#03 :: HUPER :: Oktobar 2007 ::
The Blasters, Dave Alvin, Phil Alvin, Lee Allen, X, Shakin Stevens, Queen, Walter Hill, Quentin Tarantino, Bob Dylan…
Ako je za vas rokenrol muzika koja se svira u zadimljenim klubovima i koja u sebi strasno meša bluz, rokabili i hard-rok, onda su The Blasters za vas – ali i za mnoge druge, najveći rokenrol bend na svetu. Ili, skoro najveći. U svetu koji se konstantno menja, ni muzika nije pošteđena tih promena. Čak i kada je u pitanju žanr koji je tako starinski u svojoj osnovi, a rokenrol kao “vanbračno dete kantrija i bluza”, to svakako jeste. Kao i u svakoj dobroj priči i u ovoj se smenjuju dani uspeha sa noćima depresije, bratska ljubav sa godinama tvrdoglavosti, hemija koja stvara nestvaran bend sa godinama otuđenosti…
Ponekada mi se čini da su The Blasters bez problema Kaliforniju mogli da zamene Srbijom i da se ništa ne bi promenilo u njihovoj karijeri…
U srcu benda, muzike, magije, nalazila su se dva brata – Fil i Dejv Alvin (Phil i Dave Alvin). Fil je pevao i vladao scenom, a u isto vreme podsećao je i na Elvisa i na Džonija Rotena (Johnny Rotten). Dejv je svirao gitaru i pisao pesme koje su bile direktne, stvarne, ponekad romantične, ali uvek iskrene i filmične. Poruke u svet slali su potpomognuti fantastičnom ritam sekcijom i duvačima koji su još više pojačavali efekte magije. Iako su rano postigli dogovor sa izdavačima da im objavi prvi, a kasnije i ostale albume, izostanak komercijalnog uspeha i svakodnevne svađe braće Alvin doprinele su da se grupa posle samo šest godina raspadne…
Do svoje verzije rokenrola The Blasters su došli u Dauniju, u Kaliforniji, domu “najstarijeg Mekdonaldsa na svetu”. Odrastanje većini članova benda prošlo je uz r&b legende Big Džoa Tarnera (Big Joe Turner), Ti-Boun Vokera (T-Bone Walker) ili velikane bejkersfild kantrija Baka Ovensa (Buck Owens) i Merla Hagarda (Merle Haggard). Budući Blastersi upijali su atmosferu i učili da sviraju praktično svaki dan, a slobodne trenutke u srednjoj školi koristili su za improvizovane svirke svuda i za svakog.
Jezgro Blastersa nastalo je još početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Fil Alvin i basista Džo Bez (Joe Bazz) sa prijateljima osnovali su bluz bend Nightshift, koji je kako-tako funkcionisao sledećih godina. Posle brojnih personalnih promena i nikakvog proboja na glavnu scenu, stvari se menjaju 1979. godine, kada u bend dolaze Dejv Alvin i bubnjar Bil Bejtmen (Bill Bateman). Menjanju ime u The Blasters i kreću u svoju “misiju”. Klučnu ulogu u nastanku benda imao je Li Alen (Lee Allen), koji je bio jedan od najcenjenijih saksofonista u vreme od 1940. do 1950. godine i koji je bio neizostavni začin na svim pesmama Litl Ričarda (Little Richard) i Fetsa Domina (Fats Domino). Za The Blasters Li je bio mentor, prijatelj i često, član benda.
Debitantski album “American Music” snimljen je za samo dva dana. Budžet za snimanje bio je 2000$, a za 48 sati snimljeno je dvadesetdve pesme. Među njima bilo je pomešano nekoliko “visokooktanskih” rokabili dragulja, par ritam i bluz standarda i dve pesme za istoriju popularne muzike. Dejv Alvin napisao je klasike “American Music” i “Marie, Marie.”
Britanska pop zvezda, Šejkin Stivens (Shakin Stevens, koga je nešto kasnije beskrupulozno pokrao Danijel Popović na pesmi “Evrovizije” sa “Džuli”), obradila je “Marie, Marie” i doveo je do 19. mesta top liste 1980. godine. Tiraž vinila “American Music” bio je 4000 i sve je ubrzo rasprodato. Danas ti vinili vrede po 100 dolara…
Ono što je bilo mnogo bitnije od samog albuma, to je pažnja koju su Blastersi dobili u svom Los Anđelesu, gde su ih sada svi prepoznali kao jednu od najvažnijih pojava na novoj muzičkoj sceni grada.
Prvi pravi trenutak slave za The Blasters desio se kada su članovi Queen videli braću Alvin i prijatelje kako sviraju i odlučili da ih pozovu da im budu predgrupa na turneji po zapadnoj obali SAD. Uz puno problema i nerazumevanja publike, “Blastersi” su preživeli to iskustvo, stekli nove fanove i svirali pred više od 20.000 ljudi.
Da sve ne bude kako treba potrudili su se sami članovi benda koji su nezadovoljni time kako je album zvučao, odlučili da raskinu saradnju sa izdavačem (Rollin’ Rock) i da sledeći album objave za mejdžor kompaniju WB, kroz njihovu podružnicu “Slash”. Za nju su u tom trenutku izdavali Violent Femmes i još jedna velika LA grupa, X.
Drugi album Blastersa (The Blasters, 1981), bio je apsolutna remek delo. Novi članovi benda, klavijaturista i saksofonista, bolji studio, značajno sviračko iskustvo, sve to su bili elementi za jednu veliku ploču. Na njoj su se našle nove verzije “Marie, Marie” i “American Music,” ali i takvi klasici kao što su “Hollywood Bed,” “Border Radio” i “So Long Baby Goodbye.” Ako ste faniKevina Kostnera (Kevin Costner), ova poslednja pesma sigurno vam nije promakla u filmu “Bull Durham”.
U proleće 1982. bend je na vrhuncu slave u SAD, ali je ipak odlučeno da se krene na turneju po Evropi. Turneja je bila izuzetno uspešna, posebno u Velikoj Britaniji, sa velikom medijskom pažnjom i naslovnim stranama “Melodi Mejkera” i “Saundza”. Vreme na Ostrvu iskoristili su i za snimanje EP-ja sa obradama “Over There: Live at the Venue”. Ako je Kventin Tarantino (Quentin Tarantino) u devedesetim godinama bio zaslužan za revitalizaciju rokenrola na filmu, onda je to isto učinio, samo desetak godina ranije i Volter Hil (Walter Hill). Prvu ponudu velikog reditelja da snime naslovnu temu i muziku za film “48 Hours” (48 Sati ili Zavera u San Francisku kod nas)” Blastersi su odbili, ali godinu dana kasnije poziv da učestvuju u filmu “Vatrene ulice” (Streets of Fire) nisu. Saundtreku su priložili dve pesme, “One Bad Stud” i “Blue Shadows”, a usput su i glumili lokalni bend koji svira u delu grada u kojem vladaju loši momci predvođeni Viljemom Defoom (Willem Dafoe)…
U drastično promenjenim i vrlo limitiranim uslovima snimili su i sami producirali sledeće albume “Non Fiction” (1983) i “Hard Line” (1985), ali ulazak na zvanične liste i dalje je ostao san. Bez obzira na sve, “The Blasters” nastavili su da sviraju koncerte za pamćenje, a kultno sledbeništvo raslo je i dalje.
“Non Fiction” je bio bolno direktan i pomalo brutalan u analizi društva, a novi Dejvovi klasici bili su “Red Rose”, “Long White Cadillac” i “Jubilee Train”. “Hard Line” bio je poslednja šansa izdavačke kuće “Slash” da od “Blastersa” napravi pop bend. Pesme “Trouble Bound”, “Dark Night” ili “Help You Dream” bile su sasvim dovoljne da svi shvate da se ambicije i želje izdavača i benda nikada neće poklopiti.
Tokom 1985. godine tenzije među članovima Blastersa dostigle su taj nivo da je svako krivio nekog drugog za neuspeh, a međusobna prepucavanja često su se završavala i tučom. Za vreme jednog radijskog intervju Dejv i Fil su se posvađali i skoro potukli pošto nisu mogli da se slože ko zna više o muzici… Tokom koncerta u Montrealu, svađa je izbila dok je bend bio na bini. Grupu je tada napustio klavijaturista Džin Tejlor (Gene Taylor), a i za Dejva Alvina to je bio znak da je vreme da izađe iz ove priče…
Tokom sledećih dvadesetak godina Dejv Alvin je stekao ugled i reputaciju jednog od najvećih živih američkih songrajtera, a pored nekoliko apsolutno genijalnih albuma (“Romeo’s Escape”, “Border Radio”, “King Of California”…), postao je i ugledni producent. Dobitnik je i Gremija za ploču “Public Domain: Songs From the Wild Land” na kojoj je obradio tradicionalne pesme iz američke istorije.
Fil je u istom periodu objavio dva albuma – džezirani “Unsung Stories” sa gostima Sun Ra i “The Dirty Dozen Brass Bandom” (1986, autoru teksta ovo je jedna od najomiljenih ploča u životu) i “County Fair 2000” (1995). Usput, Fil je dostigao i vrhunac u svom drugom životnom opredeljenju, doktorirao je na matematici. “The Blasters” nisu mirovali sve ovo vreme.
Fil i Džo Bez novu verziju “Blastersa” okupili su 1993. godine. Izdavačka kuća “Run Wild” pet godina kasnije organizovala je tribjut izdanje “Blastered: A Musical Tribute to the Blasters”, da bi 2002. godine pet originalnih članova benda opet bilo zajedno na bini za snimanje albuma uživo “Trouble Bound” za kalifornijsku izdavačku kuću “Hightone”.
Kventin Tarantino je 1996. godine u film “Od sumraka do svitanja” (From Dusk Till Dawn) ubacio pesmu “Dark Night”. Bila je prva na disku, a išla je preko cele odjavne špice. Sasvim dovoljno za novu generaciju fanova, koja ne veruje u to da je Elvis umro 1977. godine i za koju je rokenrol jedini izlaz iz životne kolotečine.
Legenda kaže da je Bob Dilan (Dylan) jednom rekao Dejvu Alvinu sledeće: “Dejv, kada ćete ti i Fil da se pomirite? Čoveče, vaša muzika bila je čista magija!” Tako je zaista i bilo…
