U svojoj raznovrsnoj garderobi (hteo sam da kažem fundusu, ali budimo realni), koja se uglavnom sastoji od raznih bendovskih majica sa kratkim rukavima i ponekim bendovskim duksom, posebno mi je draga majica koju mi je Ceca donela sa koncerta Džonatana Vilsona (Jonathan Wilson) u Dalasu. Ljudi na tom koncertu bilo je kao i kada ja pravim nešto u Beogradu, ali uvek sam stajao iza mudrosti da je bitan kvalitet publike i pre svega da je najvažnije da su pravi ljudi bili na koncertu.
U martu 2018. godine Vilson je objavio treći studijski album “Rare Birds“, koji je kao i svi pre i posle njega bio nestvarno lep i grandiozan u toj 4D zvučnoj slici u kojoj ako imate odgovarajuće uređaje možete da čujete skoro ceo simfonijski orkestar (na esidu). Jedna od pesama na albumu bila je i “Me“, koja je meni nekako posebno draga.
Često sam – i u ono i u ovo vreme – isticao da je trenutak kada krene solo u “Impossible Germany“ jedan od najlepših momenata u karijeri grupe Wilco i kao takav jedan od najbitnijih muzičkih markera XXI veka. E, postoji jedan takav sličan trenutak i u “Me“, samo je ovde više instrumentalni haos uz ehoe reči koje se odbijaju na sve strane. nego što je gitara glavna, kao u Klajnovom (Nels Cline) slučaju. Okidač je stih “Why would we be where we were?”, a onda kreće solo na saksofonu i gitarski zvučni zid svuda unaokolo, uz gudače i sintove (i ko zna šta sve još) i sa tim ukletim flojdovskim bekvokalima. Nimalo slučajno solo na saksofonu asocira na onaj u pesmi “Baker Street” Gerija Rafertija (Gerry Rafferty), samo je Džonatanov koji je odsvirao maestro Zijad Rabi (Ziad Rabie), nervozan, proklet i zapitan. Zanimljiva je legenda koja prati “Baker Street” solo Rafaela Rejvenskrofta (Raphael Ravenscroft), koji je za svoj doprinos jednom od najvećih hitova u istoriji pop muzike dobio 27 funti (jeste, bilo je to 1978. godine, ali ipak). Raferti je na osnovu tantijema svake godine do svoje smrti 2011. godine dobijao 80.000 funti od ove pesme. Ipak, nije sve ispala jedna klasična katastrofa, pošto se Rejvenskroftu otvorilo mnogo toga što se posla tiče, tako da je tokom karijere, pored ostalih, radio i sa Pink Floyd, grupom Abba, Marvinom Gejom (Marvin Gaye), Robertom Plantom, Daft Punk…
Zvuk koji stvara JW i kao muzičar i kao producent je kao najbolji prijatelj koga uvek zovete kada se potpuno slupate. Ili kao ono (jedno) piće koje pijete kada ste pod terapijom, pa očekujete da taj jedan gutljaj reši sve. Duboko zaronjen u tradiciju ranih sedamdesetih i svega što se dešavalo u Lorel kanjonu, sa vrhunskim poznavanjem muzike kao umetnosti koja je i dalje u stanju da da neke bitne odgovore i postavi neka bitna pitanja. Ali, Džonatan je sve samo ne jednostavan čovek i reći da je hipik koji iznova i iznova oživljava stare dobre dane bilo bi potpuno pogrešno. “Rare Bird” je duboko ličan, hrabar i bogat neobičnim bojama. Na sedamdesete dodao je osamdesete i art-rok vajb, sintove i ritam mašinu, praktično je izmestio LA i kanjon u Englesku u prošetao ih kroz decenije okovane maglom i smogom. Ono što je bitno je da je u isto vreme pokušao da neke lične demone pošalje na spavanje, tamo gde duhovi propalih veza i treba da idu. Šta se dogodilo između albuma “Fanfare” (2013) i “Rare Bird” da je uticalo na Vilsona da se potpuno oslobodi i kao muzičar i kao pripovedač? Možda je bolje reći, šta se sve nije dogodilo… Upoznao je Rodžera Votersa (Roger Waters) sa kojim je radio na albumu “Is This The Life We Really Want?” i svirao kao lider benda na Us + Them turneji (Voters je Vilsona zvao “resident hippy“), producirao je “Pure Comedy“, čudesni ep Džoša Tilmana (Father John Misty) i razne druge, manje ili više zanimljive stvari.
Mislim da je ključna stvar za sve pesme s albuma, pa tako i za “Me“, da nije žurio. Da je pustio da se razne životne situacije iskristališu i u glavi u srcu i da tek onda pokuša da se kroz pesme izrazi o tome kako se oseća i šta sve misli o tome. On jeste povređen i ne beži od toga da se razgoliti pred svima, ali kroz tu ogoljenost dolazi do istine i do spoznaje šta je i ko je i, na kraju, do isceljenja. Kao šlager pevač koji svako veče izlazi pred publiku i seda za klavir i peva pesme o ljubavi, ali da je svaka od tih pesama jedna istinita priča iz (njegovog) života. To niko ne može da izdrži nijedan dan, a kamoli svako veče. Ali, Vilson je našao način da se izbori sa tim. “Rare Birds” je bogato orkestrirano cepanje duše na atome, s izletima u naučnu fantastiku, filozofiju, banalnost, hipi snove uronjene u zlatno doba FM radija i uz uvek prisutni patos…
Me, let’s look at me
Did I pirouette again
Out of the dream?
Just me
And all that I could be
And have I sang of peace at least?
Have I helped my fellow man at all?
Just a song with me in question
A cry for deeper understanding
Botticelli’s angels flying
Son’t mind living don’t mind dying
Just a song with me in question
A cry for deeper understanding
Botticelli’s angels flying
Will I live forever?
Playing cards with Jesus
In some gold salvation army
Making plans for the future
Surrounded by celestial mothers
Where will we be when we are?
I think I need a cup of tea
I need everything
In the leaded mirror I was crying
I think I need a cup of tea
I need everything
Why would we be where we were?
Where will I be when I am?
Where will I be when I am?
Where will I be when I am?
Where will I be when I am?
Da nije sve u šminki i orkestraciji, već da pesma “Me” hrabro i moćno stoji sama pred svakim sudom i to samo definisana Džonatanovim glasom i klavirom, dokaz je ovaj snimak dole, koji kao da je neki bonus materijal sa snimanja filma “Grace of My Heart“.
