Jason Molina: Verujem da treba pevati onako kako govorimo

Dva ovogodišnja albuma grupe Magnolia Electric Co, “živi” “Trials & Errors” i studijski “What Comes After The Blues” (oba za Secretly Canadian), idealna su za upoznavanje sa Džejsonom Molinom i muzikom koju stvara. S jedne strane oni daju pravi presek snage grupe uživo, pesničkih kvaliteta i veštine muzičara, a sa druge – genijalni pogled sa strane na muzičko nasleđe Amerike u poslednjih pedesetak godina.

Intervju sa Džejsonom Molinom premijerno je emitovan u subotu 18. juna, u emisiji “Dole na uglu” autora Žikice Simića, koja se svake subote od 19 do 21h emituje na radiju B92.

Koliko si do sada zadovoljan turnejom po Evropi? Ovo je prvi put da ćeš da sviraš u Hrvatskoj i Srbiji. Kako se osećaš kada sviraš prvi put na nekoj “nepoznatoj teritoriji”?
JM> 
U ovom trenutku, najviše mi znači to što uopšte imamo priliku da sviramo u tom delu sveta (istočna Evropa), da postoji intresovanje publike i da postoje ljudi koji su spremni da ulože svoje vreme i napor da dovedu jedan bend poput našeg u takve sredine. Jer, ruku na srce, Magnolia nije baš tako poznat bend, ali u svetu alternativne muzike to je bend sa lepom istorijom.

Poslednjih desetak godina radio si uglavnom kao solo muzičar (kao Songs: Ohia, Jason Molina, Pyramid Electric Co), ali uvek si bio otvoren za saradnju sa svima. Ovoga puta nastupaš kao član benda. Šta ta promena znači za tebe?
JM> 
Tokom poslednjih desetak godina, meni kao autoru puno je značilo to što imam mogućnost da izaberem različite saradnike – bilo da se radi o snimanju albuma ili da se radi o turneji, jer ponekad oni koji učestvuju na snimanju ne mogu da idu na turneje. Biti sa bendom, za mene znači prvenstveno mogućnost da se fokusiram na zajedničku svirku. Ne želim da zvučim banalno, ali sva moja pažnja usmerena je na to kako se ja uklapam u bend, tako da pesme zvuče što bolje – od probe do nastupa iz večeri u veče. Što se tiče benda, ritam sekciju čine bubnjar Mark Rice i basista Pete Schreiner. Gitarista je Jason Groth, zatim tu je Mike Brenner, koji svira pedal stil gitaru, a tu je i Mike Kapinus, zadužen za duvačke instrumente i klavijature – to je postava koja je sada na evropskoj turneji.

Nekako je običaj da kada se priča o tvojoj muzici, stalno se pominju Will Oldham, Neil Young i ponekad Leonard Cohen. Ko je na tebe bitno uticao kada si počinjao da slušaš muziku i šta ti i momci iz benda slušate ovih dana u kombiju, dok se vozite kroz Evropu?
JM> Dok se vozim kroz Evropu, ne slušam ništa! Zaista, na ovoj turneji uopše ne slušam muziku u kombiju. Prethodnih godina na putovanjima sam puno slušao AC DC, Black Sabbath i sličnu “heavy” muziku. Ranije su me takođe zanimale i druge noisy stvari, bendovi poput Throbbing Gristle, Butthole Surfers, a u isto vreme slušao sam i puno džeza i bluza. Sada ne slušam gotovo ništa od nove muzike. Trans Am su mi je jedan od omiljenih bendova. Kao i The (Fucking) Champs.

Trans Am su svirali kod nas (u Beogradu) pre nešto više od godinu dana. Bio je to fantastičan koncert, a u organizaciji istih ljudi (PD-DOB) i ti dolaziš u Beograd.
JM> 
To je fantastično. Uživo Trans Am su stvarno neverovatni!

Ova turneja je promotivna za dve nove ploče, “živu” “Trials & Errors” i studijsku “What Comes After The Blues”. Muzički novinari, kada je ova druga ploča u pitanju, stalno ističe u prvi plan da je jedna od glavnih ispiracija za nju bila pesma “I Saw The Light” Hanka Williamsa. Da li je moguće da pesma sama, jedna i jedinstvena bude toliko moćna i bitna, da postane inspiracija za neko potpuno novo delo? I da li se način na koji ti pišeš pesme promenio tokom svih ovih godina?
JM> 
Iako sam često na dugim (i učestalim) turnejama sa svim svojim različitim projektima, trudim se da nikad ne zapostavim pisanje pesama. Fantastične, moćne i teške pesme mogu da nastanu iz samo dva ili tri akorda na gitari, sa veoma direktnim efektom na slušaoca. Verujem da treba pevati onako kako govorimo. Verujem da se treba držati najdirektnijeg i najjednostavnijeg načina pisanju pesama. Ako osećaš da nešto treba da dodaš, to mora da bude tako da ne oduzimaš ništa od glavne emocije u pesmi, sve mora da bude dobro izbalansirano. Kada pišem pesmu, trudim se da je napišem tako da može da ‘opstane’ samo sa glasom i gitarom, bez benda – ako uspem u tome, onda znači da je pesma ‘vredna’ da je i ostatak benda nauči.

Što se tiče pesme “I Saw The Light”, to je jedna vrlo specifična pesma koju sam slušao od kad znam za sebe. Od kad sam je prvi put čuo, imam utisak da me na neki način ‘uzela pod svoje’. Desilo se nešto što ne umem baš da objasnim. Odjednom sam uspeo da je odsviram, iako nikad nisam učio da je sviram – tokom improvizacija sa bendom. Jednostavno se desilo da sam spontano počeo da je pevam. Pokušavajući da odgonetnem zašto mi je ta pesma tako posebna, nisam došao ni do kakvog suvislog odgovora. Na to, kao i na sva druga pitanja koja se tiču života, pokušavam da odgovorim pišući sopstvene pesme.

Jednu ploču (The Lioness) snimio si u Škotskoj, neke druge u Čikagu, Klivlendu… Često putuješ, a pesme baš ne biraju vreme “kada će da se pojave”. Da li misliš da si sposoban da neku sledeću ploču napraviš u nekom novom podneblju, možda čak i na Balkanu?
JM> 
Apsolutno. Sve vreme dok smo na turnejama, ja pišem nove pesme. Dobar deo pesama na mojim albumima nastao je ili u hotelskim sobama ili rano ujutru posle koncerta, a neke sam napisao u kombiju. Pošto je ova turneja “zbijenija” i ima mnogo više publike na koncertima, imam mnogo manje slobodnog vremena između nastupa da bih završio započete pesme. Lako mogu da zamislim kako provodim tri dana negde u planinama ili negde na selu, možda čak i u nekom gradu, tako što bih svirao ili čak snimao nešto sa lokalnim muzičarima. Baš bi me radovalo da probam da uradim nešto tako jednog dana. I to ne bi morali da budu samo prijatelji ili poznanici, već i neki sasvim nepoznati ljudi koje nađeš tražeći, recimo, novog basistu…Možda bih sledeće godine probao da uradim nešto tako.

Na početku karijere nisi baš voleo da muziku koju sviraš zovu “folk muzikom”. U međuvremenu stalno si menjao svoj muzički izraz, ali “većina” se i dalje drži iste odrednice. Kako bi ti sam opisao muziku koju sviraš nekome ko apsolutno nije upoznat sa tvojom karijerom?
JM> Rekao bih da je to muzika koja se uglavnom bazira na veoma direktnim pesmama, gde je vokalna melodija u pravoj ravnoteži sa snažnim gitarskim frazama, bilo da su akustične ili električne. Za mene je gitara najdragoceniji ‘sastojak’ u formuli nastajanja jedne pesme. Za mene je to glavni instrument, a to dokazuje i činjenica da su na ovoj turneji prisutne čak tri gitare. Na nekim drugim albumima bilo je više apstraktnijih instrumentalnih formi, tako da se naš zvuk može opisati kao sve između gitarskog roka i nešto apstraktnije, ambijentalne muzike. Na ovoj turneji – uglavnom se radi o gitarskom roku.

(c) 2005.  inkal/PD :: Zabranjeno je korišćenje teksta (delova ili u celini) bez dozvole

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply