Pitao me je juče jedan prijatelj “dokle će da traje moj mazohizam” i usput mi “objasnio” da nije poenta organizacije koncerata da se stalno gube pare. Na prvo sam mu rekao “neće još dugo”, a na drugo “znam”.
Daleko od toga da mi je svejedno što “pucam pare”.
A onda mi je još jedan prijatelj, sasvim u svom stilu, rekao da nema smisla više jadikovati nad situacijom i stalno se pravdati i objašnjavati svima, izazivajući “saosećanje” ne bi li se situacija malo promenila.
Za jedne ću, kaže, uvek biti luzer, jer takvi nikad ne daju svoje pare pa onda misle da su svi oni koji to čine nekakvi ludaci. Za druge, razumnije i saosećajnije, nisu potrebna objašnjenja. Samo malo više novca sa obe strane.
S tim nekako dolazi i ona mnogotražena dobra volja. Teret “vizionarstva” je težak teret. Time je još veće dostignuće nositi ga tiho i dostojanstveno. Ili što bi Afro-Amerikanci rekli “no use in bitchin and moanin’ – stay and play or quit and you’re shit”.
A motiv da ovako nešto nastavim da radim uvek će postojati.
Motiv da vidim svoje prijatelje srećne.
Motiv da me Zlatko zajebava kako me je video “da sam đuskao”.
Motiv da su moji najbliži prijatelji došli, kupili kartu i “sijali” posle koncerta.
Motiv da vidim desetak osoba mlađih od 20 godina na koncertu.
Motiv da vidim Dragana kako “udara ritam” i ostaje budan do 3am (uz konzumaciju alkohola!). Motiv da vidim bend koji daje sve “što ima” i koji je presrećan što je došao “so far east” (i koji želi opet da dođe)…
I sigurno ima još milion motiva.
Rokenrol je idealan za eskapizam. Nudi blaženstvo na par sati, bez obzira kako ste se pre toga osećali. Drago mi je što ste bili na koncertu Marah. Verujem da je i vama bilo drago.
Šta će biti dalje? Nemam pojma. Razmišljam o Clem Snide, The Czars, Woven Hand… Nadam se da će još neko da “razmišlja sa mnom”.
Marah: Bend od milion dolara /Piše: Svetlana Đolović/
Od onih dvestotinak prisutnih te večeri, tek je polovina znala šta da očekuje, dok je ona druga, navijačka, znatiželjna polovina pobožno ušetala u mrak sale držeći palčeve i sebi i bendu sa smo jednom željom – da im se desi nešto lepo i uzbudljivo. O kako su svi bili zatečeni onim što su dobili…
Nekoliko dana posle onoga što se desilo u četvrtak 27. apila u maloj sali DOB-a, još mi lupa srce i još mi šušti u ušima. Puštam ’sabrana dela’ u mp3 formatu, u želji da prepoznam još neke pesme, a u stvari da još jednom prizovem taj nestvarni trenutak koji priželjkuje svaki rokenrol hodočasnik – da padne na kolena pred ’gorećim žbunom’ svoje vere. A taj trenutak čaroban je utoliko više što je neponovljiv. Čak i ako vatrenu filadelfijsku petorku vidimo ponovo u našem kraju za nekoliko meseci ili godina.
Od onih dvestotinak prisutnih te večeri, tek je polovina znala šta da očekuje, dok je ona druga, navijačka, znatiželjna polovina pobožno ušetala u mrak sale držeći palčeve i sebi i bendu sa smo jednom željom – da im se desi nešto lepo i uzbudljivo. O kako su svi bili zatečeni onim što su dobili! SVI, od najuverenijih poznavalaca do najslučajnijih prolaznika otišli su te noći kući preporođeni. Trebalo je samo prepustiti se i upiti u sebe to manično ’zračenje’, ono koje isceljuje i najstrože cinike i najravnodušnije pametnjakoviće. Pred ovom ’silom odozgo’ i najtvrđi su popustili. Ako me pitate šta je to u tom bendu, ni po čemu posebnom u današnjem cirkusu starleta i nakaza, što ih na sceni čini tako fascinantnim, ’najboljim ’živim’ bendom na svetu’, sto razloga bi se dalo otkriti, a opet jedan bi objasnio sve – oni žive svoju muziku. I ta istina tako jednostavna za reći, a tako teška za ostvariti daje im neverovatnu uverljivost i snagu, od kojih se trese tlo pod nogama. Ta vera u sebe, u sopstvenu jedinstvenost i pored niza opštih mesta koji okružuju njihovu muziku, kao i neobična skromnost misionarskog tipa, glavni su ’krivci’ za njihovu spektakularnost na sceni. Takva posvećenost i srčanost, potpuno predavanje svega što imaju svima koji su došli da im veruju, ne može ostati neuzvraćena. U četvtrak smo spoznali novo značenje fraze ’krv, suze i znoj’. Cela istorija rokenrola stajala je pred nama, tako živa i mlada, neodoljiva, puna energije i životne radosti. To je bio trenutak kada se setimo zašto je rokenrol eliksir života.
Predstava koja je, metaforično, počela muzikom iz filma ’Rocky’ i završila obradom Vili Nelsonovog klasika ’On The Road Again’, poetski žestoko nam je ispričala priču o ostvarenju snova, negde na putu, daleko od kuće. Lakoća sa kojom odprašiše dva sata furiozne svirke, zadivila je nepodeljeno sve prisutne, ogluvele i mokre do gole kože. Kolike su se pivske merice dizale u vazduh te noći, u slavu ovog veličanstvenog benda… Poslednje atome snage sačuvasmo na kraju za osmeh, iskren i blistav, onaj blaženi, od uva do uva. Zahvalni što nas Bog ipak nije zaboravio u ovoj Nedođiji.
U noćima poput ove, svakodnevni život izgleda kao trudbeničko mesečarenje koje ponekad prekidaju ovakvi besprekorni trenuci prave sreće. Buđenja.
PD GIG :: MARAH, 27. april 2006, DOM OMLADINE/KLUB
Pre nekog vremena jedan nadahnuti novinar rekao je da je muzika koju prave braća Dave i Serge Bielanko (koji su srce filadelfijskog benda “Marah” – hebrejska reč, znači “gorak”) – živa verzija “Ipod Shufflea” – pošto na najbolji način bira esenciju iz karijera Brucea Springsteena ili Phila Spectora, Stax izvođača ili “britanske invazije”. Razlika u odnosu na mašinu je da u slučaju Marah nije potrebno preskakati pesme – svaka je na svoj način savršen spoj rock‘n’roll nasleđa i novog vremena. Pet studijskih albuma kasnije i posle više od hiljadu odsviranih koncerata, Marah su i dalje na “svetoj misiji.” U nekim trenucima čini se da njihova potraga za savršenom pesmom i “definitivnim albumom” samo što nije završena. Posle toga, ionako planiraju da nestanu…
Skoro svaki (nepoznat) bend voli za sebe da kaže da je “najbolji bend za koji niko nije čuo”. U slučaju Marah to je uglavnom istinito. Da li je dovoljan razlog za slavu i priznanje to što je sa Marah uživo i na ploči svirao Springsteen? Ili to što Nick Hornby – autor kultnih romana “Stadionska groznica”, “High Fidelity”, “Kako biti dobar” – za njih kaže da su najbolji bend na svetu i već nekoliko godina o njima piše hvalospeve u NY Timesu, a neretko se – kada su Marah “u kraju” – popne na binu da “odsvira neku”? Ili to što je Stephen King – kralj horora – za njihovu aktuelnu ploču “If You Didn’t Laugh, You’d Cry” rekao da je album godine, bez neke veće konkurencije? Ipak, 4 godine kasnije, od kada je lavina hvalospeva krenula da se obrušava, Marah su zadržali svoj “lo-fi” profil i sigurno nisu “poveli r‘n’r u novi milenijum”. Zašto je to tako odgovor je jednostavan – ako želite da ga čujete. Dejv i Serž od prvih dana postojanja Marah želeli su da sviraju urbanu, ogorčenu i direktnu, zanimljivu i intimnu muziku po uzoru na Bossa, the Replacements ili the Ramones. Takmičenje – ko od dva brata piše bolje pesme još nije završeno. Oko jedne stvari, svi se ipak slažu – Marah uživo zvuče fascinantno. Neverovanta energija, gitare koje se prepliću sa bendžom i harmonikom i klavir koji se bori za svoje mesto na “velikom platnu”, čine da ova mešavina punka i countryja, rock‘n’rolla i soula, funkcioniše na savršen način u interakciji sa publikom i daje bendu i njihovoj muzici sasvim drugačije značenje i snagu.
U beogradskom Domu omladine Marah sviraju u četvrtak 27. aprila od 22h. Karte su u pretprodaji na blagajni DOB-a od polovine aprila po ceni od 600 dinara.
