{"id":2080,"date":"2007-01-15T22:54:32","date_gmt":"2007-01-15T21:54:32","guid":{"rendered":"http:\/\/blog.popdepresija.com\/?p=2080"},"modified":"2013-08-21T12:41:37","modified_gmt":"2013-08-21T10:41:37","slug":"soul-food-2006","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.popdepresija.com\/?p=2080","title":{"rendered":"Soul Food 2006"},"content":{"rendered":"

\"\"Tre\u0107u godinu zaredom (tradicija?) po\u010detak januara na POPDEPRESSION sajtu obele\u017eava rubrika (ingeniozno) nazvana Soul Food.<\/p>\n

Zavr\u0161ni radovi na kompilaciji “Jutro \u0107e promeniti sve?” malo su usporili tempo apdejta sajta, ali zato doprinos mojih prijatelja, kolega i ljudi koje po\u0161tujem ni ovoga puta nije izostao.<\/p>\n

Ovo su njihove omiljene pesme iz 2006. godine<\/p>\n

\"\"<\/p>\n\n\n\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

George Pelecanos\u00a0<\/strong>
\nTHIN LIZZY “Southbound”
\n[Live and Dangerous_WB]<\/span><\/span><\/p>\n

Is this, as some claim, the greatest live rock and roll album ever recorded? I wouldn’t bet against it. “Southbound,” in particular, gives me the chills every time I hear it.<\/p>\n

“Hey, you’re not getting any younger\/The wild west has already been won.”<\/p>\n

R.I.P., Phil Lynott<\/p>\n

 <\/p>\n\n\n\n
\n

\"\"<\/p>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

\u00a0<\/span><\/span><\/p>\n\n\n\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Howe Gelb\u00a0<\/strong>
\nFEIST “Let It Die”
\n[Let It Die_Universal]<\/span><\/span><\/p>\n

was it a song you wanted …or the entire album ? here are my thoughts on the record: FEIST – LET IT DIE<\/p>\n

I first met Leslie Feist at a festival in Spain with her partner Chilly Gonzales years ago. It was apparent then there was something smoldering in her, a smoke from a future fire. He was a brilliant pianist and she was a startling singer with an endearing marching dance on stage. This record now gets played every available moment in our house for its sheer exuberance. Released in 2006 \u2026or 2005. I can\u2019t remember. But it shrewdly harkens back to the days of The Captain and Tennille and some original elements of disco. Maybe a bit of Leo Sayer too. The production is what we used to call \u201ctasty\u201d, and Leslie\u2019s voice is something to finally fall for. Long live Feist\u2026 and her stoney producer too… but if you need me to pick a song from the record instead… i can<\/p>\n

 <\/p>\n\n\n\n
\n

\"\"<\/p>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

\u00a0<\/span><\/span><\/p>\n\n\n\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Steve Wynn\u00a0<\/strong>
\nTHE HOLD STEADY “First Night”
\n[Boys And Girls In America_Vagrant]<\/span><\/span><\/p>\n

I don’t know. I could go on about lyrics and style and production and historical context. I could talk about a band that lived up to the hype. All I know is that this song breaks me down to an emotional puddle every time I hear it. And that’s good enough for me.<\/p>\n

 <\/p>\n\n\n\n
\n

\"\"<\/p>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

\u00a0<\/span><\/span><\/p>\n\n\n\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

\u017dikica Simi\u0107<\/strong>
\nHOWLIN’ RAIN “Calling Lightening With A Scythe”
\n[Howlin’ Rain_Birdman]<\/span><\/span><\/p>\n

Kada, u zapadnoj kulturi, \u017eele da personifikuju smrt prestavljaju je kao ‘surovog \u017eeteoca’ (“grim reaper”), odnosno skelet koji u ruci dr\u017ei kosu. \u010clanovi ad hok sastava Howlin’ Rain su tu alatku ukrali od njenog vlasnika. U pesmi “Calling Lightening With A Scythe” njome prizivaju munju: bo\u017eansku kaznu za u\u010dinjeni greh. U ovom napevu eshatolo\u0161kom terminologijom prepri\u010dan je rok mit. Minut i po duga ‘noise’ eskapada, u sredini pesme, je kona\u010dno prona\u0111eni deo, kojim se kompletira religiozno-rokerski vitra\u017e, \u010diju su izgradnju davno zapo\u010deli Grem Parsons i Kit Ri\u010dards, najve\u0107i gre\u0161nici ove muzike.<\/p>\n

Howlin’ Rain je ‘off’ projekat Itana Milera lidera sastava Comets On Fire. Njihov debi album pokazuje da jo\u0161 uvek postoje pravi na\u010dini da se “rok pri\u010da ponovo ispri\u010da”. Ova plo\u010da je rokerski pandan ovogodi\u0161njim filmovima “Tri sahrane za Melkijadesa Estradu” Tomija Li D\u017eonsa i “Ponuda” koji je po scenariju Nika Kejva snimio D\u017eon Hilkout. U toj konstelaciji pesma “Calling Lightening With A Scythe” je ekvilent onoj sceni u kojoj se u D\u017eonsovom filmu pojavljuje slepi Levon Helm, odnosno sekvenci iz Hilkoutovog dela u kojoj Deni Hjuston obja\u0161njava zna\u010denje re\u010di \u00abmizantropija\u00bb.<\/p>\n

Nastanak ove numere prestavlja amalagamiranje najlep\u0161ih elemenata iz rok istorije. Reverzibilnim putem bi se stiglo do Roling Stounsa, Grema Parsonsa, sastava Grateful Dead, Allman Brothers Band, Roda Stjuarta i Facesa, Nila Janga, Kridensa. Za umornog rok tradicionalistu taj trip predstavlja pravo zadovoljstvo.<\/p>\n

 <\/p>\n\n\n\n
\n

\"\"<\/p>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

\u00a0<\/span><\/span><\/p>\n\n\n\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Aleksandra Nik\u0161i\u0107\u00a0<\/strong>
\nIKA “Bubble”
\n[VA – Jutro \u0107e promeniti sve?_PGP RTS]<\/span><\/span><\/p>\n

Otkako (vi\u0161e-manje) svesno znam za sebe, \u017eelela sam da pevam. Da budem peva\u010dica, da glasom zasenim publiku, izazivam ova ili ona ose\u0107anja, komandujem scenom. Da bez instrumentalne pratnje vladam Vudstokom poput D\u017eenis D\u017eoplin (dobro, kad sam bila ba\u0161 mala), da kao nikad pre\u017ealjene The Slits muljam gitaru i vri\u0161tanje istovremeno…\u00a0 sve do novih heroina sada\u0161njice kojima beskrupulozno zavidim. Me\u0111utim, postoji i problem. Manje vi\u0161e \u0161to ne umem da pevam, \u010dak ni “na, na, na”, nego naj\u010de\u0161\u0107e proma\u0161im i melodiju i akorde, a o harmonijama i aran\u017emanima da ni ne govorim.<\/p>\n

E, ali zato su tu one koje znaju i mogu. I to ovde, u beogradskom getu.<\/p>\n

Odmah priznajem da sam, pri prvom, nezvani\u010dnom, slu\u0161anju budu\u0107e Pop-depresija kompilacije, sa nevericom odbacivala mogu\u0107nost da je Ika odavde, da\u00a0Bubble<\/em>\u00a0sigurno nije zatureni snimak Cat Power i da je na\u010dinjen u vi\u0161e nego ku\u0107noj atmosferi i uslovima. Onda sam poklekla, shvatila da su \u010duda mogu\u0107a i da je u moj \u017eivot u\u0161la super-heroina koja \u0107e ostvariti one \u017eelje koje sama ne mogu.<\/p>\n

Mo\u017eda\u00a0Bubble<\/em>\u00a0nisam naj\u010de\u0161\u0107e slu\u0161ala tokom pro\u0161le godine, ali je svakako ostavila najupe\u010datljiviji trag. Prvih hiljadu puta sam samo oslu\u0161kivala, bez pevu\u0161enja upijaju\u0107i taj neverovatni glas, pra\u0107en skoro neprimetnom gitarom. Slede\u0107ih hiljadu puta sam pratila tekst, pronalazila se u re\u010dima, divila se opu\u0161tenosti kojom Ika vlada svojim glasom ali i samom pesmom, da bih kona\u010dno, usadiv\u0161i ovo skoro trominutno savr\u0161enstvo najdublje u svoje mo\u017edane \u0107elije, shvatila da ne postoji drugi\u00a0Izbor.<\/p>\n

Kada sam mojoj trinaestogodi\u0161njoj “drugarici” Anji, \u010dijim muzi\u010dkim svetom trenutno vladaju MTV produkti, pustila\u00a0Bubble<\/em>, reakcija je bila sli\u010dna. “Ko je ova devojka? I kako je super tekst! Sigurno je iz Amerike, ba\u0161 je strava, pusti\u0107u svim ortakinjama!” odu\u0161evljeno je komentarisala. Zanemari\u0107emo ovog puta zlobne komentare o sli\u010dnostima izme\u0111u tinejd\u017eerki i \u017eena u najboljim godinama — ali njeno zadovoljstvo mi je dokazalo da sam u pravu.<\/p>\n

Nadam da \u0107e\u00a0Bubble<\/em>\u00a0i, verujem, mno\u0161tvo novih pesama koje \u0107e Ika smisliti, probuditi u nekoj devoj\u010dici istu \u017eelju kao i meni nekada. Jo\u0161 vi\u0161e verujem da je Bubble samo po\u010detak i da \u0107u jednog dana, kad Ika bude nastupala u, na primer, pariskom Zenithu ili njujor\u0161kom Smokeu, mo\u0107i da ka\u017eem da sam je slu\u0161ala jo\u0161 dok je pevu\u0161ila u svojoj sobi.<\/p>\n

 <\/p>\n\n\n\n
\n

\"\"<\/p>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

\u00a0<\/span><\/span><\/p>\n\n\n\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Svetlana \u0110olovi\u0107\u00a0<\/strong>
\nBOB DYLAN “SPIRIT ON THE WATER”
\n[Modern Times_Sony]<\/span><\/span><\/p>\n

Kada bi sva bezbri\u017enost ovog sveta mogla da stane u jednu pesmu, to bi bila ova.<\/p>\n

Obo\u017eavam da je \u010dujem pred spavanje ili prvu kad se probudim. Uvek mi izmami osmeh na lice i natera me da ple\u0161em \u2013 u sebi ili u sobi. Kad je pustim na repeat \u2013 ima hipnoti\u010dko dejstvo – slatka vrtoglavica sledi \u2013 ma\u0161tam, u\u017eivam, smi\u0161ljam koreografije… Topim se u toj le\u017eernoj iskrenosti, a njena staromodna romantika osvaja bez gre\u0161ke. Podse\u0107a me za\u0161to volim Dylana \u2013 niko ne razume \u017eenu kao on. Njegova predaja je svesna i slatka, njegova ljubav je otvorena knjiga. Samouverenost iskusnog mu\u0161karca razoru\u017eava.<\/p>\n

Poezija rastere\u0107ena komplikovanih stilskih figura, melodija jednostavna i meka \u010dine \u2018Spirit On The Water\u2019 gotovo pop hitom, epskih razmera. Gitarski solo dostojan Djanga Reinhardta, neodoljiva usna harmonika, profi ritam sekcija nekog kultnog jazz bara\u00a0 i Dylan razgovetan, raspevan, zgodan.
\nI eto je mala seksi pesma.<\/p>\n

Kad Bob ode u ve\u010dna lovi\u0161ta ovo \u0107e biti njegova \u2018My baby just cares for me\u2019.
\nJednostavna \u010darolija ljubavi.<\/p>\n

 <\/p>\n\n\n\n
\n

\"\"<\/p>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

\u00a0<\/span><\/span><\/p>\n\n\n\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Joan Wasser aka Joan As Police Woman\u00a0<\/strong>
\nSUFJAN STEVENS “John Wayne Gacy, Jr”
\n[Illinoise_Asthmatic Kitty]<\/span><\/span><\/p>\n

Sufjan is a true original. Probably the only person who could deal with this subject with utter grace and sensitivity.<\/p>\n

This song is one you will be forced to listen to over and over out of
\ndisbelief.<\/p>\n

It’s a triumph of beauty and understanding and song writing prowess
\nthat wrecks almost anyone else today.<\/p>\n

 <\/p>\n\n\n\n
\n

\"\"<\/p>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

\u00a0<\/span><\/span><\/p>\n\n\n\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Ken Stringfellow\u00a0<\/strong>
\nMETRIC “LIVE IT OUT”
\n[Live It Out_Last Gang]<\/span><\/span><\/p>\n

The title track from their last album, I think delivers everything that’s
\ngreat about this band – there’s a solidity to Emily Haines, which is
\nmatched in equal parts by a kind of weary vulnerability…yes, those are
\nthe words I choose.<\/p>\n

She seems to know that she can face anything, but wishes she wasn’t always shouldered with the clarity of vision she obviously possesses. Well, that’s what it sounds like when you listen.<\/p>\n

I don’t pretend to know what she’s *really* like. And the music is like a series of familiar landscapes put in a blender, or viewed stretched, like when the Millenium Falcon goes into hyperspace…you think know the references, but…really, they’re stretched beyond recognizable form. Brilliant.<\/p>\n

 <\/p>\n\n\n\n
\n

\"\"<\/p>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

\u00a0<\/span><\/span><\/p>\n\n\n\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Oto Oltvanji<\/strong>
\nTV ON THE RADIO “WOLF LIKE ME”
\n[Return to Cookie Mountain_4AD\/Interscope]<\/span><\/span><\/p>\n

My mind has changed my body’s frame, but God I like it<\/em>. Verovatno dr\u017eim nekakav rekord po broju omiljenih pesama na famoznoj, sada ve\u0107 anahronoj poziciji A1. Toliko o opsegu pa\u017enje. Ili otpornosti na ljubav na prvi pogled. Tako je i sa “Wolf Like Me” grupe TV on the Radio, sa njihovog pro\u0161logodi\u0161njeg albuma,\u00a0Return to Cookie Mountain<\/em>.<\/p>\n

\u010cekaj malo. Ta pesma uop\u0161te nije A1.<\/p>\n

U ranoj verziji, koja je procurela via piraterija, jeste bila. Iako ovaj album daje novi smisao izrazu “dopadanje posle vi\u0161e slu\u0161anja” \u2013 mora\u0161 da ga obrne\u0161 bar nekoliko puta pre nego \u0161to ti se uka\u017ee taj “Cookie Monster” svake dobre plo\u010de \u2013 pesmu koja ga otvara prepoznali su kao pravoverni hit \u010dak i tradicionalno utegnuti krugovi. Me\u0111utim, prvobitnu odluku, da album zapo\u010dnu zakucavanjem u \u010delo, bend je u poslednji \u010das preina\u010dio u korist suptilnijeg podvla\u010denja pod ko\u017eu. Kasno. Za\u00a0mene \u0107e ta pesma zauvek ostati uvodna.<\/p>\n

A kakav je to bend uop\u0161te? Koketira sa\u00a0a capellom<\/em>, jednim od neomiljenijih mi \u017eanrova. Glas Tundea Adebimpea pre\u010desto mi zali\u010di na, Bo\u017ee me sa\u010duvaj, Petera Gabriela. Muzi\u010dki kriti\u010dari ga zovu “eksperimentalni dub-hop”. Uh.<\/p>\n

Izvorno ludilo Bruklina, ka\u017eem ja. Sticajem okolnosti i posredno, poslednjih meseci imao sam prilike da ga upoznam.<\/p>\n

\u010cetiri petine “crn” bend, a ne radi o\u010diglednu “crnu” muziku. Za njega bi se u Americi reklo, sa strahopo\u0161tovanjem rezervisanim za otkri\u0107a retkih fosilnih ostataka,\u00a0a \u00a0true original<\/em>. \u010cim ga \u010dujete, znate da ste naleteli na ne\u0161to novo, jedinstveno, prepoznatljivo. Tako u 21. veku zvu\u010di Touch & Go (njihova biv\u0161a etiketa). Tako zvu\u010di 4AD (sada\u0161nja). To mi je ve\u0107 u najavi, na\u00a0neslu\u0161anje,<\/em>\u00a0dra\u017ee od svega drugog. Nije zbog nostalgije, ve\u0107 zato \u0161to preferiram zvuk.<\/p>\n

A na\u00a0slu\u0161anje<\/em>, “Wolf Like Me” se kotrlja, trese i zve\u010di, stopalo crtanofilmski s\u00e2mo kre\u0107e da stepuje. Ima polet, patnju i intermeco, posle koga se vra\u0107a\u00a0jo\u0161\u00a0ja\u010da (\u0161to te ne ubije…). Prva i poslednja uz koju sam skakao ove godine. Da je posebna, znao sam i pre nego \u0161to sam je \u010duo u\u017eivo u izvedbi Twilight Singersa na zagreba\u010dkom koncertu (iako je nisam prepoznao iz cuga, heh). Greg Dulli mi je to samo potvrdio.<\/p>\n

My heart’s aflame, my body’s strained, but God I like it<\/em>. To je moja pesma za ovu veliku, okruglu kalendarsku jedinicu koja je, sre\u0107om, iza nas. Naravno, sve dok na\u00a0Return to Cookie Mountain<\/em>\u00a0ne nai\u0111e numera broj \u010detiri \u2013 pet u mojoj verziji. Ali, to je ve\u0107 druga pri\u010da.<\/p>\n

 <\/p>\n\n\n\n
\n

\"\"<\/p>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

\u00a0<\/span><\/span><\/p>\n\n\n\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Milo\u0161 Ivanovi\u0107 Kepa\u00a0<\/strong>
\nMAR\u010cELO & WIKLUH SKY “OTKUCAJI”
\n[Puzzle Shock_Multimedia]<\/span><\/span><\/p>\n

Za mene barem nije bilo puno dileme. Jo\u0161 od momenta kad sam \u010duo demo verziju (za koju autor pesme i dan danas tvrdi da je savr\u0161ena), znao sam da \u0107e to biti taj krosover hit koji je doma\u0107oj sceni, bojim se, bio neophodno potreban.<\/p>\n

Ove godine sam imao tu slatku privilegiju da u\u017eivo, online, neposredno i kako god ve\u0107, pratim usagla\u0161avanje i umno\u017eavanje otkucaja svakim njegovim slede\u0107im, \u0161to emitovanjem, \u0161to \u017eivim izvo\u0111enjem.<\/p>\n

Britka Markova analiza svog emocionalnog stanja nakon jo\u0161 jedne proma\u0161ene veze sigurno bi krenula ranije utvr\u0111enim smerom (kao kod pesme \u201c1\u201d na albumu \u201cDe Facto\u201d), da jedne ve\u010deri nije na\u0161ao kompanjona u sli\u010dnom razo\u010daranom raspolo\u017eenju, ali sasvim druga\u010dijeg melosa. Sky Wikluh ime je koje ne zna\u010di ni\u0161ta turisti\u010dki nastrojenim konzumentima doma\u0107eg zvuka, jer je vec par godina \u201cdobro skrivena tajna\u201d ovda\u0161njeg sazvu\u010dja. Taj status se definitivno promenio protekle godine i slutim da \u0107e u slede\u0107ih par dekada (ukoliko uspe da isklju\u010di autodestruktivi gen) njegovo ime biti veoma prepoznatljivo obele\u017eje ove teritorije, jer dar koji \u0110or\u0111e Miljenovi\u0107 poseduje retko svra\u0107a u na\u0161u zabit. Obi\u010dno je termin \u201cgenije\u201d (pri\u010dam o muzici) rezervisan za likove koje (u poslednje vreme pre\u010desto) vi\u0111amo na naslovnim stranama tradicionalno opredeljenih muzi\u010dkih magazina kao \u0161to su MOJO ili UNCUT. Ve\u0107ina njih je ili odavno “oti\u0161la” ili ako su jo\u0161 \u017eivi, onda im je forma daleko od one koju mitolo\u0161ki \u010dlanci opisuju, a na stranu \u0161to ih verovatno nikad i ne\u0107emo sresti u ovoj nam \u017eivotnoj inkarnaciji. Otkucaji su prva prava potvrda njegovog rasko\u0161nog talenta (posebno za izbacivanje zaraznih pop melodija, mada se on s tim ne bi slo\u017eio), a meni li\u010dno obele\u017eje jednog dragog perioda u kojoj sam imao (ne)sre\u0107nu priliku da ga bolje upoznam :).<\/p>\n

 <\/p>\n\n\n\n
\n

\"\"<\/p>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

\u00a0<\/span><\/span><\/p>\n\n\n\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Slobodan Vujanovi\u0107<\/strong>
\nNelly Furtado ft Chris Martin & Timbaland \u2013 All Good Things (Come To An End) [Bootleg]<\/span><\/span><\/p>\n

Ne pi\u0161em o The Knife i singlu Marble House samo zato \u0161to sam pro\u0161le godine, s razlogom, za SF odabrao njihov uber-hit Pass This On. Ne pi\u0161em ni o jednom od singlova koje sam, s razlogom, nare\u0111ao ispred oficijalne verzije ove pesme koja je, pak, s razlogom, zavr\u0161ila na 6. mestu moje godi\u0161je liste singlova. Ne pi\u0161em ni o toj verziji, jer i dalje, s razlogom, odbijam da poverujem da su\u00a0peachke<\/em>\u00a0iz EMI-a zabranile Chrisu da se pojavi na finalnom izdanju pesme koju je i sam komponovao. Sva sre\u0107a, pa gde ima interneta ima i butlega. I tako je stigla ova \u201eu\u017eivo u studiju\u201c verzija koju su Nelly, Chris i Timba(land) napravili i snimili jedne letnje no\u0107i u nekoj zemlji nalik Portugalu ili \u0160paniji, u improvizovanom studiju, polupijani nakon jedne o\u010digledno (pa, naslov sve govori!) vesele \u017eurke.<\/p>\n

Ono \u0161to izdvaja ovu pesmu (i pomenutu Marble House, moram da ponovim) od svih drugih koje sam \u010duo u 2007-oj, jeste da sam je, s razlogom, tokom godine \u010duo ubedljivo najvi\u0161e puta. Bilo je dana kada bi mi na poslu\u00a0i\u0161la na ripit<\/em>\u00a0tokom celog radnog vremena, i svaki put kada bi mi odlutale misli (to na poslu, barem, nije te\u0161ko) s osmehom sam konstatovao da je ba\u0161 super \u0161to ova pesma svira u trenutku mog\u00a0povratka u realnost<\/em>, potpuno nesvestan da se to de\u0161ava ve\u0107 po ko zna koji put. Za\u0161to a) ba\u0161 volim b) ba\u0161 ovu pesmu u c) ba\u0161 ovoj verziji? Zato \u0161to se tako o\u010digledno ose\u0107a da je ona produkt jednog prijateljskog dru\u017eenja i neskrivene ljubavi prema muzici. Timba je \u201eusvojio\u201c Nelly i s osmehom je svojata u svim intervjuima, za Chrisa i njegove Coldplay je jo\u0161 davnih dana izjavio da bi s njima radio\u00a0kad-god<\/em>\u00a0&\u00a0\u0161ta-god<\/em>, ba\u0161 kao i Steve Albini sa Slint. Chris Martin je nevi\u0111eno talentovana i, naga\u0111am (s obzirom na \u017ertve koje je polo\u017eio legalnim zbli\u017eavanjem sa Gwyneth Paltrow)- neverovatno\u00a0feelgood<\/em>\u00a0osoba (feelgood<\/em>je, ina\u010de, ultimativni atribut koji mogu da dam nekome\/ ne\u010demu ovih dana). Nelly lepo peva, lepo je blesava i nema problem sa tim da poslu\u0161a pametnije (zato je, u ostalom, i Loose najbolji mejnstrim album pro\u0161le godine).<\/p>\n

E, sad, za\u0161to bi ovo troje ljudi, enromno uspe\u0161nih u svojim karijerama, i sa krajnje prigodnim razlozima da im tako bude i u privatnom sektoru, u trenucima svog posve neoptere\u0107enog i ne-obaveznog dru\u017eenja napravilo jednu tako stra\u0161nu i sumornu\u00a0\u017ealo-pop-ojku<\/em>, koja tako ubita\u010dno miluje srce, kao\u00a0ladna<\/em>\u00a0koka-kola leti? Za\u0161to su odlu\u010dili da jedno pijano, veselo ve\u010de\u00a0prekrate<\/em>\u00a0na tako zao na\u010din? Za\u0161to su i sebe i nas upla\u0161ili da sve lepe stvari ne\u0107e i ne mogu da potraju? Za\u0161to bi moralo da bude tako, ako nam je stalo, ako se trudimo, ako lomimo koplja, ako gutamo knedle, ako grlimo i ljubimo, ako pevamo dok imamo glasa, ako glasamo dok god imamo za koga, ako svakoga dana u svakom pogledu sve vi\u0161e napredujemo, ako neprekidno razme\u0161tamo name\u0161taj u srcu da bi napravili \u0161to vi\u0161e prostora- za svetlost i druge ljude, ako se budimo veseli kao da nam je svaki dan prvi dan ostatka na\u0161eg \u017eivota? Za\u0161to nam no\u017eice sinhrono tapkaju, a ramena se razne\u017eeno talasaju\u00a0slevanadesno<\/em>, dok nam usne skoro mehani\u010dki i sa osmehom sla\u017eu slede\u0107e re\u010di- Dogs were whistling a new tune\/ Barking at the new moon\/ Hoping it would come soon so that they could\/ Die die die die die\u2026 Valjda, s razlogom.<\/p>\n

 <\/p>\n\n\n\n
\n

\"\"<\/p>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

\u00a0<\/span><\/span><\/p>\n\n\n\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Goran Tarla\u0107\u00a0<\/strong>
\nGORIBOR “BEZ”
\n[Ho\u0107u ku\u0107i_Slu\u0161aj najglasnije]
\n(pri\u010da posve\u0107ena Aleksandru St-u, iz Bora bez mora)<\/span><\/span><\/p>\n

 <\/p>\n\n\n\n
\n

Pre ki\u0161e<\/p>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n


\nSamo\u0107a se…
\ndoga\u0111a naj\u010de\u0161\u0107e nezvano, u ti\u0161ini, u trenutku kada se zvukovi izgube. Usamljenost je ose\u0107aj da govori\u0161 krivim jezikom.
\nSamo\u0107u bira\u0161, a usamljenost se dogodi. Samo\u0107u voli\u0161, usamljenost ne.<\/span><\/span><\/p>\n

Subotom govori\u0161 kako ide\u0161….
\nna kurs hebrejskog (davnine su cool!).
\nOdlazi\u0161 u hotel da se ispava\u0161, i \u0107uti\u0161. Onda dnevnik, nekoliko besmislenih listova. Tatarsko meso iz celofana. Grize\u0161, glo\u0111e\u0161 i ne prija ti nikako, jelo nema ni okusa ni boje ni mirisa. Nisi gladan. Nisi sit. \u0160ta su Tatari jeli subotom popodne, pita\u0161 se. A Makedonci, dok su pogledi Samuilove vojske nestajali ispod grubih se\u010diva Egejaca?
\nDavnine su cool, jer miri\u0161u na dostojanstvo, a niko ne razmi\u0161lja koliko su bile be\u0161\u010dasne.
\n(\u010dak se ni o higijeni nije vodilo ra\u010duna)<\/p>\n

Kada se vrati\u0161 ku\u0107i…
\nzvera\u0161 po sobama i razmi\u0161lja\u0161 gde su svi nestali. Locira\u0161 ih pomalo, u mislima, \u010duje\u0161 kom\u0161inicu kako vi\u010de da po\u010dinje Dnevnik.
\n(dan je izgubljen, sutra \u0107e\u0161 menjati \u017eivot)<\/p>\n

Ide\u0161 bos…
\npod tu\u0161, pere\u0161 zube, nastavlja\u0161 golih tabana u kuhinju. Do\u010deka te miris ostatka jela od ru\u010dka, otvara\u0161 fri\u017eider. Luta\u0161 pogledom po policama, ostavlja te nada da \u0107e\u0161 na\u0107i to \u0161to tra\u017ei\u0161, ali spazi\u0161 breskvu, napu\u0161tenu iza jogurta. Uzima\u0161 tanjir i no\u017e, guli\u0161 je polako, jo\u0161 je nezrela, re\u017ee\u0161 komade u obliku polumjeseca. Dok jede\u0161, gleda\u0161 kroz prozor. Nebo se naobla\u010dilo, pod je u kuhinji mlak, godi… Sluti\u0161 da mir i zapara oko tebe imaju neke veze, da su oblaci koji se spu\u0161taju na \u0161ljivu pored prozora tek la\u017eni nagove\u0161taj ki\u0161e, sumnja\u0161 u oblake odavno.<\/p>\n

\u0160ta se jede i pije kada ti je svega dosta?
\nKada do\u0111e\u0161 na posao ne zna\u0161 jesi li gladan ili \u017eedan, jesi li lud ti ili svi oko tebe, pita\u0161 se \u0161ta ti to sve u \u017eivotu treba. Okru\u017een si mazohistima sli\u010dne vrste, gladnima, umornima i \u017eednima, koji na pauzama razglabaju u \u0161efovom seksualnom \u017eivotu.<\/p>\n

\u0160ta iznenada shvati\u0161 dok gleda\u0161 \u201cKonana\u201d?
\nVoli\u0161 taj film. Gleda\u0161 ga kada ti se \u010dini da si napravio ne\u0161to pametno u \u017eivotu, ali ne zna\u0161 \u0161ta dalje. Ponekad gleda\u0161 \u201cBefore the Rain\u201d, kada ti se Milijusev borac u\u010dini neprimerenim za ki\u0161u koja miri\u0161e na barut.<\/p>\n

Pre ki\u0161e (i snega) u jednom je \u010dasu sve savr\u0161eno…
\ntiho. Sve je u redu s tobom i svetom oko tebe. Baca\u0161 ko\u0161picu i ko\u017eu breskve u sme\u0107e. Ve\u0161 na konopcu u susednom dvori\u0161tu lagano zaleluja, ti\u0161ina je pro\u0161la, \u010duje\u0161 prve kapi. Grmi.<\/p>\n

 <\/p>\n\n\n\n
\n

\"\"<\/p>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

\u00a0<\/span><\/span><\/p>\n\n\n\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Dario Staji\u0107<\/strong>
\nBLUMFELD “DER APFELMANN”
\n[Old Nobody_Big Cat\/Rough Trade]<\/span><\/span><\/p>\n

 <\/p>\n

(Der Apfelmann – Blumfeld)\u2026je pesma o vo\u0107aru i njegovim jabukama. U njoj se pored ove, prepoznaje i jedna druga, univerzalnija tema. Kao \u0161to se planta\u017eer bri\u017eno stara o stablima jabuka i njihovim plodovima, tako se i umetnik brine o svom delu. Pesnik o svojim strofama, muzi\u010dar o svojim kompozicijama\u2026(Wolfgang Fr\u00f6mberg \u2013\u00a0Spex<\/a>)<\/p>\n

Tre\u0107im, ironi\u010dno nazvanim albumom Old Nobody, hambur\u0161ki bend Blumfeld je odbacio i poslednjeg d\u017eokera u igri karata, \u010diji je najve\u0107i ulog bio prodor na britansko muzi\u010dko tr\u017ei\u0161te. Posle velikog uspeha drugog albuma:\u00a0 “L\u2019\u00e9tat et moi” (The State and Me) iz 1994. godine i zajedni\u010dke turneje na ostrvu sa njihovim prijateljima, kalifornijskim\u00a0Pavementom<\/a>, lider benda Jochen Distelmeyer, otvara novo poglavlje u istoriji nema\u010dke pop-rock scene, snima album koji do tad bendu vrlo naklonjena kritika, u negativnom kontekstu poredi sa delima: George Michaela, Pet Shop Boysa,\u00a0Prefab Sproutom<\/a>, najgorim \u0161lagerima, progla\u0161ava autore petom kolonom i objavljuje rasprodaju, da bi ga krajem 1999. \u2013 ironija sudbine, ipak oven\u010dala titulom najboljeg albuma godine.<\/p>\n

Ono \u0161to u sedamnaestogodi\u0161njoj karijeri benda, koji je ime dobio po junaku jedne kratke Kafkine pri\u010de (Blumfeld, jedan (po) stariji ne\u017eenja), na svih \u0161est albuma ostaje konstanta su beskompromisnost (Beyond Everyone) i neverovatne jezi\u010dke akrobacije u\u010ditelja, liberalnog: politi\u010dkog\/hetero: seksualnog opredeljenja: J. Distelmeyera.<\/p>\n

Zabranjeni plodovi s ovogodi\u0161njeg albuma Verbotene Fr\u00fcchte (Forbidden Fruits) zvu\u010de uglavnom prijatno i ukusno. Toliko prijatno i toliko ukusno da to ve\u010dne pesimiste, a i optimiste s ugraviranim osmesima: vre\u0111a. Ni jedni, ni drugi, a ni neopredeljeni ne znaju, gde bi s albumom koji na putu izme\u0111u stvarnosti i snova, ne prelazi prag seoskog dvori\u0161ta po kom tr\u010dkaraju pili\u0107i, vrebaju, na svu sre\u0107u nespretni gavranovi, \u010duje se lave\u017e psa koji juri za svojim repom\u2026<\/p>\n

I dok, uz du\u017eno po\u0161tovanje Springsteeni, Dylani, Youngovi\u2026 iz septembra u septembar presvla\u010de mi\u0161ljenje i kao pe\u0161\u010dani sat u pravilnim razmacima izvr\u0107u dve opre\u010dne opcije do izlizanosti, jedan veliki, zaista veliki, jedan dodu\u0161e prili\u010dno nepoznati Moby Dick od benda, di\u017ee mlazove i radio talase, po ko zna koji put i opet zava\u0111a novinarske mi\u0161eve i tastature s pesmom o vo\u0107aru i njegovim jabukama.<\/p>\n

Iako bez harfe i vanvremenskih orkestracija Van Dyke Parksa, pre \u0161turih melodija, nego melodija, jednostavnom naracijom, snagom ogoljene re\u010di – Blumfeldi dosti\u017eu ovogodi\u0161nju besmrtnost albuma Ys, male, velike, moje Joanne Newsom.<\/p>\n

Posle burnih devedesetih i dru\u0161tveno anga\u017eovanih pesama Penismonologe, Diktatur der Angepassten (Diktatura prilago\u0111enih), Lass uns nicht von Sex reden\u2026 patosalne i komercijalno uspe\u0161ne pop faze hitova: Tausend Tr\u00e4nen Tief, Graue Wolken\u2026dolazi vreme zrelosti, dubokog razmi\u0161ljanja i jesenje sonate:<\/p>\n

Der Apfelmann je pesma trenutka. Pesma koja za razliku od kako to ghost rider:\u00a0Alan Vega<\/a>\u00a0za dana\u0161nje vreme ka\u017ee: ponavljanja parola iz \u0161ezdesetih i sedamdesetih i pod blesavim uslovom: da razume tekst \u2013 pomera \u010doveka.<\/p>\n

Der Apfelman je kao ubod igle za pletenje, direktno u srce, u godini kao stvorenoj za slu\u0161anje muzike bez re\u010di, \u010ditanje knjiga s malo slova, punih fotografija i ilustracija, gledanje TV slika bez tona.<\/p>\n

Der Apfleman (3:37) di\u017ee umornog i u stolicu zavaljenog da-klekne-pa-da-se-zakune-\u010doveka, tera ga da se zbog pokvarenog daljinskog upravlja\u010da, ustane, pusti disk da dimi, prebaci na dvojku, vrati se u prvobitni polo\u017eaj, i ponovo utone u svet mirisa, boja, \u0161umova i prespava ostatak albuma.<\/p>\n

Der Apfelmann je pesma o odgovornosti. Vo\u0107ar se brine od prvog dana kad je zasadio vo\u0107ku. Odr\u017eava stablo, podseca kro\u0161nju. Nedeljom vozi jabuke na pijacu, u grad gde ga svi ve\u0107, bar iz vi\u0111enja prepoznaju. Bez obzira na vremenske nepogode, redovno dolazi, jednostavno ni\u0161ta drugo ne zna i ne \u017eeli da radi. Uzgaja kisele i slatke, pravi sok i sir\u0107e, \u017eene \u010duvaju tajne recepte za pite s njegovim jabukama:<\/p>\n

Jonagored, Novajo,
\nElstar, Karmijn, Rubi,
\nWinterprinz, Ontario,
\nGravensteiner, Fuji,
\nBerlepsch, Melrose, Ida Red \u2013\u2026<\/p>\n

\u2026ajdared<\/a>, zlatni deli\u0161es, crveni deli\u0161es, jonagold, melroz, greni smit,gloster, mucu, fud\u017ei, breburn, gala\u2026<\/p>\n\n\n\n
\n

\"\"<\/p>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

\u00a0<\/span><\/span><\/p>\n\n\n\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Vladimir Sko\u010daji\u0107 Sko\u010da\u00a0<\/strong>
\nJOSH RITTER “THIN BLUE FLAME”
\n[The Animal Years_V2]<\/span><\/span><\/p>\n

Kada bih birao najlep\u0161u pesmu iz 2006. po melodi\u010dnosti, aran\u017emanu i produkciji, onda bi to bila stvar “This Lamb Sells Condos” od benda Final Fantasy – jednom re\u010dju pravi, pravcati hit. Ako bi to bio moj “objektivan” izbor (to “objektivan” shvatite krajnje uslovno), onda bi “subjektivno”, kao najbolju pesmu koja se vrtela u mojoj sobi protekle godine,\u00a0 izabrao “Thin Blue Flame” Josh Rittera.<\/p>\n

Samo kada sam video trajanje pesme, bilo mi je jasno da je u pitanju hit or miss – to je najdu\u017ea pesma koju je Ritter snimio (traje 9:38, gotovo kao tre\u0107ina Ritterovog debi albuma) i sigurno najkompleksnija. Iako tekst pesme prvenstveno pravi paralelu izme\u0111u rata u Iraku i Amerike danas (vi\u0161e tako izlizane i dosadne teme, bar meni), toliko je simboli\u010dan da ga mo\u017eete shvatiti kako god \u017eelite, preneti ga u bilo koju zemlju i bilo koju (li\u010dnu) pri\u010du.<\/p>\n

Dok slu\u0161ate Ritterov glas, muzika vas sve vreme di\u017ee i sprema za finale pesme, koje je toliko spektakularno, da bi ga oskrnavio bilo kakav opis. Ta dva poslednja minuta “Thin Blue Flame” se jednostavno moraju \u010duti, u njima je su\u0161tina (\u0161ta god pod “su\u0161tinom” podrazumevali).<\/p>\n

Retke su pesme koje volim da otpanjim do daske i kada sam ekstremno sre\u0107an, i kada sam u te\u0161koj depresiji. “Thin Blue Flame” je definitivno jedna od takvih.<\/p>\n

 <\/p>\n\n\n\n
\n

\"\"<\/p>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

\u00a0<\/span><\/span><\/p>\n\n\n\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Dragan Ambrozi\u0107<\/strong>
\nJAMES BROWN “THERE WAS A TIME\/I FEEL ALL RIGHT”
\n[LIVE AT THE APOLLO VOLUME 2_Polydor]<\/span><\/span><\/p>\n

Snimljen u\u017eivo u Apolu, ovaj bajkoviti mali meddley sastoji se iz ritma, ritma i protkane pri\u010dice o tome \u0161ta James Brown radi kad se vrati u svoj kraj grada. Tu se kona\u010dno otkriva ko je hrabar i za\u0161to, uz pominjanje camel dancea i bogalooa i neumitno klizanje u klasik “I Feel All Right”, funk razbrajalicu koja ne mo\u017ee biti standardniji standard u ovoj oblasti muzike. Jedna od najvrelijih prate\u0107ih duva\u010dkih sekcija dodaje gradski hladnjikavu, selestijalnu nadgradnju, u kojoj \u010dulnost dobija onaj tra\u017eeni, vi\u0161i duhovni smisao – sve dok James na op\u0161te zaprepa\u0161\u0107enje ne usklikne: “Oho! Evo ga i groove!”.<\/p>\n

Sme\u0161tanje “I Feel All Right” u kontekst “moje ulice”, demonstracija je porekla svih klju\u010dnih jamesbrownovskih iskaza, i pokazuje nam da nekako sva dru\u0161tvenost koju smo stekli van porodice mora imati temelj u kom\u0161iluku. Iz kom\u0161iluka smo, kom\u0161iluku se vra\u0107amo, na\u0161em ultimativnom kontekstu.
\nDragan Ambrozi\u0107, context creator<\/p>\n

 <\/p>\n\n\n\n
\n

\"\"<\/p>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

\u00a0<\/span><\/span><\/p>\n\n\n\n
\n\n\n\n
\n
\"\"<\/div>\n<\/td>\n
\"\"<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

Gavrilo Petrovi\u0107<\/strong>
\nTHOM YORKE “THE CLOCK ”
\n[The Eraser_XL]<\/span><\/span><\/p>\n

Sanjaju li Cajlonci elektri\u010dne obrasce?<\/p>\n

Te\u0161ko je biti patolo\u0161ki fan Radiohead-a, a za ovakve prilike prili\u010dno pateti\u010dno i predvidljivo, naro\u010dito kad shvati\u0161 da \u0107e ti pi\u0161ljiva elektro-numerica, organski utkana u solo-album samo jednog od pet vizionara iz tog benda, biti najbitnija pesma protekle godine.<\/p>\n

Mogao sam da se prsim pri\u010dama kako je duh D\u017eefa Baklija zaposeo D\u017eona Led\u017eenda, duh Nine Simoun Ejmi Vajnhaus, a Kolina Meloja duh velikog ameri\u010dkog pripoveda\u010da. Kako su me My Morning Jacket na \u017eivim snimcima razduvali, provozali magi\u010dnim \u0107ilimom, odveli na kuglanje, terali da, kao onaj najgori dude iz poslednjeg reda, kli\u010dem: \u201eFree Bird! Free Bird!\u201c Ili kako su me glasovi Marka Lanegana, Grega Dulija (pa Marka Lanegana i Grega Dulija zajedno), Si-Loa, Ri\u010darda Houlija i Mareja Lajtburna redovno vadili iz bedaka.<\/p>\n

Ali, neee. Nekome ko se kune u Kid A, tap\u0161e \u0161efu Virgin-a, kri\u0161om daunloaduje film Ala Gora i ekstremno retko napu\u0161ta prividnu sigurnost doma, najbolje \u0107e le\u0107i pesma \u010diji prvi stih verovatno upozorava na globalno zagrevanje, ali zato zvu\u010di kao da oplakuje intimno zahla\u0111enje u odnosu ljubavnika. (Sve je to ionako isto kada se sagleda iz vi\u0161e perspektive, zar ne?) \u010cestica iskrenosti, prstohvat letargije i tona nesigurnosti jo\u0161 su neke stvari koje delim sa Tomom Jorkom. A spaja nas i staro dobro propovedanje kraja \u010dove\u010danstva.<\/p>\n

Kao u nanovo izmi\u0161ljenoj seriji Battlestar Galactica, gde se u prvih sat i po celokupna populacija dvanaest planeta svede na petocifreni broj, a zatim dodatno stanjuje dok ostaci i otpaci ljudskosti plutaju kroz ni\u0161tavilo praznog prostora, tako je i na plo\u010di Eraser depra na momente neizdr\u017eiva. Nedavno me je najdra\u017ea osoba obavestila da joj je ovo jedna od najtu\u017enijih plo\u010da koju je ikad \u010dula\u2014na \u0161ta sam klimnuo glavom, slegao ramenima, i promrmljao \u201ea mo\u017ee jo\u0161 i da se igra uz nju\u201c u bradu. Tu\u017ena, a opet beskrajno dirljiva, \u010dak i u svojim najmra\u010dnijim trenucima (recimo, kao kad se Jork pretvori u Gajusa Boltara\u2014\u201eI\u2019m a dog, I\u2019m a dog, I\u2019m a lapdog, I\u2019m your lapdog, yeah\u201c).<\/p>\n

Tom Jork je jako daleko. Otprilike onoliko kao kad sam ga gledao na Sigetu, udaljen, \u010dinilo mi se, dve svetlosne godine od blje\u0161tave bine, usred blagog napada panike, toliko ste\u0161njen nepreglednom masom gizdavih tela da poverujem kako mi se prababa zvala \u201eklaustrofobija\u201c. Tako pode\u0161en, razaznavao sam ga samo kao plami\u010dak sve\u0107e uramljen rukom savijenom na kuku neke \u017eenske, koja se gizdala na ramenima nekog klipana negde dva \u201eskoka\u201c ispred mene (i to ba\u0161 za vreme \u201eHow to Disappear Completely\u201c), ili kao \u010digru koja se drmusa na \u201eIdioteque\u201c i novu, razlomljenu \u201e15 Step\u201c. Sli\u010dan do\u017eivljaj izaziva i ovde. Tom Jork je izolovan u nekim zaba\u010denim sokacima kosmosa. Ali, iako je obavijen slojevima autizma, zaklju\u010dan u sopstveni mentalni bunker negde na privatnoj svemirskoj stanici, daleko od broda na kom bi mogao ponovo da se rodi, Major Tom uspeva da po\u0161alje svoju transmisiju do nekog koga \u0107e to strefiti u glavu. Uz dovoljno strpljenja i dobar dekoder.<\/p>\n

Da sa albuma po\u010dnem da razlikujem pojedina\u010dne pesme pomoglo je uporno repetiranje, a neke su posebno zasijale krase\u0107i odjavne \u0161pice jednako apokalipti\u010dnih filmskih vizija\u2014na maloj ili velikoj skali, svejedno. U \u201eAnalyse\u201c sam se zaljubio na kraju Presti\u017ea. \u201eBlack Swan\u201c nije mogla bolje da zaklju\u010di Linklejterovu rotoskopsku adaptaciju Mra\u010dnog skeniranja\u2014a i, ruku na srce, ko mo\u017ee da parira Dikovom pesimizmu ako ne Tom Cinik koji le\u017eerno cvrku\u0107e kako su stvari dobrano frakked up. Vaistinu jesu.<\/p>\n

\u201eThe Clock\u201c, ona koja je naposletku isplivala kao najbitnija, mogla bi da zaklju\u010di Potomke, da film ve\u0107 nema Radiohead na soundtreku. Preko nose\u0107eg pulsa i pritajenog brejkbita, kr\u010de\u0107e gitare, blipova, klikova i drugih kva\u010dica \u0161to \u0161tucaju i cupkaju u Tomovom \u201eleptopu\u201c, uzdi\u017ee se njegov glas, tanan i potresan, sa nasnimljenim uzdasima, i tek povremenim, tempiranim reverbom, dovoljno da razoru\u017ea. I po\u0161to ispeva \u0161ta je imao da ka\u017ee, za pod te kona\u010dno prikuje sa \u201eyou make-believe that you are still in charge\u201c. Posle toga, poslednji minut pesme ne otpeva nijednu smislenu re\u010d, niti za tim ima ikakve potrebe. Zato \u0161to stanje \u010diste zen-paranoje bolje ozvu\u010di utvarno pevu\u0161enje nego sve re\u010di ovog sveta.<\/p>\n

Zato \u0161to Tom Jork, kao svaki pravi Cajlonac, razlu\u010duje neke \u0161ire obrasce.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Tre\u0107u godinu zaredom (tradicija?) po\u010detak januara na POPDEPRESSION sajtu obele\u017eava rubrika (ingeniozno) nazvana Soul Food.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":2111,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[17],"tags":[],"class_list":["post-2080","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-arhiva"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2080","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=2080"}],"version-history":[{"count":4,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2080\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":2217,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2080\/revisions\/2217"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/media\/2111"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=2080"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=2080"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=2080"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}