{"id":2862,"date":"2013-12-10T21:26:26","date_gmt":"2013-12-10T20:26:26","guid":{"rendered":"http:\/\/www.popdepresija.com\/?p=2862"},"modified":"2013-12-10T21:49:28","modified_gmt":"2013-12-10T20:49:28","slug":"dunja-ercegoviclovely-quinces-zelim-stvoriti-svoj-rukopis","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.popdepresija.com\/?p=2862","title":{"rendered":"Dunja Ercegovi\u0107\/Lovely Quinces: \u017delim stvoriti svoj rukopis"},"content":{"rendered":"

Robert Forster je rekao da je put sastavljen od “baby stones” i mada te\u0161ko mo\u017ee da se ka\u017ee kuda \u0107e da vodi taj put, kamen\u010di\u0107 po kamen\u010di\u0107, on ide nekako napred. S jedne strane su Stray Dogg<\/a>, Ana \u0106ur\u010din<\/a>, Wooden Ambulance<\/a>,\u00a0On Tour<\/a>… S one druge Nina Romi\u0107<\/a>, Svemir<\/a>, Lovely Quinces<\/a>, Irena \u017dili\u0107<\/a>, Elephant and the Moon<\/a>,\u00a0The Marshmallow Notebooks<\/a>… – nabrajam samo da se stekne slika, imena zaista nisu bitna u ovom trenutku, sve su to “kamen\u010di\u0107i” nastali u poslednjih par godina.<\/p>\n

U tekstu u NIN-u pod nazivom “Sigurna\u00a0 ku\u0107a za sneva\u010de<\/a>” Zoran Jankovi\u0107 poku\u0161ao je da objasni za\u0161to se taj put gradi i koja mu je svrha – procenite sami koliko je bio uspe\u0161an u tome. Pitao me je dve stvari – prva je bila \u0161ta za mene li\u010dno predstavlja Amerikana i tu ba\u0161 nema nikakve dileme: Amerikana je za mene ono \u0161to je ameri\u010dki san mogao da bude da su ga sanjali neki drugi ljudi. Me\u0161avina dobrih ljudi, ideja, hrane, pi\u0107a, muzike, filmova i knjiga. Utopija koja se bazira na ameri\u010dkoj tradiciji i istoriji i koja dozvoljava da je svako tuma\u010di kako ho\u0107e. Amerikana kao “muzi\u010dki \u017eanr” je izmi\u0161ljotina dokonih novinara, u mom svetu “Amerikana” su podjednako i Kanye West i Wilco ili Jay-Z i The Black Keys.<\/p>\n

Drugo, ono “te\u017ee” pitanje bilo je: Koja je (po vama) ta\u010dka spoja amerikane\/alt-country-ja i Srbije? O\u010dekivano, za sve koji me poznaju, moj odgovor je bio: Ne vidim da postoji neka ta\u010dka koja spaja Amerikanu i Srbiju, ovde retko ko sanja.\u00a0 Srbija ili Hrvatska nema neke razlike…<\/p>\n

Ali “retko”, ne zna\u010di da niko ne sanja, makar taj san bio opisan “Amerikanom”. Dunja Ercegovi\u0107 je jedan od tih sneva\u010da. I Petar Vrani\u0107 tako\u0111e. Svoje snove podeli\u0107e sa nama u beogradskom Gan Clubu u sredu 18. decembra<\/a>. Svetlana \u0110olovi\u0107 razgovarala je\u00a0 sa Miss Lovely Quinces i evo o \u010demu su pri\u010dale…<\/p>\n

\"\"PD \u2022 Koje su dobre i lo\u0161e strane hajpa koji te okru\u017euje u celom regionu poslednjih meseci, naro\u010dito u Hrvatskoj?
\nDunja Ercegovi\u0107\/Lovely Quinces \u2022 <\/strong>Dobre strane su \u0161to na ra\u010dun toga dobijam anga\u017emane, zato \u0161to puno vi\u0161e ljudi sazna za mene, tako mi se pove\u0107ava slu\u0161anost, imam ve\u0107i broj onih koji me prate, to je sigurno dobra strana hajpa. Ono \u0161to je mo\u017eda lo\u0161a strana je to \u0161to stavlja pritisak na osobu, jer mora\u0161 taj hajp i da opravda\u0161. Ja se nadam da \u0107u, kad se sve to stabilizuje i splasne, mo\u0107i da nastavim istim putem i da \u0107u opravdati na neki na\u010din sve to \u0161to se dogodilo.<\/p>\n

Kultnu koncertu reputaciju u Hrvatskoj stekla si prakti\u010dno bez objavljenog izdanja (EP ‘No Room For Us’\u00a0 je iza\u0161ao 20. septembra na bandcampu<\/a> tj. 3. decembra na regionalnom MTV sajtu<\/a>). Mi ovde imamo sli\u010dan primer Ane \u0106ur\u010din. Ose\u0107a\u0161 li nekad pritisak na koncertu kada publika treba da ti uka\u017ee poverenje samo na osnovu jedne pesme ili teksta u novinama. Ima\u0161 li dileme tipa ‘kako \u0107e reagovati na novu stvar, imam li dovoljno pesama, da li da ubacim neku obradu’ ?
\n<\/strong>Malo su vremena druga\u010dija i mislim da ne treba imati neki dokaz, bilo da je u obliku CD-a ili EP-a da bi ne\u0161to napravio. Danas je sve nekako ubrzano i stresno, tako da ljudi dobijaju na popularnosti ve\u0107 samo na ra\u010dun jedne pesme. Nismo samo Ana i ja primer, ve\u0107 i dosta slavne osobe – izbace pesmu, a nemaju jo\u0161 ni EP. Danas je sve to ubrzano. S druge strane, u\u017eivo, ja uvek imam neki ose\u0107aj da malo sviram, jer nemam puno stvari, desetak. Tako da stalno mislim da imam prekratke koncerte i da nemam ljudima \u0161ta vi\u0161e da ponudim. Onda to stavlja na mene pritisak da moram da napi\u0161em vi\u0161e pesama… A stvar je u tome \u0161to za ovakav tip koncerata, isklju\u010divo kantautorski, intiman, koji iziskuje dosta pa\u017enje slusalaca, mislim da vi\u0161e od sat vremena i nema smisla da traje koncert.<\/p>\n

Kako si se odlu\u010dila za ovu tradicionalnu folk postavu – glas i gitara? Jesu li neki drugi instrumenti\u00a0 i \u017eanrovi bili u igri?
\n<\/strong>Imam dileme i dan danas. Jako je \u010dudno – iza\u0111e\u0161 u javnost sa nekim pesmama i sa tim klasi\u010dnim setapom – glas, gitara, i tu i tamo usna harmonika. I onda te ljudi na osnovu tog setapa percipiraju kao – to je neka amerikana, indi folk, kantri, a ja se prakti\u010dno nikad nisam ni izjasnila. Jesam uvek morala da ka\u017eem u koji bi to \u017eanr otprilike spadalo, ali nikad za sebe nisam verovala da sam amerikana ili indi folk – ja sam jednostavno napisala te pesme koje imam – meni se svi\u0111a koncept i atmosfera koju one imaju i ja sam to nastavila da sviram.\u00a0 A sad, ho\u0107e li to biti bluz, folk, grand\u017e, ja se stvarno ne zamaram tom kategorizacijom. Shvatam za\u0161to ljudi vole da znaju kom \u017eanru pripada\u0161 valjda je tako lak\u0161e za klasifikaciju. Ali mo\u017ee da bude zeznuto kad, recimo, pi\u0161u recenziju o nekom ‘amerikana’ izvo\u0111a\u010du i onda se gleda koliko je to u stvari amerikana. Ali ja to za sebe nikad nisam rekla. Ja od stilova volim sve, volim sve da slu\u0161am, nikad se sigurno ne\u0107u opredeliti samo za jedno. \u017delim stvoriti svoj rukopis, koji \u0107e, nadam se, biti vidljiv kroz moje budu\u0107e albume. Volim da se igram muzikom, tako da \u0107e u budu\u0107im aran\u017emanima sigurno biti gitare ali \u0107u hteti vi\u0161e da se razvijam kao muzi\u010dar, \u0161to \u0107e mo\u017eda uklju\u010diti i neke druge instrumente.<\/p>\n

Da li je dana\u0161nja publika otvorenija prema me\u0161anju \u017eanrovskih granica ili ima i dalje konzervativan pristup da se zna ‘\u0161ta je \u0161ta’?
\n<\/strong>Mislim da dosta ima muzi\u010dkih nacista. Znam iz li\u010dnog iskustva, iz krugova u kojima se ja kre\u0107em. Znam da ljudi \u010desto ne mogu da prihvate kad muzi\u010dar krene u drugom smeru, \u0161to ja uvek podr\u017eavam (da se krene u drugom smeru) ako je to dobro napravljeno. Mo\u017eda jesu malo otvoreniji nego u sedamdesetim ili osamdesetim, ali ljudi su jako osetljivi na promene, bilo kakve, uop\u0161te u \u017eivotu, tako da \u0161to se muzike ti\u010de, dosta brzo mogu da naprave rez i odbace muzi\u010dara jer misle da nije oti\u0161ao u o\u010dekivanom smeru. I to ne samo zbog promene muzi\u010dkog stila, ve\u0107 i zbog toga kako se predstavlja\u0161 javnosti – ho\u0107e\u0161 li da bude\u0161 andergraund ili mejnstrim? To isto dosta uti\u010de, \u0161to je za mene veliki apsurd. Ja sam andergraund i indi isklju\u010divo zato \u0161to nemam potpisan ugovor ni sa jednom izdava\u010dkom ku\u0107om. To ne zna\u010di da u nekom trenutku, ako mi se desi neka dobra prilika, u kojoj ne\u0107u morati da pravim nikakav kompromis u vezi sa mojom muzikom, ne\u0107u re\u0107i ‘\u0161to da ne’! Ali ljudi su ba\u0161 osetljivi na te stvari i mislim da bi mnogo optimisti\u010dnije trebalo gledati na celu tu situaciju.<\/p>\n

Za sebe ka\u017ee\u0161 da si lenja i ambiciozna. Dokle se\u017ee tvoja ambicija, \u0161ta je za tebe prava mera uspeha?
\n<\/strong>Ja sam lenja jer je meni do\u017eivljaj dana da le\u017eim u krevetu, gledam neki dobar film i jedem (smeh). Ali ambiciozna sam – to je u stvari ljubav koja me tera da idem dalje i usput imam i ljude oko sebe koji me teraju da idem dalje. Od kad je krenuo ceo ovaj hajp<\/em> i predstavljanje u javnosti, ose\u0107am da bih i sebe i druge na neki na\u010din razo\u010darala da sad jednostavno nestanem. Mo\u017eda mi treba malo vi\u0161e vremena da se naviknem na radnu atmosferu, sva ta putovanja i stres. Znam da postoji milion cura sa gitarom, skroz sam svesna toga, i zato sam uvek govorila da ja ne ganjam slavu, da budem neko svetski poznato ime, nego ja ganjam karijeru.\u00a0 To mo\u017ee biti jedna mala, skromna karijera, ali hvale vredna, gde samo \u017eelim da mogu sebi da obezbedim sa onim \u0161to znam da radim tj. sa muzikom, neki normalan \u017eivot bez ikakvih preterivanja, a ako do\u0111e i ne\u0161to bolje od toga – super, ja uop\u0161te nemam problem s tim.<\/p>\n

\"\"Bila si predgupa Kurtu Vajlu (Kut Vile)\u00a0 i Tame Impali. Kako izgleda biti deo velikog koncertnog doga\u0111aja, naro\u010dito pred publikom koja nije prvobitno do\u0161la tebe da slu\u0161a?
\n<\/strong>Biti predgrupa je najte\u017ei posao, zato \u0161to mora\u0161 da bude\u0161 umeren – ne mo\u017ee\u0161 da pri\u010da\u0161 neke lova\u010dke pri\u010de na koncertu jer nije tvoj koncert, mora\u0161 da na\u0111e\u0161 pravi odnos pesama u zavisnosti od toga pre koga svira\u0161, mora\u0161 da izabere\u0161 pesme koje su mo\u017eda pogodnije za tu priliku od nekih drugih. Ti treba da uvede\u0161 ljude u ve\u010de na dobar na\u010din – da ih ne zamori\u0161 previ\u0161e. Ima dosta faktora koji uti\u010du na uspeh predgrupe, kad ima\u0161 u vidu da ljudi sigurno nisu do\u0161li tebe da gledaju. Na koncertu Kurta Vajla publika je pokazala veliku podr\u0161ku, njima je koliko sam \u010dula bio odli\u010dan uvod i u\u017eivanje da me \u010duju, isto i pre Tame Impale, tako da ja do sad nisam imala nikakvih problema \u0161to se ti\u010de toga ‘biti predgrupa’, \u010dak mi je bilo i \u010dudno jer sam Kurta Vajla slu\u0161ala i ranije i skoro da nisam mogla da verujem da \u0107u biti predgrupa, a jo\u0161 sam imala priliku i da pri\u010dam s njim i da popijemo pivo zajedno. Za nekoga ko je pre pola godine prakti\u010dno svirao u svojoj sobi, to je ogroman uspeh, ali eto svako malo po malo pomeram te granice i samu sebe iznenadim. Evo sad smo imali u Zagrebu rasprodat mali pogon Tvornice, ja stvarno nisam o\u010dekivala, nisam znala koliko me ljudi prati, bilo je oko tristo ljudi i jo\u0161 je tridesetak ostalo napolju. Meni je to bilo neverovatno, ali stvarno ima publike\u00a0 i jako sam zadovoljna i sre\u0107na zbog toga.<\/p>\n

Mo\u017ee\u0161 li da izabere\u0161 pesmu ili muzi\u010dara kao primer kako bi ti volela da zvu\u010di\u0161 jednog dana?
\n<\/strong>Moje sveto trojstvo muzi\u010darki su Fiona Apple, PJ Harvey i Cat Power. Fiona je na samom vrhu i ja sam je ranije zvala svojom mentorkom. Ne bih da zvu\u010dim sad ego-triperski, pretenciozno, ali \u017eelela bih da moj koncert bude spoj svih umetnosti, da bude i do\u017eivljaj i atmosfera da se na bini de\u0161ava ne\u0161to lepo, a Fiona to stvarno ume da izvede – ona je jako ekspresivna, iskrena, ogoljena, igra se s muzikom i razvija se sa svakim albumom jo\u0161 vi\u0161e kao izvo\u0111a\u010d. Ja to izuzetno cenim, a njen na\u010din pisanja pesama – to je \u010dista poezija kojoj ni ne treba muzi\u010dka pratnja. Ona mi je oduvek bila pojam i ne\u0161to \u010demu te\u017eim kao izvo\u0111a\u010d – da budem tako sirova. Rekla sam da \u0107u po\u010deti da najavljujem koncerte kao neki skup, gde \u017eelim da ljudi budu ogoljeni svih gluposti koje prodajemo svakodnevno, mo\u017eete da se opustite, samo smo bitni vi, ja i muzika. Mislim da bi o tome trebalo da se radi na svakom koncertu.<\/p>\n

\u0160ta misli\u0161 da je tvoj najja\u010di adut?
\n<\/strong>Nadam se da su moj najja\u010di adut pesme, koncipirane tako kako su koncipirane, i to \u0161to sam iskrena, mislim da ljudi osete tu strast i celi spektar emocija koje \u0161aljem dok pevam. Verovatno je to spoj svega i dosta ljudi mi je na taj na\u010din i pri\u0161lo i to su mi neki od najlep\u0161ih komplimenata\u00a0 – da im je to bio najiskreniji koncert na kom su ikad bili. Meni je to dokaz da sam ne\u0161to uradila. Koji god da su aduti nekom izvo\u0111a\u010du, to \u0107e sigurno izazvati neku vrstu ljubomore i zavisti, pa \u0107e se na konto toga govoriti ‘pa i nije to ne\u0161to posebno’. Ljudi su \u010dudni. Ja stvarno poku\u0161avam da ne budem u prvom planu, \u010dak nisam bitna ja, ni kako se zovem, ni kako izgledam, samo \u017eelim da muzika bude najva\u017enija te ve\u010deri.\u00a0 Nadam se da i drugi ljudi na taj na\u010din mene percipiraju.<\/p>\n

Tvoj glas ima uzbudljiv spoj mladala\u010dkog prkosa i umiruju\u0107e zrelosti. Kako pomiri\u0161 te dve suprotnosti i koji su tvoji najve\u0107i strahovi kao autora, ali i izvo\u0111a\u010da na bini?
\n<\/strong>Najve\u0107i strah mi je da kad napi\u0161em novu pesmu da \u0107e to biti kraj, da ne\u0107u mo\u0107i vi\u0161e ni\u0161ta da uradim.\u00a0 Za mene je pisanje i izvo\u0111enje pesama najstresnije. Pitaju me ljudi da li u\u017eivam pi\u0161u\u0107i muziku, ja govorim – nikako! Kako mo\u017ee\u0161 da u\u017eiva\u0161 kad mi pro\u0111e sto misli kroz glavu – lo\u0161a sam, ne valjam, ta samokriti\u010dnost kod mene je dosta prisutna, kao i\u00a0 sumnje, ali onda najve\u0107a nagrada do\u0111e kad napokon sam sebi prizna\u0161 da je to u redu i kad to izvede\u0161 pred ljudima. Ja se trudim da se \u0161to vi\u0161e razvijam i \u0161to se ti\u010de vokala i gitare u celokupnom nastupu i veliki strah mi je da ljudi misle da nisam napredovala, da mi ka\u017eu da sam ista, da sam nema\u0161tovita ili da se ponavljam. Zato ve\u0107 sada poku\u0161avam da poka\u017eem da ne \u017eelim da ostanem na jednom te istom mestu, da \u017eelim da idem napred, jer i kao osoba se menjam iz dana u dan, pa tako i moja muzika isto reaguje.<\/p>\n

Imala si priliku da svira\u0161 u Americi (Njujork, \u010cikago) i Kanadi (Indie showcase – Toronto), \u0161to je san mnogih muzi\u010dara sa ovih prostora. Koja je glavna (muzi\u010dka) razlika izme\u0111u ovog ovde i onog tamo preko okeana?
\n<\/strong>Ovde na na\u0161im prostorima te\u0161ko je bilo kom umetniku, ne samo muzi\u010daru, u odnosu na tamo, a govorim na osnovu onoga \u0161to sam zavirila malo u njihov svet –\u00a0 gde ima mnogo vi\u0161e prostora i mogu\u0107nosti za razvijanje. Tamo umetnik bilo koje kategorije, ne mora biti ni slavan, ipak mo\u017ee nekako da \u017eivi od svoje umetnosti. A na na\u0161oj sceni prevladavaju neka imena, i nemam ni\u0161ta protiv, jer mislim da ima mesta za sve nas na sceni, mo\u017eda samo mediji prikazuju kao da su oni jedini i onda jednostavno nema vi\u0161e potra\u017enje. I naravno onda \u0107e manje ljudi do\u0107i na koncert Ane \u0106ur\u010din nego na koncert Severine, zato \u0161to mediji ne dozvoljavaju. Mislim da bi do preokreta u ovoj na\u0161oj regiji moglo da do\u0111e onda kada bi mediji na druga\u010diji na\u010din percipirali scenu, pa bi se na taj na\u010din i izgradila publika. Ovako sada ljudi ne znaju da i\u0161ta drugo postoji osim onoga \u0161to im je ponu\u0111eno.<\/p>\n

Vidi\u0161 li sebe isklju\u010divo kao kantautora, ili\u00a0 bi mogla da pi\u0161e\u0161 i za nekog drugog?
\n<\/strong>Ne vidim za\u0161to ne.\u00a0 Dosta puta sam napisala pesmu koja meni nije bila ne\u0161to, ne po mom ukusu, ali\u00a0 bih mogla da zamislim da je neko drugi izvodi. Ja se stvarno ne ograni\u010davam i glupo mi je da ka\u017eem \u0161ta ne bih htela da radim, da se prodam ili ne znam ti ja \u0161ta. Vreme \u0107e pokazati kakva \u0107u ispasti. Ja uvek govorim da \u0161to se ti\u010de muzike koju ja izvodim – tu nema kompromisa i bi\u0107e tako kako ja zamislim u glavi. Jedine promene koje mogu da pravim su sa kreativnim ljudima, ako smo na istoj talasnoj du\u017eini.<\/p>\n

Sada nastupa\u0161 sama sa gitarom. Kako do\u017eivljava\u0161 ideju benda, ne samo koncertno ve\u0107 i u procesu stvaranja pesama – dogovora, kompromisa, prihvatanja tu\u0111ih ideja…
\n<\/strong>Da sam mislila celog \u017eivota da nastupam sama ne bih se nazvala Lovely Quinces, \u0161to je bendovsko ime, zato \u0161to sam znala da \u0107u nekad u budu\u0107nosti imati ljude koji \u0107e svirati sa mnom. Kao \u0161to je Cat Power\u00a0 u stvari Chan Marshall, ona nosi to ime ali ima svoje muzi\u010dare koji sviraju s njom dosta dugo. Tako da ja ne bih imala ni\u0161ta protiv da i sa mnom bude tako. Na po\u010detku bih zapravo volela da budem solo, \u010disto da \u0161to bolje isprofili\u0161em samu sebe. A ina\u010de, malo sam mo\u017eda te\u0161ka kao osoba i te\u0161ko mi je da radim s ljudima, pa se nadam da \u0107e ljudi koji budi svirali sa mnom biti entuzijasti. Iako bih svakome dopustila kreativnu slobodu, nadam se da se glavni koncept u budu\u0107nosti ne\u0107e menjati. Sve je stvar dogovora i ljudi s kojima radi\u0161.<\/p>\n

Na tvom prvom beogradskom koncertu u Beogradu u sredu 18. decembra u Gun klubu, dru\u0161tvo \u0107e ti praviti tvoj prijatelj, koji se predstavlja kao ‘Elephant and the Moon’. Ko je Petar Vrani\u0107, iz tvog ugla?
\n<\/strong>Petar je kolega kantautor (mada mrzim tu re\u010d, nekako zvu\u010di pretenciozno) i moj najbolji prijatelj i ba\u0161 mi je drago \u0161to \u0107emo oti\u0107i zajedno na ovaj road trip. Meni je ovo prvi put da sviram u Beogradu, ina\u010de mi je mama iz Beograda, tako da \u0107u, nadam se, kasnije \u010de\u0161\u0107e da dolazim. Petar i ja \u0107emo prvi put svirati zajedno, nismo to nikad radili, a on je ve\u0107 svirao u Beogradu. On je meni definitivno jedan od najboljih kantautora u Hrvatskoj i u celoj na\u0161oj regiji. On je ba\u0161 “Amerikana”. On pi\u0161e pesme o pustinji a ne znam je li ikad video pustinju (smeh)… Ali to mi je super \u0161to ima toliko ma\u0161te, uvek mi daje tekstove na pregled da mu ka\u017eem \u0161ta mislim o njima – malo su preduga\u010dki, kao da \u010ditam roman – on ima sposobnost za ono za \u0161ta ja nemam \u017eivaca. Uvek ga guram da krene dalje i dalje i \u017eelim da \u0161to vi\u0161e ljudi sazna za njega jer stvarno je kvalitetan i mnogima bi mogao da se svidi njegov senzibilitet, na\u010din na koji peva i prezentuje svoje pesme.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Robert Forster je rekao da je put sastavljen od “baby stones” i mada te\u0161ko mo\u017ee<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":2881,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[15],"tags":[],"class_list":["post-2862","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-intervjui-2"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2862","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=2862"}],"version-history":[{"count":10,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2862\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":2880,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2862\/revisions\/2880"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/media\/2881"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=2862"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=2862"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.popdepresija.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=2862"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}