Ken Stringfellow: Volim da talasam

Za mnoge poklonike gitarske muzike Ken Stringfellow je pravo božanstvo. Odkraja osamdesetih lider je jednog od najznačajnijih američkih power-popbendova – The Posies (sigurno se sećate njihovih hitova “Dream All Day”,”Solar Sister”, “Please Retutn It”…).

Sa Aleksom Chiltonom, uz pomoć prijatelja, vratio je u život legendarne Big Star, sa kojima je 2005. objavio povratnički studijski album “In Space”. U novom milenijumu stalni je član R.E.M. (kao multi-instrumentalista) na njihovim beskrajnim turnejama (pre dve godine sa R.E.M. je prvi put i bio u Beogradu). Ken godinama radi i kao producent, učestvovao je u mnogim off projektima i super-grupama, a stigao je i da objavi tri solo albuma, od kojih je drugi – “Touched” (2001) – po opštim ocenama pravo malo remek-delo.

Na mini-turneji po Srbiji Ken Stringfellow će posetiti Beograd 22. marta, Bečej 25. marta i dan kasnije Novi Sad. Možda će nekome biti zanimljiv podatak da je intervju sa Kenom obavljen preko Skypea, a razgovarala je Svetlana Đolović.

PD • Promovišući tvoj predstojeći koncert u Beogradu, naišla sam na dosta The Posies-nostalgije… Kako izlaziš na kraj s tim i šta misliš o vašem prošlogodišnjem ponovnom okupljanju?
Pokušali smo da nadoknadimo neko vreme koje smo izgubili. Nekoliko godina bili smo sasvim udaljeni – delimično zbog ličnog nedostatka interesovanja, a delimično zato što nismo znali da interesovanje za Posies i dalje postoji. Lepo je bilo osetiti tokom te povratničke turneje da nismo potpuno isčezli iz sećanja ljudi.  Ja, sa druge strane, putujući sa R.E.M. i solo, u “vaš” deo sveta, nisam mogao da pretpostavim koliko fanova Posies imaju recimo u Srbiji ili Hrvatskoj… što me posebno obradovalo. 

PD • Strepiš li da ćeš, uprkos tvojim mnogobrojnim licima, zauvek ostati ‘onaj momak iz The Posies’?
Pa, dobro pitanje….ma, uzeću sve što mi ponude …(smeh) Ako me ljudi jedino tako vide, ne mogu ih sprečiti. Nastojim da dodam što više ‘aktivnosti’ spisku stvari koje radim – saradnja sa drugim bendovima, produkcija, remiksi…Ako je ljudima zanimljivo da na tom spisku vide i moj dvadesetgodina star bend – ja nemam ništa protiv. Razni ljudi su me poslednjih godina upoznali u različitom kontekstu –  ljubitelji indie rocka me znaju kao producenta albuma grupe Long Winters (When I Pretend To Fall, 2003), za R.E.M. fanove ja sam onaj lik iz pozadine koji sedi za klavijaturama…

PD • Šta za tebe predstavlja vrhunac dosadašnje karijere? Nešto na šta si najviše ponosan? 
Često mi pada na pamet da je nastup sa Neilom Youngom trenutak koji verovatno ništa neće nadmašiti. Sa druge, prizemnije strane, putovanja na nova mesta uvek donose neverovatna uzbuđenja. U toj neizvesnosti uvek se krije potencijalni vrhunac, ako ničeg drugog onda barem te turneje.

PD • U svetlu tvojih stalnih putovanja i nedavnog preseljenja u Evropu, nastavi rečenicu ‘Dom je tamo gde ….’ 
Dom je tamo gde se raspakujem i ponovo spakujem za novi put…Kod kuće sam često na kratko. Posle četiri godine još uvek se navikavam na Pariz. Tu se stvari odvijaju potpuno drugačijim tempom nego u Americi. Tamo gde je moja porodica, tamo je dom, to je uglavnom Pariz i ostrvo “Ile De Re” na severu Francuske gde živimo preko leta. Ovde mi je sada sve prijatnije, iako i dalje užasno govorim francuski, uspevam nekako da opstanem.

PD • Uticaj Pariza na tvoju muziku, ima li ga?
Nisam baš uključen u dešavanja na francuskoj sceni. Njihova indie rock scena je prilično skromna. Francuska  je za mene potpuno neutralan prostor, za razliku od Sijetla gde sam bio deo lokalne scene, poznavao sam puno muzičara i postojao je taj pritisak vršnjaka da se bude deo nečeg zajedničkog kao što je bila ta indie-rock scena s početka devedesetih. To što sam ovde sam, možda će, za divno čudo, ići u moju korist, tako što će mi omogućiti da izrazim svoju individualnost.

PD • Pa ipak, tu i tamo istražuješ začudnu francusku pop muziku…ljude poput Michela Polnareffa?  A da, Michel je neverovatan lik i muzičar. On je jedna od onih pojava na samom završetku jednog neverovatnog perioda francuske pop muzike s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih kada su neke vrlo kreativne i vrlo bizarne ličnosti ušle duboko u mejnstrim. Najočigledniji primer je naravno Serge Gainsbourg koji sa svojim ponašanjem i stavom nikad ne bi bio miljenik najšire publike da je živeo u Americi.  Francuska je u jednom periodu pokazala izrazitu sklonost ka levičarskom, što je danas pod uticajem globalizacije gotovo iščezlo i ustupilo mesto pojavama poput Star Academy (francuski Idol). Na žalost po Francusku, jer mislim da bi im sada dobro došao još neki uvrnuti lik  sa ondašnje muzičke scene. Sada su svi nešto jako fini.

PD • Kakvi su tvoji  solo koncerti?
Kada nastupam sam, užasno se trudim da srušim zid između mene i publike. Znam da to zvuči kao kliše, ali ja stvarno dajem sve od sebe da to i ostvarim. U svojim najboljim trenucima, koncert je strašno intiman. Ako želite da budete stvarno blizu nečijih najdubljih osećanja, onda je ovo savršen koncert za vas. 

PD • Cenim da voliš filmove, pošto su se pesme grupe Posies nalazile na soundtrekovima nekih kultnih ‘omladinskih’ filmova (Reality Bites, Austin Powers, Hype! …) Kako stvari stoje danas? U čijem filmu bi danas voleo da čuješ neku svoju pesmu?
Kada bih mogao da ‘okupiram’ jednu od onih orgazmičnih scena u bilo kom filmu Michela Gondryja, to bih baš voleo.  U njegovim filmovima ima puno  poletnih trenutaka u kojima deluje kao da će nebo da se otvori, i da zasvira nešto poput Polyphonic Spree – mislim da bi se neka moja pesma uklopila u sve to… 

PD • Kako je došlo do saradnje sa Luisom Franceskom Arenom? Nedavno je izašao singl na kome si ti obradio jednu njegovu, a on jednu tvoju (i to najbolju) pesmu…
Luis je francuski kantautor čiji izraz najviše naginje indie rocku. Nekoliko puta smo nastupali zajedno u Parizu i on je samoinicijativno naučio ‘The Lovers Hymn’ i zamolio me da gostujem u njegovom setu. To je dovelo i do saradnje u studiju, ja sam otpevao jednu njegovu pesmu (Waterlilies and Creatures). Morali smo da budemo vrlo efikasni jer je iznajmljivanje studija u Parizu basnoslovno skupo, tako da je dosta teško postići opuštenu, ležernu atmosferu, ali trudimo se…Taj singl je, inače, tipičan primer onoga što je karakterisalo scenu u Sijetlu –  svi gostuju jedni drugima na albumima, međusobno se pomažu. Čini mi se da taj vajb pokušavam da prenesem i ovde u Francusku.  

PD • Da li ti nedostaje taj način rada iz Sijetla? 
Iako možda zvučim kao da mi nedostaje, tamo mi je u stvari ponestalo prostora za napredovanje. Ništa nije takav izazazov za nečiju kreativnost kao što je dolazak u nepoznatu sredinu, gde ne poznaješ jezik i gde počinješ život ispočetka. Počeo sam da posmatram sebe drugim očima i to mi je kao autoru otvorilo nove mogućnosti. Sijetl je puno učinio za mene. Isto kao što će i Pariz, nadam se.     

PD • Spisku tvojih aktivnosti dodao si još jednu – tvoj remiks alter ego Klay Kortz?
Uživam da radim sa drugim ljudima jer neverovatno brzo dosadim sam sebi. Posebno kada pišem pesme. Navike se i u pisanju pesma, kao i u svim drugim stvarima, stiču vrlo brzo,  i valja ih razbijati kako se ne bismo ponavljali. Rad sa drugima pomaže mi da naučim nešto novo o sebi i o ljudima uopšte. Što se tiče remiksovanja, remiks  pesme Jana MekGlina “You Might Understand”(http://www.myspace.com/ianmcglynn) je prvi koji sam ikad uradio  i to je bilo super iskustvo. To je nešto što sam uradio na laptopu u spavaćoj sobi,  dodao sam neke ‘kćerkine’ klavijature i pokušao da osvežim pesmu na svoj način.  

PD • Kad si pomenu kćerku, čemu je učiš?
Pesma ‘Cyclone Graves’ sa poslednjeg albuma ‘Soft Commands’ bavi se tom temom, i nastala je kada je Aden bila ‘na putu’. U to vreme sam bio zaokupljen razmišljanjem šta ću da je naučim i kako da se postavim prema njoj. Kad se rodila, zaključio sam da ona u stvari uči mene  mnogo više nego ja nju. Naravno ja ću da pomažem oko praktičnih stvari, mogu da joj dam neki primer kako da živi ili kako da ne živi, ali dete suštinski donosi toliko novoga, da samo gledajući svet njihovim očima možeš tako puno da naučiš.    

PD • Šta bi poželeo sebi u budućnosti, čemu se raduješ? 
Voleo bih da Ken Strigfellow Kantautor bude ispunjen, da napišem još neku dobru pesmu i da mogu svuda da sviram. Ali istovremeno, voleo bih i da Posies požive još malo, nadam se da u nama ima još toliko nadahnuća za bar još jedan pristojan album. Sve u svemu, ne tražim puno…osim svega …(smeh). Voleo bih da nastavim da otkrivam nova mesta, ovog proleća ću prvi put posetiti Bosnu i Luksemburg, recimo…Najvažnije je da se stalno dešava nešto novo. 

PD • Ken Stringfellow u glavnoj i sporednim ulogama? Kako ih usklađuješ?
Volim da ‘talasam’. Potrebne su mi mi te različite uloge da bih se bolje ostvario pred sobom i pred publikom. Kada bih radio samo jednu stvar, reciklaža bi bila neminovna.  Kada bih bio samo producent, skroz bih odlepio, ovako 2-3 albuma godišnje su pravo zadovoljstvo. Kada bih bio sa Posies 12 meseci na turneji, poubijali bismo se,  ovako povremeno nam je stvarno super. To je nešto kao dijeta – ne možeš da živiš samo na jednoj vrsti hrane, moraš da menjaš…inače će ti biti loše… 

PD • Ti si, dakle, muzičar 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, 30 dana u mesecu, 12 meseci u godini…
Muzika je kao matematički problem – od kada se pesma rodi u tvojoj mašti, do trenutka kada tvoji prsti pokušaju da ‘napipaju’ taj zvuk iz glave. Često se taj ‘problem’ vrti u podsvesti u pozadini svega što radimo i zato mislim da za muzičara nema predaha. Sat nikad ne staje.  

PD • Prokomentariši ovaj zapis na tvom myspace-u: ‘Priznajem da znam nekoliko šoubiz trikova da bih usmerio koncert tamo gde meni najviše odgovara. Povremeno to ne upali.  Što je takođe ok.’ 
To se najviše odnosi na moje solo koncerte, koji su veoma krhki doživljaji. Ja sam jako zahtevan prema publici. Ponekad se desi da sviram pred ljudima koji nisu dovoljno zainteresovani ili pred publikom čija pažnja ne traje naročito dugo. Ranije me je to jako vređalo, a kasnije sam naučio to da prihvatim – njihovo je veče, možda čak više nego što je moje i nema ljutnje. Teško je očekivati da ljudi sve vreme budu zainteresovani za ono što radiš. Trudim se da to ne primam k srcu. Kasnije sam shvatio da one večeri kada koncert bude dobar,  nadoknade ta razočarenja. Nije fer očekivati da bilo ko sa bine može i treba da kontroliše publiku, jer ona nije jedna monolitna celina, već skup individua od kojih svaka različito reaguje.

PD • Mogu li ‘tehnički problemi’ da te izbedače?
U tome je čar mojih solo nastupa, što gotovo da ne može da bude tehničkih komplikacija. Tu su klavijatura, gitara i pojačalo, malo toga može da pođe naopako. Pre nekoliko godina svirao sam sa bendom Viva Voce iz Portlanda, momak svira bubnjeve, a devojka svira klavijature i peva. Imali su i sequencer. Ja sam svirao pre njih i kad su oni počeli, posle dve pesme kompjuter se pokvario i oni su se skroz uspaničili. Ja sam pokušao da im objasnim da su bubanj i klavijatura dovoljni za super nastup, ali, avaj, oni su bili skroz nemoćni i odmah su odustali i prekinuli nastup. E to ne može da se desi na mom koncertu.  

PD • Tvoj muzički heroj? 
Osoba koja me posebno fascinira i sa kojom bih voleo da sarađujem u svako doba je Barry Gibb. Zbog svestranosti koju su on i njegova braća iskazali u svom stvaralaštvu. Bee Gees označavaju toliko različitih stvari, uspeli su da zadrže visok kvalitet jako dugo, uspeli su da se transformišu na milion načina. Kada slušate njihove rane albume nema šanse da naslutite onaj bend koji je posle pevao “Tragedy” i “Staying Alive”. Beri je u to vreme počeo da piše i pesme za druge mejnstim izvođače i stvorio tonu velikih hitova za najrazličitije muzičare od Dolly Parton do Kennyja Rogersa. Divim se svakom ko je tako svestran i spreman da se oproba u različitim žanrovima, prkoseći bilo kakvom etiketiranju.

PD • A među vršnjacima? 

Metric su jedan od najboljih bendova koje sam gledao uživo u poslednje vreme. Stvarno su super. Mislim da im je gitarista istovremeno i producent, tako da neće tu biti hleba za mene…ali zvuče fantastično i na albumu i na koncertu.

PD • Videla sam u tvom internet dnevniku da slušaš solo album Nelsa Clinea, pa moram da te pitam da li si slušao novi album grupe Wilco ‘Sky Blue Sky’?
Da, evo baš danas. Nels je definitno pravi gitarski heroj. Neverovatan je. Drago mi je što su Wilco napravili introspektivan i minimalistički album, bez komplikovanih semplova, overdabova i ekvilajzera – samo bend. To mi je definitvo blisko. Ne poznajem Nelsa, kada smo mi svirali sa grupom Wilco, on  još nije bio član benda. Slušajući ono što radi solo i u bendu, mogu slobodno da kažem da je jedan od najtelentovanijih živih muzičara.   

PD • Umrećeš pokušavajući da….
… ustanem kad me obore…

(c) 2007. Svetlana Đolović/POP Depresija :: NIJE DOZVOLJENO KORIŠĆENJE TEKSTA BEZ DOZVOLE

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply