Richard Hawley: Coles Corner [Mute, 2005]

Ako vaš prvi susret sa Ričardom Houlijem bude njegova treća ploča, bićete ubeđeni da slušate a) kolekciju neobjavljenih snimaka Roja Orbisona; b) album nepriznatog sina Džonija Keša; c, i najmanje moguće) izgubljene pesme Lija Hejzelvuda koje aranžiraju Bart Bakarak i Majkl Đakino (za google entuzijaste: Bacharach/Giacchino). Otkrovenje je saznati da je u 2005. godini moguće snimiti ploču koja zvuči kao da je pravljena cirka šezdesete, pre nego što je smog postao sastavni deo ljudske DNK, pre noćnih morâ o nuklearnim pečurkama.

U doba kada se nežnost slavila jednostavnim poklonima u obliku srca. Na sreću, Houli nije od onih postmodernih barbarogenija kojima sopstveni koncept uguši talenat (a ubrzo i publiku). On samo želi da glasom i gitarom prevede sve one melodije koje su, čini se oduvek, čekale da ih neko izvuče i prizove nostalgiju za nečim što nikada niste doživeli.

Album Cole’s Corner nazvan je po poznatom okupljalištu zaljubljenih parova u Šefildu, ali Houlijeva ljubavna pisma manje su upućena određenom mestu, koliko određenom osećanju. Leptirićima u stomaku onog koji cvećem dočekuje voljeno stvorenje. Seti pritajenog idealiste koji je među ljudima usamljeniji nego kad je sâm. Onom neobjašnjivom (ali tako čvrstom) verovanju koje dolazi sa prolećem—da neko, negde, nekad, nekako…

Već uvodni taktovi naslovne numere—gudači koji trepere melodiju «O sole mio», sneni vokal—zadaju štimung srceparajuće jednostavnosti, prizivajući u svest ono prijatno ljuljuškanje tokom šetnje gradom, nakon neprospavane noći. Protagonista «Just Like the Rain», rilkeovski melanholik, praznim ulicama nastavlja potragu za svojom Kaliopom. «Hotel Room» lelujavim eho-efektima na gitari dočarava lenjost nedeljnog popodneva, momenat kad svet van vaše sobe prestaje da postoji.

Ipak, kruna albuma je šestominutna «Ocean». Nešto što počinje kao nenametljiva balada, isprva opreznim vokalom i bubnjevima koji zvuče kao da su snimani pod vodom, postepeno se raspline u simfoniju, gde se gudači valjaju kao talasi što tvore «zelenu sobu» za Mikija Keta, najvećeg surfera svih vremena, a Houlijev glas postaje epopeja prostrana da obuhvati i onaj okean pred kojim junaci serije Lost, i posle svih gubitaka i odricanja, ne mogu a da ne stoje opčinjeni, razoružani prizorom njegove veličanstvene postojanosti.

Houli je pravi romantik, koji kroz nevinost i nepretencioznost dostiže čistotu Kitsove vizije, a da nijednom ne sklizne u zašećerenost Šopenovog valcera. Prvi put je uvek najbolje, ali samo zato što svaki sledeći ne može biti prvi, zar ne?

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply