada \u017eelela bilo je da bude (normalna, barem, kao) Avril. A da je to mogla, odgovor na zavla\u010denje tu\u0111e ruke u njene ga\u0107e bio bi isti- Did you think that I was gonna give it up to you, this time? \/ Did you think that it was somethin I was gonna do and cry?<\/p>\n

\u017dene koje su sposobne da svoja najosteljivija uverenja podele sa nama ovako neumoljivo iskreno uvek bude moje po\u0161tovanje. A to je, opet, najjednostavniji na\u010din da ta uverenja promenite\u2026 ?<\/p>\n

\"\"<\/div>\n

Aleksandar Lazarevi\u0107<\/strong>
\nBILLY BOB THORNTON “The Wind”
\n[Enjoy every sandwich: The songs of Warren Zevon, Artemis]<\/p>\n

Mislim da je ideja o pri\u010di u vezi samo jedne pesme potpuno \u010dudna po\u0161to ljudi koje si izabrao najve\u0107i deo \u017eivota (osim u snovima) provode uz muziku i godi\u0161nje preslu\u0161aju mnogo albuma no … sam si to tra\u017eio.<\/p>\n

Postoje dve vrste autora. Oni koji prave pesme i oni kojima pesme dolaze same. Prvi se tokom cele karijere vrte u krug, drugi pomeraju granice. Stoga svako putovanje kroz zvuke mo\u017ee biti muzi\u010dko i mentalno. Prepu\u0161tanje je jedno, a slu\u0161anje muzike i analiza ne\u0161to sasvim drugo. Kada \u010dujes pesmu i ka\u017ee\u0161 da ima “ne\u0161to” to je upravo ono o \u010demu sam malo pre pisao. Nije bitno kakav je aran\u017eman, instrumentacija ili produkcija, pesma koja je sama do\u0161la zvu\u010di savr\u0161eno u bilo kom obliku i pakovanju (npr: Cracklin’ water).<\/p>\n

“The Wind”, pesma koju Warren Zevon nije uspeo da objavi nalazi se na ENJOY EVERY SANDWICH: THE SONGS OF WARREN ZEVON tribute albumu koji upravo zbog izvo\u0111enja Billy Bob Thorntona ne mo\u017ee dobiti vi\u0161e od dve zvezdice jer pored te pesme sve ostale zvu\u010de tek kao puko popunjavanje albuma. The Wind u izvodjenju B.B.T. sublimira sve vrste emocija upakovane u idealnu kombinaciju akusti\u010dne i elektri\u010dne gitare. The Wind je najbolji epitaf Warrenu Zevonu i svim ljudima od kojih smo u\u010dili \u0161ta je dobra muzika, a koji su oti\u0161li u 2004. Milestoneovi vi\u0161e nisu tu. Ni Cash, ni Zevon, ni Peel… Dvehiljade\u010detvrta je promenila budu\u0107nost i otvorila mnogo mogu\u0107nosti. A kuda dalje … bilo kuda. Granice ne postoje. Oni koji su ih \u010duvali vi\u0161e nisu tu.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Rubrika Soul Food imala je za cilj da predstavi neke “posebne” pesme iz prethodne godine<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":2120,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[17],"tags":[],"class_list":["post-2071","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-arhiva"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2071","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=2071"}],"version-history":[{"count":3,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2071\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":2077,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2071\/revisions\/2077"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/media\/2120"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=2071"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=2071"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=2071"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}