Joan Wasser/Joan As Police Woman: Zvučim kao… školjka spremna da bude pojedena, iz koje sija divni biser

Na prvi pogled karijera Joan Wasser izgleda sasvim normalno i očekivano. Muzički obrazovana, fizički atraktivna i scenski upečatljiva kad-tad morala je da skrene pažnju na sebe. U 2006. godini to joj je uspelo debitantskim albumom “Real Life” (Reveal Records) i serijom koncerata koji polako njen kultni status pretvaraju u “mejnstrim sa dušom”. Ipak, nije sve tako jednostavno. Za umetnički alter-ego Joan je izabrala ime Joan As Police Woman po TV seriji iz sedamdesetih, “Police Woman”, u kojoj je Angie Dickinson igrala lik Suzanne “Pepper” Anderson – seksi verziju Harryja Callahana. Iako je slavu stekla kao fantastična violinistkinja, Joan je sada “žena sa gitarom” (i povremeno klavirom), koja u svom izrazu više podseća na Dusty Springfield ili Joni Mitchell, nego na neku od današnjih art-folk primadona, što de facto trenutno jesu Joanna Newsom ili CocoRosie. Za svaku veliku karijeru potrebno je i malo mistike i legende i taj “uslov” je Joan ispunila: bila je ljubavnica genijalnom Jeffu Buckleya u vreme njegove fatalne odluke da nestane u mutnim dubinama Misisipija… Joan As Police Woman je rok trio koji prkosi svakoj definiciji i kategorizaciji. U osnovi to je džez trojka koja punk senzibilitetom preko rhythm&blues osnove prenosi neke od najličnijih i najtužnijih slika, još od vremena ukletog tandema oca i sina, Tima i Jeffa Buckleya ili tužnog anđela Elliotta Smitha. Joan Wasser je umetnica u usponu koja ruši sve šablone i redefiniše neke od osnovnih r’n’r postulata. Sa Joan je razgovarala Svetlana Đolović. Intervju je premijernoemitovan u PD#269, 2. oktobra 2006. godine.

PD • Kako je izgledao tvoj razvojni put od pratećeg muzičara do samostalnog umetnika, kako si došla do sopstvenog identiteta i koliko ti je vremena trebalo?
Studirala sam klasičnu violinu i potom sam, na moju veliku radost,  počela da sviram u raznim rock bendovima. To me je ispunjavalo, bilo je zabavno, usput sam puno radila kao studijski muzičar. Onda sam pre nekih osam godina uzela gitaru u ruke i krenula pomalo da pevam i da stidljivo komponujem. To je bilo jedno sasvim novo, čudno iskustvo za mene, i zato je taj proces privikavanja na samu sebe i sopstevni autorski izraz išao postepeno i trajao neko vreme.

PD • Dakle, solo rad je došao spontano, bez neke naročite ambicije?
Oduvek sam znala da ću se baviti muzikom, jer, kako se ono kaže ‘muzika me je spasila’, tačnije održala me u životu. Nisam čeznula da postanem solista. Kad sviraš violinu, ukoliko ne praviš instrumentalne albume, moraš da budeš svestan da je tvoja uloga da ulepšavaš muziku drugih ljudi – tu si kao podrška ili dodatak tuđe vizije. Tek kad sam pomalo počela da pišem svoje pesme, pomislila sam da bih možda mogla i da ih sama izvodim. Ranije sam bila koautor u mojim najranijim bendovima i već sam napisala pokoju pesmu, ali ništa od toga mi nije previše značilo. Nisam mislila da je dovoljno dobro. Trebalo je samo da počnem da ozbiljno shvatam sebe kao kantautora i to je bio početak.

PD • Imaš impresivan krug prijatelja, zanima me ko je od njih imao najveći uticaj na tvoj solo poduhvat?
Kad sam počela da sviram gitaru, tek tu i tamo mi je sinuo poneki akord, a onda sam malo po malo počela da pevam. Pevanje je bilo zastrašujuće. Nisam znala šta ću s njim, moj pevački izraz nije bio ni po čemu poseban, posebno što tada još nisam ni pisala tekstove pesama. Tu je nastupila kriza identiteta, nisam znala šta ja zapravo želim da kažem svojm muzikom, ne znam da li sam uopšte i razmišljala o tome. To je jedna prilično zastrašujuća spoznaja – živiš nekakav život, izražavaš svoje mišljenje, komuniciraš sa ljudima i odjednom se zapitaš, ‘ko sam ja zaista, šta ja stvarno mislim o svemu ovome’. Kad shvatiš da nemaš pojma, i da nemaš predstavu kako da protumačiš sopstvena osećanja – to je trenutak pravog izazova. Ja sam od onih koje strah nagoni da se suoče s njim. To suočavanje, možda nije u svim okolnostima najbolja ideja, ali me je ovog puta, kao i mnogo puta ranije, naučilo nešto novo. Bilo je to jedno sjajno i uzbudljivo iskustvo, koje je počelo sa pitanjem ‘zašto se, pobogu Džoana, plašiš pevanja? Šta je problem?’.  Da bih odgovorila na to, morala sam da otkrijem ko sam ja zapravo, i na tom putu su mi, naravno,  pomogli dobri prijatelji,  ali to je put koji sam sama morala da prođem u otkrivanju sopstvenog identiteta.

PD • Ko ti je najviše ohrabrio?
Kao što rekoh, trebaju ti dobri prijatelji na tom putu, ali nije tu bio niko poseban ko me gurnuo u tu spoznaju, ja sam imala snažan motiv da sama to otkrijem… Znam da ovo nije odgovor koji si želela da čuješ…ok, naravno, Rufus Wainwright i Antony su tu vrlo značajne figure. Rufusa sam upoznala kad sam već počela da pišem svoje pesme i on me tada pozvao da mu budem predgrupa, a Antony ima ogroman uticaj na moj život – bio je od početka neverovatan, pružao mi je veliku podršku, i bio je i ostao jedan od meni najvažnijih ljudi – uticaj u karijeri je samo jedan od mnogih koje ima na mene.

PD • Šta je najvažnije što si naučila svirajući sa drugim muzičarima?
Da slušam. Da budem bezgranično otvorena i da umem da prepoznam trenutak u kom se osećam ugroženo od strane drugog muzičara, i da ne dozvolim da to na bilo koji način ugrozi samu muziku. Bukvalno slušanje dok sviraš je takođe užasno važno da bi mogao muzički pravovremeno da reaguješ.

PD • Kada kažu ‘ona zvuči kao…’… pa onda spisak, od svih muzičara koji se pominju kad si ti u pitanju, koga bi izabrala? Dakle, ti zvučiš kao…..
Ja zvučim kao… školjka spremna da bude pojedena, iz koje sija divni biser.

PD • A muzičari koji su uticali na tebe iz prošlosti?
Moja najomiljenija dva muzičara svih vremena su Joni Mitchell i Nina Simone. One su neverovatne, prkosne, uporne, užasno inteligentne žene, koje su uvek radile stvari onako kako su želele. Ne mislim da zvučim kao one, ali bih volela da ‘skinem njihov stil’ na neki način, jer mislim da su izuzetne ličnosti i da su imale zapanjujući muzički uticaj. One su za mene božanstvo.

PD • Koji su ti omiljeni savremeni muzičari?
Moj omiljeni bend sada je Midlake, imaju novi album ‘The Trials of Van Occupanther’, to je neviđena ploča. Uglavnom slušam staru muziku, a od nove – gotovo sve što uradi Sufjan Stevens je divno, to volim i novi album Josepha Arthura mi se dopada, mislim da se zove  ‘Nuclear Daydream’..

PD • Kakav je danas tvoj odnos prema punk-rocku iz kog si potekla, kakav je uticaj imao na tvoj sadašnji izraz i da li te danas intrigira taj zvuk?
Na početku karijere sam čak i pisala takve pesme, a inače jako volim da sviram takvu muziku, ali to mi danas nije tako posebno važan žanr. Emocija koju nosi punk-rock je i dalje prisutna u mom izrazu, ali danas sam okrenuta otvorenijim i širim osećanjima, nisam više u fazonu da ‘šibam i mlatim’. Punk- rock je na izvestan način nasilan, što je uglavnom zahvalno osećanje kad je muzika u pitanju, ali je se sada ne osećam tako. Danas smatram da se ta ista energija može preusmeriti i izraziti na potpuno drugačiji, pozitivniji način. Sve u svemu, ostaci tih uticaja mogu se i dalje povremeno čuti u mojoj muzici i to je žanr koji i dalje volim da slušam.

PD • Kako si izabrala bend? Mora da je bilo teško, s obzirom na to da si svirala sa tlikim muzičarima, da li si imala nekog posebnog u vidu ili si birala među prijateljima?
To su ljudi koje sam posebno odabrala. Oko 2000. godine sam počela da nastupam solo, tek da bih se malo osmelila, da bih se osećala konfornije na sceni. U to vreme sam često nalazila u različitim muzičkim kontekstima sa Benom, mojim sadašnjim bubnjarem. I svaki put kad sam svirala s njim ili ga slušala dok svira sa drugim muzičarima, uvek sam se posle osećala kao da letim. I onda sam konačno skupila hrabrost da ga pitam da bude u mom bendu. Pristao je na moje oduševljenje, i neko vreme smo nastupali kao duo. Dugo mi je trebalo da provalim ko bi mogao da bude najbolji basista za našu postavu. Odlučila sam da to bude Rainy, ona je pristala  i eto – oboje su neverovatni, osećajni, divni muzičari, oni su najbolja ritam sekcija koju mogu da zamislim.

PD • Neki muzičar ‘iz snova’ s kojim bi volela da radiš?
O Bože…nisam sigurna da uopšte želim da radim s njim, ali bih definitivno volela da ga upoznam jednog dana – Prince. On mi deluje tako nedodirljivo.

PD • Nemamo često priliku da čujemo izuzetnog violinistu u rock muzici, zato je taj tvoj dar posebno zanimljiv – šta ubuduće planiraš sa violinom?
Dugo sam se bavila violinom, bilo je divno, zabavno, vrlo uzbudljiv instrument, sve u svemu. Ali da bih mogla da pevam svoje pesme, potreban mi je, ili prijatnije mi je društvo nekog manje zahtevnog instrumenta, za mene su to klavir ili gitara. Violina će uvek biti MOJ instrument, ona će uvek biti veliko nadahnuće, ali nema teorije da istovremeno pevam i sviram violinu – to je neverovatno naporan i neudoban posao.

PD • A od ova druga dva, šta više voliš gitaru ili klavir?
Klavir sam tek nedavno počela da učim i jako mi se sviđa, zabavno je i vrlo kreativno. To su dva vrlo različita instrumenta, teško je reći koji mi se više sviđa. Kad bih izabrala jedan, onda bih čeznula za onim drugim. Svaki od njih predstavlja jedan potpuno drugačiji svet i ima mogućnost da transponuje veoma različita osećanja i atmosferu. Klavir volim zbog njegove masivnosti, čini se da u njemu ima toliko prostora za otkrivanje. I gitara ima to, ali na potpuno drugačiji način.

PD • Dugo nastupaš uživo, kakav je tvoj odnos s publikom sada kada si ti u centru pažnje? Osećaš li njihova očekivanja, da li te to pritiska ili pak oslobađa?
Drugačije reagujem na publiku sada kada izvodim svoju muziku – oduvek sam imala veliko poštovanje i divljenje prema ljudima koji su dolazili da me vide, a tek sada još više. Cenim to što je neko odlučio da izađe iz kuće i dođe na moj koncert. Zato se uvek trudim da budem što otvorenija prema očekivanjima publike – pokušavam da otkrijem šta oni žele ili šta im treba, pre nego da sviram neki zacrtani spisak pesama.  Dobijam tako divne reakcije od ljudi posle koncerta. Puno ljudi, posebno momaka, su mi rekli da su plakali na mom koncertu. To me čini veoma srećnom. Znam da zvuči glupo da sam srećna što neko plače, ali to je zaista tako dirljivo. Ne samo to priznanje već i to što su posvetili vreme i skupili hrabrost da dođu i to mi kažu. To smatram veoma posebnim u odnosu sa publikom. Divim se ljudima koji dolaze na moje koncerte.

(c) 2006. Svetlana Đolović/POP Depresija :: NIJE DOZVOLJENO KORIŠĆENJE TEKSTA BEZ DOZVOLE

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply