O rupama, prijateljima, ekipi i oproštajima
Priča o pesmi “Holes“, ali i kompletnom albumu “Deserter’s Songs“, pre svega priča je o prijateljstvu, pa onda o tvrdoglavosti i snovima, talentovanim ljudima i ekipi oko vas, na kraju i o oproštaju i svakako o smislu života. U srcu svega su Džonatan Donahju i Šon “Skakavac” Makovijak i njihov odnos koji se raspadao na svim nivoima posle debakla albuma “See You on the Other Side” i turneje koja je usledila (evropska sa Pavement i posle SAD turneja iz pakla). Epilog debakla bio je da su ostali bez izdavačke kuće, menadžera, benda, ali zato sa dugovima, depresijom, haosom u glavi i bez ikakvog plana šta i kako dalje. I odnos njih dvojice raspadao se uporedo sa svim drugim stvarima, tako da je jedan beg od svega tražio u paralelnom svetu koji su kreirali narkotici, a drugi je narkotike pojačao odlaskom u manastir. Nekako je logično da su im se raspadali i privatni životi i da su raskidi sa višegodišnjim partnerkama sve to gurnuli u ponor u kojem smo se svi u nekom trenutku nalazili. I to stanje bi trajalo i pretilo da bude nova normalnost, da se nisu pojavili The Chemical Brothers koji su pozvali Džonatana da gostuje na spektaklu od “The Private Psychedelic Reel” i to je promenilo sve. Malo pre toga, Džonatan je pod uticajem muzike za decu koju je tada intenzivno slušao, počeo da piše nove pesme bazirane na klaviru. I onda je pozvao Grashopera na još jedan zajednički krug oko Sunca…
Preselili su se u Džonatanovo rodno mesto Kingston (150km severno od Njujorka) i sledećih 6 meseci radili na novim pesmama na obroncima Ketskila. Album je većinom sniman u (šumskom) Tarbox studiju gazde Dejva Fridmana (manji deo je snimljen u NRS i Six Hours studiju), a duhovi Apalačijana učinili su svoje i zaposeli obojicu. Posle snimanja, dva meseca su miksovali pesme sa Fridmanom i dosnimavali gudače. Bend su pored njih dvojice činili i povratnici Džimi Čejmbers, Suzana Torp, Adam Snajder, Dejv Fridman i “lokalci”. Svakako da ima prednosti kada tu u kraju, pored vas, žive i vanzemaljci kao što su Gart Hadson, Levon Helm i Profesor Lui. Svakako da je bilo bitno da su manje-više u isto vreme album snimali i Flaming Lips sa kojima su veze bile duboke i kompleksne, nezavisno do toga što je Džonatan svirao sa njima i što je Fridman producent “svima”. To zajedničko otkrivanje drugačijih tehnika snimanja, novih pedala i efekata, novih instrumenata, novih ljudi i novih inspiracija pomoglo je i jednima i drugima da stvore, zajedno sa alhemiračem Dejvom Fridmanom, svoje najbolje albume u karijeri (FL su tada snimali “The Soft Bulletin”, o “Feeling Yourself Disintegrate” pisao sam ovde).
Sve to zajedno uticalo je da sam pristup snimanju pesama bude drugačiji, “organskiji”, da tematika pesama bude čista metafizika i da to čudno stanje u kojem su se svi nalazili i svest da to što rade zaista nikoga ne zanima, stvore uslove da se napravi nešto za šta nema logičnog objašnjenja. Postoji zanimljiva anegdota kako je izgledalo snimanje sa Bendovcima – Levon je samo došao i uradio svoje, ali sa Gartom to je bilo skroz drugačije: on je ustajao lagano oko sedam, predveče, kao posledica narkolepsije koja mu je pravila raspored životnih aktivnosti, tako da je snimao od ponoći do 6 ujutru. A i radio je na svoj način – sve je bilo iz parčića, sa konstantnim dosnimavanjima i korekcijama – niko nije imao predstavu šta je tačno radio, ali jednom kada je bilo gotovo, to je bilo to (Šon je posle pričao kako su noći provodili pričajući o raznim stvarima, a najviše o polki).
Negde u poslednjoj trećini snimanja dobili su novog izdavača (V2), koji je oprezno počeo da im šalje pare da završe album. Još malo kasnije Hemijska braća počela su da hajpuju na sve strane da je to što Mercury Rev prave nešto specijalno i bitno i sve se promenilo. Polako su počeli da zvone telefoni, da novinari zovu za intervjue, da ih pozivaju na festivale. Počeli su da vežbaju pesme za taj novi lajv početak, a prvi koncerti bili su sa (tada podjednakim raspadima) The Jesus & The Mary Chain sa samo jednim bratom Rid (drugi se bio naljutio i napustio bend). I sve(t) je opet počelo da dobija smisao.
Kakav je moj doživljaj “Holes”? Tada kada je album izašao, mislim da sam svake nedelje odlazio kod Koste i Miška da ga slušam, a posebno “Holes” koja je otvarala CD. Ta orkestrirana tuga, helijumski vokal, svemirske gitare i sintovi, ta suluda testera, čudni solo na “lažnoj” trubi (flugelhorn), kao i sama struktura pesme bez refrena, taj roman toka svesti koji vas udara levo i desno i ta beskrajna pitanja i epitafi… bio sam duboko uznemiren i hipnotisan. Sam kraj pesme je direktno porediv sa monologom Rutgera Hauera na kraju njegovog bivstovanja u “Blade Runneru“:
Bands, those funny little plans, That never work quite right.
Iako verujem da je “bands” ovde upotrebljen baš kao odrednica za Mercury Rev, uvek sam to shvatao kao “ekipa“, kao mi, obični ljudi i naši mali planovi koji se raspadaju na svakom koraku. Zaista su te “ekipe” čudne biljke… Imam i druge direktnije veze sa Mercury Rev, gledao sam ih prvi put u Skoplju i bilo je čudesno, onda sam bio deo ekipe (sa Draganom i Zlatkom) koja je organizovala njihov koncert u Beogradu (čak sam i dizajnirao poster za taj koncert), moji bliski prijatelji su se družili sa njima neko vreme. Ali, sve to nije tema ovog teksta.
Time, all the long red lines, that take
Control, of all the smoke like streams that flow into your
Dreams, that big blue open sea, that can’t be
Crossed, that can’t be climbed, just born
Between, oh the two white lines, distant gods an’ faded
Signs, of all those blinking lights, you had t’ pick the one tonight
Holes, dug by little moles, angry jealous
Spies, got telephones for eyes, come to you as
Friends, all those endless ends, that can’t be
Tied, oh they make me laugh, an’ always make me
Cry, til they drop like flies, an’ sink like polished
Stones, of all the stones i throw, how does that old song go
how does that old song go.
Bands, those funny little plans, that never work quite right.
Prošle nedelje, malo pre Božića, Joca Pacov javio je mojim roditeljima da je umro Mojsa. Joca je komšija iz starog kraja, tamo gde mi i dalje žive (i čekaju da sruše zgradu u kojoj stanuju) mama i tata. Sa Jocom sam (svesno) išao na prve fudbalske utakmice zajedno – prvo Partizan, onda i Rad. Mojsa je Milan Mojsilović, moj drug iz klupe sa kojim sam sedeo zajedno skoro celu Osnovnu školu i te zajedničke dve godine Srednje. Mojsa je bio i komšija iz Koče Kapetana i prijatelj, neko ko mi je jednom poklonio sve svoje ploče (jer njega “mrzi da ih okreće“) i neko sa kim sam učio zajedno ono što mu nije išlo. Zajedno smo gledali filmove (on je tvorac rečenice “motaj te sentimentalnosti” koju dan-danas koristim i koju je upotrebio kada krenu nežnosti u filmovima koje smo gledali na VHS-u), igrali basket i plivali. Imali smo sulude razgovore o potencijalnim devojkama i šta ćemo da radimo kada “odrastemo”. On je bio baš super plivač, trenirao je plivanje. Imao je energije i snage za tri osobe. Mojsa je umro dok je išao na pijacu da kupi ribu, a infarkt je bio razoran. Samo je seo pored cvećare i ugasio se. Nema puno stvari koje pamtim iz Osnovne škole, nema ni puno ljudi koje pamtim (na žalost), ali Mojsa je bio neko ko je uvek znao da me zasmeje i tako prekine moje moodswings kojima sam bio sklon i pre stopedeset godina. Svaki put kada bih se uvalio u neko sranje on je bio taj koji je stao ispred da me brani. Uvek je imao neke kombinacije i planove, uvek je znao sve o svima. Bio je prijatelj, ekipa. Voleo je moju Kaću i stalno je pitao šta radi i kako je, čak i tridesetplus godina posle škole. Imao je lokal koji je prodavao džidžabidže na početku Katanićeve i kada bih svraćao do roditelja, svratio bih i do njega. Da čujem šta ima u kraju i da ga vidim. Poslednji put mi se javio pre par nedelja da mi kaže da me je video iz auta i da mi je “ker lud”. Jeste vala. Kada je danas kolona sa kovčegom krenula uz brdo na Lešću, tu sa strane dve dandare igrale su se na padini u snegu. Ekipa, te baš čudne biljke koje treba negovati i čuvati. Plakao sam i plakao. I još plačem.
Pre par godina Mojsa mi je poslao sliku, rekao mi je da ih ima još i da jednom kada sednemo moramo da ih proberemo. Nismo seli. Slika je iz parka, u naše vreme zvao se Svetosavski, ovaj pored Krušedolske. Nemam pojma koja je godina. Mojsa je ovaj dečak u sredini, ja sam pored njega.
