Verity Susman/Electrelane: Muziku stvaramo kroz improvizaciju

Electrelane su četiri devojke koje više ne žive u Brajtonu, a muzika koju stvaraju može se opisati kao My Bloody Valentine “podloga” u sudaru sa “post-rockom”, indie-popom, klasičnom muzikom, ambijent zvukom i gitarskim improvizacijama u maniru Sonic Youth. Na godišnoj PD listi za 2004 album “the Power Out” bio je u deset najboljih, a tada sam napisao ovo:

08_Electrelane_Power Out_Too Pure
Nisam bio preterano oduševljen prvim albumom sastava Electrelane (Rock It To The Moon). Post-rok (šta god to bilo) žešće smara kada nema ničega da vam s vremena na vreme odvuče pažnju. Zato je Power Out sve samo ne još jedna smaračka ploča. I pored “pozajmice” farfise i načina pevanja od Stereolab, ovde ima dovoljno novih i dragocenih stvari da bi ploča smela da se prepusti zaboravu. 
KLJUČNE PESME:
 THE VALLEYS, OH SOMBRA!

I ovoga puta Electrelane napravile su uznemirujuću ploču. “Axes” je manje pop nego “The Power Out”, više komunikativniji nego prva ploča, a često uzbudljiv i drugačiji. Razgovarao sam sa Verity Susman, koja je pevačica, klavijaturistkinja, gitaristkinja i diplomirani filozof. Intervju je premijerno emitovan u POPdepresiji #198 8. aprila 2005, a za ovu priliku zahvaljujem se menadžerki grupe Dawn Howley i Bojani Ljubišić.

Treći studijski album “Axes” zvanično je objavljen 9. maja 2005. za Too Pure. Zanimaju me detalji o samom procesu snimanja i rada sa Stivom Albinijem, pošto se dosta razlikuje u odnosu na to kako ste ranije radile.

Otišle smo u Čikago da opet snimamo sa Stivom Albinijem (Steve Albini) i tamo smo bile pet nedelja, iako je sam rad trajao tri nedelje. Veliko je iskustvo raditi sa Stivom. On je izuzetan inženjer zvuka, radi isključivo sa analognom opremom i zbog toga smo i želele da radimo s njim. On nije producent albuma, on “samo” snima ploču, a to je upravo ono što smo i želele, pošto smo tačno znale šta želimo i kako to treba da zvuči – potreban nam je bio čovek koji će zvuk snimiti na najbolji mogući način, a Stiv upravo to radi. Radimo sve zajedno. Improvizujemo zajedno i to u jednom trenutku postane osnova buduće pesme. Posle toga pokušavamo da sve te “ideje” uobličimo u neku vrstu “kompozicije”. Na “Axes,” namerno smo ostavile strukture pesama dosta slobodne, kako bi one za vreme koncerata mogle da se menjaju i “žive”.

Što se samog procesa sviranja za vreme snimanja ploče tiče, ovoga puta svirale smo sve četiri zajedno u jednoj sobi pošto je i bubanj bio sa nama. Bilo nam je to bitno zbog “live” zvuka i međusobne interakcije. Na ovoj ploči je mnogo više improvizacije nego na prethodnoj i bilo nam je jako bitno da se međusobno vidimo i da budemo bliske na isti način kao što je to slučaj za vreme koncerata. Svirale smo album od početka do kraja, kao da sviramo koncert i ako jedna od nas poželi da nešto ponovi, svirale smo dve pesme pre i dve posle, što je bilo mnogo bolje nego da smo svirali istu pesmu ispočetka.

Da li postoji neka zanimljivost vezana za pesmu na albumu? Improvizacija često dozvoljava da se primene dosta radikalna rešenja u nekim situacijama. Kojom pesmom si ti posebno zadovoljna?

Jedna od mojih omiljenih pesama sa ploče je “Gone Darker,” na kojoj se čuje zvuk voza… Bile smo u Tusonu, Arizoni, a pruga je prolazila u neposrednoj blizini mesta u kojem smo svirali. Toliko je bilo vruće da su morali da ostave vrata otvorena, a čule smo zvuk voza koji je napolju prolazio za vreme koncerta i sirenu kojom je dolazak najavljivan… To nam se dopalo i želeli smo da taj zvuk imamo i na ploči.

Do sada ste u karijeri napravile nekoliko vrlo zanimljivih obrada. U svojoj kolekciji imam nekoliko Electrelane bootlega – na sešnu kod Džona Pila (John Peel) izvele ste obradu Roxy Music pesme “More Than This” (kasnije je izašla i na singlu “This Deed”), a obradili ste i Spingstinovu “I’m On Fire.” Kakva je priča vezana za pesmu “The Partisan” Leonarda Cohena (sa albuma “Axes”)? Ovako kako ste je vi izveli – pesma zvuči kao neka izgubljena pank-rok himna…
Počele sma da sviramo “The Partisan” za vreme turneje po SAD za vreme američkih predsedničkih izbora 2004. Želeli smo da na neki način pokažemo solidarnost sa Amerikancima. Jedan od razloga za ovu obradu je i zbog načina na koji Džordž Buš koristi reč SLOBODA, hteli smo da tu reč izdvojimo i da se “pozabavimo” njenim značenjem…

Kod svih obrada pesama koje smo uradile do sada, uvek su bile u pitanju pesme u kojima pevaju muškarci. Volim te pesme i volim kako zvuče muški vokali.

Ako neko od vas zatraži da obradite neku od pesama Kevina Šildsa i “My Bloody Valentine” šta biste izabrale? Nešto sa “Loveless” ili “Isn’t Anything”?
“Loveless” je moja omiljena ploča iz opusa Kevina Šildsa (Kevin Shields) i verovatno jedna od mojih najomiljenijih ploča u životu. Ne postoji način da uopšte počnem da razmišljam o obradi neke pesme sa tog albuma. Mislim da su neke stvari van domašaja…

To bi bilo isto kao kada bi neko “uzeo” da obradi “Love Will Tears Us Apart” Joy Division. Neke pesme jednostavno ne treba obrađivati.

Intimno, mislim da je pesma “The Valleys,” sa prethodne ploče “The Power Out” (Too Pure, 2003), jedna od najlepših britanskih pesama u poslednjih 10 godina. Ima neki vanvremenski, transcedentalni kvalitet, koji kako vreme prolazi, još više dolazi do izražaja. Kako si došla do stihova koje si upotrebila i odakle hor u pesmi? Neverovatno je kako horsko pevanje moćno zvuči u rok muzici…
Od uvek sam želela pesmu sa horom. Nešto me posebno intrigira u energiji koju hor emituje i koja je dosta slična onome što emituje i rok bend. Tako da sam mislila da će biti zanimljivo da se te dve stvari spoje. Ljudi često prave grešku jer misle da je na pesmu pevao samo muški hor, a istina je da je to bio mešani hor. Kada sam počinjala sa pisanjem pesme ništa mi nije izgledalo kako treba. Tada sam našla tu poemu Zigfrida Sasuna (Siegfried Sasoon), poznatog britanskog pesnika iz perioda Prvog svetskog rata. Neki stihovi poeme “A Letter Home” su se neverovatno uklopili u samu melodiju i bila sam zaista šokirana kako je to počelo da se slaže. Osećaj koji je on postigao svojom poemom, bio je upravo taj koji sam i ja želela. Zanimljivo je da čovek koji je pevao u horu na “The Valleys”, gostuje i na albumu “Axes” na dve poslednje pesme.

Reci mi nešto o promenama koje su se desile Electrelane od prve ploče “Rock It to the Moon” do sada. Na “the Power Out” počele ste da pevate (na različitim jezicima), a došlo je i do promena u sastavu benda (Ros je zamenila Rejčel na basu).
Postava grupe se menjala od ploče do ploče. Svaki sledeći album napravila je malo drugačija postava, nego što je to bio slučaj prethodni put. Mi muziku stvaramo kroz improvizaciju i promena samo jednog člana grupe, povlači sa sobom mnoge druge promene. Mislim da je “the Power Out” ploča kojom sam najmanje zadovoljna. Na “Axes” smo prvi put uspele da izvedemo ono što smo želele i to je prva ploča kojom sam zadovoljna.

Ne mislimo da su reči neophodne da bi izrazile emocije koje želimo da izrazimo – neki put smatramo da je muzika sama dovoljna. Ni na “Axes” nema puno vokala. Što se pevanja na različitim jezicima tiče, stihove obično “dodajem” pošto sam već počela da pevušim melodiju. Trudim se da nađem nešto što najbolje odgovara melodiji, a ako neki drugi jezik bolje “leži” – upotrebiće upravo njega.

Kako je nastao bend Electrelane i ko je izabrao ime grupe? Kako i kada si ti počela da se baviš muzikom?
Ema i ja smo postale prijateljice za vreme poslednjih par godina u školi. Odlučile smo da napravimo bend. Nekoliko godina kasnije – nastala je Electrelane. Imale smo različite gitaristkinje i basistkinje u prošlosti.

Što se imena grupe tiče, želele smo nešto što ne znači ništa i što će samo nama imati neko značenje. Nismo želele da grupi damo ime koje bi imalo neko posebno značenje.

Počela sam da se “bavim” muzikom još kao devojčica, pošto su moji roditelji bili veliki zaljubljenici u klasičnu muziku i slušali su je sve vreme, tako da sam je i ja zavolela i počela da sviram klavir. Ali, tek sa pojavom (u mom životu) bendova, kao što su My Bloody Valentine (album “Loveless” posebno) i The Velvet Underground, poželela sam da se sviram rok muziku.

Šta je najvažnija stvar koju se trudite da saopštite publici (u nekom filozofskom “smislu”) za vreme koncerata? Feminizam, hemija između ljudi ili nešto drugo? Neki mediji vas svrstavaju u “feminističku grupu (ma šta to značilo) – šta ti misliš o tome?
Mislim da je “hemija” najvažnija i mislim da se mi kao muzičari i trudimo da se “povežemo” sa ljudima preko emocija. Nemamo neku posebnu poruku da prenesemo. Ako je i imamo, trudimo se da je ne saopštimo na direktan način, stihovima, već da probamo da našu strast prenesemo preko muzike.

Sve devojke u grupi su feministkinje, ali mi nismo feministička grupa u smislu da se posebno trudimo da kroz pesme šaljemo “feminističke” poruke u svet… Sve je više žena koje rade u muzičkoj industriji, kao muzičari, menadžeri… (i naša menadžerka je žena), ali seksizam i dalje postoji. Situacija se malo popravlja, ali vrlo sporo… Što se devojaka u bendu tiče, Mija je muzički novinar, a Ros studira francuski i Nemački…

Da li, u tvom slučaju (Veriti je dipl. filozof), obrazovanje utiče (više nego kod drugih) na samu muziku koju stvaraš?
Ne mislim da postoji direktan uticaj, pošto mi muziku stvaramo na osnovu emocija i instikta pre nego intelekta. Ali, što se tiče samog apstraktnog razmišljanja, koje je često korisno u muzici, filosofija mi definitivno pomaže.

Reci mi nešto o tzv. “brajtonskoj sceni”? Da li ona zaista postoji? Da li uopšte postoje neke jake veze između grupa tamo, što postojanje “scene” sugeriše?
Postoje dva fakulteta u Brajtonu i, samim tim, puno mladih ljudi. A Brajton ima reputaciju u Engleskoj, kao mesto gde se ide da se bude “kreativan,” ili ako ste ironični i stvari gledate na drugi način – kao mesto u koje se ide da ne biste radili… Tako da je to prava sredina za nove bendove. Puno ljudi želi da svira, a isto tako – puno njih želi da tu muziku sluša uživo.

Takođe, Brajton je relativno blizu Londona, što je verovatno značajno za ljude iz diskografskih kuća i medija. Ali, ne mislim da postoji neka jednistvena scena u smislu nekog muzičkog žanra.

Brajtonski bend koji sam najviše volela, zvao se “Cat On Form,” hardkor grupa, koja se nažalost raspala prošle godine.

Sada živiš u Berlinu i život tamo verovatno je potpuno drugačiji od onog u Brajtonu. Kako ti se sviđa u Nemačkoj?
Berlin je lep grad, ali na neki “ružan” način. Nije lep kao što je to Pariz, ali je interesantan zbog svoje istorije i “sposobnosti” da se menja. Kada šetate gradom, mešavina arhitektonskih stilova zaista je neverovatna. Pravi je “mišmaš” stilova i epoha u poslednjih 60 godina. Drugačiji je od svih mesta u kojima sam živela do sada.

(c) 2005. POP Depresija :: NIJE DOZVOLJENO KORIŠĆENJE TEKSTA BEZ DOZVOLE

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply