#05 :: HUPER :: Februar 2008 ::
The Plimsouls, Peter Case, Eddie Munoz, Valley Girl OST, Nicholas Cage, Geffen, Everywhere At Once, Victoria Williams, Diane…
Nije “video ubio radio zvezde”, ma koliko se razni eksperti trudili da nas ubede u to. U formatiranom životu formatiranih radio stanica zvezde ionako nisu ni zamišljene da postoje. Ali uvek će postojati potreba za DJ-evima koji vas svojim komentarima i anegdotama prosto teraju da po završetku pesme “izguglate” šta je to što ste čuli, gde to može da se skine/kupi i kakve to veze ima sa vašim životom. Internet i satelitske radio stanice vraćaju nadu da radio još ima svoje magije i da je i dalje moguće slušati neki program, a da vam ne govore svaka tri minuta koliko je stepeni u gradu, koliko je sati i šta vas očekuje u nastavku programa. Bez obzira da li slušate Nika Harkurta (Nick Harcourt) na KCRW, Boba Dilana (Dylan) na XM-u ili Loru Kantrel (Laura Cantrell) na WFMU, imate priliku da zavirite u intimu ljudi koji muziku vole, za nju i od nje žive…
Nasumičnim biranjem stanica u ajtjunsu, uleteo sam u stih “I started drifting to a different place/I realized I was falling off the face of your world/And there was nothing left to bring me back” i poželeo da magiju grupe the Plimsouls podelim sa vama.
U kratkom trenutku slave malobrojnim optimistima izgledalo je da su the Plimsouls “sledeća velika stvar” i da se od njih u sledećim godinama mogu očekivati brojni hitovi i velika dela. Tipično za junake ove rubrike, u vreme kada je pesma “A Million Miles Away” postala “pesma trenutka” bend više nije postojao, ali za razliku od nekih drugih skupova prijatelja, poznanika i rođaka sa instrumentima, članovi benda rastali su se prijateljski i nastavili da prave muziku za sebe i ljude koji ih vole i poštuju.
The Plimsouls je osnovao krajem sedamdesetih godina prošlog veka harizmatični Piter Kejs (Peter Case), a bend je rođen u Los Anđelesu. Piter je bio pevač i gitarista i autor skoro svih pesama, a podršku i inspiraciju davali su mu gitarista Edi Munjoz (Eddie Munoz), basista Dejvid Pahoa (David Pahoa) i bubnjar Lu Ramirez (Lou Ramirez). U vreme novog talasa (new wave) kada se većina grupa trudila da na sebe skrene pažnje i vizuelno, a ne samo muzikom, the Plimsouls bili su atipična pojava. Obučeni kao da su se na binu popeli direktno sa ulice, sasvim obični i neopterećeni snovima o globalnom uticaju, svirali su rokenrol, jednostavan, sirov, melodičan i prepun strasti. Kritičari su i tada (a i sada) u njihovoj muzici isticali uticaje panka na tradicionalni muzički svet u kojem su se kretali junaci ove priče. Sve se naravno vrtelo oko Pitera Kejsa, koji je gitarske solaže i flertovanje ritam sekcije vešto obmotavao oko angažovanih, duhovitih i direktnih stihova, ostavljajući utisak kao da se sve vreme super zabavlja.
Prvo izdanje the Plimsouls bio je kratkosvirajući “Zero Hour” snimljen sa vrlo malo novca i objavljen kao samizdat, ali koji je poslužio kao uvod u album koji se pojavio 1981. i koji je nosio ime benda. Izdavač je bio lokalni “Planet Records”. Pesme “Zero Hour,” “How Long Will It Take?” ili “Hush, Hush” polako su se probijale u svet tinejdžera i postajale “bitnije od života”, ali za izlazak na veliku scenu zaslužan je film “Valley Girl”. Zahvaljujući brojnim televizijama u Srbiji film je u poslednjih nekoliko godina par puta bio prikazan kod nas. Iako je više značajan po tome što je Nikolas Kejdž (Nicholas Cage) ovde prvi put rešio da svoje pravo i slavno prezime (Coppola) sakrije iza tako neupadljivog “Kejdž” i po scenariju koji je kako-tako sagrađen oko pesme Frenka Zape (Frank Zappa) ili po debitantskoj režiji Marte Kulidž (Martha Coolidge), zahvaljujući muzici iz filma, hitovima grupa Psychedelic Furs, Sparks, Modern English i the Plimsouls film je ostao kao jedan od bitnijih repera epohe i posebno kalifornijske scene. Finansijske neprilike producenata filma nisu dozvolile da se u prodaji nađu i vinil ili kaseta sa saundtrekom (nepravdu je ispravio “Rhino” desetak godina kasnije, kada se CD sa muzikom iz filma prvi put zvanično pojavio), ali to ništa nije smetalo da pesme i bendovi zastupljeni u“Valley Girl” dođu u prvi red, a pre svih tu su bili i statisti sa zadatkom The Plimsouls. Od tri njihove pesme iz filma (“A Million Miles Away”, “Everywhere At Once” i “Oldest Story In The World”) ova prva nametnula se kao generacijska himna i pesma koja je bar na trenutak promenila život Kejsu i drugovima. Genijalno uredništvo izdavačke kuće “Rhino” 1992. godine kompilovalo je definitivno izdanje debi albuma pod imenom “The Plimsouls… Plus”, koje je obuhvatilo i album i EP i po prvi put omogućilo svima da uživaju u ploči značajnoj možda koliko i prvo izdanje sastava Big Star. Uz “Everyday Things”, “Now” ili “Great Big World” činiće vam se kao da slušate album Badija Holija (Buddy Holly) koji umesto the Crickets predvodi the Replacements.
Drugi album “Everywhere At Once” označio je prelazak u tim velikog izdavača, Geffena, a doneo je priliku da se the Plimsouls obrate većem broju ljudi, rade u boljim uslovima i naviknu na stvari koje im neko sa strane nameće, a sa kojima nisu bili baš najsrećniji. Produkcija Džefa Ajriča (Jeff Eyrich), u mnogo čemu slična je onome što Brendan Obrajen (O’Brien) radi poslednjih desetak godina na albumima Pearl Jam, Metjua Svita (Matthew Sweet) ili Brusa Springstina (Bruce Springsteen) i kao takva “uspela” je da dosta razblaži energiju benda, zamuti gitarsku čaroliju i ostavi utisak da nešto nije kako treba. Bend je snimio novu verziju pesme “A Million Miles Away”, a pored od ranije poznatih favorita u prvi plan iskočile su i “Play the Breaks,” “Inch By Inch” i “Shaky City”. Pesnička veština Pitera Kejsa usavršavala se rapidno svakom novom pesmom. Često su u prvi plan izbijale socijalne teme, obične i stvarne: “My Life Ain’t Easy,” “Lie, Beg, Borrow and Steal” ili “How Long Will It Take?” svaka na svoj način bavile su se večnom dilemom “ustati ili odustati”, a jedine lepše od pesama sa socijalnim temama bile su pesme o raskidima, kao što su “Oldest Story in the World” ili potresna “A Million Miles Away.”
Polovični uspeh saradnje sa “mejdžorom” i nesavršenosti finalnog zvuka na novoj ploči sigurno su dosta uticali da se bend rasturi praktično dok je vinil bio na putu do prodavnica i da svako krene na svoju stranu. Poslednji koncert the Plimsouls održali su na dočeku nove 1984. godine…
Potvrda da su the Plimsouls početkom osamdesetih bili verovatno najbolja LA grupa uživo, došla je 1988. godine, kada je objavljen album “One Night in America”, koji je po dosta nesigurnim sećanjima Kejsa snimljen na koncert u Klivlendu, verovatno tokom 1983. godine, u vreme izlaska druge i finalne ploča benda. Ako želite da čujete kako zvuči bend koji za vreme koncerta kanališe sve, od Lenona (Lennon) do Elvisa, od the Byrds do Little Richarda i koji predvodi nadahnuti frontmen i talentovani pevač onda je ovaj album neophodan u vašoj kolekciji. Mnogi se slažu da the Plimsouls nikada ovako nisu zvučali na studijskim albumima, a taj utisak neće pokvariti ni sitne tehničke greške u snimku i mikrofonije. “One Night in America” predstavlja 40-ak minuta esencije rokenrola i pravi “best of” benda koji je sebe ugradio u bukvare power-popa.
Sredinom devedesetih, Piter Kejs se na par nedelja pridružio momcima – samo je Ramireza zamenio bunjar Blondie Klem Burk (Clem Burke) – na povratničkom albumu “Kool Trash”, a tokom sledećih desetak godina često su se ponovo sastajali, svirali divne koncerte i uživali u muzici koju su fanovi učinili besmrtnom. U poslednje dve decenije Kejs je od lidera benda postao ugledni solista, kantautor, pesnik, pevač, gitarista i istraživač muzičkog nasleđa Amerike. Tokom 2006. godine objavio je i prvu knjigu, intimni pogled na početak karijere “As Far As You Can Get Without Passport”. Više puta nominovan je za muzičkog ekvivalenta “Oskaru” – “Grammy”, a ko zna – možda kada u trenutku kada budete čitali ovaj tekst i dobije prestižnu nagradu za genijalni album “Let Us Now Praise Sleepy John”.
Šest godina tokom osamdesetih bio je oženjen sa jedinstvenom Viktorijom Vilijams (Victoria Williams), a bolan raskid sa drugom suprugom Dajen (Diane) pokušao je nekako da razjasni na albumu “Beeline” (2002). Nekoliko puta godišnje održava svojevrsne “radionice” na kojima klincima pokušava da prenese deo svoje magije i zanata u pisanju pesama. Tokom skoro četiri decenije duge karijere, Piter Kejs je siguran samo u jedno: “Pesnik (songrajter) mora da zna da ispriča priču. Mnogo je važniji način na koji ćete nešto reći, od onoga šta ste rekli.”
