2005. godina iz popdepresivnog ugla

2005. godina – pesnici i reči: “I am a writer, writer of fictions…”

2005. godina, ako ni po čemu drugom, ostaće upamćena kao godina u kojoj su “singer-songwriteri” postali, bar za trenutak, podjednako bitni kao da su u pitanju nova kultna disko-pank grupa iz NYC-a, još noviji “frik-folk” sledbenici Devendre Banharta ili tribjut bend Franzu Ferdinandu iz Oklahome.

Da li uopšte neko danas sluša reči pesama? Pretpostavljam da je broj onih kojima muzika popunjava vreme na putu do posla/škole/kuće veliki i da se u tim uslovima teško i koncentriše na značenja stihova…

Da li će u godinama koje dolaze, broj tih “konzumenata” muzike biti još veći – ne znam, ali šta se dešava sa nama – koji muziku slušamo jer nam je neophodna? Da li imamo vremena za nove pesnike? Da li smo se promenili ili, da li se način na koji uživamo u muzici promenio?

#Šta uopšte ostaje posle odluke Jeffa Tweedyja da (na kratko?) “odustane” od uloge korifeja koji spaja tradiciju i “aktuelni trenutak,” u “korist” isterivanja ličnih demona i dekonstrukcije pop pesme? Ako se izuzme lik i delo Conora Obersta, koji sam za sebe predstavlja “žanr”, mnogo toga zanimljivog i drugačijeg… Za ovu priču, u centru pažnje su Colin MeloyJosh RouseEef Barzelay i Will Sheff.

Krajem marta 2005. u prodavnicama u SAD pojavio se treći studijski album sastava The Decemberists, “Picaresque” [Kill Rock Star]. Manje-više standardne, pomalo komplikovane metafore, slatke epizode iz “običnog života” uz hermetičnost tekstova i vokal Colina Meloya (na koji se dodatno treba navići), ovoga puta samo su deo “paketa”. Prekrasno produciran, stilski izuzetno raznovrstan, hitičan i depresivan, moćan i bolan, Meloy je napravio dva koraka napred u svojoj karijeri, a da nije bio primoran da napravi ni jedan kompromis kojim bi ugrozio autentičnost.

#Kaleidoskop se smenjuje neverovatnom brzinom: od uvodne uznemirujuće numere “Infanta” (koja neodoljivo po atmosferi podseća na “Continental Drift”Stonsa, ali uz “padavičarski tvist”), preko pop-vinjeta (“We Both Go Down Together” i “The Sporting Life”), ili  epova o životu i postojanju (“The Bagman’s Bandit”“On The Bus Mall” i “The Mariner’s Revenge Song”), do centralne “The Engine Driver” koja daje smisao pesniku i pesništvu (“And I am a writer, writer of fictions, I am the heart that you call home. And I’ve written pages upon pages trying to rid you from my bones…”) i uz koju oni slabiji uvek pokleknu (“If you don’t love me, let me go”).

Na “brzom premotavanju” pojavljuju se muške prostitutke, princeze, špijuni, samoubice, duhovi, političari, kanibali, povređene fudbalske zvezde… Liči na Srbiju, zar ne?

Za Josha Rousea put do “zrelosti” vodio je od Nebraske, preko Lambchop i “Love Vibration” slave (koja ga je uvela u plejliste GAP-ovih prodavnicama širom Evrope) i života u Nešvilu, do sadašnjeg odredišta – Španije. Možda nije najkraći put, ali sigurno je vredeo svake usputne kafe, sendviča, tortilje ili “Bada”…

#U odnosu na album “1972”, aktuelno (peto) studijsko izdanje “Nashville” [Rykodisc] sigurno nije korak napred, ali nije ni povratak u prošlost. Ovo je album pesnika koji je na svom kreativnom vrhuncu i koji je svestan svojih “moći”. Tokom godina Rouse je uspeo da pronađe taj “vanvremenski vajb” muzike koju stvara, a od uvodne “It’s The Nighttime” do završne “Life” uspeva da mnoge komplikovane situacije razreši na najjednostavniji način.

Ono po čemu se “Nashville” razlikuje od prethodnog albuma je intimnost, koja će (verovatno) da “proradi” na drugo ili treće slušanje, ali koja na kraju razoružava i nadahnjuje. Slušati “Streetlights”“Sad Eyes” ili “My Love has Gone”, a misliti o gužvi u gradskom prevozu ili problemima na poslu, siguran je znak da ste “umrli”.

#Kao i u slučaju the Decemberists i Clem Snide muzička kritika “otpisivala” je zbog manirizma, hermetičnosti i cinizma koji je mnogima nepodnošljiv. Eef Barzelay, tekstopisac i pevač, fizički pomalo podseća na Buddyja Hollyja, a tvrdoglavost je doveo do krajnjih granica i na kraju je napravio verovatno najbolju ploču u karijeri.

Na dosadašnjih pet studijskih albuma Eef se uglavnom bavio pitanjima ljubavi (neki put i odgovorima) i nedostatku iste. “The Ghost Of Fashion” [2001. spinART/Rough Trade] bio je o nesrećnoj ljubavi, “Soft Spot” [2003. spinART] o sreći i radosti koja iz ljubavi i rođenja deteta proističe, a “End Of Love” [Fargo/spinART] predstavlja sintezu obe i pokušava da definiše odnos prema smrti. Uz furioznu naslovnu temu i hitičnu “Fill Me with Your Light”, dominantne su brutalno ogoljena “Made for TV Movie”(inspirisana životom zvezde sitkoma “I Love Lucy” Lucille Ball), intimna “Tiny European Cars”, genijalna“The Sound of German Hip-Hop” i filosofska “Jews for Jesus Blues”. Ova poslednja, čini se, na pravi način prikazuje transformaciju koja se dogodila bendu: klasičan “klemsnajdovski” humor u kombinaciji sa muzičarskom virtuoznošću i balansiranjem na ivici “patosa”.

Stih “Now that I’m saved, I wish I was damned” možda najbolje “slika” stanje svesti autora.

#Will Sheff fizički izgleda kao Harry Potter. Uživo se transformiše u lidera rok benda, histeričnog i totalno pomahnitalog. Na četvrtoj studijskoj ploči “ansambla” Okkervil River [“Black Sheep Boy”, Jagjaguwar], fizičke limite svog glasa rastegao je preko granice bola. Ali to je bilo neophodno da bi reči, poruke i emocije ostale u svesti onih koji slušaju. A bila bi velika šteta da je ovaj album prošao neprimećen…

Poremećen svet oko sebe – nekontrolisano ludilo, raskide, odlaske, prekinuta prijateljstva, bolest i zavist – Sheff slaže u klasične pop pesme, duhovite i anagažovane, “privatne” i univerzalne, najbolje koje je napisao u karijeri. Iako je ploča “sagrađeno” oko lajtmotiva “Black Sheep Boy” Tima Hardina, vrlo lako to je mogla da bude i neka druga univerzalna tema the Carter Family, Leadbellyja, Jima Rodgersa…

“Black Sheep Boy” je odgovor novog milenijuma na Tweedyjev “Beeing There”. Odgovor koji je duboko promišljen, melodičan, iskren, ličan i direktan. Dok se smenjuju pop dragulji, honky-tonk minijature, “patos” i introspekcije, solaže na lap steel gitari, usnoj harmonici ili trubi, nespremni smo na katarzično finale koje nas očekuje – osmominutnu monumentalnu “So Come Back, I Am Waiting” i “prolog” u obliku “A Glow”. Odavno niko svoje “ludilo” nije ovako hrabro i direktno izneo u javnost.

Voleo bih da Jeff Tweedy sprema adekvatan odgovor…

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply