“Sve što imamo je sada i ovde”
Protok vremena, starost i biologija, uspomene, dani i noći koji prolaze, ljudi koje volite i ljudi koji odlaze. I naš odnos prema svemu tome, spremnost da primimo udarce koje dobijamo kada neko umre, kao i nesnalaženje na život bez osobe koja nam je bila svetlost u okeanu mraka.
Trideset godina od izlaska prvog albuma grupe Portishead, Bet Gibons (Beth Gibbons) objavila je prvi solo album “Lives Outgrown“. Trenutak je bio pravi, jer su “ljudi počeli da umiru” i neke stvari morale su da se izbace iz sebe. Ekipa koja je sa njom radila na albumu bila je minimalna, skoro kao porodica: producent Džejms Ford (James Ford) i bubnjar Li Haris (Lee Harris), dok je na dve pesama aranžmane za gudače napravila Bridžet Samjuels (Bridget Samuels) koja je i dirigovala kolektivom Orchestrate iz Londona. Ford je svirao “sve” i pevao bekvokale na par pesama. Manje-više sve su sami uradili Bet i Džejms, od snimanja, edita, miksa, produkcije, aranžmana…
Na “Lives Outgrown” ima deset pesama, preko 45 minuta muzike, sa dva singla koja su prethodila izlasku albuma (prekrasna “Floating On A Moment” i “Reaching Out”). Muzika je teška, prvi lejer su njen glas, akustična gitara i bubanj, pa na to dolazi “sve ostalo” – gudači, klavir i sintovi, duvači, ambijentalni tepisi, šumovi i “udarci”. To “sve ostalo” pravi atmosferu koja još više pojačava njene stihove, psalme i oproštaje. Pesme su o univerzalnim temama: smrt bliskih osoba, kraj ljubavi, starost, gubljenje vere… Muzika je raskošna, aranžmani su genijalni, detalji i “ukrasi” za detaljno proučavanje. Možda kao esencija celog albuma možda da se izvuče stih iz “Lost Changes” u kojoj Gibons govori sve ono što sto svako od nas mora da spozna sam: ljubav i samo ljubav, sve ostalo je nebitno.
“Love changes, things change is what changеs things,
Time changes, life change is what changes things”
Na “Rewind” u Forda kao da je ušao duh Danijela Lanoa (Daniel Lanois), aranžman i orkestracija i borba gudača i perkusija cepaju atome pre nego što neka deca počnu da se igraju. Činilo mi se da tokom pesme Gibons kroz sebe pušta i energetske snopove Roberta Planta. Slično je i sa “Reaching Out“, koja je možda dramom i najbliža nekoj Portishead pesmi, a sa svojom ukletom orkestracijom bi mogla da bude ukleta tema za ukleti film o Džejmsu Bondu. I da, potrebna si mi, uvek i stalno.
“Don’t need no other like I need you always, (I need you always)
I need your love to silence all my shame, I need you always”
A onda dolazi “Oceans“… Bože dragi, šta se ovde desilo? Bet peva kao nikada do sada, muzika je božanska, ali reči, reči kidaju! Svaki stih udara jače nego prethodni, plačem i mumlam, jeste, život je često sranje, ali moje je sranje i tvoje i jebiga, to je tako, ali ne znači da ne možemo da uživamo u svakom lepom danu koji će se desiti.
“But I will dive in the ocean, In the floor, I’ll gather my pride,
I will see to undress the answer, On my knees, I’ll look at the mourn”
Njen glas često je na ivici nervnog sloma ili katarze, zavisi kako se gleda. Mada, kada malo bolje razmislim, ima li razlike? Ideja je jasna, skinuti masku sa lica, skinuti sve balaste sa tela, reći šta nam je na duši bez ublažavanja, biti spreman na samoću i biti zahvalan na prijateljstvu, ljubavi i razumevanju.
“Beyond The Sun” je još jedan dragocen pergament u ovoj Aleksandrijskoj biblioteci – jedan “dramendbejs” sa klarinetom i gudačima na napuštenoj plaži u Riju… Možda bi uz neko crno vino moglo tako da se gleda na ovu pesmu. Poslednja pesma, “Whispering Love“, lepota je nad lepotama. Flauta, akustična gitara, ptičice, neka Fordova magija od zavijanja i zvuci muzike iz nekog kafića u blizini – sve to sprema epilog ovog albuma, jedan Robert Vajat (Wyatt) sreće Massive Attack i Pi Džej Harvi (PJ Harvey) momenat, a lepota i iskrenost ove pesme obasjavaju sve što je do sada u svojoj karijeri uradila Bet Gibons.
“Moon time will linger, through the melody of life’s shortening, longing view”
Imam 53 godine, nemam decu, a kako stvari stoje neću ih ni imati. Ima dana kada sam okej sa tim, ima dana kada baš i nisam. Ne mogu da zamislim kako izgleda život žene u menopauzi, mogu da gledam kroz sebe kako se osećam sam sa sobom svake godine i kako se moje telo i mozak menjaju i svestan sam da to nije poredivo. “Lives Outgrown” je jedan iskren, težak, brutalan, direktan i katarzičan izveštaj o tome kako izgleda život u šezdesetim, kako se ide iz dana u dan, kako hrabriš sebe i ljude okolo. I kako je ljubav u stanju da pobedi sve.
