Jason Isbell: Keep On Truckin’

foto: jasonisbell.com

Autor nekoliko antologijskih pesama iz Drive-by Truckers zaostavštine (pre svih “Danko/Manuel” i “Never Gonna Change”) i sada već etablirani singer-songwriter sa dve solo ploče potpisane imenom Jason Isbell razgovarao je ekskluzivno za POP Depresiju sa Svetlanom Đolović, a intervju je premijerno emitovan u POPDepresiji #378, 16. februara.

Jednom davno, tokom promocije albuma Sirens of the Ditch izgledalo je da će Jason Isbell sa bendom svirati i u Beogradu i Zagrebu. Tada su se planovi izjalovili, ali drugu šansu svi nestrplijvo iščekujemo.

PD • Šta te privlači da budeš u bendu? Sada si okupio The 400 Unit, pre toga si bio sa Drive-By Truckers, čini se da voliš da budeš u ekipi.
JI • Da, volim, veoma. Volim da putujem sa ljudima koje poznajem. Volim da budem okružen istim osobama na duži vremenski period ako je to moguće. Mislim da tako imamo priliku da se bolje upoznamo na bini i van nje. Mnogo je zabavnije provoditi vreme sa prijateljima nego sa nekim kogaunajmiš da bude s tobom u bendu.
Nikad nisam voleo audicije i slične stvari, važno mi je da oko mene budu ljudi koje znam i koji žele da putuju sa mnom i stvarno sam imao sreće da pronađem ovu trojicu.

PD • Šta si naučio dok si bio u Drive-by Truckers?
JI • Mnogo sam naučio o raznim stvarima za to vreme. Puno smo putovali, odsvirali smo toliko koncerata. Najvažnije što sam naučio je koliko je bitan svaki koncert – nema otkazivanja, ne sme da bude loše, indisponirane svirke, moraš da daš sve od sebe na bini zato što se svaki nastup računa, bilo da je u nekom selu u ponedeljak uveče ili u Njujorku za vikend – svaki je važan. Uvek će tu biti neko na koga će taj koncert uticati, na ovaj ili onaj način, zato svako mora da da sve od sebe u svakoj prilici koju dobije.

D-bT 2005, foto: Jeff Snowden

PD • Kako te život na jugu oblikovao kao autora? Da li bi tvoj stil bio drastično drugačiji da živiš negde drugde?
JI • Nemam pojma da li bi se i koliko razlikovao da živim negde drugde. Ne znam da li bi me zanimao neki drugi žanr. U ovom kraju sam još kao dete upoznao mnoge sjajne muzičare i autore. Kao tinejdžer provodio sam vreme s njima dok su snimali albume ovde, u čuvenim studijima u Masl Šoulsu (Muscle Shoals). To je nesporno izvršilo veliki uticaj na mene i u kreativnom i u ljudskom smislu – gledajući njih naučio sam puno o životu profesionalnih muzičara, šta je uspeh i gde je sreća u ovom poslu. Dakle, ne znam da li bih pravio drugačiju muziku, ali osećam da bi slične stvari uticale ne mene i verovatno bih slušao istu vrstu muzike da sam odrastao negde drugde.

PD • Da li se blizina Masl Šouls studija reflektuje na život u tvom kraju, da li se njegov ‘oreol’ oseti i danas?
JI • Ako se baviš muzikom – svakako. Svako ko je ovde deo muzičke zajednice oseća duh tog mesta. Što se tiče običnog sveta, njih to ne zanima previše, jer je ovo prilično konzervativan, hrišćanski deo države. Zbog toga, recimo, ovde nema puno mesta za koncerte… sad je nešto bolje nego pre nekoliko godina, ali očito da se ceo muzički život ovog mesta odvija u studijima. Ako se družite ili radite sa studijskim muzičarima iz Masl Šolsa definitivno osećate odgovornost i obavezu da stvarate kvalitetnu muziku. Ali za obične ljude, ovo je grad kao i svaki drugi.

PD • Izabrao si da živiš u malom mestu u Alabami…
JI • Sviđa mi se. Nema puno šta da se radi ovde, i nema mnogo umrežavanja – ovde nećete sresti mnogo ljudi koji će vam pomoći da unapredite karijeru, ali ja inače nisam ljubitelj te vrste odnosa. Radije biram da imam nekoliko prijatelja umesto punokontakata. I moja porodica živi ovde, a ja volim da budem koliko god mogu blizu njima. Takođe, troškovi života su veoma mali, s obzirom da to koliko vremena provodim na putu, dobro je znati da ne trošim previše novca za boravak u mestu koje i ne viđam tako često.

PD • Ti kao autor u Drive-by Truckers i ti solo?
JI • Mislim da solo nisam imao u planu da sam radim nešto stilski mnogo drugačije nego sa Truckersima. Dok sam pravio pesme za njih uvek sam imao u vidu šta je glavna ideja benda, imao sam osećaj za pravac kojim žele da se kreću i to je uticalo na moje pisanje. Sada, nemam više tih ograničenja, mogu da radim sve što mi padne na pamet. Nemam u glavi nijedan određeni stil ili narativ kog treba da se držim, sada puštam da stvari izađu iz mene onako kako se osećam. Ta promena se verovatno najviše odražava u tome da su moje pesme sada više usmerene na ‘hook’ i melodiju, nego što bi kod Patersona (Patterson Hood) i Kulija (Mike Cooley) ikad prošlo. To naravno ne znači da njihove pesme nisu same po sebi odlične, već je verovatno poenta u tome što sam ja ipak dosta mlađi od obojice, pa je i ono što je generacijski uticalo na nas malo drugačije.

PD • Posledice rata u Iraku su važna tema na oba tvoja albuma, pesma Dress Blues je bila jedna od ključnih na prošlom, a na ovom tu je Soldiers Get Strange. Šta se promenilo za ovih nekoliko godina, kakav je odnos prema ratu u Iraku danas u tvom kraju?
JI • Rat je stalno svima u mislima. U ovako malom gradu, stašno se oseti kad neko pogine na ratištu daleko od kuće ili se vrati kao invalid sa posttraumatskim poremećajem – ovde posledice postanu mnogo očiglednije, jer se u ovako malom mestu svi poznaju i to je jedino o čemu se nedeljama priča po čaršiji. Mnogo veći procenat ljudi je zahvaćen ratom u malim mestima, za razliku od velikih gradova gde samo poneki kraj grada ima svoj slučaj inače ostali ne znaju na drugom delu grada šta se dogodilo. Prava tragedija je što se najveći deo američkih oružanih snaga napolju regrutuje upavo od strane klinaca volontera iz malih, seoskih mesta, zato što tamo ima mnogo manje mogućnosti i vojska se mnogima učini kao dobra ideja za brzu zaradu. Ovde, konkretno, svaki dan nas nešto podseti da rat još traje.

foto brooklynvegan.com

PD • Koliko likovi u tvojim pesmama imaju veze s tobom, naročito kada pišeš u prvom licu?
JI • Kad praviš film, bilo da si reditelj ili scenarista, stvaraš likove koji rade neke stvari ili se ponašaju na određeni način i kada se film pojavi niko nijednom ne pomisli da su autori zaista doživeli sve ono što se događa tim njihovim likovima. Ali kada je u pitanju pesma, odnos je potpuno drugačiji. Posebno ako još pišeš u prvom licu, svi misle da se radi o autoru, a uopšte ne mora da bude tako. U tom smislu, veoma cenim muzičare poput Rendija Njumena (Randy Newman) i Merla Hagarda (Merle Haggard). Volim da izmišljam likove i da izmaštavamnjihove priče.

PD • Da li si, u tom smislu, sebi postavio bilo kakav cilj kada si počeo da praviš muziku?
JI • Za mene je cilj da pokažem saosećanje. Prvenstveno da bih razumeo nešto o samom sebi, jer sam i počeo da pišem pesme da bih naučio šta mislim ili osećam u vezi sa nekom temom. Čak i u pesmama koje nisu konkretno o meni, moji stavovi ili raspoloženja su tu. O čemu god da su, pesme uvek puno govore o onome ko ih je napisao. Kroz moje pesme uvek prolazi puno ličnosti, puno različitih raspoloženja, ali saosećanje je glavni cilj koji želim da postignem pišući o njima. Mislim da najviše želim da razumem kako je to biti neko drugi.

PD • A onaj stih u pesmi D-bT Never gonna change – “Nema puno razlike između čoveka kakav želim da budem i čoveka kakav sam stvarno sad” – da li je to neko drugi ili ti? Koliko si danas zadovoljan sobom?
JI • Da znaš da sam prilično zadovoljan. Sada sam u dobroj fazi, vrlo sam srećan kako se stvari razvijaju u poslednje vreme. Ta pesma je, inače, u potpunosti napisana o nekom drugom – o jednom liku koji je hteo da me uvuče u neki sumnjivi posao jer je mislio da imam mnogo više para od njudi koji žive ovde, što naravno nije istina. Ali taj konkretni stih ima puno veze sa mnom, čak mogu da kažem da sam mislio na sebe kad sam ga napisao.

PD • Od čega strepiš, šta te plaši?
JI • Uvek mi pomalo visi nad glavom pomisao da ću možda jednom morati da živim od nečeg drugog. Možda to mnogima zvuči smešno ili nerealno, ali mene uvek prati ta bojazan – šta ako budem morao ponovo u školu ili ako budem morao da nađem neki posao i pridružim se radnom narodu ovog društva – da li bih bio u stanju za tako nešto. Mislim da ne bih izdržao duže od nedelju dana, odlepio bih. Ali s druge strane, često se pitam koliko dugo ću moći da držim ovaj tempo putujućeg muzičara, sa ovako zbijenim rasporedom turneja, pre nego što odlučim da se skrasim i osnujem porodicu. Deca su za mene velika stvar, voleo bih da mogu da se osvarim kao roditelj, ali kada si odsutan 250 dana u godini to možda i nije najbolja ideja.

foto: jasonisbell.com

PD • Šta te motiviše da budeš rok muzičar, koja je to sila koja te gura da se izraziš pred publikom?
JI • Mnogima od nas jako se sviđa to osećanje kad si na bini i kad si u centru pažnje. Što se mene tiče, ovo je jedina stvar koju sam ikada želeo da radim i o kojoj sam ikad maštao. Čim sam počeo da sviram sa 5 ili 6 godina, meni, mojoj porodici, mojim prijateljima je postalo očigledno da će moj život ići u tom smeru. Ljudi vole da romantizuju rok muzičare, misleći da se tu mnogo manje radi nego u drugimposlovima, deluje da se uvek neko brine o nama i da je to što smo u centru pažnje uvek dobro po nas. Ali kao što je već poznato, kad postaneš stvarno slavan, to često postane problem. Ima onih koji uspeju da izađu na kraj s tim, i zadrže određeni stepen privatnosti, kao Springstin (Bruce Springsteen) recimo, ali i on u poslednje vreme izgleda skon greškama, naročito jer se svaki njegov korak pažljivo posmatra i analizira. Spolja naš posao deluje glamurozno i zabavno, i istina je, ja bih radio ovo za džabe ako bih morao, ali u isto vreme, ovaj posao zahteva mentalnu snagu i fizičku izdržljivost.

PD • Hajde sad nešto o tvom D-bT klasiku Danko/Manuel?
JI • U to vreme, kada je karijera grupe The Band krenula nizbrdo, njih dvojica očigledno nisu bila zadovoljna kako su se stvari razvijale u vezi sa njihovim muzičkim ambicijama. Pošto su doživeli svoj vrhunac, teško im je palo to što su počeli su da se potucaju pa kojekakvim rupama u malim mestima, da odsedaju u jadnim prenoćištima, s obzirom na to da su nekoliko godina ranije bili na vrhu sveta kao dvojica važnih i uticajnih muzičara tog vremena. U to vreme o kom govori pesma osećali su se veoma zapostavljeno, podcenjeno, smatrali su da ne dobijaju ono što su zaslužili. Mislim da su naročito njih dvojica, Rik (Rick Danko) i Ričard (Richard Manuel), na kraju shvatili da su sami za to krivi. Očito, moraš da budeš vrlo pažljiv, moraš da vodiš računa do koje granice možeš da ideš. Većina ljudi provodi nedelju na relaciji posao-kuća i tek vikendom izađe negde u provod, popije nekoliko pića i vrati se na posao. Za nekoga kao što je Rik Denko svaki dan u nedelji je bio subota i tako decenijama. Takav način života konačno uzme danak na telu. Ta pesma, više od svega, na jedan vrlo ličan način govori o životu muzičara koji stalno putuju i kako njihovi promašaji ili propast imaju veze sa tom neumerenošću, više nego sa bilo čim drugim.

PD • Snovi su stalna tema u tvojim pesmama. Šta oni predstavljaju za tebe – neki ostvarljivi cilj ili neku neuhvatljivu romantičnu ideju?
JI • Mislim da su snovi o kojima ja pričam prilično ostvarljivi. To je, na kraju krajeva, ono što me izdvaja od većine ljudi koje sam upoznao kroz život – neko to zove san, neko ambicija – ta veština da pravim muziku, da sam uspešan u tome, kao i to da mogu da živim od nje, po mogućnosti, zauvek. Svest o tome je ono što mi daje snagu i kad god posustanem ili mi se učini da sam se izgubio, to saznanje mi je ideja vodilja, nešto što me gura napred. I mislim da je upravo činjenica da je to nešto ostvarljivo ono što me motiviše, jer ne verujem da bih imao neke koristi da se ložim na nešto što nije moguće postići.

PD • Znači ne romantizuješ snove?
JI • Jesam ranije, kad sam imao 12 ili 13 godina, ali kako sam postajao stariji moji ciljevi su se promenili, kao i moji heroji, a samim tim i načini na koji se stiže do ciljeva, ali uvek je u srcu svega bila ta svest, sigurnost, čak, da ću biti srećan dok god mogu da stvaram muziku i živim od nje.

PD • Na kraju ponešto leksikonski…šta voliš da gledaš…
JI • Ne gledam puno televiziju, ali volim HBO serije, naročito Deadwood i Rome, tu su naravno i SopranosSix Feet Under… Volim kvizove – veliki sam fan Jeopardyja, trudim se da gledam kad god stignem, volim Wheel Of Fortune. Kad ustanem volim da gledam CNN po nekoliko sati, BBC News takođe, naročito zbog drugačijeg pogleda da dešavanja u Americi. Trudim se da saznam ponešto i o dešavanjima van Amerike, naročito o onim mestima gde idemo tokom turneje. Glavni utisak mi je ipak da je globalizacija sada očiglednija nego ikada, tako da nešto što se događa hiljadama milja daleko odavde na neki način može da utiče da ono što se dešava ovde.

PD • …i slušaš ovih dana…
JI • Centromatic/South San Gabriel su prošle godine napravili odličan album Dual Hawks, to su zapravo isti ljudi u dva benda – South San Gabriel je mirniji i atmosferičniji, a Centromatic je rokerskiji. Taj album jako volim. Puno slušam Calexico, mislim da su super. Sviđa mi se Adele, volim poslednjih nekoliko izdanja Iron & Wine, Sam (Beam) je vrstan autor i odlična im je produkcija. Od ove hajpovane muzike, slušam sada Animal Collective, primio sam se kad sam bio u Njujorku pre nekoliko nedelja, s kim god sam progovorio tamo, svi su samo pričali o njima. Dobri su, nema šta, ali ne mislim da je u pitanju drugi dolazak Brajana Vilsona (Brian Wilson)…

PD • Čula sam da bi mogao dobro da prođeš kao profesionalni igrač bilijara…
JI • Pa ne znam baš da li bih mogao da napravim neku karijeru, ali veoma uživam u tome i mislim da sam prilično dobar.

PD • Najveći dobitak do sada?
JI • Dvesta-trista dolara za veče, recimo. Znači ne igraš još uvek za kola, kuću i tako to… – Još uvek ne, ali daj mi par godina i videćemo…

PD • Planiraš li da posetiš “naš” kraj Evrope na predstojećoj turneji?
JI • Voleo bih, nikada nismo išli toliko daleko na istok. Ja sam apsolutno ZA, čuo sam da tu ima puno lepih gradova i kul ljudi. Ako bude interesovanja, daćemo sve da dođemo.

(c) 2009. Svetlana Đolović/POP Depresija :: nije dozvoljeno korišćenje teksta bez dozvole

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply