Kraj osamdesetih godina dvadesetog veka bilo je vreme kada sam najzad počeo da hvatam korak sa muzičkim izdanjima koja su se dešavala u to vreme. Nekoliko albuma koje sam kupio samostalno u tom dobu, a da se ne sećam da sam imao neki poseban razlog za to, bile su ploče Erika Kleptona “Journeyman” (baš sam voleo “Bad Love”), The Cult “Sonic Temple”, Nila Janga “Freedom” (tu sam već voleo sve) i Boba Dilana “Oh Mercy”. Ovaj poslednji bio je moja prva fascinacija albumom koji sam slušao u vreme kada je objavljen. Za ovu priliku sa sobom nosim “What Was It You Wanted“.
Imao sam jedan relativno dugačak period života tokom kojeg sam na svakom putovanju kupovao neki od albuma Boba Dilana. Bilo je to vreme kada je moglo da se putuje posle dugog perioda kada je to baš bilo komplikovano (znači dvehiljadite). I danas se sećam kakav je košmar bio prikupiti sve papire za odlazak u Pariz 2002. godine. Mojoj situaciji nije mnogo pomoglo ni to što nisam imao stalni posao, redovne prihode, neku porodičnu nekretninu, ušteđevinu i ostale stvari koje se očekuju od osobe koja ima 30+ godina. Ali, taj put je uspeo i sledećih godina imao sam sreću da posetim razne gradove u Evropi, ali i par njih van starog kontinenta (Bangkok, Tokio, Sendai) i da kući donesem razne Dilan suvenire.
Ta prva saradnja Danijela Lanoe i Boba Dilana nešto je što me je inspirisalo baš dugo (a i dalje me vozi, da se ne lažemo) i možda bih čak mogao da kažem da je “Oh Mercy” jedna od najbitnijih ploča u mom životu. A sve je moglo da bude baš jedan grandiozan debakl. Bono je spojio Danijela i Boba, snimalo se u Nju Orliansu tokom proleća 1989. godine, u napuštenoj kući u koju je ušao Lanoa sa svojim Kanađanima da snimaju album “Yellow Moon” sa Neville Brothers. Dilan je došao da vidi šta rade (na albumu se nalaze i njegove dve pesme), dopala mu se atmosfera i to što je video – a kako da mu se ne dopadne pošto su od raspale kuće napravili ad hok studio koji je više ličio na menskejv nego na profi objekat za snimanje. Ima puno intervjua sa Danijelom Lanoom o ovom snimanju, a i Dilan je pričao o tome takođe (a i pisao u “Hronikama”), sve je baš bitno i zanimljivo, te se neću time (previše) baviti. Možda samo treba da se istakne trenutak u kojem je nastajao album: Dilan je bio na još jednoj raskrsnici, razočaran i bez pogonskog goriva, umoran i često ljut, a i pesme koje je pisao u to vreme uglavnom ga nisu ispunjavale. Imao je i povredu ruke o kojoj je uglavnom davao kontroverzne izjave i koja ga je već dugo mučila. Svirao je turneje sa Tomom Petijem i Grateful Dead koje su više odmogle u tome da se njegovo stanje popravi nego što su bile injekcije optimizma. I sa druge strane Danijel Lanoa, koji je imao ideju da sa Dilanom uradi ono što niko drugi nije smeo. Plan je bio da na 
snimanje Dilan dođe sam i da “ponese” pesme. Imao je Dilan pesme, sve je bilo na papirima, par njih mu je već odsvirao kada su se (planski) sreli nekoliko meseci pre snimanja, ali za većinu je nedostajala muzika. Neke su nastale dok se snimalo u Nju Orliansu, druge su bile menjane u hodu. Lanoa je hteo da snimi samo Dilana kako peva i svira i da sve to zvuči kao da je snimljeno “pedesetih”. Hteo je da Dilanove pesme i glas budu srce svega, a tek posle da se na to dosnime ostali. Dilan je navikao da svuda ima svoju ekipu muzičara i da na njegove stihove i gitaru/klavir ostali impovizuju i tako su pesme nastajale već decenijama. Lanoa nije hteo da Dilan svira sa svojim bendom, ali treba imati u vidu da su oko njega, svuda po gradu, živeli neki od najvećih muzičara tog (ali i bilo kog drugog) vremena, uz ekipu koju je Lanoa poveo sa sobom. Snimalo se stalno, niko osim Lanoe nije imao predstavu šta se tačno radi, za svaku pesmu bilo je više verzija – brza, spora, više kajdžun, više bluza/manje bluza, ceo bend/glas i gitara/klavir… Nešto od tih auttejkova izašlo je na “Tell Tale Signs: The Bootleg Series Vol. 8“, a neke od pesama sa tih snimanja izašle su na “Under the Red Sky” godinu dana posle “Oh Mercy”. U početku, pesme su nastajale u trouglu Dilan-Lanoa-Roland 808, sa diskretnim prisustvom Malkolma Barnsa (pored toga što je svirao klavijature i daire, bio je i glavni snimatelj), a onda su im se pridružila i kompletna Braća, na ovoj pesmi koju izdvajam svirali su Siril Nevil na perkusijama, Vili Grin na bubnjevima, basista Toni Hol i na gitari Mejson Rafner. Rafnerov je solo na “What Was It You Wanted”, a Dilan ga je prvi put čuo kako svira dok je bio u izvidnici u Nju Orliansu i slušao kako braća Nevil snimaju svoj album. Bitnu ulogu u svemu imao je još jedan inženjer zvuka, koji je zajedno sa Barnsom i Lanoom miksovao album, Mark Hauard.
“What Was It You Wanted” možda nije najbolja pesma na albumu, ako tako nešto uopšte može da se definiše – šta tačno znači “najbolje”? – najslušanije su tokom vremena postale “Man in The Long Black Coat” (koja je nastala tokom snimanja) i uvek dobar izbor za razna pevačka takmičenja “Most of the Time” (mada ne toliko korišćena u tim situacijama kao “Make You Feel My Love”) – ali njena direktnost i ironija i možda pre svega povređenost čine je atipičnom u Dilanovoj diskografiji i jednom od retkih u kojima pesnik dozvoljava da se oseti koliko pati.
Ima raznih priča o ovoj pesmi i šta je možda Dilan hteo i kome se obraćao i zašto i kako, ali pošto je ovo uglavnom pseudoistorijski osvrt na pesme, baviću se isključivo mojim doživljajem iste. “What Was It You Wanted” je onaj trenutak u vremenu kada čekate na (što bi Bili Breg rekao) “Great Leap Forwards”, a znate da se isti nikada neće dogoditi. Razočarani i umorni, sa više pitanja nego odgovora, ali da stvar bude još gora – bez ikakve želje da neke odgovore i dobijete. Vreme u kojem se dešava kraj odnosa koji su vam dugo bili bitni, ali i strah od odnosa koji samo što nisu počeli i nemogućnost da se shvati šta je to što ona radi i šta je to što se od mene očekuje. Jedan totalni haos… Kao i svaka velika pesma i ova ima više paralelnih epizoda koje prate osnovni tok naracije, ja bih izdvojio dve.
“What was it you wanted when you were kissing my cheek
Was there somebody looking, when you gave me that kiss”.
Stvari koje radimo sebi i drugima, stvari koje znate da će da vas “ubiju” ali ih ipak radite. Strah od intimnosti i strah od posledica. I da li je poljubac bio vredan cele muke koja je usledila posle? Zar je bitno? Trebalo bi da je poljubac vredan uvek.
“Has the record been breaking, did the needle just skip
Is there somebody waitin’, was there a slip of the lip”
Da li sve raspada ili je to samo još jedna rupa na putu? Da li ovo radiš jer nas neko gleda ili je samo neka igra koju nikada nisam voleo da igram? Da li je ovo jedna sasvim obična ljubavna pesma ili je Dilan rešio kvadraturu kruga, večito pitanje i dilema…
What was it you wanted
Tell me again so I’ll know
What’s happening in there
What’s going on in your show
What was it you wanted
Could you say it again
I’ll be back in a minute
You can get it together by then
What was it you wanted
You can tell me I’m back
We can start it all over
Get it back on the track
You got my attention
Go ahead speak
What was it you wanted
When you were kissing my cheek
Was there somebody looking
When you gave me that kiss
Someone there in the shadows
Someone that I might have missed
Is there something you needed
Something I don’t understand
What was it you wanted
Do I have it in my hand
Whatever you wanted
Slipped out of my mind
Would you remind me again
If you’d be so kind
Has the record been breaking
Did the needle just skip
Is there somebody waitin’
Was there a slip of the lip
What was it you wanted
I ain’t keepin’ score
Are you the same person
That was here before
Is it something important
Maybe not
What was it you wanted
Tell me again I forgot
Whatever you wanted
What can it be
Did somebody tell you
That you could get it from me
Is it something that comes natural
Is it easy to say
Why do you want it
Who are you anyway
Is the scenery changing
Am I getting it wrong
Is the whole thing going backwards
Are they playing our song
Where were you when it started
Do you want it for free
What was it you wanted
Are you talking to me
Vili Nelson je više puta obrađivao ovu pesmu, prvi put na remek-delu “Across The Borderline” (1993), koje je snimio sa Donom Vozom, a onda je objavio i više lejdbek bluzi verziju koja je nastala na koncertu u čast tri decenije Dilanove karijere, na albumu “30th Anniversary Concert Celebration“. Obe verzije su divne, ali ta studijska ima neku apostolsku sugestivnost i moć. I sam Dilan je tokom pandemije snimio i objavio ovu pesmu sa malo drugačijim aranžmanom, značajno usporenim i više u kantri-folk vajbu na “Shadow Kingdom” koncertnom filmu i albumu.
Od ostalih zanimljivih obrada treba izdvojiti i Beti Lavet sa Trombon Šortijem (2018, “Thing Have Changed”, album s obradama Dilanovih pesama) i Krisa Smitera na albumu “Up on the Lowdowns” (1995).
