U sredu uveče smo na Spratu promovisali “Deep Cuts” (Long Play, 2026) Lazara Divjaka i bilo je epik! Hvala svima koji su bili, baš je bila super atmosfera 💜 Ukratko je (možda) bilo ovako: Coka je očekivano dominirala, Lazar je bio baš nežan, Zoki pametan i seksi, Danilo i Gega AKA “Consecration duo” predivni (lajv premijeru imalo je “Buđenje mumije”!). Legendarni Bauk je sve uradio da se čujemo najbolje moguće, Krle je bio vredni domaćin. Velika zahvalnost Vuletu i Kišobranu, veliko srce za Ivu, Fipija, Mareu, Jovanu, Marka, restoran Oskar i sve koji su pomogli da ovo uspe. Knjiga će uskoro moći da se kupi i u knjižarama, do tada Lazar Divjak i Roll Intro Tape su adrese.
Lazar je zvao mene i Danila Nikodinovskog da napišemo nešto duže tekstove o “Deep Cuts”, a pored nas dvojice na koricama su i utisci Ramba Amadeusa i Bilija Goulda. Dole je par rečenica (ono što je štampano na koricama), a za sve ostalo potražite knjigu.
Ako je Lazarova prva knjiga Roll Intro Tape bila ulaz na mala vrata u kriptični svet skribomana s Dorćola, ova druga je ulaz na glavnu kapiju u svet koji je dostojan filma u režiji Ričarda Linklejtera. Njegovo pisanje o muzici je strastveno, fanovsko, često „dualno” – pogled sa strane i pogled iznutra. Često me to kako priča o životu oko sebe podseti na Pekića, verujem da bi i moj genijalni komšija iz bivše Malajničke ulice uživao u Lazarovim pričama. Dele njih dvojica tu tugu s kojom pokušavaju da naprave kompromis: „ne diraj me, ne diram te”. Ali, dele i iskonsku radost i uživanje u „malim stvarima”.
Ima grupa Wilco jednu pesmu kojoj se često vraćam u raznim situacijama, zove se „How to Fight Loneliness“. Odgovor na pitanje koje je Džef Tvidi, lider benda, sam sebi postavio, dao je kroz stih: „Smile all the time“. Lazar Divjak retko poziva na smejanje u svojoj knjizi, ali smeha u njoj ima. Možda u tragovima, ali ga ima. Lazarov odgovor na isto pitanje verovatno je: „Piši!“, i to piši stalno: kada se nešto bitno dešava i kada je to samo neka usputna vinjeta, kada ti je lepo i kada si potonuo, kada si sam ili u gomili. Samo piši! Kroz to pisanje on sebe psihoanalizira, tumači razna dešavanja i fenomene, oslikava često i brutalno svet u kojem živi i on i svi mi, često taoci „najboljeg od svih svetova“.
Ako je prva knjiga, „Roll Intro Tape“, bila ulaz na mala vrata u kriptični svet skribomana sa Dorćola, ova druga je ulaz na glavnu kapiju u svet koji je dostojan filma u režiji Ričarda Linklejtera. Ima dosta sličnosti „Deep Cuts“ sa „Before“ trilogijom, da. Samo izbacite muziku i to je baš to. Ali, „samo“ dodajte brojne prepreke, sankcije, rat, rađanje i smrt, putovanja i izlete, pandemiju, uz očekivan raspad na svim nivoima i uvek prisutnu porodicu i prijatelje.
Njegovo pisanje o muzici je strasno, fanovsko, često „dualno“ – pogled sa strane i pogled iznutra – kao kada gledate fudbal na stadionu, a sve bitne situacije proveravate na ogromnom ekranu koji je tu samo za vas. Ali, ono što pravi razliku u odnosu na prvi tom ove sage je Lazarovo žitije, njegovi odnosi sa ljudima koji su tu okolo i koji ga čine celim i (uglavnom) živim. Često me to kako priča (i piše) o životu oko sebe podseti na Pekića; verujem da bi i moj genijalni komšija iz bivše Malajničke ulice uživao u Lazarovim pričama, nebitno da li su o ljudima, muzici ili fudbalu. Dele njih dvojica tu tugu sa kojom pokušavaju da naprave kompromis: „ne diraj me, ne diram te“. Ali, dele i iskonsku radost i uživanje u „malim stvarima“.
„Deep Cuts“ je značajan dokument i o regionalnoj muzičkoj sceni; zaista nisam čitao kompetentnije osvrte od njegovih na karijere Nikole Vranjkovića, Consecration, E-play, She Loves Pablo… a verujem da će još bendova naći svoje mesto u narednim knjigama. Možda je idealan opis „Deep Cuts“ ona rečenica koju je bradati vlasnik televizije Palma uputio NATO zlikovcima u ono vreme: „Dođite, nećete se vratiti.“ Ali, to ne bi bilo fer prema budućim čitaocima. Jednom kada uđete u Lazarov svet, svakako da će biti jako teško iz njega izaći, ali realno, zašto bi neko poželeo da izađe iz sveta u kojem slušate muziku koju obožavate, okruženi ljudima koje volite, porodicom koja vas razume i podržava, i prijateljima koji bi sve uradili za vas, a i vi za njih?
Pesmom sam počeo, pesmom ću i završiti: subotički Wooden Ambulance ima pesmu koju baš volim, a nekako je odgovarajuća situaciji. Zove se „Let’s Make Better Mistakes Tomorrow“. A šta drugo preostaje?
