Dnevnik sam kako umireš – the best of

Kao i u slučaju albuma “Smrt, ljubav, smrt” Danilo Nikodinovski vodio je dnevnik snimanja, miksanja i uopšte rada na pesmama koje čine osmi studijski album za Consecration “Video sam kako umireš“. Kompletan dnevnik dostupan za preuzimanje u PDF fajlu je na ovom linku, možete da ga pročitate i na ovoj stranici, a dole je izbor koji je napravljen kao neka vrsta hajlajta.

Putujem sa Vranjkovićima u Sarajevo. Ne spavam već danima, a odmah posle koncerta putujemo nazad. Treba da stignem na poslednji dan snimanja albuma, ako stignemo da snimimo sve što sam zamislio, a to su snimanje koncertnog klavira na Kolarcu, Sana da otpeva Stravu i Senke, Aleks da dođe da šuška u Među nama i Marina da dođe na kraju da ispuca neke trube u Među nama i možda u Video sam kako umireš.

Iz Sarajeva smo stigli u 6 ujutru. Uspeo sam da odspavam četiri sata, što je duplo više nego prethodnih dana. Počeo je da mi curi bojler, ne smem da ga upalim da ne bi eksplodirao. Ne moram da umrem baš poslednji dan snimanja. Tuširam se hladnom vodom, u podne se nalazimo na Kolarcu. Proveravam još jednom sa Igorom da li je poneo sve što nam treba, mada njemu nikad ne treba ikakvo podsećanje; većeg radnika nikad nisam upoznao.

Ana nas dočekuje u Pianolandu, uvek nasmejana, nudi nam opciju da odsviramo dva klavira naizmenično, pa da biramo koji nam se više sviđa. Iako je taj drugi klavir koncertniji i ima veći zvuk, meni se Feurich više dopao. Nije toliko grandiozan u zvuku, svetliji je i zrno mekši i taman je ono što mumiji treba da se probudi. Pijemo kafu, postavljamo mikrofone, Sana je nervozna, a ja ne stižem da budem nervozan od umora – mozak samo zna šta treba da se dogodi sve danas i gura napred. Dejv se javlja u nekom trenutku, poveo je i Nevenu. Sana i ja probamo malo fraze, svašta treba da se odsvira u tih minut i po, ali mora da bude taman kako treba. I dosta brzo smo to snimili i super zvuči. Taman je pesmi dalo to nešto novo što sam od početka čuo da je pravo mesto za to.

Sana predlaže da odsvira i jednu frazu za Stravu, i kao ajde, super – kad ćemo sledeći put da budemo u prilici da snimamo ovako divan klavir? A pre tri noći smo slušali Piter Gebrijela i komentarisali kako je do jaja kad se neki superkul deo dogodi samo jednom u pesmi.

Ana nas nudi rakijom da zaključimo uspešno snimanje, onda pakovanje pa pravac kod Igora u studio da pevamo. Tri je popodne, užasna vrućina i skoro 40 stepeni, grozna gužva u gradu iako je četvrtak. Stižemo, raspakujemo se ponovo, jedemo nešto (onoliko malo koliko nam treba da nastavimo dalje). Sana je dosta brzo dobila tejkove za Stravu i Senke, što bi ona rekla Ko iz pičke.

Aleks dolazi oko pola 7, snimamo zvonca i ocean drum za Među nama. Dosta je opuštenija nego prošli put. Za razliku od pevanja u Senkama, sada se bavimo filmskom ambijentalom i zvonimo, šuškamo i pravimo talase između naleta Moogova. Posle mi na cigari prijavljuje da od snimanja Senki puno peva kod kuće. To je fantastično, kad te nešto tako lepo pogura da zaroniš u vodu – od muzike ionako ne postoji ništa lepše na svetu. Dogovaramo se za Oranssi Pazuzu koncert, Sana je i natempirala da doputuje iz Španije na snimanje u isto vreme kad i Oranssi sviraju, da stigne da ih vidi pre nego što zapali nazad za Malagu.

Ispraćamo Aleks, Sana se spušta da otpeva neku Prodigy muslimaniju u Video sam, dolazi i Nevena, dajem joj triangl da odsvira, pojavljuje se Gega, dolazi i Marina sa trubom u pola 9, sve u minut kako sam planirao, kao na pokretnoj traci. Igor nestrpljivo čeka da otvorimo šampanjac. Marina proba sordinu (Dejv: Sardina??), pa fliglhornu, pa trubu, pravimo sve kombinacije kad će koji vajb da se desi. Puštamo joj i Video sam na kraju i ispucava neku trubu, samo sam joj rekao Majls u paklu i to joj je bilo dovoljno.

Otvaramo šampanjac i ne verujemo da smo u 12 termina, od 22. juna do 24. jula, snimili ovoliko stvari. Ne verujemo da smo završili. Mislim, da, to je tek nekih 60% jer na redu su miksevi i master, ali najteži posao je gotov. A pre dva meseca nismo imali skoro ništa od muzike. Ali, kad se ovakvi ljudi spoje, nešto magično je neizbežno.

Buđenje mumije

Negde u oktobru i novembru 2023. sam već imao ideju za drugi deo pesme (Trudi se/Budi se), samo su mi i dalje problem bile pojedine reči i kako da ih slomim dok pevam. Gega je uzela tekst da radi na njemu i jedno popodne, 16. maja ove godine, pada kiša, ja kisnem dok čekam nekog dečka da uradimo intervju u SKC-u o našem koncertu tamo, kako smo ga zapravo mi prvi oslobodili pre studenata, zanima ga kako smo četiri meseca pokušavali samo da ugovorimo sastanak sa njima i koje smo sve poteškoće i prepreke imali da se koncert uopšte dogodi, međutim on kasni, ja stojim kod fontane, štekujem se uz neku galeriju, ali kiša toliko pada da se štek smanjuje, lije fontana, lijem i ja i u tom trenutku stiže mi glasovna poruka od Gege kako peva minđuše planete preko moje gitare i bukvalno mi suze idu.

Neverovatna je ta povezanost i posvećenost da je ona uzela moju ljubavnu pesmu i nekako je prihvatila kao svoju. Dala mi je nešto što sam ja želeo da kažem, ali nisam znao kako.

Vokali, hiljadu vokala. To čujem kad mumija treba da se probudi. I Gega me je skapirala i snimili smo 6-7 svojih harmonija jedno preko drugog. Bilo je prelepo, ceo taj proces otkrivanja i slušanja i pevanja. Kad sam taj demo sa vokalima poslao Boži bubnjaru (iz Vranjkovića), samo je rekao U što je lepo u pičku materinu! A kad krene onaj sve što ikada ti si donela i prelije u minđuše planete ja. umrem. svaki. put.

Takođe, tema. Dugo mi je prvi impuls bio da temom počne pesma, međutim… Onda sam krenuo da razmišljam, Čekaj, zašto da otkrijem odmah glavnu stvar? (Nije ti ovo 14. vek…) Pesma je dugačka, svašta se dešava, sporo se razvija, hajde da se ona otkrije kasnije, a da je sve nekako nagoveštava. Minđuše planete kao neki refren i onda druge minđuše planete, kreće tema, to je to. Neke stvari se nameste savršeno, samo im treba deset godina.

Kad smo počeli snimanje albuma kod Igora, znao sam da Buđenje mora da bude prvo. Ako ono legne, sve ostalo će biti lakše. Ionako je Buđenje kao neki album za sebe. Maksa je odmah dobio tejk, a ja sam sve gitare prosuo u dva termina. Sve gitare za sve pesme. To se nikada pre nije desilo.

Slušamo taj raf, ja putujem na Arsenal sa Vranjkovićem, a Gega mi šalje poruku E a da snimimo gudače u Buđanju?

I šalje mi ideju, a ja ne verujem. Srećem Kuzmu na Arsenalu (svirao je bubnjeve u Blajnderima), završio je tonsku sa Bajagom, ja ga pitam, Čekaj, tvoja Lena je violinistkinja, ajde pliz pitaj je da nam snimi neke violine u pesmi.

Tri dana kasnije Lena dolazi sa drugaricom Mimom koja svira violončelo i snimaju svoj deo u Buđenju.

Gega je u Lodžiku napravila gudače i onda je Lodžik napravio partiture iz onoga što je ona odsvirala. Stringače, kako ih je Gega nazvala, su pročitale note i odsvirale sve u nekih dva sata, taman kad sam ja završio sve gitare.

Svirale su iz tri ruke, prve violine, druge, treće, pa su onda dodale i po jedan tremolo. Pesma se otvorila dodatno u tom delu, što je fenomenalno ispalo, jer je želim da ti poklonim deo u prvoj verziji pesme bio zamišljen kao refren, ali su onda minđuše planete preuzele tu ulogu, a želim da ti poklonim ispao kao neki bridž koji se desi samo jednom u pesmi.

Vokale smo snimali u tri termina. Previše je posla, raspevaj se, probaj ovako, probaj onako. Bilo je naporno, ali prelepo. Znali smo šta radimo i bodrili jedno drugo. Pevali smo u po dva mikrofona jedno pored drugog, ali nismo pevali u isto vreme – kad se jedan umori drugi preuzima i tako smo štedeli i glasove i vreme.

Gegi je mnogo brže išlo, ispucala je tejkove jako brzo, a meni uvek treba bar sat vremena samo da se raspevam. Ali, odličan smo tim u studiju i znamo da guramo jedno drugo. Igor je herojski podneo i ispoštovao sve naše ideje. U jednom trenutku je rekao Ma vi ste ludi! Ja čujem da li je dobar ton, ali to što vi čujete… idem da sipam viski.

Snimali smo i ocean drum i tongue drum i šuškalice i zvonca i Moog i pesma je počela da poprima ozbiljan oblik. Čak i oni xoxo vokali koji najavljuju drugi deo pesme – Igor nije svisnuo od editovanja.

U devet termina smo snimili celu pesmu.

Senke

U toj nekoj integralnoj verziji pesma je trajala 7 i po minuta i znali smo da je to previše. Trebao nam je Maksa da nam reši aranžman, a to se desilo tek u studiju na snimanju bubnja. Probali smo da počnemo pesmu sa metlicama i dopalo nam se da pesma krene nežno, onda bubanj stane u jednom trenutku, Gega i ja ostanemo sami, i onda ulazi ful bubanj, upadnu i Sana i Aleks i sve poraste do tačke ključanja. Obistinila mi se vizija koju sam imao kada sam zamislio tri Aleksandre i mene kako pevamo, pod parolom hajde da prejebemo Neurosis i Anathemu jednom pesmom, sa ne tri nego četiri vokala.

Skratili smo sve koliko smo mogli, pet minuta, super. Još samo da sve otpevamo.

Gitare sam dobio brzo. Akustare počinju sa temom, jedna, pa druga, pa treća melodija. Onda se Greč šunja, pa onda kad se sve pojača i poraste krenu i akustare da rokaju, Greč svira teme sa flendžerom i na kraju se pojavi i jedan strat sa tremolom. Moog je seo odmah, jako blizu originalne demo verzije. Još samo da sve otpevamo.

Gega je došla pripremljenija od mene i jako brzo je dobila tejkove. Meni je trebalo malo da se raspevam i nađem pravi izraz za određene reči. Njega sam otpevao iz prve, ali nje sam uspeo iz dvadesetog tejka. Jer, nje je viši ton od njega i tera te da ga otpevaš glasnije, a mora da bude nežnije. Jer je ipak nje, jebiga, i mora da se razlikuje od njega. Plus da u tom glajdu dva tona ne bude njehe nego nje-e. Malo nervoze, malo smeha, ali bili smo zadovoljni kad smo dobili sva pevanja. Sad je ostalo da ubedim Aleks da dođe da otpeva svoje delove pre Sane.

Bila je jako nervozna kad je došla, nikad nije pevala u studiju pre, i znao sam da moram da učinim sve da joj bude prijatno. Bio sam pored nje sve vreme i pazio koliko je udaljena od mikrofona, da joj bude dobro slušanje i da sve čuje kako treba. Da se oslobodi i da grešaka nema – ako nam se ne dopadne kako je ispalo, lako ćemo da obrišemo. Nema šta da izgubi. I malo po malo, krenula je da se oslobađa.

Najfascinantnije nam je bilo koliko ima isti glas kao ja. Kad je krenula da peva one dugačke sveta, kraju sa mnom na kraju pesme, Igor i Gega gore nisu mogli da prepoznaju šta je moj glas, a šta njen. Onda smo počeli da smišljamo nove tonove za nju da krene da se odvaja od mene i najluđe od svega je što joj je bilo najlakše da peva na suvo, bez matrice, bez ičega osim metronoma. Samo me je pogledala i pitala, Koji ton hoćeš da otpevam, ja otpevam i ona ga smesta upuca u mestu. Takav sluh nisam video dugo. A ona kaže da nije pevala 15 godina.

Na kraju kad treba da se svi deremo u zvezde delu, Gega je sišla dole i rekla joj, Vidi, ti sad treba da boksuješ, namesti se ovako, odmakni se malo, fokusiraj i samo se deri. I ispalo je fantastično. Otpevala je nekoliko varijanti zaredom i gledali smo se sve vreme dok smo preslušavali i birali tejkove. Onda je otpevala i onaj uuuu deo preko mog prvog uzimaš samo onoliko malo, da još malo otvori pesmu, jer je to prva durska promena u pesmi i prelepo je zvučalo.

Bila je jako zadovoljna kad smo završili i onda je sela i rekla mi E sad moraš da growluješ, veruj mi i oduševljeno gledala dok sam urlao. Rekao sam joj, Okej, tebi za ljubav mora da bude jedan growl na albumu i izurlao se u Video sam kako umireš. Bila je već ponoć, Gega je stukla gore tri viskija i pobegla pre nego što smo stigli da se pozdravimo. Onda je Aleks otišla, a Igor i ja ostali još malo. Kaže mi on, Ajde jedan viski, ja kažem Dobro, ajde jedan… Ostali smo do 4 ujutru i stukli celu flašu. Igor i ja smo svašta prošli u studiju na snimanjima za ovih devet godina, ali to veče mi je bilo jedno od najdražih i najvažnijih.

I Gega i ja smo bili jako skeptični oko Senki do samog kraja, jer smo znali da imaju veliki potencijal, ali baš nam je dugo trebalo da nam se rešenje otvori. Prvo nam je Maksa otvorio oči sa metlicama, onda sam ja gitare razložio po glasnoći – prvo akustična, pa poluakustična i onda na samom kraju malo i električne, i onda je kraj rešio pesmu, pogotovo kad je Aleks dodala svoje zvezde.

Aleks je postala opčinjena Senkama i u svoj nervozi pre svog snimanja vokala, udelila nam je kompliment da je pesma toliko fresh, i za nas kao bend i za muziku uopšte, da nam je baš značilo to prepoznavanje da pesma ima to neštospecijalno što smo Gega i ja već počeli da sumnjamo da smo počeli da gubimo. Ljubav kao takva i guranje, izvlačenje najlepšeg iz svakog.

Među nama

Aleks je došla poslednji dan snimanja da malo šuška u pesmi. Plan je bio, onog dana kad je došla da peva u Senkama, ako baš ne bude zadovoljna pevanjem, da joj damo neke šuške i zvonca da se malo opusti i snimi bar nešto. Međutim, toliko smo se zaigrali sa pevanjem (od 7 popodne do ponoći), da nije bilo vremena za šuške na kraju, pa je došla ponovo.

Bila je dosta opuštenija i prijale su joj šuške. Vrlo su intuitivne i na kraju sam joj pomogao za ocean drum, kleknuo sam ispred nje sa donje strane ocean druma i nežno ga pomerao sa jedne na drugu stranu, kako bismo preciznije kontrolisali talase. Svidelo joj se jako. Kad smo se popeli gore da slušamo tejk i tražili dobro ulazno mesto za ocean drum u pesmi, u istoj sekundi smo oboje odreagovali na jedan deo, Ovo je dobro i tako odlučili gde ocean drum počinje.

Ideja za trubu mi se vrzmala po glavi neko vreme i nakon što nam je Marina gostovala u Ameliji na koncertu na Spratu, bilo mi je jasno da ona može lako da popuni neke prostore sa tim nekim rečenicama, kako bi ih odsvirao Majls Dejvis u 2025. na kafi sa Anđelom Badalamentijem.

Ambijent i ukusne rečenice/fraze, a dobili smo ih lako tog poslednjeg dana. Isto kao i truba, tako smo se i Aleks i ja šunjali sa zvoncima i okeanom pre toga. I sve ima svoj prostor i svi lepo komuniciraju zajedno.

Bilo mi je jasno koliko je ovo moćna pesma i hteo sam da te ova pesma pojede koliko je velika. Ali, znao sam da moram da nađem prave reverbe za trubu, da nađu svoj prostor među morem zvezda.

Strava letnje noći

Kaljari, Sardinija. Bio je pretposlednji dan druge letnje turneje sa Unearth prošle godine. Prvi deo turneje je bio tokom jula, počela je dan posle Miletove sahrane, pa sam dobio mastere za Smrt, ljubav, smrt usred turneje, a u avgustu je bio njen drugi deo (turneje, ne sahrane). Turneju su završili na Sardiniji 25. avgusta koncertom, pa smo onda odlučili da ostanemo još dva dana dole da iskuliramo i opušteno završimo turneju.

Noć 27. avgusta, tog dana sam se prethodno konačno kupao i video more. Sedeli smo na terasi, poslednje je veče, sabiram utiske od svega, dao sam sve od sebe te godine da završimo album, datum izlaska albuma je zakazan za 6. septembar, ostalo je još samo da se vratim kući. Posmatrao sam prelep zalazak i nedostajala mi je, ceo taj put sam prevalio i iako sam bio na predivnom mestu u tom trenutku, nedostajala mi je više od svega.

Vozila me je na aerodrom u pola 6 ujutru na ovu turneju i uhvatila jako za ruke pri rastanku i samo sam o tome mogao da mislim sad. Još smo zamalo imali udes u Francuskoj gde nas je naglo isekao neki lik i ruke su me spasle da ne poginem. Ruke koje mi je ona zaštitila pred polazak. I to se desilo baš jutro posle gledanja Baroness i blejom sa Bejzlijem u bekstejdžu (napravio sam joj rođendansku čestitku sa Bejzlijem, ovaj put me ajfon nije izdao). Sat vremena nakon te situacije sa udesom, vidim da je Tore iz Ulver preminuo. A mi putujemo ka Normandiji gde je deset soma zakopanih. Samo da preživim da je vidim opet. Tako je nastala Strava letnje noći.

Video sam kako umireš

Kad smo došli u studio da snimamo talk box… Trebalo nam je neko vreme da nađemo pravu farbu na Rolandu. Ali, kad smo je našli, bilo je jako zabavno. Onaj kraj u pesmi, to je toliko bilo smešno da sam na kraju ustao, krenuo sumanuto da tapšem, viknuo JES! i zagrlio je iz sve snage. Neke stvari ne mogu da se opišu rečima, one se samo dese.

A onda sam uzeo da sviram gitaru kroz talk box. Tu je izletelo nekoliko fantastičnih tejkova. Ona ne zna šta ću da odsviram, mora da gleda u moje ruke, a ja slušam matricu i samo mi izleću stvari na licu mesta. Kaže Gega meni posle, Dobro je da me nisi gledao, šta sam sve radila sa crevom.

Sa vokoderom je isto malo potrajalo dok nismo našli pravu farbu. Kaže Gega, Jebote lakše mi je da pevam nego ovo, jer sve vreme mora dikcija da joj bude što razgovetnija dok ja u istom trenutku moram da odsviram akorde tačno u pravom trenutku kad ona slomi svaki slog.

Tri sata smo mi radili sa talk boxom i vokoderom i spalili se. Posle sam našao snage da snimim na Rolandu jednu farbu za Buđenje, pa teremin za Buđenje, pa smo onda iscimali Igora da nam edituje xoxo vokale za Buđenje.

Dobra stvar u svemu tome, dok smo se mi spaljivali dole sa talk boxom i vokoderom, Igor nije imao mnogo posla, a onda kad smo se mi spalili, on je čačkao xoxo vokale. Opet smo izvukli najbolje jedni iz drugih.

Tekst je nastao u oktobru kao neka mantra koju ponavljamo Gega i ja, želim da živim/ne želim da umrem. Međutim, istu tu mantru sam ponavljao sâm sa sobom svako veče godinama unazad pre nego što zaspim, jer sam se plašio da ću da umrem u snu i neću znati.

Pritom, pesma je takva da se Gega u jednom trenutku prešaltala u ne želim da živim/ja želim da umrem i ta dvosmislenost je sve što je bitno u pesmi.

Moj šapat i growl sam snimio Aleks za ljubav kao nagradu kad je snimila vokale za Senke. Ubacio sam i jedan Burzum/In the Woods… vrisak kao što je bio u Demonskoj na prošlom albumu, jer što da ne.

Poslednjeg dana snimanja Sana je izdivljala neki muslimanija vokal, Nevena snimila triangl (A to se tako zove!) i onda i Marina ispucala nešto. Ova pesma ima svega, i previše, i znali smo da će biti najizazovnija za miks.

Kamion za mentalno zdravlje

Ne mogu da lažem, imao sam tešku zimu. Skinuo sam se sa duvanja krajem januara i prvih mesec dana je bilo najteže, najviše zbog spavanja. Nisam mogao da zaspim do kasno ujutru i to je tako trajalo neko vreme. Onda su se vratili snovi, nastavio sam da idem na masaže da sredim sjebana leđa (najviše zbog gitare), bavio se sobom. Dosta mi je pomogla knjiga Beskrajna lakrdija (Infinite Jest) Dejvida Fostera Volasa koju sam čitao jedno mesec dana.

Dešavali su se štrajkovi i protesti, imali smo i probe za taj nesuđeni koncert, bavio sam se sobom da budem okej sâm sa sobom i kroz knjigu shvatio kako su sve adikcije zapravo jedan veliki flaster za emocije. Bežanje od istine. Od onoga što boli. Što je veća trauma koju smo doživeli, to nam više supstance treba. Kafa, cigare, alkohol, droge, šećer, hrana, to su sve stimulansi koji nam rade nešto i sve što uneseš u sebe ti radi nešto. Pitanje je samo koliku toleranciju izgradiš i na šta si navikao i šta ti je okej i dokle si spreman da ideš. A što se ranije desila trauma u detinjstvu, teže nam je da je to skapiramo kao traumu, jer kad si klinac ne znaš ništa. Pogotovo ako su roditelji u pitanju, jer ti si dete i oni su uvek u pravu, zar ne? Nijednu situaciju ne doživiš kao problematičnu dok ne dođeš u određene godine i počneš da uviđaš posledice.

Tako sam kroz knjigu shvatio da, jedina zavisnost kojoj želim istinski da se prepustim, je ljubav. Shvatio sam da je volim toliko da samo želim da bude srećna, čak iako to ne budem ja. U tom nekom trenutku pređeš igricu.

Pesma je nastala 5. marta u jedan ujutru. Desila se jako brzo, i muzika i tekst. Želeo sam da kažem te neke bitne stvari, da je vidim i osećam i razumem i prihvatam, takvu kakva jeste. Najteže je opustiti se toliko da nekom veruješ. A poverenje se gradi. Godinama.

Veče kasnije, 6. mart i Strava letnje noći dobija svoj oblik. Dve pesme za dva dana, nije loše. Tu je i Među nama. Album je blizu.

Bio je taj veliki protest 15. marta i najteže je bilo ostati normalan u celoj situaciji. Vagao sam ceo dan da li da idem i negde oko 6, pola 7 popodne nešto je puklo u meni i krenuo sam. Drugari su mi bili na Slaviji blizu bine i pokušao sam da dođem do njih, ali nije bilo moguće. Tolika je gužva bila i nenormalno mnogo ljudi. Najbliže što sam uspeo da priđem, prošavši Ribnikar, je Hilton. Stigao sam kad je bila petnaestominutna tišina i čuo sam eksploziju iz pravca Manježa i video neko komešanje, ali pojma nisam imao da je pukao zvučni top 20 metara dalje. Neko je rekao da su studenti zvanično završili protest i pola sata kasnije, kad sam konačno uspeo da se nađem sa ekipom, mreže su proradile i saznali smo šta se zapravo desilo. Onako u šoku, razišli smo se posle nekog vremena, ali osećanje užasa je ostalo. Nisam mogao da spavam do 7 ujutru, osećao sam se uplašeno i zahvalno što sam živ, u istom trenutku. Ameri iz Unearth mi pišu, Brate jesi li dobro, ako je sranje možeš da dođeš kod nas.

Odlučio sam da joj napišem pismo.

Nismo se bili čuli dva meseca u tom trenutku i mislio sam da bi bilo zgodno da joj se javim tim nekim klasičnim oldskul romantičnim načinom. Bila je nedelja kad sam odlučio da joj ga pošaljem. Nisam mogao da spavam cele noći i čekao sam 8 ujutru da otvore poštu da joj pošaljem pismo.

Poslao sam ga, vratio se kući i onesvestio se.

Budim se oko 2, pola 3 popodne i vidim propušten poziv od nje. Prvo sam pomislio, čekaj, nema šanse da je dobila pismo ovako brzo, dobiće ga tek sutra. Pritom se čujemo telefonom jako retko, uglavnom kad je nešto baš bitno. Ali, taj sinhronicitet me je pogodio toliko jako – desila se velika katastrofa i bili smo potrebni jedno drugom. Pričali smo 45 minuta telefonom (nisam joj pominjao pismo) i super smo se ispričali. Ispostavilo se da smo bili na Slaviji jako blizu jedno drugom, ali nije bilo šanse da se sretnemo u onolikoj gužvi. Sreli smo se na koncertu Tobi Drajvera prekosutra na Spratu i onda se videli ponovo par dana kasnije za moj rođendan i bilo je jako prijatno. Kao i u pismu, spomenuo sam joj pesme koje sam napisao i jako se obradovala što imam još jedan album tako brzo. Ona prolazi kroz razne faze u životu, ali kad se nasmeje… Sunce bukvalno može samo da umre.

Poverenje je kao miris knjige

Vokalno sam se na ovom albumu malo povukao u pozadinu, ali ipak zadržao sva kritična mesta. Orkestrirao sam sve ove divne, divne ljude da od svakog uzmem nešto najbolje što ja nemam. Svi mi, Maksa, Dejv, Gega, Aleks, Sana, pa i Igor, Aki, Marina, svi mi imamo neka sranja u životu, ali kad se siđe dole u gluvu sobu, ja treba da im nekako omogućim da zaborave na sve to i da pritom izvučem iz svakog nešto najlepše. Svakom nešto drugačije svojstveno, što samo ona/on imaju. Ja sam tu medijator da se sve to desi. I režiser i host i snimatelj (dobro, asistent snimatelja) i lajter i montažer.

I svako će imati neka posebna sećanja na to što su doživeli u sklopu celog albuma, a ja sam jedini tu od početka do kraja u svakom segmentu. Ali će zato njihova sećanja biti specifičnija, jer su se samo fokusirali na taj jedan određeni deo kome su prisustvovali i onda je ta energija koncentrisanija. A energija je ključ u svakom snimanju.

Sve mi je jasnije šta znači biti vizionar, dirigent. Svaka pesma mora da ima neko svoje svojstvo, bitnost i pre svega nameru za kojom svi treba da se povuku. Što je jači signal koji pesma daje, lakše će svakome biti da ih pesma privuče ka sebi. Ono što pesma traži, ili kao što veliki Fil Kolins kaže, sve za pesmu.

Puno sam zimus slušao Dead Can Dance i Swans i sve sam bliži tom nekom bunaru iz kog oni piju. Oni transcenduju ne samo žanrove u muzici, nego i samu muziku kao takvu. Želim da idem tamo, odnosno to nešto me privlači sve više ka sebi i neizmerno sam zahvalan što imam oko sebe ovako prelepe ljude koji me vole i imaju poverenja da me prate gdegod me vizija vodi.

Doćiće reverb policija i staviće nas u zatvor

Drugi termin mikseva je bio 1. avgust. Više od osam sati smo čistili vokale u Buđenju, mljaceve, puceve, de-esseromsmirivali sva š, s, p mesta sa plozivima, pa onda krenuli da štimujemo. Nije bilo kritičnih mesta, to je sve oko par centi razlike. Prešli smo sve moje vokale i Gegine do pola i spalili se.

Sve to je mukotrpan proces, ali fokus mora da bude i na detaljima i da istovremeno moraš da gledaš i širu sliku; prija kad znaš koliko je sve dobro, ali neminovno je da se premoriš i raspadneš u nekom trenutku.

Postavili smo dobru panoramu za gitare, išle su dovoljno i u dubinu i širinu, samo je bilo jasno da ćemo morati da ih vozimo po sekcijama. Zapravo, cela pesma mora da se miksa po sekcijama, jer se stalno nešto menja i druge stvari dolaze u fokus. (Aki: Svaka sekcija je novo slovo u projektu, ABCD… ovo je prvi put da sam stigao do V)

Treći termin mikseva, 4. avgust, završili smo Gegu i xoxo vokale za Buđenje; onda smo radili EQ za bubanj i bili čak i malo kreativni sa reverbima. Napravili smo 4 različita za doboš i počeli malo da čačkamo reverbe za tomove.

Četvrti termin mikseva, 5. avgust, počeli smo da pravimo reverbe za vokal. Kad smo stigli do Trudi se dela i pustili vokale, krenule su mi suze koliko je lepo. Sve je krenulo da isplivava i da zvuči onako kako sam čuo dok smo snimali. Onda smo našli reverb koji je Gega koristila u Lodžiku dok smo snimali pilote, zove se reverb for days, stavili njega, pa nam ni to nije bilo dosta, pa smo stavili još jedan, čuveni Lexicon 480L.

Gega iz Londona mi je poslala kamion koji vozi levom stranom, a ja sam joj samo rekao, nije nam bio dovoljan reverb for dayyyzzzz, doćiće reverb policija i staviće nas u zatvor. A ona, Ja ću da svedočim u vašu odbranu! Čačkali malo i akustaru i stigli do gudača. Za devet sati napravili ogroman posao, spalili se, nastavljamo sutra. Pesma postaje ozbiljno ogromna.

Petog dana, 6. avgusta, uradili smo reverbe za prve minđuše planete. Pojačali ono k u crni lak da se čuje, da ne bude crnila. Onda smo štimovali violončelo sat vremena. To je samo par centi razlike, ali čujemo to obojica. Čak je melodyne u par navrata prijavio da je sve u redu sa štimom, a i Aki i ja čujemo da je off za cent ili dva. Plus je čelo jako zajeban instrument, i za sviranje, i tonalno. Onda smo radili želim da ti poklonim deo. Opet se spalili, pa uzeli da snimimo par dilejeva na mom vokalu u početku dok ne uđe Gega. Snimio Gegi jedan lep Radiohead dilej za hram.

Tu negde sam shvatio da su prva tri minuta ovog albuma stari Cons, a onda se sve otvori i promeni i nikad više ne vrati na staro. Do eventualno Kamiona na kraju albuma, gde svi odu i ostanem opet sâm. Stigli do druge teme i sola i teremina i tu je Akiju komp krenuo ozbiljno da zakucava. Nema dovoljno memorije, CPU umire, probili smo već 250 kanala, a i grafička krene da mu trepće. Ništa, bar smo stigli do pola pesme u pet termina po 8-9 sati; ja ionako idem sa Vranjkovićima na put na par dana, taman da iskuliram malo, a Aki će u međuvremenu da proba da sredi još malo projekat da možemo da pokrenemo sve.

A kuliranja nije bilo sa Vranjkovićima. Pokvario nam se kombi u Kolovratu ispod Prijepolja u 4 popodne. Pokušali da popravimo, ali nije moglo. Poslali po drugi kombi iz Beograda, došao je po nas u 1 ujutru. Stigli u Nikšić u pola 6 ujutru, a krenuli iz Beograda u 10 jutros. Raspali smo se. Odspavali možda 2-3 sata i pravo posle koncerta krenuli za Banatski Sokolac. Jedva smo se spakovali u taj drugi kombi, taman je toliko manji da nam je deo opreme ispod nogu na zadnjoj klupi, a meni na srednjoj klupi kolena udaraju u prednje sedište. Odsvirali smo nekako Banatski Sokolac i pravo nazad za Beograd; stigli smo u pola 6 ujutru. Ovo je najnaporniji put koji sam doživeo u domaćoj radinosti, spavali smo možda pet sati za tri dana. Posle kažu, vama muzičarima je super, putujete zajebavate se. Probaj da sediš u kombiju po deset sati dnevno. I onda kad ispadneš polumrtav iz kombija na binu da odsviraš koncert što bolje.

Šesti dan miksa, 11. avgust. Morali smo da podelimo pesmu na dva dela, u dva zasebna projekta, da Akiju komp ne bi zakucao i da bi mogao da mu izdrži da podrži bar prvih devet minuta pesme. Sedam sati smo postavljali miks prvog dela. Blizu smo, ali još ima na par stvari da se obrati pažnja – to ćemo sutra, odmornih ušiju.

Menjali smo sve de-essere, EQ i kompresore na vokalima za Sonnox Oxford, jer smo skontali da nam prethodni de-esser zatvara vokale, a treba nam nešto što će zapravo da ih osvetli. Već nam sve zvuči više hi fi od prošlog albuma. I ne postoji referenca miksa nekog drugog benda sa kojim bismo mogli da uporedimo naš miks, jer ne postoji ovakva pesma na svetu.

Toliko sam spaljen od mikseva da ne mogu ni da slušam muziku kod kuće. Jedino što vrtim su Within the Realm of a Dying Sun od Dead Can Dance i Kejvov Ghosteen. Neverovatno je šta se frekventno dešava u gornjem registru kod Dead Can Dance i koliko su im svetli vokali, ali njima je mnogo lakše, jer nemaju doboš i činele. Menjam bojler, stavljam novi, jezivo mi je jak pritisak vode u zgradi, konačno topla voda još od Sarajeva, više ne zaspim nego se onesvestim u 11 uveče od umora.

Sedmi dan miksa, 12. avgust. Uspeli smo da postavimo Buđenje miks prvog dela. Rešili gitare kad rokaju i teremin, ništa nam ne smeta, sve je super. Da se odmorimo malo od mumije, počeli smo da postavljamo Među nama, raširili Džuna, postavili Moog da prede, ocean drum i zvonca, našli reverbe za trube, propustili ih kroz traku.

U međuvremenu, Gega se javlja iz Londona, poslali smo joj miks, kaže prelepo je ništa ja tu ne bih dirala. Jebote, vredelo je. 57 sati smo postavljali miks i uspeli smo.

_______

Osmi dan miksa, 13. avgust. Reakcije na miks prvog dela su fantastične (Boža iz Vranjkovića: Ovo će da bude najbolji strani album na srpskom jeziku) i danas postavljamo drugi deo; naravno, kao za inat, zabo nam je komp na pola.

Kopirali smo sve setinge svakog kanala zasebno iz jednog projekta u drugi, pa onda krenuli da postavljamo klavir, xoxo vokale i tongue drum. Negde u traženju eventualnog reverba za klavir su se posvađali komp i UAD (Universal Audio), pa smo imali pauzu neko vreme.

Stigli taman do Budi se vokala i tu stali. Ne smemo sada, poneseni euforijom miksa prvog dela, da zbrzamo drugi deo. Raspao sam se od premora, ali moram nekako da zadržim fokus.

Deveti dan miksa, 14. avgust. Bili smo jako dobri i efikasni, za prva dva sata smo složili Budi se vokale. Otvorili još Lexicon reverb da duže traje, fantastično zvuči. Onda slagali rif gitare do kraja, drugi Moog se isto uključuje u jednom trenutku, stigli do poslednjih minđuša planeta na kraju. Blizu smo. Aki je u jednom trenutku rekao, U ovom miksu sve suprotno pravilima, ne koristim mutave reverbe, esovi su poželjni, kompresor na mixbusu mi pale vokali a ne kik.

Deseti dan miksa, 15. avgust. Dosta dobar dan, krenuli smo već od pola 11 da radimo i do pola 4 dobili miks Buđenjadrugog dela. Onda za dva sata dobili i neki početni miks Među nama. Ispostaviće se da u Buđenju smemo da gurnemo električne gitare još malo napred, krenuli smo pažljivo sa njima da ostavimo mesta za vokale, ali trebalo bi da ima mesta još malo – ipak je drugi deo malo razuzdaniji od prvog. Među nama je dobra postavka trube, ali moraju sintovi još da budu glasniji i da zagrle trube sa svih strana.

Jedanaesti dan miksa, 18. avgust. Malo smo podigli gitare u Buđenju u drugom delu, mogu da budu malo bezobraznije. Aki: Ti si jedini gitarista koji je tražio da smanjim gitare… Još 17 sati miksa Buđenja u odnosu na prvi deo, ukupno 74. Mislim da smo ga dobili.