Ovo je priča koju su meni ispričali pre par meseci i želim da je sada znate i vi. Koliko je istinita – prosudite sami. Ako su mene lagali, onda i ja lažem vas. Mada, neke stvari nije dobro proveravati. Ja sam priču uzeo “zdravo za gotovo”…
Priča počinje 1898. ili 1901. ili ako hoćete 1959. ili čak 1983. godine. Zavisi šta smatrate “početkom”. Možda je najbolje poći hronološki. 1898. (ili po drugim izvorima 1901.) u Tomsonu u Džordžiji rođen je Vilijam Samjuel Mektir (William Samuel McTear ili McTier) kasnije poznatiji pod imenom Blajnd Vili Mektel (Blind Willie McTell). Za “promenu prezimena” legenda kaže da je “zaslužan” učitelj u školi za slepe, koji nikako nije mogao da savlada Vilijev južnjački akcenat, tako da ga je pogrešno čuo i “prekrstio” u Mektel (McTell). Iako se smatra da nije rođen slep, praktično celog života Vili je bio u mraku, iako je ponekad mogao da nasluti svetle obrise na jednom oku. Rano je savladao Brajevu azbuku koja mu je pomogla i u svakodnevnom životu ali i komponovanju muzike, a još ranije majka ga je naučila da svira gitaru. Rano je postao i ulični svirač, a počeo je da snima 1927. za Victor Records iz Atlante.
U periodu pre Drugog Svetskog rata Vili je non-stop snimao, svirao je na 12-žičnoj gitari na karakterističan i neponovljiv način, a pesme je objavljivao pod različitim pseudonimima (Blind Sammie, Georgia Bill, Red Hot Willie Glaze, Blind Willie, Pig’n’ Whistle Red…) i za razne izdavačke kuće, pokušavajući da nekako približi dva tada dominantna stila: “sirovi bluz” Delte Misisipija i mnogo “ispeglaniji” zvuk Istočne obale.
Vili je 1934. godine oženio Rut Kejt Vilijams (Ruth Kate Williams), a zajedno su ostali dok ih “smrt nije razdvojila”. Zahvaljujući njoj i intervjuu koji je dala 1977. godine mnoge nepoznate činjenice iz Vilijevog života isplivale su na površinu. Vili je konstanto putovao, a Kejt je ostajala kod kuće i pokušavala da zaradi za život kao medicinska sestra, iako je i sama bila talentovana pevačica (sačuvano je i par zajedničkih snimaka, posebno je zanimljiva pesma “Ain`t it grand to be a Christian”). Jednom, kada ga je pitala zašto toliko odsustvuje, rekao joj je:“Bejbi, rođen sam kao lutalica. I lutaću dok ne umrem, ali omogućiću tebi lep život kada ostaneš sama.”
Džon Lomaks (John Lomax) je 1940. godine uspeo da za “Kongresnu biblioteku” napravi snimke sa Vilijem koji na najbolji način pokazuju koliko je bio uspešan u tom “približavanju” Delte i Istoka. Posle rata, kratko je snimao za Atlantic Ahmeta Ertegana (Ahmet Ertegun), ali svet je nekako izgubio interesovanje za (njegovu) muziku. Vratio se u Džordžiju, gde je nastavio da nastupa (uglavnom na ulici – Decatur Street, je bila popularno mesto u Atlanti u to vreme za bluzere), ali već jako narušenog zdravlja. Poslednje snimke napravio je 1956. za vlasnika jedne prodavnice ploča, koji su kasnije izdati za Prestige/Bluesville etiketu. Posle toga isključivo je svirao religioznu muziku. Od 1957. do smrti bio je propovednik “Mt. Zion Baptist” crkve.
Kejt Mektel je za poslednje Vilijeve dane rekla: “Znao je da mu se kraj bliži. Rekao mi je da oseća da dolazi njegov čas, i da je došao do kraja puta, i da se sada vraća Bogu.” 1959. godine Vili je umro od posledica šloga. Njegova želja da ga sahrane sa gitarom nije mu uslišena…
Iako u istorijskim podacima ne postoje zapisi o “susretu” Boba Dilana i Blajnd Vilija Mektela, “moji izvori” kažu da se on ipak dogodio. 1956. Dilan je imao 15 godina i nekim porodičnim “poslom” stigao je u Atlantu. Bazao je ulicama i u jednom trenutku dok je prolazio pored kluba “Blue Lantern”, čuo je kako neko svira. Iza kluba, “za bakšiš” je svirao stariji slepi čovek crne boje kože, a retki prolaznici ubacivali su mu kovanice u šešir na zemlji. Neke od pesama koje je tada čuo bile su “Delia”, “Broke Down Engine”i “Statesboro Blues” (prve dve kasnije je objavio na albumu “World Gone Wrong” 1993. godine). U istom trenutku, Ed Roudz (Ed Rhodes), vlasnik neugledne podavnice ploča u Atlanti, puštao je snimke Ledbelija (Leadbelly) stranom studentu (“FES”), koji je posle prve pesme rekao da “dole niz ulicu svira i peva čovek, koji mnogo podseća na Ledbelija.” Roudzu je trebalo nekoliko nedelja da ubedi Vilija da snime sešn. Na kraju, kada je popustio, Vili je napravio pravu retrospektivu svoje karijere, a između pesama pričao je anegdote o njihovom nastanku i svom životu. Trake su ostale skrivene na Roudzovom tavanu nekoliko godina. Ponovo ih je “otkrio” u kanti za đubre kada je čistio tavan. Samo jedna traka je “preživela”, a kasnije je izdata kao “Blind Willie McTell’s Last Session”.
Dilan je “Last Session” kupio čim se album pojavio, godinu dana posle Vilijeve smrti. Pesmu “Delia” počeo je i sam ubrzo da izvodi uživo. “Duh” Vilija Mektela pohodio ga je često. U pesmi “Highway 61 Revisited” postoji stih “Georgia Sam, he had a bloody nose” – Georgia Sam bio je jedan od mnogih pseudonima Vilija Mektela.
1983. godine, dve godine pošto je Blajnd Vili Mektel uveden u “Blues Foundation’s Hall of Fame”, Dilan je odlučio da je došao trenutak “definitivnog suočavanja”. Trenutak je bio pravi: posle hrišćansko-fundamentalističke faze i trilogije koja je “zvučno pratila” taj njegov životni period, Dilan je opet “postao skeptik,” a pravi naslov za album koji simbolizuje novi početak bio je “Infidels”.
Dilan za klavirom, u pratnji Marka Noflera (Mark Knopfler) na gitari… Preko melodije folk standarda “St. James Infirmary Blues” (Vili je istu koristio za svoju numeru “Dying Crapshooter’s Blues” zabeleženu na Lomaksovim snimcima, ali tada joj je dodao i “Streets Of Laredo”), Dilan je napisao posvetu Viliju, svoj životni kredo, “kremansko proročanstvo” (“This land is condemned All the way from New Orleans To Jerusalem”), “oproštaj” od religije, kratku “američku istoriju u nekoliko slika” i jednu od najmoćnijih pesama u svojoj karijeri. Iako je pesmu “napisao” 1983. godine, Dilan je zvanično nije objavio do 1991. i pojave prvog toma Bootleg Seriesa (1-3).
22. marta 1984. Dilan je sa bendom The Plugz (“prvom Latino punk grupom”) gostovao u emisiji “The Late Show” kod Dejvida Letermana (David Letterman) na NBC-u. U poslednjem trenutku odlučio je da u set ne uvrsti pesmu “Blind Willie McTell”. “Hrabrost” da pesmu izvede uživo nije skupio sledećih 13 godina. Dilan i The Plugz uživo na NBC-u izveli su “Don’t Start Me Talkin” (or. Sonny Boy Williamson), “Jokerman” i “Licence to Kill”.
http://www.youtube.com/watch?v=_cdfKXmS82Y
U 21. veku pesma “Blind Willie McTell” sastavni je deo Dilanovog koncertnog repertoara. Legenda kaže da na svakom koncertu mala (ali odabrana) grupa fanatika, čeka samo tu pesmu. I na stih “I traveled through East Texas, Where many martyrs fell” počinje da se moli u religioznom transu…
APPENDIX I
“Blind Willie McTell”, Bob Dylan
(Copyright © 1983 Special Rider Music)
Seen the arrow on the doorpost
Saying, “This land is condemned
All the way from New Orleans To Jerusalem.”
I traveled through East Texas
Where many martyrs fell
And I know no one can sing the blues
Like Blind Willie McTell Well,
I heard the hoot owl singing
As they were taking down the tents
The stars above the barren trees
Were his only audience
Them charcoal gypsy maidens
Can strut their feathers well
But nobody can sing the blues
Like Blind Willie McTell
See them big plantations burning
Hear the cracking of the whips
Smell that sweet magnolia blooming
(And) see the ghosts of slavery ships
I can hear them tribes a-moaning
(I can) hear the undertaker’s bell
(Yeah), nobody can sing the blues
Like Blind Willie McTell
There’s a woman by the river
With some fine young handsome man
He’s dressed up like a squire
Bootlegged whiskey in his hand
There’s a chain gang on the highway
I can hear them rebels yell
And I know no one can sing the blues
Like Blind Willie McTell Well,
God is in heaven
And we all want what’s his
But power and greed and corruptible seed
Seem to be all that there is
I’m gazing out the window
Of the St. James Hotel
And I know no one can sing the blues
Like Blind Willie McTell
APPENDIX II
Iz dnevnika turneje Stiva Vina: Put za Regensburg – 22.11.2005.
Na svakoj turneji, uvek se desi da nas neki drugi bend prati (ili da nam prethodi) u svakom gradu u koji dolazimo.
To je neizbežno – mi smo na turneji, neki drugi ljudi takođe, a putevi su isti, bez obzira da li ste superstar, pop zvezda ili nepoznati punk bend. A na ovoj turneji čini nam se da puteve “delimo” sa Semom Prikopom, Teenage Fanclub, The Posies i Bobom Dilanom.
Dilan i mi se “jurimo”, a razlika između nas je jedan dan: tako je bilo u Hamburgu, Cirihu, Minhenu i sada nam “priprema teren” za London.
On je čak išao tako daleko i obradio jednu od mojih starih Dream Syndicate pesama – “Blind Willie McTell.”
Šta? Kažete da je “Blind Willie McTell” Dilanova pesma? Molim vas, “ne kvarite” moju istoriju, sklonu stalnoj reviziji…
