Bonnie ‘Prince’ Billy: Život i druge zagonetke

Foto: Reakcija

Bonnie ‘Prince’ Billy  Beograd, SKC, Srbija 20.06.2008.
Piše: Svetlana Đolović

Bonnie vozi plavi kombi, vešto i strpljivo savladava gužvu u Resavskoj i parkira u bašti SKC-a. Lakoća sa kojom je iskočio iz vozila posle x sati vožnje, začinjene višesatnim zastojem u Grdeličkoj klisuri, čvrsti stisak ruke, direktan i neverovatno vedar i dobroćudan pogled pravo u oči, govorili su da je pred nama nesvakidašnja ličnost, koju nije lako odgonetnuti.

Iako sam malo šta saznala o njemu privatno, imala sam osećaj da je okretan, slobodan, čovek tradicionalnih vrednosti, pouzdan, odgovoran. Možda tek pomalo ekscentričan.

Deluje pristupačno, mada na finoj distanci. Izgleda kao neki potomak Toma Sojera, smeo i neuhvatljiv. Nosi bebiplavi autfit sačinjen od fucnute majice, koja mu je jedna od omiljenih (saznajem kasnije), svetloplavih keper farmerki sa do kolena podvrnutim nogavicama i kao kruna osebujnog stila, tu su bile roze (?!) Crocks sandale, iznad kojih vire svetloprave sokne. Ispod guste brade krije se milo, mladoliko lice sa srdačnim, zubatim, američkim osmehom. Teatralnost je rezervisana samo za binu, uverićemo se nepunih sat kasnije.

Dok se užurbano spremaju za nastup, vidimo efikasnog, praktičnog, odlučnog Bonija kao prilagodljivog i zahvalnog, iskusnog muzičara, te nadasve ljubaznog i smirenog čoveka koji vodi računa o svima. Iako publika već stoji na ulazu, kod njega nema nervoze, drame, nema histerije, a ipak ni nepotrebnog odugovlačenja, izvoljevanja ili lažnog saspensa, čak iako mu neke stvari možda i nisu po volji. Oduševljen je izgledom velike sale SKC-a, a nešto manje njenom akustičnoću, kasnije kad je počela tonska proba. Boni se ponaša kao ravnopravan član benda, pita ih za mišljenje, sluša ih i brine o njima. Ni na trenutak ne pokazuje znake umora od dugog i napornog putovanja. Usput jede, presvlači se, utvđuju zajedno set listu, i konačno naručuje crno pivo, jer je video da ga neko ispred sale pije. Pre izlaska na binu, tik ispod oba oka crta kreonom dve crne tačkice, kao suzice tužnog pajaca, za koje sam mislila da su ekscentrični detalj njegove performerske persone, dok mi neko nije objasnio da one služe da mu svetlo reflektora ne ide direktno u oko već ga tačkice preusmeravaju, da može da vidi publiku. Kako god bilo, tačkice su bile super.

Ujutru posle koncerta, kada su stvari spakovali u kombi, bend je otišao do pekare, a on i ja smo seli u kafić ispred hotela.

Nisam od onih zagriženih sledbenika kulta mnogobrojnih lica Vila Oldama (Will Oldham), znam samo da me osvojio toplinom glasa i lepotom stihova stvorenih da uobliče i razobliče jedan nesvakidašnji unutrašnji svet. I tim besprekornim osećajem za dinamiku – nežnost i surovost koje se stalno smenjuju, okupane milozvučnim melodijama sa dramatičnim akcentima. Saznanje da dolazi da svira u Beogradu, na sopstvenu želju, izazvalo je kod mene, uprkos površnom poznavanju opsežnog opusa, neobjašnjivo ushićenje, koje je oduševljenje novim albumom Lie Down in the Light samo podcrtalo. Shvatila sam da je upravo novi album provocirao najviše pitanja koja sam želela da mu postavim.

PD • S obzirom na zvuk i atmosferu aktuelnog albuma, kao i koncert koji je mnoge stare fanove ostavio zatečenim, prvo pitanje se samo nametnulo.

Kako si se promenio poslednjih godina? Boni se osmehnuo sa podtekstom, ‘uh, biće ovo dugo pre podne’. No, nisam se dala pokolebati…

Da li se promenilo nešto u tvom karakteru ili tvoj odnos prema muzici?

Kada je sa ‘Wow!’ prokomentarisao prolaznicu koja je nosila nekakve ekstravagantne plave rukavice u 11 ujutru na 37 stepeni, nisam bila sigurna da li je to detalj koji mu je stvarno privukao pažnju ili je hteo da mi da do znanja da olabavim sa egzisencijalstičkim temama…i taman kad sam pomislila da će da sabotira moja psiho pitanja…“Najznačajnija promena je što sam nekada živeo unutar muzike a sada živim izvan nje.” Evo ti ga na, mislila sam, odustaćeš ti od tih tvojih isleđivanja, kad-tad. Šta to znači? pitala sam, strepeći da ću ga uopšte razumeti, ako bude ovako filozofirao.
“Ekstrem života unutar muzike je to da osećate odgovornost samo muzički ne ljudski.”
Znači, ti sada živiš razuzdano? 
“Ponekad, da.”

Dugo sam kasnije razmišljala o tome što je rekao i ovako sam shvatila njegov odgovor: nekada sam sedeo depresivan u kući i pisao depresivne pesme, mislio sam da ako nisam depresivan, ne mogu da ih napišem, izneveriću sebe i svoje fanove ako ne budem lično preživeo sve o čemu pišem i ako ne budem pisao samo o onome što preživljavam. A onda sam stvarni život izmestio iz muzike onakako kako to umetnost omogućava. Kako je jedan pametan muškarac rekao: Divno je i uzvišeno umreti za svoju umetnost, ali je još divnije i uzbudljivije živeti za nju.

I tako smo nastavili u filosofskom raspoloženju, na redu je bio Dostojevski…
Ti kao da namerno kopaš po svojoj mračnoj strani, šta god da je to, i ljudi se uhvate za tu mračnu stranu. Ali ja tvoje suočavanje sa sopstvenim demonima vidim više kao odgovaranje na izazov, na bačenu rukavicu, susret iz koga ti izlaziš kao pobednik…
“Da, a s druge strane, tako pronalazim druge ljude koji se isto tako osećaju.”
Rekla bih da to nije nekakvo depresivno, samosažaljivo osećanje…
“U pravu si.”
Šta je u tom “mraku” koji si video?
“Stvarajući muziku, kao na primer na ‘I See a Darkness’, pokušavam … ne da pobegnem, nego da prihvatim ili poreknem nešto to nije neophodno preovlađujuća usamljenost. Zato što osetiš da ne moraš da budeš usamljen. Kada je ta usamljenost u nekoj meri čak i privremena, taj osećaj se pokazuje kao ispravan. Mislim da je važno da se to prepozna i poštuje. I da se peva o tome kad te taj osećaj čini jačim, baš kao i kad te čini slabim.”

Uh, Bonijeve rečenice su matematički komplikovane, a opet hirurški precizne iako ih povremeno razbije nekom digresijom. Često ih je na srpskom teško dočarati tako sažeto i efektno. Ovo u vezi sa prihvatanjem ili poricanjem nekog osećanja koje nije neophodno usamljenost, zapravo i jeste tumačenje stihova pesme “I See a Darkness” – nada da ljubav i prijateljstvo jesu spasenje od mraka, ili strepnja da su oni to samo u nekoj meri, privremeno.

Did you ever, ever notice, the kind of thoughts I got
Well you know I have a love, for everyone I know
And you know I have a drive, for life I won’t let go
But sometimes this opposition, comes rising up in me
This terrible imposition, comes blacking through my mind 

Usamljenost naspram samoće? Da li je usamljenost nešto što te zadesi ili je sam izabereš?
“Na kraju krajeva, biraš. Ali je ponekad previše bolno da shvatimo da imamo tu mogućnost da biramo.”
Gde je onda spasenje? U ljubavi, prijateljstvu, Bogu…postoji li uopšte spasenje?
“Pretpostavljam da je spasenje u posedovanju vrednosnog sistema, ali i u poštovanju i praktikovanju tih vrednosti. Tako, za neke ljude neke vrste ljubavi ili prijateljstva ne moraju ništa da znače, ali to ne isključuje pristup nekoj drugoj vrsti ličnog spasenja. Isto tako mi se vremenom menjamo. Mislim, imamo tu mogućnost, ali ne žele svi da je iskoriste. Želiš li ti da budeš drugačija nego što si bila pre petnaest godina? Da li si ista osoba kao pre petnaest godina?”

Dozvoljavaš li drugima da te menjaju ili je promena nešto na čemu radiš sam?
“To je ono što je zastrašujuće. Ljubav je, ponekad, saznanje da će neko da te promeni.”

Da li svesno, namerno pustiš da te menjaju ili se to jednostavno desi, uvuče ti se pod kožu?
“Moraš da dozvoliš da ti se uvuče pod kožu. Jer, svestan si da će to zapravo da se dogodi, možeš ponekad da vidiš kako se to dešava, i to ume da bude zastrašujuće. To nije nešto što jednog dana odlučiš da dozvoliš, već se predaješ polako, svakog dana pomalo.”

Tvoji različiti pseudonimi, da li oni postoje zato što želiš da budeš glumac i u stvarnom životu, da živiš kroz različite ličnosti?
“Nisam singuran, ali osećam da ličnost sa kojom sam rođen nije dovoljna da izrazi sve ono čega bih želeo da budem deo. To je za mene ujedno i smisao glume – ona ti daje mogućnost da određene delove sebe angažuješ kako bi učestvovao u nekom dešavanju ili da bi preneo izvesnu emociju. Isto to možete da postignete i muzikom.”

Na aktuelnom albumu, porodica i odnosi unutar nje su česta tema. Jedna od najdirljivijih pesama na albumu “Missing One” je čini mi se o tvom ocu. Jesam li u pravu?
“Tako je. ‘Originalna’ porodica (majka, otac, braća, sestre, rođaci), oni su mi super važni, a u tu skupinu ulaze i određeni prijatelji i kolege. Mnogi ljudi upražnjavaju koncept prijateljstva koji ja nisam upoznao dok sam sazrevao. Tek kad sam odrastao, počeo sam da ostvarujem trajnija prijateljstva, i ona su meni delovala kao porodični odnosi. Iskusniji ljudi koji inače imaju takve bliske odnose sa prijateljima ne bi to nazvali porodicom, ali meni je to tako. Porodica je za mene dovoljno snažna i velika zajednica da se u njoj osećaš sigurno čak i kad pogrešiš.”

Zato što znaš da će ti oprostiti?
“Možda ne oprostiti, pre da će te prihvatiti. Zato što ljudima ne treba po svaku cenu da se oprosti kad rade loše stvari, ali kad su ti porodica, treba da pređeš preko toga.”

Kada si pomenuo oproštaj, to nas vodi do još jedne teme na albumu Lie Down in the Light – koncept Boga, religije, vere…šta je to za tebe?
“Računam da je religija dobra polazna tačka da se upozna gde se drugi ljudi predaju, gde prepuštaju kontrolu, gde odustaju od razumevanja, religija je dobro mesto da se vidi kako to ide drugima. Zato što mi nismo dovoljno pametni da sa bilo kakvim autoritetom ispišemo, prevedemo ili da čak valjano tumačimo ili poštujemo neke od religioznih spisa koje predstavljaju osnovu naših društvenih religija. Čini se da u suštini nema mesta ni za agnosticizam ni za verovanje, zato što nema stvari koju vera može da promeni.”

Kakvo je onda vera osećanje – uteha, lek, sigurna luka, izazov?
“Ništa od toga. Najbolje u vezi sa verom je to da je ona sve, i ono što ne možemo da vidimo i onošto ne možemo da izrazimo, jedom rečju, ona je sve što ne možemo da kontrolišemo. Ona jeste uteha, ali ne ona koja vas čini nasmejanim ili bezbrižnim, već ona koja nas podseća na to koliko smo mali i kako je život kratak.”

Sad je pravi trenutak da pitam za Džonija Keša…
“Bio sam zabrinut kada sam ga video na koncertu pre 11 ili 12 godina – bio je to sjajan nastup – ali tada sam pomislio: ‘On baš loše izgleda.’ Onda sam u novinama čitao o njegovim zdravstvenim problemima i pripremio sam se na to da ću se verovatno rastužiti kada ga upoznam tako bolesnog. Kao kad ideš u posetu deki koj je na samrti. Znao sam da će biti uzbudljivo upoznati nekoga ko je jednom bio tako moćan i zaista odmah pošto smo se rukovali, sva moja zebnja je nestala. On je bio tako snažan, pun velikodušnosti i dobrote. On je oduvek vodio vrlo javan život. Strašno je koliko su on i njegova žena uvek bili aktivni i darežljivi (smeje se). Upravo zbog toga što se suočavao sa svojim slabostima i lošim porivima, njegova dobrota, posvećenost i vera su bile tako snažne.”

Šta je najveće čudo kome si prisustvovao?
“Sam život.”

Znači, voliš život?
“Naravno.”

Dakle, patnja, smrt, samoća su tu da afirmišu život?
“Upravo tako. Ne kažem da je dobro što je tako, ali je ipak čudesno.”

Najveći izazov koji je pred tobom?
“Ima ih mnogo, ličnih, muzičkih, fizičkih… Jedan je, recimo, da stignem na sledeći koncert. Turneje su zaista naporne, a i snimanje albuma nije lako (smeje se). Ponekad mi se čini da bi stvarno bilo lepo da ne moram sve to, ali onda pomislim da bih bio u teškoj depresiji da svega toga nema. Ali, kad bih imao puno dece, ona bi me na taj način okupirala.”

Šta očekuješ od drugih? Imamo li pravo da išta očekujemo od ljudi?
“Ako smo spremni da učestvujemo, da pomognemo tom nekome da ispuni naša očekivanja, onda imamo pravo i da ih imamo. U suštini, moraš da doneseš odluku – da li želiš da se uplićeš emotivno na taj način, da li želiš da se posvetiš tom ‘zadatku’. Ako zaista želiš da neko promeni nešto sitno ili krupno u svom ponašanju, moraš dobrovoljno da se odrekneš jednog dela svog života zbog te osobe. Ako nisi spreman za to, moraš da se skoniš od nje.”

Da li samoća može da bude deo te odluke – ako ne želiš da se baviš drugim ljudima, ako ti oni oduzimaju puno vremena i energije?
“Da. U idealnoj situaciji, kloniš se ljudi da bi očvrsnuo, da bi imao bolji uvid u situaciju, ili šta god ti je već misliš da ti je potrebno. To ima smisla dok god ne čezneš da budeš u društvu iz koga (hoćeš da) se “racionalno” izoluješ.”

A sad geografija. Puno si se selio, i puno vremena provodiš na turnejama. Da li ti je potrebno neko tvoje mesto kome se uvek vraćaš ili je tvoj dom “gde god spusiš šešir”?
“Ne znam, mogu da se osećam kod kuće na raznim mestima. Ali, deo moje familije još uvek živi u Kentakiju, tamo imam kuću u kojoj je većina mojih stvari. I sad, ako kažem da se ovde osećam kao kod kuće, da li je to zato što zapravo imam svoju pravu kuću negde tamo. Ponekad se čini da na osnovu trenutne situacije možemo da donesemo neku odluku, kao “sad ću sve da batalim i da se preselim u Beograd”, ali to bih mogao da kažem baš zato što je to skroz nerealno. To bih mogao da izgovorim sa nekom sigurnošću samo zato što se to neće dogoditi sada – posebno kad imam vidu koliki je to zapravo posao – šta bi trebalo razgraditi i obnoviti da bi se to desilo. Ali muzika uvek mora da dolazi sa jednog specifičnog mesta, iz jedne posebne tačke da bi doprla do nekog drugog. Tome služe putovanja – da pokušam da saznam šta još postoji pored onoga što ja znam, pored mog ugla posmatranja, pored mog iskustva.”

Da li je dom onda osećanje koje nosiš sa sobom ili nešto vrlo konkretno, kao drvo ispred kuće, tvoje omiljene stvari, sunčani dan na tvojoj verandi…šta čini da se osećaš kao kod kuće?
“Osećaj slobode. Ponekad, kad se čekiram u neki motel u Kanzasu, iz čista mira se osetim kao kod kuće. Za neke ljude “kod kuće” je vrlo konkretno drvo, krevet, jedna baš određena šolja kafe, neki poseban glas, ali meni ne. Za mene je to uvek nešto novo, može biti bilo koje drvo, krevet…Juče smo, recimo, bili zaglavljeni na putu iz Makedonije i odjednom fenomenalna situacija – dok je trajao zastoj, ostao sam u kombiju, izbacio noge kroz prozor, uzeo da čitam knjigu, sunčao se, posmatrao drveće i bilo je divno. Pomislio sam: ‘Ne bi mi smetalo da ovo traje satima’. I osetio sam se kod kuće.”

Šta je za tebe sloboda?
“Da te ne teraju da radiš ono što te čini nesrećnim ili ono posle čega ne možeš sebe da prepoznaš. To većina ljudi smatra osnovnim nivoom slobode, ali i on se širi i menja. Kada postoji politička ili lična represija, osećamo kao da nas neka spoljna sila pritiska i sprečava da budemo neko ko je u stanju da donosi odluke sam za sebe, bile one male ili velike.”

Da li je osećanje slobode stvar intuicije ili treba prvo da shvatiš ko si da bi mogao da osvojiš tu slobodu?
“Moraš prvo da upoznaš sebe da bi mogao da budeš slobodan, ali ne moraš da poznaješ sebe da bi znao da želiš da budeš slobodan.”

To osvajanje slobode deluje kao dug put…
“Može da bude.”

Pretpostavljam da je deo slobode o kojoj smo sad pričali i tvoj promenjivi bend. Na svakoj turneji biraš druge ljude sa kojima ćeš da nastupiš. Toliko voliš improvizaciju ili…
“Da, to, a isto tako volim i ideju da svaki dan stvaram. Kada svaki dan sviram sa drugim muzičarima stalno učim, kao da sam i dalje u školi. Na kraju dana, koncert može da bude odličan, dobar, solidan, u redu, i to uvek iz nekog drugog razloga. Publika takođe ima veliki udeo u tome.”

 

Ko je tvoja publika?
“Verujem da su prošlost, sadašnjost i budućnost jedno, te ne razdvajam publiku iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Još jedan razlog zbog koga sam došao ovamo umesto da sam ostao recimo u Kentakiju, jeste da bi pronašao publiku na novim mestima, jer me ne zanima masa u velikom prostoru. Za mene je snimanje albuma zapravo istraživanje određenih ideja i osećanja, koji ne moraju nužno da budu univerzalni. Meni je to neophodno i znam da ima dovoljno onih koji slično razmišljaju i kojima su iste te stvari važne. Za svetlost o kojoj pričam sada, posle tolikih godina snimanja muzike, dobrim delom su zaslužni svi oni ljudi koje sam video i upoznao za sve to vreme. Oni čine tako snažnu i dobru, inspirativnu zajednicu, bilo da su u malim mestima ili velikim gradovima. Nekada sam prepoznavao ljude u publici, danas svaki put vidim nekog novog, čak i tamo gde redovno sviramo, ako je dozvoljeno, bude tu i sasvim male dece, i to je sjajno.”

Kako to da si hteo da dođeš da sviraš ovde, čula sam da si insistirao na balkanskoj turneji?
“Pre možda šest ili sedam godina, ne sećam se tačno, nastupali smo u Zagrebu i bilo je predivno. U Ljubljani je bilo lepo, ali u Zagrebu smo se fenomenalno proveli. U isto vreme, hteo sam da saznam ko sve traži muziku i kako, i osećao sam da ovde mogu da se nauče važne lekcije.”

Da li misliš da je istorija važnija ovde nego u nekom drugom delu sveta? Menis e čini da smo mi ovde nekako okupirani prošlošću i da nas ona stalno sprečava da krenemo napred…
“Slažem se. Istorija može da bude sila koja ubija osećaj slobode. Juče sam dobio poruku sa pitanjem ‘Kako ide?’ Odgovorio sam: ‘Dosta smo putovali i sad polako ulazimo u sporiji tempo, Srbija je prelepa.’ Osoba je otpisala: ‘Sigurno je lepa i puna rasne (etničke) mržnje, fašista i netrpeljivosti.’ (zastaje na trenutak očekujući moju reakciju, a onda se oboje nasmejemo)… Mislim da ovde ima raznih vrsta ljudi, kao i svuda. Uvek se trudim da na osnovu sitnih detalja zaključim šta se događa, kako se snalazimo, ko je oko nas, gde je dobrota, šta čini naš identitet.”

Pitam ga usput za My Morning Jacket, pošto je u drugom kontekstu pomenuo Evil Urges…Kaže da nije čuo novi album, ali da rane voli, prve snimke su čak radili kod njegovog brata u studiju u Kentakiju… Dodaje da on lično ne voli festivale, ali ceni to kako MMJ rastu kao bend – “uspevaju da šire publiku, a istovremeno vrlo vode računa o svojim starim fanovima.” Pitam ga šta sluša ovih dana, on kaže svašta, staro i novo…Postaje stvarno vruće, ostali spremni čekaju u kombiju. Priči nema kraja, ali treba da se krene dalje. Čeka ih 442 do Zagreba. Srdačno se pozdravljamo, obostrano zadovoljni. Boni ostaje zagonetka, ali njegova svetlost tako je dragocena onima koje obasjava. Dok mu mašem, zamišljam ga kao tatu neke kovrdžave, plave dece. Kako li će zvučati onda?

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply