Mogu tačno da definišem trenutak u prostoru i vremenu u kojem sam počeo da zaista “čujem” klavirsku muziku. Znam i ko mi je otvorio taj portal, kao i ko mi je bio vodič da to što slušam razumem. Zato sam i pokrenuo Klavirsko nebo, jer sam želeo da i drugi krenu u taj svet na isti način kao i ja.
Više godina kasnije jedna akcija koja je porodila 4 kompilacije i jednu ploču, nekoliko koncerata, pa kao logičan nastavak i nekoliko albuma izvođača sa KN konkursa, doživela je svoj epilog kroz koncert Endija Pavlova pod nazivom “Na putu za Honduras” uz intro Pavla Popova u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Naša ekipa je bila mala, ali talentovana, vešta i pametna: Milkić (zvuk), Bob (svetlo i scenografija, taj futuristički luster je njegova kreacija!), DOB ljudi Nikola i Trifun, Dragan u ulozi Ambrozića, i njih dvojica, Pavle Popov i Andrija Pavlović/Andy Pavlov. Dogovaramo se oko ove akcije više godina, ja sam na kraju nekako i odustao, umoran od beskorisnih razgovora s urednicima programa beogradskih institucija, ali Andrija nije odustajao i zato se ovo dogodilo. Hvala DOB-u na podršci i prostoru.
Pavle Popov je svirao tri kompizicije sa “Cascades” (Japanski vrt, Cascades i Lullaby), kao i dve nove (Young moon, Scherzo) i bio je divan, nežan i siguran. Žao mi je što ova naša edicija Klavirsko nebo nekako prolazi ispod linije interesovanja većine ljudi, ali ja sam baš ponosan na na sve što smo objavili u okviru nje – Milica Tegeltija & Luka Ignjatović “Izlet”, Pavle Popov “Cascades”, Ansambl za drugu novu muziku “ABC za ADNM” i “Ovo nije Op. 1”, kao i serijal KN. Uz malo sreće sledeće godine Paja će objaviti novi album, a ima tu još ideja i planova…
Posle Pavla na scenu je izašao Andrija, Endi… Toliko puta sam slušao “My Love on the Road to Honduras (The Minutes After Infinity for Piano Solo)” da mislim da ga znam napamet. Zvanično objavljen koju nedelju pre početka pandemije (februar 2020), ovaj album mi je bio glavni terapeut kroz jedno kompleksno životno doba. Pisao sam o njemu, pisao sam i o LP Duo albumima, uglavnom zato što nisam mogao da podnesem da niko ništa ne napiše. Možda u Andrijinim kompozicijama najviše volim tu filmičnost i dramaturgiju i mogućnost da sam sebi ispričam priču koju želim i da kraj mogu da menjam u zavisnosti od raspoloženja. I ovaj koncert je bio takav: dobili smo scenografiju i svetlo od Izvanrednog Boba (o taj nemogući čovek, šta je sve u stanju da napravi, to nije normalno! Onaj pakao kada je zavesa počela da “gori” će me progoniti u snovima. Gospodin Miroslav Sretenović, umetnik!), Uroš Milkić je zvuk usmerio u naša srca, a mi smo dobili platno i mogućnost da priču ispričamo kako želimo. A Endi je pred nama stvarao te zvučne obeliske, vodio nas na putovanja, dizao i spuštao, terao na smeh i plač naizmenično i ubrzavao mozak toliko da više ni sam ne znam gde sam i šta sam. Jedna velika ljubavna priča dobila je prelep album, a sada i nezaboravni koncert. Andrija je prijatelj i inspiracija, a često mislim da je i najhrabriji čovek koga znam. Ogolio se tu pred nama i rekao apsolutno sve o sebi, svojim osećanjima, snovima i mislima i nastavio život dalje. U ovo vreme odsustva svega, a najviše empatije, ovo radi samo ludo hrabar ili lud čovek. Ili Andrija. Hvala i hvala <3
Laslo, Andrej, Žarko i ekipa snimili su ceo koncert, jednom ćemo ga pustiti u svet da ostane kao dokument i uputstvo za preživljavanje, za trenutke kada su nam smernice potrebne.
Galerija fotografija sa koncerta koje je napravila Andrea Vajda Bauk
