Tim Smith/Midlake: Diskretni šarm prošlosti

Mesto Denton u državi Teksas ima moto ‘Severno od običnog’ (North of Ordinary). Tamo se nalazi Univerzitet Severnog Teksasa sa svojim čuvenim muzičkim smerom, na kom su se upoznala četvorica članova grupe Midlake u jesen 1997.  U to vreme, Tim Smit je svirao saksofon, imali su pevačicu, bend je cepao klasični džez-fank rok, podražavajući na svoj način Herbija Henkoka, Stivija Vondera i Šaka Kan. U decembru 2001. naterali su Erika Pulida, koji im je do tada bio ‘menadžer’, da se prihvati električne gitare i pridruži se bendu, a Tim je postao privremeni pevač, ‘dok ne naiđe neko bolji’.

Na početku njihove evropske promocije trećeg albuma ‘Courage of Others’ imala sam sreću da ih gledam uživo na rasprodatom koncertu 2. februara u pariskom klubu Nouveau Casino (veliku zahvalnost dugujem Sajmonu Rejmondu) i da potom razgovaram sa njihovim frontmenom Timom Smitom.

Midlake su čudesni uživo. Sedmorica muzičara na bini – puno gitara, čak dve flaute, klavijatura, bas i bubanj. Glasno konstatujem da je danas dosta hrabro voditi na turneju sedam muzičara…
Još uvek nismo ništa zaradili od koncerata, uspevamo tek da pokrijemo troškove. A tu su još i tour menadžer i tonac, kao i prodavac mercha koji je obično iz kluba u kom sviramo ali ga mi plaćamo. Skupo je voditi tolike ljude, nadam se da ćemo uskoro početi da zarađujemo neki novac,” odgovara spokojno Tim, koji u svakom slučaju stavlja umetničke kriterijume ispred finansijskih.

Koncert počinje tiho, zvukom flaute koja uvodi u fenomenalnu ‘Winter Dies’ i na trenutak izgleda kao da smo na školskoj priredbi talentovanih članova muzičke sekcije. Ali to je samo varka. Midlake su koncertno uspeli da ovladaju najvećom od svih tajni – da zvuk albuma koji je intiman i suptilan u svim svojim detaljima ‘prevedu’, obogate, razgranaju i pojačaju tako da naprave čist rok doživljaj, moćan i uzbudljiv do suza. Upravo se na kocertu primećuje sve veći odmak od uticaja džez obrazovanja – preciznost sviranja i detaljno posvećivanje aranžmanima polako ustupaju mesto prljavijem i bučnijem zvuku.
“Pokušavamo da se otarasimo te preciznosti u zvuku, trudimo se da stvari postanu sirovije i nadam se da ćemo na sledećem albumu još više uspeti u tome. Nije da bilo ko želi tu ‘preciznost’, ona dolazi sa činjenicom da većinu benda čine džez muzičari, izgleda da još uvek ne možemo da pobegnemo od toga.”

Midlake singing “Head Home”
Midlake – Live@Nouveau Casino Paris 2010 02 02
SETLISTA: Winter Dies – The Horn – Small Mountain – Bandits – Young Bride – Courage of Others – Fortune – Rulers, Ruling All Things – Van Occupanther – Roscoe – Acts of Man – Children of the Grounds – Core of Nature – Bring Down – Head Home bis: Branches

Dok su se smenjivale pesme, uglavnom sa novog albuma, kroz glavu su mi prolazili Eagles, Blue Oyster Cult, Led Zeppelin, uprkos tome što je svima očigledno da su inspiracija za novi album bili Steeleye Span, Fairport Convention, Pentangle, Jethro Tull ili The Incredible String Band. Neko ko je, kao Tim Smith, trećinu života proveo slušajući Džona Koltrejna i Jana Garbareka, sada se verovatno oseća kao Alisa u zemlji čuda…

“Ja sam dosta kasno upoznao ‘pop-rok’. Tokom odrastanja nisam slušao ni Led Zeppelin, ni Beatles, Black Sabbath niti išta slično. Tek sam u drugoj polovini svojih dvadesetih počeo da preslušavam tu muziku. Za mene je džez bio jedina konstanta. Zato svaki album i zvuči drugačije, jer u vreme dok nastaje otkrivam neku ‘novu’ staru muziku. Na ovom ima više uticaja britanskog folka, dok je Van Occupanther više bio u duhu američkih sedamdesetih – Fleetwood Mac, America i Neil Young, jer u to vreme sam njih prvi put slušao. Normalno, odmah sam se zaljubio u sve to i odatle se čuju ti uticaji. Tako je bilo i u slučaju novog albuma, samo što su ‘na tapetu’ bili britanski folkeri.”

Prethodni album ‘The Trials of Van Ocupanther’ bio je sleeper hit 2006, omiljen i među kritikom i među publikom, a naročito među kolegama muzičarima. Njihov melanholični, retro manirizam, sa nežnim melodijama, preciznim aranžmanima i skladnim višeglasjem otišao je korak dalje na aktuelnom ‘The Courage of Others’, koji je introvertniji, kompleksniji i samim tim manje pristupačan, ali zato upornog, zaintrigiranog slušaoca nagrađuje svakim sledećim slušanjem. Stalna borba sa džez nasleđem, potreba da se zvuk ne raspline u pojedinačna sviračka ‘lutanja i traženja’, teme su koje ih stalno okupiraju, no šta se promenilo u odnosu na prethodni album… 
“Strašno se trudim da izbacim džez iz naše muzike…drugačije je bilo u tom smislu što sada mnogo više funkcionišemo kao bend, zajednički. Van Occupanther je bio težak, mislim i ovaj je bio na svoj način, ali na prethodnom smo stalno morali da smirujemo instrumente – utišaj bubnjeve, priguši bas…ovog puta imali smo osećaj jedinstva, sve pesme su nastale tako što zajedno počnemo da džemujemo kao zagrevanje i odmah nastavljamo snimanje pesama kao pravi bend.”

Midlake nisu usamljeni u svojoj opčinjenosti muzičkom prošlošću. Kako oni sebe vide u aktualnom povratku ‘chamber’ i drugih ogranaka folka, koji su ozvaničeni potpunim medijskim trijumfom debi albuma Fleet Foxes… 
“Uopšte ne razmišljam o tome. Ne smetaju nam poređenja i smeštanja u određene ‘fioke’. Volim Fleet Foxes, oni su odličan bend. Ali oni koje bih izdvojio su Espers, i oni su od ‘modernih’ bendova možda izvršili najveći uticaj na nas. Inače, zaista ne razmišljam o tim stvarima, ne slušam puno savremene muzike, osim Espers i Feathers. Odrastao sam u drugačijem okruženju, volim starije stvari, stariju muziku, stare filmove…

Kad smo kod starih filmova, na omotu ‘The Courage of Others’ bend odaje počast jednom od Timovih omiljenih filmova ‘Andej Rubljov’ Andreja Tarkovskog. Srećom, taj podatak saznala sam tek posle koncerta, tako da je Tim bio pošteđen opširnog ispitivanja o smislu života i umetnosti. ‘Kad bi svet bio divan i harmoničan, umetnost tada, sigurno, ne bi bila potrebna. Čovek ne bi tražio harmoniju u nekakvim, da tako kažem, sporednim delatnostima, on bi živeo harmonično i to bi mu bilo dovoljno. Po mom mišljenju, umetnost postoji samo zato što je svet loše ustrojen. I baš o tome se govori u mom ‘Rubljovu‘, rekao je jednom prilikom autor filma. I zaista, ‘Rubljov’ je bio ultimativna inspiracija za ‘The Courage of Others’ – šta činiti u svetu toliko uništenom i iskvarenom, gde je uteha, smisao, hrabrost, čemu umetnost – velika egzistencijalna pitanja koja će neke ostaviti potpuno ravnodušnim a neke provocirati tokom celog života. Glas Tima Smita svedeno, prigušeno  s jedne strane saoseća sa svetom u ruševinama, a s druge lamentira nad njegovom propašću izazvanom ljudskom gordošću i glupošću. ‘The Courage of Others’ zainteresovanom slušaocu donosi spokoj koji nije svojstven našem vremenu, podseća na skromnost kao jednu divnu i zaboravljenu vrlinu i opominje da mi kao vrsta imamo još samo koju godinu da ‘promenimo ponašanje’. Dileme, sumnje, razočarenja su redovne stanice u potrazi za harmonijom, u svemu i sa svima, a  ‘The Courage of Others’ je tu da nas ohrabri na tom putu.

Bivši pevač sastava The Czars, Džon Grant snimio je svoj prvi solo album ‘Queen of Denmark’ sa članovima grupe Midlake. Tim Smit je objasnio kako je do toga došlo:
“Upoznali smo ga na turneji, svirali smo čak zajedno na nekoliko koncerata. Pošto smo se sprijateljili, pozvali smo ga da dođe kod nas u Teksas da snimi album za džabe ili vrlo jeftino, pošto u Dentonu imamo svoj studio. Pristao je i narednih šest meseci je manje-više živeo kod nas pošto je povremeno morao da odlazi u Denver i Njujork da bi zaradio neki novac. Odseo je u jednoj od naših tadašnjih kuća, i mi bismo preko dana snimali naš Midlake album, a uveče bi neko radio sa Džonom. Uglavnom su to bili basista Pol Alegzander i gitarista Erik Pulido. Ne bih voleo da iko pomisli da je to album Midlake SA Džonom Grantom ili obrnuto – nije ceo bend sedeo s njim u studiju i vežbao pesme. Kada mu je bio potreban bubnjar pozvao bi Mekinzija, sve odluke je donosio Džon sam. Sve deonice na klavijaturama i pevanje je obavio on (s tim što je imao i jednu devojku koja je pevala pomoćne vokale). Naš zadatak je bio samo da pritisnemo ‘snimanje’ i da sve u studiju funkcioniše. Sve ostalo je bilo na Džonu. I album zvuči sjajno.”

Piše: Svetlana Đolović/PD

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply