Romansirani intervju sa Leslie Feist u bespućima Francuske, tokom festivala “LES NUITS SECRETES” – Aulnoye Aymeris, Francuska davne 2004. godine.
Lesli Fajst (Leslie Feist) je kanadska indi-rok princeza. Prvi pravi koncert u životu svirala je kao predgrupa grupi The Ramones. Ni sama ne zna u koliko pank-rok bendova je svirala dok joj doktor u 19. godini nije zabranio da to više radi, pošto joj je glas neprestano pucao. Preselila se iz Kalgarija u Toronto, usavršila sviranje gitare i naučila da svira još po neki instrument, polako vraćala svoj glas u prvi plan, gostovala na albumima Peaches, the Tragically Hip, Gonzalesa…
[juicebox gallery_id=”25″]
Prvi solo album Monarch bio je za nju prilika da se testira: koliko je napredovala i da li je došlo vreme da krene u solo karijeru. Sačekala je još pet godina, koje je provela na turnejama putujući po celom svetu i najzad, 2004. godine, ovoga puta iz Pariza, sa albumom “Let It Die” krenula da osvaja svet. Neočekivano za mnoge, u “osvajanje” je krenula uz podršku velike kompanije, kao što je Universal.
Leslie Feist: Ugovor sa Univerzalom potpisala sam tek pošto je album bio završen, tako da nije bilo one tipične situacije vezane za mejdžore, u kojima jednom čoveku neke stvari smetaju i onda insistira da se svašta promeni… Imala sam sreću da prođem bez toga. Pesme sa albuma “Let It Die” Gonzales (Chilly Gonzales) i ja snimali smo u Parizu. Posle skoro dvogodišnje turneje odlučili smo da je vreme da snimimo album. Nekako u isto vreme, francuski producent Reno Letan (Renaud Letang) za koga ja u tom trenutku nisam znala, a izuzetno je mlad i ugledan i radio je sa svima – od Manu Čaa (Manu Chao) do Džejn Birkin (Jane Birkin), pozvao nas je da dođemo i snimamo kod njega u studiju. Bilo je izuzetno opušteno. Snimali smo u pauzi turneja, radili smo po par dana na pesmi, a zatim se vraćali nazad na turneju…
Dešavalo nam se da se u studio vraćamo i tri meseca kasnije. Pretpostavljam da je izdavače privukla činjenica da na ploči sarađuju Reno Letan i Gonzales i pored toga što sam ja za njih bila samo devojka iz Gonzalesovog šou-programa. Počeli su da nam dolaze u studio predstavnici WB, Sonyja, Universala, što je za mene bio apsolutni šok. Moja iskustva sa njima su izuzetno pozitivna. Režirala sam oba spota, za pesme “Mashaboom” i “One Evening” i to je za njih bilo sasvim normalno…
Sve one stvari kojima su me mnogi plašili nisu se desile. Uvažavali su moj “indi” bekgraund i moje nepristajanje na mejnstrim. Zadovoljna sam promocijom i odnosom prema meni do sada.
“Let It Die” je plod zajedničkog dugogodišnjeg rada muzičara i producenta Čilija Gonzalesa (pravo ime Jason Beck) i Fajst. Ona sama smatra da je on jedini čovek koji je iz nje mogao da “izvuče” neke skrivene stvari i misli, koje je želela da se “osete” i na albumu.
Feist: Mislim da je rad sa Gonzalesom bio izuzetno lak, a on je jedan od mojih najstarijih i najboljih prijatelja. U stvari on jeste moj najbolji prijatelj. Znamo se već 9 godina, a poslednjih 6 on živi u različitim zemljama, tako da kontakt održava samo sa onima koje voli. Pevala sam na njegovoj prvoj ploči izdatoj u Evropi 2000. godine, kao i na albumu moje stare cimerke Peaches“Teaches of Peaches”. Zajedno sa nama dve, u Torontu živeli su i Mocky, Taylor Savvy iGonzales. Kada je “Gonzo” ugovarao svoju sledeću turneju po Evropi, želeo je da i ja pođem s njim.
Sledeće dve godine sam putovala i svirala zaista svuda, od Rusije do Glazgova i Australije. Tako je i stvoren “Let It Die”. Proveli smo toliko vremena u čekanju na mnogobrojnim stanicama i aerodromima, jer iako si na turneji, u nastupima provedeš samo sat ipo/dva, a svo ostalo vreme ne radiš ništa, osim što sanjariš i praviš planove: šta ćeš da jedeš ili šta ako napravimo ploču, kako li će da zvuči…
Nas dvoje se izuzetno dobro poznajemo i muzički i privatno i on je čini mi se jedina osoba kojoj mogu da verujem da me neće izneveriti. On zna moje pesme, moju istoriju sa indi bendovima, imamo sličan senzibilitet i nisam se plašila da će krajnji produkt našeg rada biti nešto što se meni neće dopasti.
Prvo francusko i kanadsko izdanje albuma “Let It Die” ima 11 pesama. Internacionalno izdanje ima još dve pesme: kaver Fransoa Hardi (Françoise Hardy) i još jedan Fajst original. Kombinacije kavera i originala uglavnom nisu srećno rešenje za umetnika koji traži svoje “ja”, ali u ovom slučaju kaveri su potpuno u funkciji originalnih pesama. Od klasikaRona Seksmita do hitića iz sedamdesetih grupe Bi Džiz, preko citata pesme “Sacramento” Tonya Scherra, koji je iskoristila u magičnoj “Lonely Lonely”, Feist hipnotiše svojom interpretacijom.
Feist: Moram da priznam da ne znam puno o The Bee Gees… Čudno je da za kaver izabereš pesmu nekoga o kome ne znaš puno…
U mojoj srednjoj školi bila je situacija da ste morali da se opredelite: ili za Star Wars ili Briljantin. Ja sam bila za Briljantin. tako da su Bi Džiz u neku ruku bili logičan izbor. Tako da kada je Gonzales predložio da radimo “Inside & Out”, obrazložio je to time da nas to vraća u detinjstvo. Na kraju je ispalo da biramo pesmu benda za koji ja mislim da je popularan, ali da ne izaberemo pesmu koja je već veliki hit. Nema svrhe izabrati pesmu koja je već himna generacije, jer ne možeš nikako unaprediti ono za šta ljudi misle da je već savršeno… Što se tiče pesme “Secret Heart” Rona Sexsmitha, situacija je totalno drugačija, pošto ja mislim da je ta pesma već savršena, ovakva kakva jeste. Sviram je uživo na mojim solo koncertima već godinama i volim ovu pesmu kao da je moja, iako to nije…
U procesu snimanja albuma sa Gonzom, počeli smo sa kaverima. To je bio eksperiment, jer ja još nisam bila spremna da ogolim moje pesme. Počeli smo sa kaverima Stivij Vondera, Kinksa i polako smo se zagrevali i stizali do mojih originala i na pola puta do mojih pesama stigli smo do “Secret Heart”. To je bio korak napred u intimnost i ka mojim pesmama.
Poslednjih nekoliko godina kanadska indi scena doživela je totalnu eksploziju. Odlične kritike sa obe strane Atlantika novih kanadskih bendova doprinele su da se mnogo lakše nego ranije, grupe odlučuju na evropske i dugačke američke turneje. Verovatno ključna grupa “preporoda” novog “kanadskog talasa” je super-grupa Broken Social Scene. Njihov drugi studijski album “You Forgot It In People”, ploča je koja će jednog dana, sigurno biti svrstana uz esencijalne albume alternativne muzike kao što su npr. “Nevermind” ili “Loveless”… Fajst je, naravno, imala svoj udeo u formiranju mita…
Feist: Broken Social Scene, da… Jednog dana kada budeš razgovarao sa njima oni će ti reći drugačiju priču, ali ovo je luksuz situacije da ja prva pričam i moja priča će bit istina. Sve je počelo od albuma mojih prijatelja Brendana i Kevina, stvorena u podrumu kuće Kevinovih roditelja. Na ploči su bili samo ambijentalni zvuci i šumovi. Album se zvao KC Accidental, a oni su nazvali sebe Broken Social Scene. Izdata je u izuzetno malom tiražu i nikada nisu svirali uživo. U isto vreme u Torontu je bila užasna zima i ja i neki moji prijatelji imali smo ideju da zakažemo koncert za mesec dana, a da vreme do nastupa utrošimo na pisanje pesama. Bilo smo tu Džastin bubjnjar, Endrju gitarista, Brendan basista, Kevin gitarista i pevač i ja i pisali smo zajedno pesme. Bilo nas je samo 5 ili 6 u početku. Svirali smo neke moje stvari, neke Endrjueve i pre samog koncerta pokušali smo da damo ime novom bendu. Ređala su se imena, a onda sam se setila albuma Broken Social Scene, koji nikada nije sviran uživo i koji je zaista najbolje ime. Jer zaista smo bili grupa prijatelja sa raznih strana, koji u raznim kombinacijama sviraju već godinama, a sada najzad zajedno tokom ove užasne zime, i svi su se složili. Nazvali smo taj koncert Broken Social Scene i to je ubrzo postao projekat koji se širio kao balon sa drugim ljudima koji su nam se pridruživali… Džejson Kolet je sada jedan od glavnih autora u bendu… I sve to i dalje raste i širi se…
Znate ono, kada gledate ekvilajzere i vidite sve te crvene linije koje idu gore-dole. Tako je bilo i sa nama, neki su više umešani, neki manje.
Zanimljivo je da se u Francuskoj “Let It Die” reklamira kao debitantski album Fajst. “Monarch (Lay Down Your Jeweled Head)” je izdat krajem 1999. godine i na njemu je Fajst sarađivala sa članovima grupa The New Deal, By Divine Right, Que Vida i Rheostatic. Na više načina ovaj album je bio neophodan eksperiment i vredan dokument kanadske scene u tom trenutku.
Feist: Kada sada mislim o “Monarhu”, mislim da je dobio onoliko pažnje koliko je i zasluživao. A nije baš mnogo pažnje dobio… Album sam objavila na nezavisnoj etiketi i prodavala isključivo na koncertima. Mislim da je ispunio svoju svrhu i da mu dalji život nije potreban.
Znate one dečje bicikle sa točkovima sa strane? Pomažu deci da ne padnu, ali u isto vreme im pomažu i da nauče kako da održavaju ravnotežu. Tako je bilo i sa mnom. Bilo je to prvih deset pesama koje sam napisala u životu. Od onda svemu pristupam mnogo ozbiljnije. Razmišljam drugačije i smisao mog rada je drugačiji i više sam zainteresovana da istražujem. Imam puno ideja i ni jedna od njih nije bila prisutna na Monarhu.
Samo u poslednijh 6 meseci 2004. godine Feist je gostovala na albumima Jane Birkin, Kings Of Convenience, Au Revoir Simon, Mocky-ja…, a kako vreme odmiče spisak postaje sve duži, a imena sve pozantija. Ona sama ima želju da uradi duet sa Brajanom Vebom (Bryan Webb) pevačem grupe The Constantines, “najboljim pevačem kojeg je čula u životu”. Celu jesen Fajst će provesti na turneji po Evropi. Posle toga čekaju je Kanada i USA. Uskoro, nadam se i Srbija…
(c) 2005. pop depresija :: NIJE DOZVOLJENO KORIŠĆENJE TEKSTA I SLIKA BEZ DOZVOLE
