Greg Dulli: Mark Lanegan je jedan od najboljih pevača koje sam u životu čuo

Izgledalo je da se intervju sa Gregom Dulijem iz jednog turbulentnog perioda (mnogih) života, nikada neće pojaviti na ovom sajtu. Mada mu je društvo u kojem se nalazio do sada (u aleji izgubljenih intervjua) sasvim odgovarajuće – CocoRosie, Eef Barzelay, Chris Bailey, George P. Pelecanos, Ken Stringfellow, Broken Social Scene, Tilly & The Wall, Rilo Kiley, Sam Prekop & Archer Prewitt, Will Sheff… Ipak, Jelena Jović je uložila trud i znanje da jedan prekrasan razgovor prevede i sačuva od zaborava. Sa Gregom je razgovarala Svetlana Đolović (uz moralnu podršku Olje Lakićević). Odlomci razgovora premijerno su emitovani u PD#191, 28. februara 2005. godine.

GREG DULLI – JEDAN SKORO IZGUBLJENI TELEFONSKI INTERVJU 25. februar 2005.

PD • Tebe zbog mnogo čega smatraju ikonom alternativnog rocka. Šta ti je taj status, koji si stekao krajem osamdesetih i tokom devedesetih, doneo u novom milenijumu? 
Sviram muziku još od svoje dvanaeste godine. Čak i onda, kada sam bio dvanaestogodišnjak, smatrao sam sebe rok ikonom, iako sam bio samo bubnjar. Kada se baviš muzikom, moraš to da radiš najbolje što umeš. Moraš da misliš da si u tome odličan, inače niko drugi neće misliti da si odličan. Umetnost je ego i, kada snimiš ploču, ti u stvari govoriš – “Mislim da je ovo odlično i nadam se da ćete i vi misliti da je odlično“. Da, izgleda da sam imao to u sebi još kada sam bio dečak.

PD • Da li ponekad osetiš miris stare slave, kao – “ti si onaj iz Afghan Whigs”? Da li se ljudi prema tebi više odnose kao prema ’legendi’, ili te ipak posmatraju kao nekog ko se i danas aktivno bavi muzikom?
Rekao bih ovo drugo… Ne želim da iko zaboravi Afghan Whigs. Bio sam u tom bendu petnaest godina. Siguran sam da Nik Kejv (Nick Cave) ne želi da iko zaboravi da je bio u The Birthday Party. Oni su bili sjajan bend. Gledao sam Džoa Stramera (Joe Strummer)  i The Mascaleros kada su bili na turneji dok je on još uvek bio živ; ljudi su uzvikivali pesme The Clash, a ja sam želeo da im kažem – “Sviraće ih ako to želi, ali mi smo ovde da bismo videli Džoa Stramera. Na vratima ne piše The Clash.” Ja taj problem nisam imao, mogao sam da izađem i sviram i da prodajem ploče kao The Twilight Singers i ljudi su me kao takvog i prihvatili. I zbog toga što sam napisao sve te pesme u Afghan Whigs, sviraću neke od njih na koncertima, samo ih neću svirati tokom čitavog koncerta, zato što je to nostalgija i ako je to ono što žele da čuju, trebalo je da ostanu kod kuće i slušaju ploče…

PD • Da li to znači da ponovno okupljanje Afghan Whigs za tebe ne postoji kao mogućnost …ikada?

Sumnjam… Kao što sam rekao za The Clash, ono čemu sam se u vezi sa njima divio, bilo je to da se, kada su se rasturili, nisu ponovo okupljali. Mislim da je to trenutak u vremenu i ja lično ne bih to uradio. Ali, pogledaj The Pixies, i oni su se raspali, a sada su popularniji nego što su bili kada sam ih po prvi put video, 1986. godine. Ipak, to je sjajno za njih, ali ne i za mene. Mislim da ja ne bih to učinio. Ja volim svoje drugare iz Afghan Whigs i čujem se sa njima stalno. Sa obojicom razgovaram po nekoliko puta mesečno. Prijatelji smo i volimo se, samo što živimo na različitim mestima i radimo različite stvari.

PD • Kakav odnos imaš prema reči grunge danas? Da li ti smeta kada neko tvoju tadašnju karijeru tretira kao grandž? Da li ti ta reč sada išta znači?  

Sećam se da je moja mama, kada je prvi put čula tu reč, rekla: “Grandž? To je prljav pod“. I isto to znači i za mene. Grandž je prljav pod.

PD • OK, to pitam zbog ondašnje ’klasifikacije muzike’ – mnogi mladi slušaoci u ono vreme su vas slušali kao deo grunge ekipe. Ali, taj soul osećaj koji si oduvek imao, posebno je došao do izražaja u tvoj daljoj karijeri. Kako bi  opisao tu kobinaciju stilova koja čini vaš zvuk? 

Za mene je to rokenrol. To je kao da pomešaš kantri, r’n’b i onda ga “elektrificiraš“. Ne mislim da smo mi uradili išta što The Beatles ili The Rolling Stones nisu uradili. Ili čak The Who, koji su sebe nazivali “Maximum r’n’b“. Moja mama je imala osamnaest godina kada sam se ja rodio. Slušao se Motown, Stax i Filly zvuk. I te ploče sam i ja slušao. Tek kada sam napunio osam-devet-deset godina, odlazio bih kod druga, i kod njega bismo slušali The Beatles ili The Stones ili Led Zeppelin, takve neke stvari. A onda  sam, kada sam upisao koledž, počeo da slušam pank-rok i slično. Oduvek sam prihvatao svaku vrstu muzike koja je u meni izazivala neka osećanja, i sve je to uticalo na mene. Naročito r’n’b, zato što je to verovatno moja omiljena forma, ali… Ja sam rokenroler. Čak i kada su ono što ja radim počeli da nazivaju grandž, ja sam bio u fazonu – to je samo rokenrol. I to je sve. Ali, pretpostavljam da ljudi imaju tu potrebu da nešto nazovu “Nešto“, kako bi to nešto mogli da prisvoje.

PD • Pošto pretpostavljam da redovno pratiš novi muziku, da li si možda imao priliku da čuješ album Šeron Džouns (Sharon Jones and The Dap Kings), ili novi album Solomona Burka (Solomon Burke) ili Ala Grina (Al Green)? 

Čuo sam novi album Ala Grina, i čuo sam novog Solomona Burka, i mislim da su oba odlična. Naročito album Ala Grina, to mi se zaista dopalo. Novi Solomon Burk… nije baš zvučao kao The King Of Rock & Soul. Ne sviđa mi se kako je produciran, ali volim njegov glas. On je jedan od kraljeva soula. Ali, ploča Al Greena, pošto je radio sa Vilijem Mičelom (Willie Mitchel), koji je odgovoran za sve njegove odlične ploče iz sedamdesetih, mislim da mi je ta posebno draga, nju najviše volim.

PD • Kad smo već kod toga, koji su ti trenutni favoriti? Od svih žanrova? Ako bi mogao da izabereš nekoliko imena ili albuma koji ti se u ovom trenutku najviše dopadaju?

Moja omiljena ploča, ploča koju trenutno najviše slušam zove se Cee-Lo Green Is The Soul  Machine. A Si Lo (Cee-Lo) je pevač i reper iz Atlante, bio je u jednoj grupi koja se zove The Goodie Mob, kao i u The Dungeon Family, sa nekoliko momaka iz Outcast-a. Ta ploča me je apsolutno oduševila. Fantastična je. Šta mi se još dopada? Da vidimo… Sviđaju mi se The Reigning Sound, oni su gitarski bend iz Memfisa, Tenesi. Čini mi se da ih The Hives jako vole. Ja baš i nisam za The Hives, ali mislim da imaju odličan ukus. Da vidimo… Puno slušam hip-hop. Pored Cee-Loa, sada slušam Nasovu ploču, mislim da je odlična. Kanye West je super, ploča John Legenda je takođe jako dobra… Sve su to hip-hop ploče. Uglavnom slušam stariju muziku, ali, kao sada, na primer, kada počinjem da snimam ploču, iskreno, trudim se da svu drugu muziku „isključim“, jer ne želim da to utiče na ono što radim. Na nekin način, počinjem da se okrećem sebi, a ono što sam slušao – na tome i ostaje. Ipak, ne mogu da prestanem da slušam ploču Cee Loa. Još jedna ploča koju jako često slušam je The Faces box set, koji je fantastičan. Tamo ima gomile odličnih stvari, slušam malo i Scott Walkera, a imam i primerak The Queens of the Stone Age albuma, koji još uvek nije izašao, i neverovatan je!  Obožavam ga!

PD • Koja ti je saradnja do sada najdraža?
Da vidimo… Bilo je divno sarađivati sa momcima iz Fila Brasilia, zatim sa Lo Fidelity Allstars, kao i sa DJ Muggsom iz Cypress Hill. Radio sam sa Martinom Topley-Bird prošlog leta, to je bilo fantastično… Ipak, rekao bih da mi je najdraža saradnja tokom dugog niza godina ona sa Markom Laneganom.

PD • To je i moje naredno pitanje – šta on sada radi? Znam da ti se Bubblegum veoma dopao…

Ja sam na njemu!

PD • Da, da, mislim – osim toga što si na njemu… U kom su stadijumu sada The Gutter Twins? Kako izgleda vaš privatni i profesionalni odnos? Ukratko?

Poznajem Marka već petnaest godina, a upoznao sam ga kada sam snimao Up In It u Sijetlu. Posle toga se nismo videli nekoliko godina. Onda smo se obojica zadesili u Los Anđelesu, i tako počeli da radimo zajedno, pre otprilike četiri godine. Posle je on otišao na turneju sa The Queens, i nije ga bilo godinu i po dana, a za to vreme sam ja radio Blackberry Belle. On je po povratku radio na Bubblegum, da bi se na kraju preselio kod mene, i bio tu oko šest meseci. Bio mi je cimer, i tada smo započeli The Gutter Twins projekat. Ne znam kada će to izaći, ali – kada se to dogodi – svi će biti potpuno oduševljeni! To je zaista prelepa muzika. Imamo otprilike osam gotovih, ili skoro gotovih pesama. Mislim da će nam biti potrebno još najmanje godinu dana da to završimo. Ali, on je jedan on mojih omiljenih pevača svih vremena, ne samo živih ili mrtvih, muških ili ženskih, crnih ili belih. Mark Lanegan je jedan od najboljih pevača koje sam ikada čuo! Tokom čitavog svog života.

PD • Da li nameravate da u budućnosti idete negde na turneju zajedno? Mislim, to bi bilo previše za publiku, pretpostavljam… Znaš, neka srca će biti…

Bili smo! Pre godinu dana, imali smo turneju po Zapadnoj obali, pratio nas je kao dodatni pevač. Što znači da smo do sada već dvaput bili na turneji.

PD • Kako funkcionišete kada ste na turneji, kada svirate zajedno?

Funkcioniše savršeno. Mark inače ne priča puno. Veoma je druželjubiv, ali i veoma povučen, stalno nešto čita i piše. Kad god bih ga tražio u autobusu, našao bih ga u zadnjem delu, zatrpanog svojim sveskama. Mislim da sada radi na neka četiri projekta, snima ploču sa Isobel iz Belle & Sebastian, i snima sa The Soul Savers, jednim DJ sastavom iz Londona. Radio je na ploči QOTSA, a sada se posvetio sopstvenom albumu, na kojem ja sviram bubnjeve. Ponekad se zabrinem da se njegov život svodi na snimanje…

PD • Pa, da li je tako? Da li znaš?

…ali, to je ono što ga čini najsrećnijim, i veoma je dobar u tome. Izuzetno ga cenim i kao muzičara i kao čoveka.

PD • Reci mi nešto o geografiji u tvom životu, o gradovima u kojima si živeo i na koji način su oni na tebe uticali. Zbog čega si na kraju izabrao L.A. kao tvoju konačnu… možda ne konačnu, ali trenutnu destinaciju, i tamo si već više godina? Da li postoji neka konkretna razlika između Zapadne i Istočne obale i Srednjeg Zapada? I kako to utiče na tebe – na ličnom i poslovnom planu?
Još od malena sam „ciganin“. Moja porodica se često selila. Čim sam završio koledž prvo sam se preselio u Los Anđeles. Živeo sam u deset gradova u Americi. Na Istočnoj obali, Zapadnoj obali, Srednjem Zapadu, Jugu – svugde. Moja omiljena mesta za život su Los Anđeles, Njujork i Nju Orleans. Ovi gradovi se međusobno jako razlikuju, i sva tri su veoma uticala na muziku koju sam napisao. Provodim puno vremena u Nju Orleansu zato što je tamo skroz opušteno, ima mnogo muzičara i stalno se nešto događa što se muzike tiče. Veoma je inspirativan. Isto važi i za Los Anđeles, mislim da je to zbog lepog vremena. Ljudi su stalno napolju i druže se. Upoznao sam mnoge velike muzičare i sa njima svirao, a neki od njih su mi omiljeni ikada. Ja sam sa Srednjeg Zapada, tako da… Uvek će biti poseban za mene, ali tamo je previše hladno. Retko tamo odlazim, osim kada imamo svirku.

PD • Šta misliš o Evropi?

Obožavam Evropu! Dolazim u Evropu već petnaest godina. Svirao sam i u Ljubljani 1990. godine. Mislim da je to najbliže što sam bio Beogradu. Upravo sam se setio… Kada sam bio tamo, tada sam po prvi put video vojnike kako prolaze gradom, dok nisam otišao u Belfast, dve godine kasnije. To je za mene bilo jako čudno, bio sam veoma zbunjen čitavom situacijom i bio sam mlad, u stranoj zemlji, ali, mislim da su stvari počele da se dešavaju baš posle toga, tako da…

PD • Da, od tog trenutka počinje jedna veoma tužna priča…
Prošle godine sam proveo nekih šest meseci u Italiji, sarađivao sam sa jednim italijanskim bednom koji se zove The Afterhours. Oni su moji jako dobri prijatelji, snimao sam sa njima ploču na Siciliji prošlog maja i juna. Radili smo na tome dva meseca, a onda sam se vratio i svirao nekoliko koncerata sa njima u februaru. Zatim sam ih opet video u maju i junu, da bih ponovo bio sa njima u avgustu i septembru. Posle toga je njihov pevač došao ovde i svirao klavijature u The Twiligh Singers. Uskoro ponovo idem tamo, sviraću sa njima koncerte čitavih mesec dana, jer njihov album konačno izlazi. Zamolili su me da im se pridružim, i rekao sam da hoću.

PD • Pročitala sam negde da nameravaš, ali u daljoj budućnosti, da snimiš neku vrstu nastavka albuma obrada, kao posle She Loves Me da dođe She Loves Me Not. Da li je to bila šala?

Da, to sam rekao u šali, ali onda, kada sam razmislio, učinilo mi se kao izvodljivo… Moje obrade pesama su toliko drugačije od originala, i gotovo da ih osećam kao svoje. Definitivno ću uraditi još jednu, ali ne sada.

PD • Kada sam videla spisak pesama, bila sam fascinirana koliko je tvoj muzički ukus eklektičan. Iz kojih si emotivnih razloga odabrao baš te pesme na jednom mestu? 

Smatrao sam da će one zajedno najbolje zvučati. Iskreno, da sam imao više vremena, ta ploča verovatno ne bi bila onakva kakva je sada. Ali, trebalo je da idem na Siciliju, pa sam morao to da uradim malo brže. Mislim da ne bih ubacio Fleetwood Mac pesmu. Verovatno bih stavio pesmu Kate Bush, na kojoj sam radio, ali nikada nisam uspeo da je završim. Umesto pesme Mary J. Blige stavio bih pesmu Outcasta  na kojoj sam takođe radio. Ali, to su već finese.

PD • Na koncertima stalno izvodiš obrade. Šta sviraš ovih dana, koje su ti omiljene obrade trenutno?

Sad u subotu smo svirali čitav koncert obrada. Sve su to bile r’n’b pesme, na primer, Temptations, Chaka Khan, Cee-Lo, Joe Tex, O.W. Wright, Ronnie Lane, Cyril Neville, Marvin Gaye… To smo uradili da bismo se pripremili za ovu ploču. Volim da sviram koncerte pre nego što počnem da snimam, jer su muzičari na taj način istovremeno i opušteni i spremni.

PD • To nas dovodi do Beautiful Girls, jednog od mojih omiljenih filmova. Ikada. IKADA. Moram to da ponovim nekoliko puta, čisto da znaš. I soundtrack, i uopšte sve što se tiče tog filma. Od početka do kraja. Uključujući, naravno, i tvog pokojnog prijatelja, divnog Teda Demija (Ted Demme). Da li bi mogao da mi kažeš nešto o njemu i o vašoj saradnji, prijateljstvu i tvom sećanju na njega, kao i o tome šta misliš o Beautiful Girls? O muzici, i vašem pojavljivanju u filmu?
Ted Demi mi je bio jedan od najboljih prijatelja kojeg sam ikada imao. Kada sam ga prvi put sreo, istog trenutka smo postali prijatelji. Bio sam tu kada mu se rodila ćerka. Bio mi je poput brata. Imali smo mnogo toga zajedničkog, voleli smo istu muziku, i uopšte bili jako slični. Prvo me je zamolio da radim na saundtreku; sakupio sam većinu pesama koje su u filmu, ali nisam mogao da dobijem pesmu Rolling Stonesa – bila je previše skupa. Ipak, uspeo sam da je pustim u samom filmu. Moj osnovni zadatak bio je da radim na muzici. Kada je čuo verziju Berija Vajta (Barry White) koju sam ja uradio, potpuno se oduševio i onda nas je pitao da se pojavimo u filmu kao bend. Morao sam da kažem “da“. Ako ništa, samo zbog svih tih žena u filmu. Kada smo snimali tu scenu, Uma Turman je između klapa pravila margarite, a Natali Portman nam ih je donosila na binu. Sećam se da mi je, kada je Ted preminuo, na njegovom pomenu, Natali prišla (imala je četrnaest godina kada je taj film sniman) i rekla: „Ćao, Greg, ja sam Natali. Ne znam da li me se sećaš…“. Ja sam na to odgovorio: „Ti si… Da! Sećam te se! Ti si filmska zvezda, naravno da znam ko si. Čestitam.“ To je jedna divna priča. Najviše volim one delove filma u kojima se pojavljuju Natali i Timoti Haton (Timothy Hutton). Mislim da je to negde duša filma. Moj omiljeni Tedov film je Monument Avenue, u njemu se takođe pojavljujem, a radio sam i muziku. Često smo sarađivali. Kad god je on nešto radio, uvek sam i ja u to bio uključen, na ovaj ili onaj način. Radio sam na ploči koja je trebalo da se zove Amber Headlights, ali sam, kada je on umro, odustao i počeo da radim Blackberry Belle, koja je u suštini o njemu…

PD • Izuzetno talentovan čovek, zaista mi je žao što više nije sa nama…
Reći ći ti jednu stvar – živeo je tako sjajnim i ispunjenim životom dok je bio ovde. I drago mi je zbog toga. Srećan sam što sam barem imao priliku da ga poznajem onoliko koliko sam ga poznavao. Nikad se ne zna – to je lekcija koju sam tada naučio. U svakom trenutku ti bilo šta može biti oduzeto.

PD • Da, nažalost. Koju svoju pesmu smatraš najboljom ikada?

Koju sam ja napisao? Ima ih najmanje deset.

PD • Da, ali, kada bi morao da izabereš… neku. I možda bi mogao da mi kažeš po kojem si ih kriterijumu izabrao – da li je to emotivni momenat, reakcija publike ili možda opšti utisak koji je pesma ostavila na određenu generaciju slušalaca.

To je kao da me pitaš koje dete najviše volim…

PD • Da, da, kako da ne, molim te! Ona koja ti prva padne na pamet. Kada želiš dobro da se osećaš, na koju pesmu pomisliš, kao – baš sam ponosan što sam uradio ovu pesmu?

„Baš sam ponosan što sam uradio ovu pesmu“? Pa, rekao bih… Evo ovako. Dan kada sam napisao Faded – to je Afghan Whigs pesma sa albuma Black Love – bio je jedan od mojih najsrećnijih dana. Oduvek sam želeo da napišem nešto poput Purple Rainili Leila. Mislim da je ta pesma postala nešto kao moja Purple Rain

PD • A šta smatraš vrhuncem svoje dosadašnje karijere? Da li postoji neki određeni trenutak ili period?

Da, bio je jedan poseban trenutak kojeg mogu da se setim. Neko me je to pitao pre nekoliko dana, tako da ću ti reći isto što i njima. Bili smo na turneji sa Nil Jangom (Neil Young) i The Crazy Horse, i svirali smo u Madison Square Gardenu, u Njujorku. Tada sam imao trideset godina, i pomislio sam – Vau, ja sam rok zvezda! To je bilo kao da stojim na vrhu Mont Everesta roka!

PD • Koje su negativne strane života u Americi danas?

Pa, imamo idiota za predsednika, i ono što on radi i činjenica da se ostatak sveta tome protivi, ali to ništa ne menja… Mislim da svako carstvo mora da padne, i ovo sada pada. PADA. Ovo je sumrak carstva Sjedinjenih Država. Kina će biti sledeća. Kina će biti sledeća svetska sila.

PD • Da, verovatno je tako. Koliko si upućen u politiku i globalna dešavanja?

Trudim se da budem informisan. Mislim da se ne treba previše u to udubljivati… Nisam previše političan, ali znam o čemu govorim i trudim se da budem upućen u ono o čemu govorim. Aktivan sam. Glasam. Radim za nekoliko mobilizacionih grupa, kao što su Demokratska partija, ACLU – American Civil Liberties Union. Trudim se i da budem uključen u brigu o tome da ljudi budu barem informisani i da prate ono što se događa u svetu. To je za mene kao religija, nešto što čuvaš za sebe sve dok više nemaš izbora i moraš to da podeliš sa drugim ljudima.

PD • Da, znam taj osećaj, zaista, budući da sam odavde…

Da, verujem. Moj prijatelj Dragan je iz Beograda. On je jedan od mojih najboljih prijatelja. Priče koje mi je on pričao su… neverovatne… To je za mene potpuno drugi svet. Mislim, u Americi barem možemo slobodno da se krećemo, gde god želimo i nekako smo… Zaštićeni smo. Nikada nismo imali rat na našoj teritoriji. Mislim, za života… Kao što ste vi bili svedoci toga, rata izbliza. Nemam predstavu kako bi to moglo da izgleda…

PD • Prilično gadno, prilično gadno…

Da, pretpostavljam da je tako. Zaista ne mogu ni u kom kontekstu to da zamislim,  zato što nešto tako nikada nisam video. Kao što rekoh, bio sam u Ljubljani pre petnaest godina, i video sam vojnike kako prolaze kroz grad. To ovde ne bi moglo da se dogodi. A kada sam otišao u Severnu Irsku i video isto to, shvatio sam koliko sam u stvari srećan. Amerika je sjajno mesto, i ovde žive divni ljudi. Nažalost, postoji grupa onih koji imaju malo više moći, i tu počinju nevolje. Mogao bih o tome danima da pričam, ali bih se samo iznervirao.

PD • I ja. Hajde onda da pričamo o flimovima, za promenu. Kakve bi ti filmove snimao, uzevši u obzir današnju produkciju? Šta ti se jako dopalo, da kažeš – voleo bih da snimim takav film?

Voleo bih da snimim film kao što je Blood Simple, braće Koen.

PD • Da, ali to je bilo poodavno…

Da, ali… Da li znaš šta znači „anahrono“? To je kada…

PD • …kada vreme nije sinhronizovano.. na neki način.

Da, to je kada vreme ide unazad. To mi se dopalo zato što me je podsetilo na stari film noir. Mislim da više niko to ne radi. Pitaš me koje nove filmove volim? Jako malo njih. U principu, volim japanski i italijanski horor. Teško da mogu da kažem koji je poslednji veliki film koji sam gledao, a da to je novijeg datuma. I to je pomalo tužno… Ali, nisam ni gledao nešto mnogo filmova. Nekako sam prestao. Kada sam bio mlađi, gledao sam i po tri-četiri filma nedeljno. A sada to retko kad radim. Nema toga tako puno, zaista pokušavam da se setim nekog dobrog filma koji sam gledao, ali… Možda pre neko veče, kad sam gledao French Connection. Ali, taj film je snimljen 1971. godine. Tako da, eto…

PD • A šta misliš o televiziji danas? Imaš li neki određeni stav, recimo,  o HBO produkciji? Da li uopšte gledaš televiziju?
Da, gledam ponekad. Sarađivao sam sa HBO-om, neke moje pesme su u Six Feet Under i u Sex & City. Mislim da je Six Feet Under dobra serija, kao i Sopranos i Deadwood. Nisam gledao Carnivale, ali čujem da je to dobra serija. Mislim da HBO definitvno kreira jedan od najboljih televizijskih programa. Kada gledam televiziju, iskreno, obično gledam nešto smešno. Kao što je David Chapelle Show, koji je fantastičan, zatim The Office, ne znam da li se to kod vas prikazivalo, odlično je. I dalje volim South ParkThe Simspons takođe, Aqua Teen Hunger Force – to je crtani, ako ga niste videli – najluđi crtani koji sam ikada video. Glavni junaci su Hamburger, Milkšejk i Pomfrit. Oni su, dakle, zvezde serije, pričaju i svašta im se dešava, bizarno je. Mark Lanegan me je naterao da to gledam.

PD • Pitanje za kraj: da li će ikada izaći Greg Dulli solo album? Ali, solo solo?

Naravno, naravno. Ali, kada to budem uradio, ja ću svirati sve instrumente i pevaću sve vokale. Želim sve da uradim sam.

(c) 2005, 2006. Svetlana Đolović/POP Depresija, Hvala Olji Lakićević i Jeleni Jović :: NIJE DOZVOLJENO KORIŠĆENJE TEKSTA BEZ DOZVOLE

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply