{"id":5207,"date":"2015-11-23T17:26:46","date_gmt":"2015-11-23T16:26:46","guid":{"rendered":"http:\/\/www.popdepresija.com\/?p=5207"},"modified":"2015-11-23T18:41:51","modified_gmt":"2015-11-23T17:41:51","slug":"mercury-rev-u-dablinu-the-button-factory-22-11-2015","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.popdepresija.com\/?p=5207","title":{"rendered":"Mercury Rev u Dablinu \/The Button Factory, 22-11-2015\/"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: \u00a0Aleksandar Sto\u0161i\u0107<\/a><\/em><\/p>\n

\n

Sino\u0107 sam oti\u0161ao na svoj prvi koncert posle masakra u “Bataclanu”. Svirali su Mercury Rev<\/strong>, u centru centra u Dablinu, u delu grada koji se zove Temple Bar. Prvi put otkad znam za sebe nisam se radovao odlasku na koncert, a dok smo se vozili ka Dablinu atmosfera je bila, blago re\u010deno, nelagodna.<\/p>\n

\"12272828_10207729270848222_1917346626_n\"Teroristi su uspeli, uneli su strah u svakog od nas, u\u010dinili da se ose\u0107amo nesigurno i neprijatno i ubacili klicu predrasuda takvu da vi\u0161e ni simpati\u010dne \u010dista\u010de WC-a u klubu, uglavnom afri\u010dkog ili bliskoisto\u010dnog porekla, ne gledam s empatijom s obzirom na posao koji rade, ve\u0107 ih analiziram i pitam se nije li to jedan od onih koji \u0107e ne\u0161to uraditi. Onda, slede\u0107e sekunde lupim sebe po glavi i ka\u017eem: “‘Ade, ne tripuj se!”. Po\u010dne\u0161 da mrzi\u0161 sebe zbog takvih razmi\u0161ljanja, ali paranoja ne napu\u0161ta.<\/p>\n

Broji\u0161 ljude u sali, gleda\u0161 njihova lica; svi su tu zato \u0161to vole Mercury Rev – na takav bend se ne dolazi iz fazona. To su ljudi uzrasta 30+, sa bradom starom nekoliko dana, ka\u010dketima i rokenrol majicama, sa jarkim ru\u017eom za usne, crnim maskarama, ogromnim min\u0111u\u0161ama – mi, koji smo se nekom kosmi\u010dkom karmom na\u0161li ba\u0161 tu, ve\u010deras, ba\u0161 u Dablinu, ba\u0161 u “The Button Factory”, da gledamo i slu\u0161amo band koji je oblikovao na\u0161e li\u010dnosti i karaktere… I onda shvatis da je bilo ko od nas – tako obi\u010dnih i nebitnih, prosto ljudi koji ne\u0161to vole i ba\u0161 ni\u0161ta i nikog ne mrze – mogao da se samo jebenim slu\u010dajem obrnute kosmi\u010dke karme na\u0111e u “Bataclanu” i da nam se \u017eivoti tako apsurdno zavr\u0161e; u krvi, na pivom ulepljenom i pra\u0161njavom podu, dok ti mozak poslednji put registruje nepodno\u0161ljivu buku koju bend stvara i ti polako zatvara\u0161 o\u010di dok u sebi jo\u0161 uvek \u010duje\u0161: “And I know it ain’t gonna last”.<\/p>\n

\"12270250_10207729270528214_251476489_n\"Da, tako sam, kroz sekvence, potpuno dekoncentrisan gledao njih, na stejd\u017eu, potpuno opu\u0161tene i pitam se koliko ih, u ovom trenutku proganjaju slike koje proganjaju mene? Pitaju li se o svojoj bezbednost, jer bezbednosne mere pre ulaska u koncertnu dvoranu nisu poja\u010dane ni najmanje. Da sam imao pu\u0161ku mogao sam da je unesem bez problema, ljudi na vratima nemaju ni\u0161ta da se odbrane i jedina nada je zapravo da neke tajne slu\u017ebe stoje tu negde blizu i osmatraju.<\/p>\n

Na to sino\u0107 nisam davao pi\u0161ljivog boba. Ali, onda krene koncert i on po\u010dne svoj prepoznatljiv ples i \u010duje\u0161 taj glas koji re\u010dima ne mo\u017ee da se opi\u0161e i krene zaglu\u0161uju\u0107a buka koja u jednom trenutku postane bolna i ti u\u0111e\u0161 u jedan trans, verovatno obja\u0161njiv samo istim muzi\u010dkim fanaticima kao \u0161to si i sam i jedino \u0161to ti treba u tom trenutku jeste da vidi\u0161 ta sre\u0107na i nasmejana lica stotine ljudi oko tebe, koji svako u nekoj svojoj ekstazi do\u017eivljava svaki naredni stih, svaki naredni akord te neopisive buke od koje bi se i meci istopili.<\/p>\n

\"11169493_10207729038202406_6563747876556114050_n\"Ali \u010dim pro\u0111e trans – realnost uzvra\u0107a udarac, pa onda opet zaplovi\u0161 kroz pesme i tako se me\u0161aju u pravilnim razmacima strahovi i stanja koja bi se najlak\u0161e opisala kao “ma, pucajte, ko vas jebe, ovo ve\u010de mi ne\u0107ete zajebati”. Ali, tako ne\u0161to je realno samo u fikciji, dok u realnosti smo tu mi i bend, side-by-side<\/em>, u poku\u0161aju da napravimo neki svet bolji od ovog \u0161to imamo kad iskora\u010dimo iz utopijske sale.<\/p>\n

Kada je muzika stala i kada je – pevaju\u0107i poslednji stih ove ve\u010deri “In my dreams I’m always strong”- pokazao svoje bicepse i duboko nam se naklonio, mi smo odlu\u010dili da ostanemo jo\u0161 neko vreme i da im se svima ponaosob zahvalimo. Da im ka\u017eemo ‘hvala’ \u0161to su nam dali nadu, razbili strahove i \u0161to su do\u0161li da nas zabave u ovom te\u0161kom trenutku. Oni su nam potpisali postere koje smo kupili, a mi smo im rekli da smo iz Beograda. On se sa osmehom podsetio tog koncerta od pre desetak godina i sa de\u010da\u010dkim uzbu\u0111enjem pri\u010dao nam o divnom provodu u Teslinom muzeju. Ja sam ga zamolio da pored potpisa, na posteru napi\u0161e i datum ve\u010dera\u0161nje svirke, kako ne bih zaboravio kada smo taktovima melodije ubili strahove koje su teroristi ostavili u nama.<\/p>\n