Mick Harvey: Muzika je dobar izbor koji nikad nisam napravio

Mick Harvey, legendarni australijski muzičar, osnivač Boys Next Door, The Birthday Party, the Bad Seeds, Crime And The City Solution… desna ruka Nicka Cavea decenijama, velika muzička enciklopedija, prijatelj Davida McComba, zaljubljenik u lik i delo Sergea Gainsbourga, poslednjih godina ključni saradnik (“rođake”) PJ Harvey i Johna Parisha… u Beograd dolazi u utorak 23. oktobra u KC REX da uveliča proslavu “deset godina od prvog koncerta POP Depresije”. Jednog vetrovitog oktobarskog dana s njim je razgovarala Svetlana Đolović (uz podršku Aleksandre Nikšić).

POP Depresija • Skoro četiri decenije si u muzici, kakav osećaj imaš u vezi s tim?
Mick Harvey •
Iz ove perspektive deluje mi da je sve došlo na svoje, da je muzika to čime je trebalo da se bavim u životu, iako to nisam prvobitno nameravao. Nekako sam se zatekao u muzici i polako sam počeo da je shvatam ozbiljnije – dakle, nije bila moja odluka da postanem muzičar, jednostavno je tako ispalo. Sada posle svih tih decenija mislim da je to bio dobar izbor koji nikad nisam napravio – muzika je zapravo izabrala mene. To sada vidim mnogo jasnije – trebalo je od početka to da prihvatim.

U tom smislu, da li još uvek misliš da nisi gospodar svoje sudbine, kako si jednom rekao u nekom intervjuu?
Ne znam da li je iko zapravo gospodar svoje sudbine. Možda možeš da kontrolišeš određene aspekte, ali potrebno je i da ti se sklope određene stvari, da imaš sreće. Mislim da možeš da praviš dobre izbore, a šta će da se desi posle tih odluka, to je sasvim druga stvar.

Možeš li da nam kažeš nešto o muzičarima sa kojim sviraš na ovoj turneji?
Već dugo nastupam sa Rouzi Vestbruk (Rosie Westbrook), koja svira kontrabas i sa Džej Pi Šajlom (J.P. Shiloh) sa kojim sam sarađivao na poslednjem albumu. On se vratio u Australiju i nije u mogućnosti da svira na ovoj turneji. Planirao sam da u bendu bude i Tomas Vajdler, koji svira bubnjeve , ali on je, nažalost, zadobio ozbiljnu povredu kolena i neće biti u mogućnosti da nam se pridruži. Obično nas troje nastupamo zajedno, kao trio, ali sada ćemo zbog sticaja okolnosti biti duo, Rouzi i ja, a to je zapravo srž onoga što ja radim, i za mene je dosta značajan taj povratak suštini. Ja inače menjam ’konfiguraciju’ svojih nastupa – do onih kad sam potpuno sam (tako sam nastupio na Filmskom festivalu na Paliću prošle godine) – i sve te formacije funkcionišu na različite načine.

Da li ti je lakše kad nastupaš s bendom ili sam?
Drugačije je. Nekad je jednostavnije kad sam sam, a nekad je teže jer nemam dodatne instrumente. Kada nastupamo Rouzi i ja kao duo, stvari su dosta fokusirane. Nekada koristim neke atmosferične šumove, ali u svakom slučaju nas dvoje možemo na trenutke da budemo veoma ’intenzivni’ na bini, nema oslanjanja na nekog trećeg koji će da pravi veliku buku. Ponekad, kad sviram sa bendom deluje mi kao da ne mogu najbolje da kontrolišem stvari, naročito dinamiku pevanja. Svaka postava ima prednosti, mane i svoje čari. Možda u poslednje vreme više izbegavam skroz solo nastupe jer je to za mene najnapornija varijanta, iako neke pesme tako zvuče najbolje.

Publika često doživljava tvoju muziku kao sinematičnu. Kako ti to vidiš i koje je mesto tekstova u tvom izrazu?
Ja ne pišem puno tekstova. Ako se ’raspišem’ onda obično imam neku vrlo konkretnu ideju ili postoji ’projekat’ na kome želim da radim (to je bio slučaj sa albumom “Sketches From The Book Of Dead”) Tako da ja nisam kantautor u klasičnom smislu te reči, ja sam pre muzičar koji se trudi da stvara određene muzičke atmosfere i to mi je glavna motivacija. S druge strane, iako sam radio i primenjenu muziku, veći deo karijere sam proveo u muzičkom okruženju koje se bazira na pesmi, na primer sa Nikom Kejvom, PJ Harvi i raznim drugim muzičarima. To je, dakle, forma koja mi je vrlo bliska. To je, na kraju krajeva, i ideja kad pravim koncerte – da sviram muziku koja je bazirana na pesmama, bilo da sam ih napisao ja ili su mi značajne i drage a nisu moje.
Da li postoji sinematični aspekt u svemu tome… pa sigurno ima određenu dozu drame, bolje reći melodrame, a kako sam došao dotle, to je neka sasvim druga stvar. Ali definitivno nisam od onih tipičnih kantautora jer ne pišem puno tekstova.

Ipak, jedan ’tvoj’ tekst je dosta jedinstven i specifičan. Kako si došao na ideju da koristiš nečije poslednje reči kao tekst pesme “Famous Last Words”?
Radio sam na temi koja se ticala ljudi koje smo izgubili, koji više nisu sa nama, bavio sam se time po čemu ih pamtimo. To često uopšte nije bio ispravan utisak ili činjenica u vezi sa nekom osobom. Onda sam došao na ideju da uzmem poslednje reči da predstavljaju tu osobu, iako često one uopšte nisu bile tipične za tu osobu ili nešto što bismo očekivali od nje. To je na neki način čak bio jedan gotovo zabavan eksperiment u odnosu na ostale, dosta teške teme kojima sam se bavio na tom albumu, i po tome se između ostalog, razlikuje od ostalih na albumu. To je jedan mogući odgovor na temu poslednjeg pozdrava, ili na pitanje šta nam zapravo ostaje od ljudi koji više nisu tu, i po tome se uklapa u ostatak albuma, iako nije lična poput ostalih pesama.

Neizbežno je pitanje koje se tiče tvog odnosa prema Seržu Geinzburu…
Prestao sam pre nekog vremena da pričam o Seržu, jer je prošlo skoro dve decenije od kad sam se bavio njegovom muzikom. To nije naročito relevantno za moj sadašnji izraz. Na koncertima sam do nedavno svirao po neku obradu na bis, ali sada se ne uklapa baš najbolje u atmosferu moje muzike. Mislim da opus obrada ne bi trebalo da bude glavna stvar za karijeru nekog muzičara, niti bi ja trebalo na to da se šlepam. Bio je to dobar projekat, ali prošlo je dosta vremena od tad.

Šta je sa ostalim stvarima koje si radio u prošlosti – The Bad Seeds i Wallbangers, PJ Harvey?
Da ne bude zabune, volim oba albuma sa Seržovim pesmama, danas kad čujem tu i tamo po neku pesmu sa njega, mislim da zvuče fantastično, vrlo su zabavne. U planu je objavljivanje deluks verzija oba albuma sledeće godine. Dakle, ne odbacujem ih, samo mi više nije zanimljivo da pričam o detaljima iz tog vremena. Što se tiče Bad Seeds, tu sam bio mnogo duže i mnogo snažnije uključen, na jednom ozbiljnom umetničkom, kreativnom nivou, gotovo četvrt veka. Kao i sa Seržom, i sa njima je došlo vreme da krenem dalje, da ne budem više deo toga. To je bilo veoma oslobađajuće za mene – omogućilo mi je da radim druge stvari i da imam više vremena za moje ideje. Došlo je doba u životu za takvu odluku, da se ne bih sa 65 godina zatekao kako idalje radim u Nikovu korist. A bilo je, naravno, i drugih razloga za odlazak. Oni će sledeće godine objaviti novi album i nadam se da će biti fantastičan jer ja volim te momke. Sa Wallbangersima sam snimio samo jedan EP, nadam se da ćemo jednom snimiti album, a kad skupimo dovoljno dobrih pesama možda krenemo i da sviramo koncerte. U narednih nekoliko meseci bi trebalo da smislim šta će biti s tim. To je bilo lepo iskustvo, ali me mnogo snažnija osećanja vezuju za rad sa PJ Harvi, osećam da joj na neki način dugujem za sve što smo uradili zajedno i za prijateljstvo koje smo stvorili posle skoro dve decenije. Nadam se da ćemo raditi zajedno ina sledećem albumu. Veoma sam uživao radeći sa Poli, to je bilo neverovatno iskustvo. Moja uloga je dobrim delom bila u tome da joj pomognem da osmisli i uobliči neke svoje ideje, i da ih na najefektniji način pretvori u muziku.

Kako ste se upoznali ti i Poli?
Došla je na promociju albuma ‘Let Love In’ Bad Seedsa u Londonu u HMV prodavnicu na Pikadiliju sa nekoliko zajedničkih prijatelja koji su je upoznali s nama. Posle smo se malo družili, pričali i tako je sve počelo. Sledeće godine me je pozvala da sviram na njenom albumu.

Kakav odnos imaš prema produkciji, sarađivao si sa mnogim australijskim izvođačima, kao sto su Anita Lane, Robert Forster… Kako vidiš sebe u toj ulozi, kao neku vrstu supervizora ili…
Ne vidim se baš u ulozi producenta. Neki ljudi znaju šta je potrebno za producenta i ja svakako imam to što je potrebno za produkciju snimaka. Skoro svako to može samo je pitanje da li to rade dobro, ida li razumeju šta određeni posao zahteva unutar jednog projekta. Što se mene tiče, neki bendovi su me zvali i zamolili da ih produciram i ponekad se pitam da li oni znaju čime se ja bavim, s obzirom da ja ne sedim u stolici i gledam druge ljude kako sviraju, nikad ni nisam. Gotovo svaki album na kome radim ja i produciram sa nekim. Bio sam glavni producent unutar benda na svim pločama The Bad Seeds, zajedno sa aranžerom s kojim smo radili, ali smo uvek potpisali celu grupu. Teško je tačno definisati šta producent radi. Ja zaista produciram neke izvođače ponekad, ali skoro uvek i sviram sa njima dok radim produkciju. Sviram unutar benda, radim produkciju, i posle miksujem sa aranžerom. Da li to znači da sam producent, ne znam, to je sasvim drugo pitanje (smeh). Što me manje prikažu kao producenta, manje ljudi će me zvati da ih produciram (smeh). Nije mi bitno da li me ljudi vide kao producenta, ja se i dalje trudim da stvaram najbolju moguću muziku, to je uvek moj posao.

Da li možeš da podeš s nama neke utiske iz saradnje sa Grantom McLennanom, Robertom Forsterom, Davidom McCombom, nekim od tih sjajnih umetnika?
Nisam radio mnogo sa Grantom, a ni sa Daveom McCombom, ali poznajem sve te ljude. Članovi benda Triffids su me zvali da gostujem na njihovoj re-union turneji, ali nisam nikad radio sa Daveom lično (mislim).

Da li ste se družili, provodili vreme zajedno?
Prijatelj sam sa mnogima od njih. Dave je bio sjajan, bas sam neki dan razmisljao kako nisam napisao pesmu za njega na mom albumu, bio je na listi, ali se nije desilo. Znate kako to ide sa prijateljima, teško je objasniti šta je to što vas povezuje – slično odrastanje, bavljenje muzikom. Prijatelj sam sa mnogim režiserima, književnicima i slikarima, takođe. Ako se povežete sa ljudima koji imaju sličan pogled na svet ili se na sličan način izražavaju, sa njima pronadjete zajedničku tačku i jednostavno uživate u njihovom društvu. Van toga ne mogu da objasnim detalje, a da ne napisem knjigu, što bi bilo teško!

Da li planiraš da radiš uskoro neki soundtrack? Pratiš li moderne filmove, autorske, blokbastere?
Ne baš. Nikad nisam bio zainteresovan da radim u Holivudu, zato što vas zatrpaju producenti koji vam govore kako bi želeli da vaša muzika zvuči. Mene bi to gušilo. Radio sam na mnogo australijskih i niskobudžetnih evropskih filmova . U poslednje vreme nisam imao mnogo ponuda, uglavnom najviše radim sa prijateljima. Nekad se desi da radim na 2-3 filma istovremeno, a onda ne radim ništa nekoliko godina, ali nema veze ionako imam dosta drugih stvari kojima se bavim!

Da li postoji neko s kim bi baš želeo da sarađuješ, ako bi mogao da biraš?
Da, stvarno bih želeo da Bet Gibons (Beth Gibbons) uradi još jedan solo album, sa mnom, ali kada sam je sreo nije baš bila pristojna prema meni, tako da nisam siguran da li bih želeo da radim s njom (smeh)! Bila je baš nepristojna, pa sam pomislio – ok, ništa od ovoga! Radio sam sa većinom ljudi koje zaista volim tako da nemam neke neostvarene kolaboracije. Što se tiče režisera, ne bih želeo da radim s nekima od njih samo zato sto mi se dopadaju njihovi filmovi, za film je potrebna određena komunikacija. Više volim da radim s ljudima koje poznajem, koji znaju šta ću da uradim, za razliku od čisto profesionalne saradnje. Režiseri, kompozitori, muzičari zahtevaju drugačiju vrstu pažnje, razumevanja, i ako ja lično poznajem reditelja, onda ne postoji problem u komunikaciji, možemo slobodno da razmenjujemo ideje. Ne postoje neki određeni reditelji s kojima bih voleo da radim, zato što uvek postoji mogućnost da se sve pretvori u noću moru!

Da li postoji neka ploča ili knjiga koju uvek nosiš sa sobom, kao neku vrstu lične biblije?
Obično nosim kompjuter sa sobom sa čitavom muzičkom bibliotekom, tako da biram ono što mi se sluša u određenom trenutku. Danas sve možete da nosite u kompjuteru.

Tvoj otac je sveštenik. Da li je odrastanje u religioznom okruzenju uticalo na tvoj pristup životu, muzici?
Da, odrastao sam u takvom okruženju, ali mislim da sam pronašao neko svoje verovanje u životu i držao se istog, što nije povezano ni sa kakvom formalnom religijom. Nisam bio pod nekim represivnim uticajem religije dok sam odrastao. Možda se očekivalo od mene da krenem tim putem, ali kad sam se okrenuo drugim idejama, pustili su me. Na kraju svega mogu da kažem da su moji roditelji bili prilično tolerantni.

Proveo si puno vremena u Berlinu sa Bad Seedsima 80-ih, dok je grad jos bio podeljen. Kako si ga video tada, a kako sad? Smatraš li Berlin svojim evropskim domom?
Da, Berlin je moja spiritualna baza u Evropi, tamo I dalje nastojim da provedem barem nedelju dana godišnje. Naravno, to je sad drugi grad, nema više onu uvrnutost koju je imao, ali i dalje ima kulturu i supkulturu koja ga pokreću, kulturni potencijal, i dalje je to grad koji ima oštrinu. Ljudi i dalje doživljavaju slične stvari kad odu tamo , izlaze u klubove, to je vrlo zanimljivo, uvek je bilo tako. Postoji nešto u samoj osnovi tog grada što je zasnovano na kulturi. Ne znam zašto je tako, ali ljudi i dalje idu tamo baš zbog tog posebnog vajba. Naravno dok je bio podeljen bio je dosta ekstreman, bilo je mnogo kulturnih izbeglica, verovatno su ti ljudi i dalje tamo jer to je takav grad. Izgubio je tu podeljenost, ali je zadržao kulturni momenat koji je imao u prvim decenijama prošlog veka.

Legenda kaže da si bio u Beogradu sredinom osamdesetih tokom jedne hladne zime…
Da, bili smo tu (moja žena i ja) mislim u februaru/martu 1984. godine. Leteli smo za Australiju preko Londona JAT-om, pa smo zastali u Beogradu, a onda smo otišli vozom do Beča, pa smo se ponovo vratili u Beograd i ostali tu neko vreme zbog mećave. Morali smo da kupimo čizme za sneg, bilo je mnogo smešno. Sećam se nekoliko srpsko-hrvatskih reči koje smo morali da naučimo da bismo se snašli. Jedan, dva, tri, četiri…I dalje se sećam. ‘Imate li kava sa mleko’? Na šta bi odgovarali sa – ‘Ne’! Bilo je zabavno, pomalo problematicno, ali smo se na kraju lepo proveli u Beogradu. Grad je delovao jako lepo, imao je malo istočnog u sebi, verovatno i dalje ima to ‘nešto’.

I na kraju, ko bolje peva u mraku – Townes Van Zandt ili Guy Clark?
Za mene je to Gaj. Možda Van Zant piše neobičnije pesme, ali mi se više dopada glas Gaja Klarka.

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply